УСТАШКИ ГОВОР НА УКРАЈИНИ

Капелан укронацистичког „Десног сектора“, унијатски свештеник Николај Зализњак, средином септембра 2014. ,„благословио“ је убијања, богухулно изврнувши притом Спаситељеве речи: „За сваког нашег треба убити десет њихових. Они су овде дошли, јер им је потребна наша земља и желе да им је дамо. Ми ћемо то учинити, али на други начин: нећемо њима дати нашу земљу, већ ћемо њих дати нашој земљи!/…/Љубите непријатеље своје. Да! Али посебну љубав према нашим непријатељима показивала је, показује и показиваће наша света украјинска земља! Она с љубављу прима све хорде, сваког агресора и непријатеља, који је ступивши на нашу земљу у њу дошао с намером да је оскрнави“.

Како је постао могућ овакав усташки говор на Украјини?

КУНЦЕВИЧ, „АПОСТОЛ УНИЈЕ“

Када се види укронацизам, који се крваво бори против Русије,  на мржњи утемељен,  овако бесан и бесраман, не сме се заборавити шта су његови корени.  А они су (о томе смо већ писали, али понављање је мајка учења!) засновани на папистичкој мржњи према православнима. Зато је опет час да се подсетимо историје.

 Све до 17. века, Украјина је била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, која је у то време снажно бранила интересе православних верника. Међутим, крајем 16. века, шест владика – одступника, вођених Михаилом Рагозом, почели су да воде клерикални покрет за прелазак на унију. Чим је унија проглашена, почели су прогони правоверних. У то доба, власти Пољске су православно хришћанство ставиле ван закона. 

Унијати су били безумници спремни на све. Њихов бискуп Јозафат Кунцевич типичан је пример: рецимо, наређивао је да се ископају лешеви по православном обреду сахрањених људи, и да се баце псима. У Могиљеву и Орши вршио је насиље над „несједињенима“, спаљујући им и затварајући храмове. Толико је ревновао у свом џелатском „хришћанству“ да га је представник пољског краља, Лав Сапјега, опомињао и подсећао да би обичан народ пре желео да буде у турском ропству него да трпи  прогоне какви су Кунцевичеви:“Уместо радости, Ваш претворни унијатизам донео је само жалост, немир и сукоб. Радије ћемо бити без њега“.

А 12. новембра 1623. Кунцевич је, са наоружаном пратњом, стигао  у Витебск да разори места где су се православни тајно молили Богу. Његов ђакон насрнуо је на правоверног свештеника. Народ је устао у одбрану светиње, каменовао издајника и бацио његов леш у реку. Папа Пије Девети га је канонизовао 29. јуна 1867, папа Пије Једанаести га, у енциклици „Ecclesiam Dei“, објављеној 1923, назива „праведником и свештеномучеником“, чији пример треба да следе сви хришћани. За време „екуменског“ папе Павла Шестог, Кунцевичеве антимошти пренете су у Рим, и смештене поред моштију Светих Јована Златоуста и Григорија Богослова. Иван Павао Други је рекао да је „ова племенита личност пролила крв да би заувек учврстила велико дело уније“.

ОД КРИМСКОГ РАТА ДО БОЉШЕВИКА

Када је половином 19. века избио Кримски рат  Запада и Турске против Русије, папа је био на страни Турака. Надбискуп париски, кардинал Сибор, говорио је да је борба против православних „богоугодна“ јер је реч о „фотијевској јереси“. Ватикан је с радошћу говорио о успесима Турске и прорицао пропаст Русије.

Папа Пије Десети рекао је да је Русија „највећи непријатељ Цркве“; радосно је поздравио пад царске власти и долазак на власт бољшевика.

Да би преверили Русе, паписти су смислили тзв. „источни обред“: њихови свећеници и фратри пуштали су браде и носили православне мантије и одежде, с циљем да обрлате наивне. Руске избеглице су добијале и помоћ, с циљем да се одвоје од своје Цркве. Белгијски самостан Шеветоњ постао је средиште папиног „источног обреда“.

Ватикански изасланик, бискуп Мишел д` Ербињи, три пута је  путовао у Совјетски Савез, с папиним благословом, да би преговарао с бољшевицима који су гонили Руску Цркву. Циљ је био да се римокатолицима Русија преда као мисионарска територија, а да заузврат Ватикан подржи Лењинове наследнике. Егзарх руских римокатолика, Леонид Фјодоров, године 1923. говорио је: „Од времена у коме сам се предао Римокатоличкој цркви, сан ми је био да своју отаџбину видим у њој“. Он је изражавао пуну лојалност бољшевицима, и нудио им своју сарадњу. У архивима француског Министарства спољних послова налазе се тајни телеграми број 266 и 284 из 1925. из којих се види да је совјетски амбасадор Крестински кардиналу Пачелију ( будућем папи Пију Дванаестом ) рекао да власт у СССР-у нема ништа против постављања бискупа и отварања римокатоличих сјеменишта. Било је то доба најгорег прогона Православне Цркве!

ИВАН ИЉИН СВЕДОЧИ

Још док се велики руски фило­соф лечио од ката­ра у швај­цар­ском Тиро­лу 1924, пле­мић С. М. Вол­кон­ски је гово­рио Иљи­ну како за Руси­ју има наде, јер мно­ги руски све­ште­ни­ци на про­ско­ми­ди­ји тај­но поми­њу папу рим­ског. „Зале­дио сам се: изда­ја сво­је Цркве, обма­на при­ли­ком савр­ша­ва­ња Све­те Тај­не, бого­хул­на лаж у олта­ру – зар је то уте­шна поја­ва?!Ту сам први пут схва­тио да је сам Вол­кон­ски тај­ни като­лик и про­сто сам „упио“ сву пороч­ност като­лич­ке Цркве. Узгред, овде су биле од зна­ча­ја њего­ве хомо­сек­су­ал­не скло­но­сти, о који­ма ми је сам отво­ре­но гово­рио. Невољ­но сам се сетио пси­хо­а­на­ли­тич­ке тезе Сиг­мун­да Фрој­да: „Ако угле­даш изда­ју, питај се да ли је у њу уме­шан хомо­сек­су­а­лац; ако видиш хомо­сек­су­ал­ца – прак­ти­кан­та, питај се где да оче­ку­јеш њего­ву изда­ју?““

 Док је писао књи­гу о супрот­ста­вља­њу злу силом, у којој је тре­ба­ло да се поза­ба­ви и језу­ит­ским наче­лом по коме циљ оправ­да­ва сред­ства, Вол­кон­ски му је упу­тио позив језу­ит­ске шко­ле у Инсбру­ку, где су га оче­ки­ва­ли струч­ња­ци овог римо­ка­то­лич­ког реда да му све „обја­сне“. Иљин је, међу­тим, сам нашао потреб­ну лите­ра­ту­ру у Ита­ли­ји, у библи­о­те­ка­ма Уфи­ци и Сан Ремо. Онда му је дошао све­ште­ник Вла­ди­мир Абри­ко­сов, Рус који је пре­шао у римо­ка­то­ли­ци­зам, који је поку­шао да Иљи­на убе­ди како уче­ње о циљу који оправ­да­ва сред­ства не посто­ји код језу­и­та. Кад му је Иљин про­чи­тао текст језу­и­те Еско­ба­ра – и – Мен­до­зе који је гово­рио супрот­но, Абри­ко­сов се навод­но изне­на­дио, и замо­лио га да не пише о томе, јер Вати­кан,опет навод­но, пре­и­спи­ту­је уче­ње језу­и­та и жели да их зау­ста­ви у њихо­вим наме­ра­ма.

 На кра­ју, издај­ник пра­во­слав­не вере није могао да издр­жи, па му се непо­сред­но обра­тио: „Реци­те, Ива­не Алек­сан­дро­ви­чу, како се ви одно­си­те пре­ма пита­њу поно­вог једин­ства Црка­ва? Јер ми види­мо да вред­ни еле­мен­ти руске еми­гра­ци­је не пре­ла­зе нама, пре­ла­зи само сме­ће. А зами­сли­те какве би после­ди­це биле!... Пра­во­сла­вље има моли­тве­ну силу, али нема вољу и дисци­пли­ну; а ми има­мо вољу и дисци­пли­ну, али нема­мо моли­тве­ну силу. Зами­сли­те, кад бисмо се сје­ди­ни­ли, има­ли бисмо све, и био би обез­бе­ђен три­јумф хри­шћан­ства у све­ту“. Иљин му је рекао да, у обла­сти меди­ци­не, не веру­је у могућ­ност пре­са­ђи­ва­ња живо­тињ­ских орга­на чове­ку, а ни у такве екс­пе­ри­мен­те кад је духов­ност у пита­њу: „Пра­во­сла­вље ће из сво­је моли­тве­не силе или изву­ћи и вољу и дисци­пли­ну, или ће се уга­си­ти у исто­ри­ји. Пре­са­ђи­ва­ти му вољу и дисци­пли­ну из като­ли­ци­зма је без­на­де­жан посао. И като­ли­ци мора­ју из себе и у себи да роде моли­тве­ну силу“.

Годи­не 1931, док се вра­ћао из Жене­ве у Бер­лин, Иљин је дожи­вео сле­де­ће. У ваго­ну с њим седео је један римо­ка­то­лич­ки пре­лат, који је добро позна­вао Иљи­но­во дело и анти­ко­му­ни­стич­ки идеј­ни став. Лепо су раз­го­ва­ра­ли, и пре­лат је све вре­ме узви­ки­вао да је он Иљи­нов при­ја­тељ. А онда: „Изме­ђу Базе­ла и Франк­фур­та на Мај­ни он ми се обра­ти ова­ко. Рече ми да пре све­га тре­ба да се поста­рам да „спа­сем сво­ју душу“. Зато оба­ве­зно тре­ба да поста­нем римо­ка­то­лик. Али не тре­ба да то радим отво­ре­но. Тре­ба да при­мим като­ли­ци­зам тај­но, а јав­но да оста­нем пра­во­сла­вац. Тада ће ми се отво­ри­ти вели­ке могућ­но­сти: ја ћу моћи да радим и у пра­во­сла­вљу и у еван­ге­листчким цен­три­ма Бер­ли­на, по ука­зи­ма пре­ла­та Мише­ла д' Ерби­њи­ја из Рима, а като­ли­ци ће ми у Немач­кој обез­бе­ди­ти дожи­вот­ну про­фе­сор­ску кате­дру на јед­ном од сво­јих уни­вер­зи­те­та.“          

Иљин није могао да веру­је у оно што чује. Ипак, уздр­жао се од комен­та­ра, затра­жио вре­ме да раз­ми­сли, и од свог саго­вор­ни­ка посет­ни­цу и пре­по­ру­ку да га назо­ве у Келн кад год то жели. Касни­је се обра­тио изве­сним моћ­ни­ци­ма из римо­ка­то­лич­ких кру­го­ва, јасно им рекав­ши свој став. После му се више нико није обра­тио с пред­ло­гом да се пока­то­ли­чи, али је Иљин сазнао да су изве­сне руске инте­лек­ту­ал­це папи­сти врбо­ва­ли.   

Зато није нима­ло чуд­но што је руски фило­соф ова­ко писао о одно­су пра­во­сла­вља и римо­ка­то­ли­ци­зма:  „Коли­ко су ми само пута у послед­њим годи­на­ма като­лич­ки пре­ла­ти поку­ша­ли лич­но да обја­сне, како „Господ гво­зде­ном метлом чисти пра­во­слав­ни исток, не би ли се тамо усто­ли­чи­ла једи­на като­лич­ка црква“... Коли­ко пута сам се сле­дио због мржње којом су били испу­ње­ни њихо­ви гово­ри и њихо­ви погле­ди. И слу­ша­ју­ћи те гово­ре, ја сам почи­њао да схва­там зашто је и како је пре­лат Мишел д’Ер­би­њи, који је руко­во­дио источ­но-като­лич­ком про­па­ган­дом, могао два пута (1926. и 1928) да путу­је у Москву, да би оства­рио уни­ју с „обно­вље­ном црквом“ и, у скла­ду с тим, „кон­кор­дат“ с бољ­ше­ви­ци­ма, и како је могао да, по поврат­ку одан­де, без ика­квих огра­да, обја­вљу­је гну­сне члан­ке кому­ни­ста, који су муче­нич­ку пра­во­слав­ну патри­јар­шиј­ску цркву нази­ва­ли (дослов­но) „сифи­ли­стич­ком“ и „раз­врат­ном“... И ја сам упра­во тада схва­тио да до „кон­кор­да­та“ Вати­ка­на и Тре­ће интер­на­ци­о­на­ле није дошло све до данас не зато што је Вати­кан „одба­цио“ и „осу­дио“ такав спо­ра­зум, већ зато што то нису хте­ли сами кому­ни­сти. Схва­тио сам зашто је дошло до уни­шта­ва­ња пра­во­слав­них сабор­них и обич­них црка­ва и паро­хи­ја у Пољ­ској, које су спро­во­ди­ли като­ли­ци три­де­се­тих годи­на ово­га века... На кра­ју сам схва­тио у чему је пра­ви сми­сао като­лич­ких „моли­та­ва за спас Руси­је“; како оне прве, крат­ке, тако и оне коју је 1926. напи­сао папа Бене­дикт XV, за чије је чита­ње, пре­ма обја­ви, обе­ћа­ва­но „три­ста дана индул­ген­ци­је“.

И данас, када види­мо како Вати­кан годи­на­ма спре­ма поход на Руси­ју, како масов­но саку­пља руску рели­гиј­ску лите­ра­ту­ру, пра­во­слав­не ико­не и целе ико­но­ста­се, како масов­но при­пре­ма като­лич­ко све­штен­ство за симу­ла­ци­ју пра­во­слав­ног бого­слу­же­ња на руском јези­ку („като­ли­чанство источ­ног обре­да“), и озбиљ­но про­у­ча­ва пра­во­слав­ну мисао и душу у циљу дока­зи­ва­ња њихо­ве исто­риј­ске нео­сно­ва­но­сти – ми, Руси, мора­мо себи поста­ви­ти пита­ње: у чему се састо­ји раз­ли­ка изме­ђу пра­во­сла­вља и като­ли­ци­зма, и на њега одго­во­ри­ти с крај­њом објек­тив­но­шћу и исто­риј­ском доку­мен­то­ва­но­шћу.“

 Тако је писао Иван Иљин.

САДАШЊИ РАТ

Ове, 2014, крајем јануара, папа је пустио, са једном девојчицом и једним дечаком, два голуба мира за Украјину, која је била у „евромајдановској“ фази своје данашње трагедије. Голубове нападоше једна врана и један галеб – те фотографије пренео је читав свет. Било је то  знамење.

   Ако нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, како је говорио Свети Јован Кронштатски, онда нам остаје да се питамо – зар је могло бити другачије? Наравно, нити су криви голубови, ни галеб, ни врана – то су створења Божија бесловесна, преко чијег понашања нам Господ шаље извесну поруку.

А порука је, како нам се чини, јасна, и и сасвим у складу с отачком поуком да је благослов јеретика проклетство. Како папа Фрањо може да се моли за мир на Украјини кад су његови претходници главни кривци и за дашње стање у Малој Русији? Унијати на Западној Украјини су оно што су усташе биле код нас – јер, најокорелије усташе су потомци покатоличених Срба, који су убијали своју браћу по крви да би себи доказали како  њихови стари нису издајници, него борци за праву веру, коју оличава „намесник Кристов“ у Риму.

 Тако су и унијати стално ратовали против јединства Мале, Беле и Велике Русије, а за време Другог светског рата директно помагали Адолфу Хитлеру и његовим злочинцима, нарочито њихов кардинал Андреј Шептицки. Чак и многи Украјинци који формално нису припадали унијатима формирали су се под њиховим упливом у мржњи према „Москаљима“ – као данас ђукановићевци монтенегрини у Црној Гори, окупљени око Дедејића и „црногорске латинице“.

Да није било папе и његовог „продора на Исток“, те мржње не би било, наравно. И какве голубове је пушатао он, који слави крволочног Јозафата Кунцевича као свеца?          

Фотографије рашчерупаних голубова су јасна порука православнима – не верујете папиним молитвама за мир. Он је јересијарх који у срцу носи, по службеној дужности, демона раздора и неслоге, и сваки његов „благослов“ јесте проклетство! То се види и данас, кад укронацисти с огромном мржњом гоне правоверне широм Украјине и кад убијају у Новорусији.