|
 Слађан Мијаљевић: "У Србији се нико не обазире на пошаст која годишње однесе бројне младе животе, али и немогуће је утврдити тачан број секти у Србији, јер су многе од њих између 2009. и 2012. године званично регистроване као религијски покрети."
Најчешћа мета напада секташа су "осетљиве" групе - адолесценти, болесни, људи с материјалним и другим проблемима, труднице, а о томе где и како се врбовање изводи открива сектолог Слађан Мијаљевић О њима нико не прича, а они се, према сопственом сведочанству боре против једне од највећих болести модерног доба – секти! На челу ове мале групе стоји нико други до сектолог Слађан Мијаљевић, који тврди да се у Србији нико не обазире на пошаст која годишње однесе бројне младе животе, али и да је немогуће утврдити тачан број секти у Србији, јер су многе од њих између 2009. и 2012. године званично регистроване као религијски покрети. Хришћанска адвентистичка црква, црква Христова љубав, црква Исуса Христа светаца последњих дана, Христова црква браће, Јеховини сведоци, заветна црква Синон, само су неке од седамнаест верских заједница које су уписане у регистар цркава и верских заједница. Последња уписана је – Христова јеванђеоска црква која је регистрована 2011. године. Процењује се да верских заједница у Србији има између 40 и 60, као и да тај број константно варира, јер се дешава да припадници поједних секти “дођу, прошире своју мисију и оду са овог терена”. Нико такође не води ни евиденцију о томе колико људи годишње буде врбовано, а најчешћа мета напада су “осетљиве” групе – адолесценти, болесни, људи са видним материјалним и другим проблемима, труднице… Добит секташа притом зависи од жртве. Од некога узму “оно што има у глави”, од другога новац, стан или било које материјално добро, од трећих – везе и утицај у друштву. Најмлађа жртва секташа са којом се Мијаљевић суочио имала је 14 година. Та девојчица је извршила самоубиство, док је најстарија имала 70 година, припадала је Јеховиним сведоцима и такође је насилно завршила живот - убивши се хицем из пушке. Сазнајемо да постоји извесна шема у понашању жртви које секте “узму под своје”. - Најпре се жртва заинтересује за учење и одушеви идејама новог покрета, затим почне да се бави мисионарским радом, да би као по правилу након извесног времена почела да осећа нарвозу и депресију. Након тога обавезно следи – самоубиство – почиње причу Мијаљевић откривајући нам да одређене друштвене и старосне групе увек нападају на истим местима. - Адолесценте и тинејџере као по правилу нападају испред школе, и то на тротоару изван школског дворишта, јер им тако ни директори ни полиција не могу ништа – објашњава Мијаљевић настављајући – Сећам се примера када је једна секта врбовала тинејџере под окриљем измишљене организације која бесплатно држи часове енглеског језика. Намамљивали су будуће “ученике” дељењем бесплатних флајера у Кнез Михаиловој. Нове месије и гуруи, сазнајемо, проналазе жртве и по становима. У том амбијенту најчешће “падају” труднице и стара лица. - Труднице најчешће привуку штосовима о извођењу лаког порођаја. Пропагирају се разне врсте медитација које им наводно помажу да се што брже, лакше и безбедније породе, а онда пре него што жртва успе да се освести, око ње је већпет, шест непознатих особа које јој усађују у главу невероватне идеје и од ње извлаче корист. Неретко се све заврши пљачком и страдањем жртве – прича познати сектолог описујући до детаља на који начин страдају стара лица. - Сећам се случаја баке и деке који су сами живели у петособном стану на Дорћолу. Деца су им била у иностранству и практично није имао ко да им се нађе. Пошто су оценили “ситуацију на терену”, Јеховини сведоци су се растрчали око овог пара, те је преко ноћи око деде и бабе било десетак непознатих људи (сви чланови секте) који су наједном крвнички водили бригу о њима. Нека медицинска сестра им је сваки дан у исто време мерила притисак, а залудна омладина их је изводила у шетњу, или им приносила лекове и воду. Када су умрли, на оставинској расправипојавио се “чика” са црном ташном у којој су, разуме се, били папири о томе како су стан уместо деци оставили Јеховиним сведоцима – каже Мијаљевић. Сличних примера има прегршт, тек Слађан издваја и онај једне 17-годишњакиње која је због секте покушала да се убије. - Та девојчица је била добар ђак, и о њој се бринула само мајка. Након што је приметила да се другачије понаша одлучила је са њом да разговара, међутим испоставило се да је било касно… Један дан је девојка само промарширала поред мајке, ушла у своју собу, отворила прозор и скочила кроз њега! Срећа те су живели у високом партеру, па се девојка само угрувала! Напослетку се испоставило да је у секту увукла професорка која је водила драмску секцију у школи – прича Мијаљевић. Од сектолога сазнајемо да вође секташких група детаљно раде на анализи психолошких структура појединаца на које се острве и да се углавном типује на слабе тачке жртви. Од тога која је секта у питању зависи и крајњи стадијум у који се жртва доведе. Сатанисти теже да наведу жртве да се понашају што приближније сатанистичком идеалу, дакле супротно од свих уврежених вредности и морала. Псеудохришћанске секте, пак, усредсређене су на то да произведу што више следбеника који ће им донети што више материјалног добра. Стална места на којима секте делују немогуће је пронаћи. Преваранти се обично окупљају у забаченим кућама, становима, по гробљима или у шумарцима. Као нека кризна места раније су у медијима навођени – Калемегдан, Топчидерска шума, Јајинци… - Сасвим је логично да секташи и њихови гуруи немају стално место боравка. Чим осете да их је неко “провалио”, они се селе како би несметано могли да наставе своје деловање – објашњава Слађан остављајући нас у некој врсти нелагодности закључком да у држави скоро и да нема установе која се на прави начин бави жртвама секти. - Једине две адресе којима родитељи треба да се обрате када примете да се њихова деца чудно понашају су - школски психолог и Центар за социјални рад. Све остало је на њима самима! Као и друге ствари у животу, тако је и ово мучна борба која се стрпљиво мора водити до краја како би се добила! Извор: „Курир“ |
