Живимо у свету алузија и прећуткивања. Чини се да имамо слободу, а онда схватимо да постоје теме које не треба дирати, чак ни постављати питањa о њима. Наступила је ера „политичке коректности “ и „аутоцензуре“. У свим временима људи су постављали следеће питање: „У каквом свету живим?“ Покушавали су да нађу одговор. У данашње време питање типа „у каквом свету смо се ми, Руси, нашли на почетку 21. века?“ чује се сасвим ретко, и одговори на њега најчешће су неразумљиви. Власт на таква питања не даје одговоре и отворено их се плаши.

У совјетском „тоталитарном“ систему партијско и државно руководство није се плашило да постави таква питања. На пример, један од последњих шефова Совјетског Савеза Јуриј Владимирович Андропов признавао је: „ Ми не познајемо свет у којем живимо“. И поставио је задатак као изазов – разумети какво је то друштво. Сад не желимо да се бавимо оценом колико је искрена била жеља совејтског лидера да боље упозна тадашње друштво и колико су совјетски социолози успешно решавали такве задатке. У овом случају хоћемо само да нагласимо кратковидост јавности у савременој „демократској“ Русији, чак и у поређењу са „тоталитарним“ Совјетским Савезом.

У политичком лексикону, као одредница за социјално-економски идентитет савременог руског друштва, користи се маса претераних термина: „демократија“, „нова Русија“, „слобода“, „људска права“, „тржишна економија“, „слободно предузетништво“, „правна држава“, „социјална држава“, „република“ итд. Неке од тих појмова немогуће је дешифровати, други су као лозинке (немају додира са стварношћу), трећи просто демонстрирају немоћ оних који су их пустили у оптицај.

Мени као економисти, рецимо, изгледа апсурдно појам „тржишна економија“. Реч „економија“ је грчког порекла и у преводу на руски она значи „умеће вођења домаћинства (привреде)“. То што ми, по навици, настављамо да зовемо економијом, данас никако не можемо назвати умећем вођења привреде. Појам „економија“ одавно је истиснут, на његовом месту је појам „хрематистика“, такође реч грчког порекла која означава умеће богаћења. Тај термин у употребу је увео Аристотел. Овај древни филозоф истицао је да су економија и хрематистика антиподи и да је хрематистика погубна за друштво. По својој природи, она води уништењу економије. Практично, она се може назвати „уништитељем умећа вођења привреде“. Филозоф је из све снаге опомињао човечанство на пораст хрематистике. Данас у свету и Русији немамо економију, имамо хрематистику (шпекулације на робним тржиштима, пирамидалне схеме, развој тржишта хартија од вредности, игре на берзама…). Хрематистика је реч-трик, и зато је можемо заменити термином „казино-економија“. У сваком случају, при коришћењу речи „економија“ пожељно је стављати знаке навода да би се подвукла условност и некоректност тог термина у савременим условима.

Ништа мање апсурдна је и прва реч у фрази „тржишна економија“. Савремена „економија“ – царство монопола приватних транснационалних корпорација и банака, плус држава као велики (или највећи) привредни субјекат – монополиста. Тамо где влада монопол нема конкуренције, а где нема конкуренције нема ни тржишта. Формално „независне“ компаније малог и средњег бизниса интегрисане су у монополне структуре и живе по правилима која им диктирају гигантске фирме. Тржиште је, фигуративно речено, лањски снег, кога одавно нема на улицама 21. века. На тај начин термин „тржишна економија“ (који је постао кључни израз у разним политичким документима, уџбеницима и научним монографијама у последњих двадесет година) је идеолошки изум, осмишљен за употребу не баш оштроумних корисника.

Но вратимо се нашем размишљању о томе какво је савремено руско друштво са социјално-економске тачке гледишта. Чини се да је потребно наћи друге речи да би се описало то друштво. На пример, реч „капитализам“. Међутим, ова реч се не користи често у нашој земљи. Представници власти не користе је никад. То је разумљиво: зар се могу људи натерати да иду за влашћу која ће позивати на „изградњу светле капиталистичке будућности“? Понеки опозициони политичари понекад напомињу да ми живимо у капитализму. Међутим, транзициони период, од преласка са социјализма према капитализму, они називају сменом једног модела економије другим, ефикаснијим, не критикујући капитализам, него „неке недостатке“ економског механизма (на пример, олигархијску структуру привреде).

У међувремену, носимо се са радикалном променом целе структуре друштва, не само економије него и политике, идеологије, морала… Све у свему, реч је о промени цивилизације, а не о некој економској реформи. А дубоког осмишљавања тог преокрета у историјском развоју Русије још нема ни са научне ни са духовне тачке гледишта. Заговорници капитализма у Русији врло добро знају да радикалне промене које су се догодиле у последњих двадесет година (довољно је сетити се да је већи део државне имовине у том периоду приватизован) не би требало схватати као неповратне. И то их веома брине. Они знају да је гаранцију неповратности „реформи“ могуће добити само ако се изврши промена духовно-моралног кода људи. А тај код код већине људи (упркос великом труду заговорника капитализма) још није промењен. Ако искористимо марксистичку фразу, можемо рећи да су „економску надградњу“ заменили довољно брзо (приватизација државне имовине, елиминација државног регулисања економије), а духовно-морална база друштва не може баш лако да се промени. Са том базом заговорници капитализма мораће још да се боре и боре.

Све у свему, питање смене цивилизације не би требало да осмишљавају само научници већ и наша Руска православна црква. Зато што је потпуна и коначна победа капитализма могућа само ако се сасвим униште хришћанске духовно-моралне вредности и замене се не само атеистичким (или агностичким) погледом на свет него и антихришћанским наметањем. Наша Црква се, нажалост, још увек налази по страни у том процесу увлачења Русије у капитализам, наводећи да је то питање „посебно” и да се односи на једну сферу светског живота (економија). Не, то питање није ни приватно ни „посебно”, то је питање живота и смрти саме Цркве!

Савремени капитализам не представља пре свега економску, већ духовну појаву. Он има све особености религије, разликује се од других традиционалних религија само по томе што је de facto постојећа, а није званично призната као таква. Та илегална (или, боље речено, невидљива) религија, по својим основним поставкама, дијаметрално је супротна хришћанству. Такво схватање савременог капитализма појављује се као разлог ефективног саборног отпора наше Цркве инвазији религије новца, што је услов личног спасења сваког члана Цркве и, на крају, услов за спречавање трансформације Русије у заосталу периферију светског капитализма.

Извор: „Завтра“ / „Цеопом-истина“