Фјодор Михајлович Достојевски се целог живота мучио – са Богом и око своје душе. И све његове слике су слике човека – паћеника, напетог, само што му очи од муке не искоче из главе. Епилептичар, стално у дуговима, страствен коцкар, он је истовремено био искрен боготражитељ и човек који је у породици и деци видео највећу срећу до које је могуће доћи.

Само због тога, због те патње, искрене и чисте, Бог му је дао да створи оно што је створио, али и да оде са овога света као православни човек, исповеђен и причешћен. Пре тога, молио је своју породицу да му опросте сва сагрешења према њима, благословио своју дечицу Еванђељем од кога се целог живота није одвајао. После смрти, сликар Крамској је нацртао његов портрет на одру – то је лице човека који се смирио у Богу, који је коначно спознао тајну вечности и љубави Божје. Доносимо, први пут у Срба, тај цртеж Достојевског на самртном одру, као и неколико текстова који нас подсећају на овог великог човека: сећање на његову смрт и сахрану великог писца из пера његове кћери Љубови, поуке старца Зосиме (сама срж Достојевсковог хришћанства) и текст архиепископа Јована (кнеза Шаховског) о великом писцу.

Владимир Димитријевић

+ + +

Љубов Достојевска

СМРТ ДОСТОЈЕВСКОГ

На једном породичном ручку, сестра Достојевскова поново покреће питање једног наследства тражећи од брата да се одрекне свог дела и толико га намучи, да Достојевскн узбуђен устаје од стола.

Изгубивши стрпљење, а да не би продужио ту мучну препирку, Достојевски се диже од стола пре него што је ручак био завршен. Док је моја мати испраћала своју заову, која није престајала да плаче, мој отац побеже у своју собу. Он седе за свој писаћи сто заривши главу у руке. Замор га беше сколио. Он се толико радовао том породичном ручку, а ево где му је поново то проклето наследство покварило вече... На једном он осети неку чудну влагу на својим рукама; он их погледа: биле су замрљане крвљу. Он додирну уста, бркове и повуче руку са ужасом: још никада није имао крволиптења! Достојевски се уплаши и позва жену. Мати дотрча престрашена, посла одмах по лекара који је лечио оца, нас позва у Достојевскову собу, покуша да се шали, донесе један шаљиви лист, који тек беше стигао. Отац се беше смирио, насмејао се, гледајући карикаруре, почевши и сам да се шали са нама. Крв му више није текла на уста; његово лице и руке беху опране. Видећи да се отац смеје и шали, ми нисмо разумели зашто нам је мама казала да је отац болестан и да га треба разонодити. Најзад стиже лекар; он умири родитеље тврдећи да се крволиптење често појављује код људи који пате од катара Ипак је захтевао да болесник одмах легне и да, говорећи што је могуће мање, остане у кревету два дана. Отац покорно леже на своју турску софу да се више никад не дигне...

Сутрадан изјутра он се пробуди весео и живахан. За време ноћи био се добро одморио и остао је лежећи само због лекарске наредбе. Он зажеле да види свије присне пријатеље, те му ови долажаху преко целога дана; Он им је говорио о првом броју за 1881. годину Пишчевог дневника, који тек беше изашао из штампе и који га је скоро једино занимао. Како је изгледало да отац не придаје никаве важности својој болести, његови пријатељи повероваше да је у гситању само пролазна болест. Али то вече по њиховом одласку, мој отац доби друго крволиптење. Обавештене од лекара да то друго крволиптење може да дође као последица првог, мати се не уплаши. Међутим, она се сутрадан, у уторак, врло узнемири видевши изузетну малаксалост мужевљеву. Новине више нису занимале Достојевског, он је остао испружен на својој софи, затворених очију, зачуђен том необичном слабошћу која га је сламала и приморавала да остане лежећи, њега тако енаргичног, пуног живота, њега који је подносио све своје болести на ногама, не прекидајући посао. Очеви пријатељи, вративши се да виде како је болеснику, престрашише се такође његовом клонулошћу и посаветоваше мајку да се не узда много у доктора Брецела, који је обично лечио нашу породицу, него да консултује одмах неког другог лекара. Мати посла по једног специјалисту за болести органа за дисање, који стиже тек предвече. Он изјави да је болесникова слабост последица претходних крволиптења и да може проћи после неколико дана. Међутим не сакри пред мајком да је случај много тежи иего што је доктор Брецел слутио. "Ова ноћ биће одлучујућа", рече он одлазећи.

Авај! Кад се отац прободи сутрадан после једне немирне ноћи, мати разумеде да су његови часови избројани. Отац такође. Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Еванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала, Скривајући сузе мати прочита гласно: "А Јован брањаше му говорећи: "Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени! А Исус му одговори и рече му: "Не заборављај ме, јер тако нам требз испунити сваку правду."" Чувши те Исусове речи отад се замисли за часак, а затим рече својој жени: "Јеси ли чула? Не заборављај ме! Мој час је дошао, треба да умрем!"

Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. "Децо моја не заборавите никад ово што сте чули" рече нам својим слабим гласом. "Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина."

Он нас пољуби и благослови; плачући остависмо собу самртника Пријатељи, рођаци, беху скупљени у салону, јер се вест о опасној болести Достојевског већ била разнела по граду. Отац их је призивао једног по једног и за сваког је имао по какву пријатељску реч. Уколико је дан одмицао, отац је постајао све слабији. Увече наступи ново крволиптење и он поче да губи свест. Врата на соби бише тада отворена Сви пријатељи и рођаци уђоше тада да присуствују његовој смрти. Стајало се ћутећи, без суза, да се не узнемири његова агонија. Једино је мајка плакала сасвим тихо, клечећи поред софе на којој је лежао н>ен муж. Један чудан шум као жубор воде, чуо се из грла самртниковог, груди су му се дизале, говорио је брзо и тихо, али се није могло разумети оно што је говорио. Мало по мало његово дисање постало је све мање чујно, речи су му биле све ређе. Најзад... он ућута.

...Кад умре човек у Русији његово тело се одмах купа, затим се облачи у најбоље његово рубље, најбоље одело, после чега се износи на један сто застрт белим застирачима у очекивању да буде готов његов ковчег. Из суседне цркве се доносе велики чираци, који се стављају око стола, и један покров од златне тканине којим се покојник покрива до половине тела. Двапут дневно свештеник долази да одслужи панихиду, праћен хором своје цркве. Пријатељи и рођаци долазе да присуствују тим молитвама, са упаљеним воштаницама у руци. Остатак дана или целе ноћи црквени чтец, или која калуђерица, читају на глас псалме стојећи чело ногу ковчега Мртвац се сахрањује трећег дана; неки пут тек четвртог, ако рођаци који желе да присуствују његовом погребу станују у другим покрајинама Русије, па не могу да стигну раније.

Кад сам се после грозничаве ноћи, пробудила и ушла, очију црвених од суза, у очеву собу, затекла сам његово тело положено на сто, скрштених руку на грудима са иконом стављеном на њих. Као многа нервозна деца и ја сам зазирала од мртваца и одбијала сам да им се приближим; али се од оца ни мало не уплаших. Изгледао је као да спава на своме јастуку, лако осмехнут, као да види пред собом нешто што је врло лепо. Један сликар се беше наместио поред одра и црташе Достојевског заспалог вечним сном. Новине беху објавиле тога јутра очеву смрт и сви његови пријатељи беху дотрчали да присуствују првој панихиди. Депутације студената виших петроградских школа дођоше после њих. Стизали су праћени свештеником њихових школа. Док је овај читао молитве, студенти су у хору одговарали на јектеније. Сузе су им текле низ лица; јецали су гледајући непонично лице њиховог драгог учитеља. Мајка је, очију надувених од плача, лутала као сенка. Разумевала је тако мало шта се догодило да, када један дворски чиновник дође да јој саопшти од стране цара Александра Другог да јој држава даје пензију и да узима на себе школовање деце, она се сва радосна диже да јави ту радосну вест своме мужу. "Тек у том часу разумедох први пут да је мој муж мртав и да ћу убудуће живети сама, немајући више пријатеља коме бих поверила своје радости и своје боле", причала ми је она касније. Мој ујак, који чудним случајем беше стигао баш у то време у Петроград, преузе на себе да спреми све што је потребно за погреб. Он запита моју мајку где жели да сахрани мужа. Мати се сети тада једнога разговора са Достојевским онога дана када је сахрањен песник Њекрасов, који беше умро пре неколико година и беше сахрањен у гробљу женског манастира Новодевичје. Пошто је одржао говор над отвореним песниковим гробом, мој отац се вратио кући тужан и потиштен. "И ја ћу ускоро за Њекрасовом", рече мајци. "Молим те, сахрани и мене у исто гробље. Не желим да свој вечити сан боравим на Волкову, поред других руских писаца. Завидели су ми и својом мржњом загорчали цео мој живот. Желим да се одморим поред Њекрасова који је према мени увек био добар, који ми је први казао да имам талента и који ме није заборавио док сам био у Сибиру". Видећи мужа тужног и несрећног, мати хтеде да га шалом расположи, што јој је увек полазило за руком.

Каква мисао! - рече весело - тај Новодевички манастир так је тмуран и пуст! Више бих волела да те сахраним у манастиру Александра Невског.

А ја сам мислио да се ту сахрањују само пешачки и коњички генерали - одговори мој отац трудећи се да се и сам нашали.

Па шта, зар ти ниси генерал књижевности? Ти имаш права да будеш сахрањен поред њих. Да знаш какву ћу величанствену пратњу да ти приредим! Опело ће ти служити владике, а певаће хор из саборне цркве. Огромна маса света ићи ће за твојим ковчегом и када се спровод буде приближио манастиру, калуђери ће изаћи да те дочекају.

-То они раде само за цара, - рече мој отац, расположен тим пророчанством своје жене.

-Урадиће то они и за тебе. Ах! Ти ћеш имати пратњу какву у Петрограду још нико није видео...

Отац се насмеја свој тој фантазији своје жене и исприча пријатељима, који беху дошли да разговарају са њим о погребу Њекрасова. Више њих се касније сетише тог чудног пророштва моје мајке, учињеног као и увек у шали.

Сетивши се сада тог разговора, мати замоли ујака да оде са рођаком Г. Павлом Сватковским у Новодевички манастир и да тамо купи један гроб што је могуће ближе Њекрасовљевом. Она му даде сав новац које се беше затекао у кући, да би могао унапред платити и гроб и опело. Видевши наша дечија лица бледа и несрећна, ујак замоли од мајке дозволу да нас поведе до манастира. "Вожња у саоницама учиниће им добро", рече он гледајући нас са сажаљењем.

Ми отрчасмо да се обучемо, а затим се радосно попесмо у саонице. Хладан ваздух и зимско сунце уистину нам је пријало и срећном дечијом безбригом заборависмо на часак свирепи губитак који нас беше задесио. Манастир Новодевичје се налази на крају града близу Нарвског славолука. Тада сам први пут ушла у један женски манастир и са радозналошћу сам разгледала тихе ходнике кроз које су као сенке промицале калуђерице. Били смо уведени у салон за пријем; игуманија, старија особа, одевена у црно, хладног и поноситог изгледа, уђе у салон; дуг вео покривао је главу и одело. Господин Сватковски изложи јој жељу да славни писац Достојевски буде сахрањен у њеном манстиру поред песника Њекрасова и, знајући да су цене гробова у манастирима веома скупе, то је замоли да породици која није много наследила, учини најнижу цену. Игуманија напући презриво усне. "Ми калуђерице не припадамо свету", одговори она хладно, "и светске почасти немају никакве вредности у нашим очима. Код нас су за гробове у нашем манастиру утврђене цене и ми не можемо да их променимо ни за кога". И та понизна слушкиња Христова затражи једну невероватну цену која је далеко превазилазила скромну суму коју је моја мати могла да потроши. Узалуд је мој ујак заступао сестрину ствар; узалуд преклињао калуђерицу да дозволи мајци да у мањим сумама у току године исплати тражену цену, игуманија изјави да гроб не може да буде ископан пре него што се исплати у готову цела сума. Није нам преостајало ништа друго него да се дигнемо и опростимо од те зеленашице у оделу калуђерице.

Гневни се вратисмо кући и испричасмо мајци наш неуспех. "Каква штета!", рече она тужно. "Тако сам хтела да сахраним мужа у гробљу које је он сам себи одабрао. Не остаје ми ништа друго него да га сахраним у Ошти, крај његовог малог Алексија; и ако, авај! то гробље никада није волео". Би решено да ујак оде сутра изјутра до Оште, да купи гроб и да се са свештеником споразуме за опело. Али тог вечера јавише мајци да је дошао један калуђер који жели да разговара са њом. Он је долазио од стране братства манастира Александра Невског, које је било, како је он тврдно, велики љубитељ Достојевског. Калуђери су желели да тело славног писца почива међу зидовима њиховог манастира. Узимали су на себе све трошкове око опела које је имало да се одржи свечано у њиховој највећој цркви. Са великом радошћу моја мати прими ову племениту понуду. Калуђер оде, мајка се врати у своју собу и наједном сети се речи изговорених пре неколико година: "Сахранићу те у гробљу Александра Невског..."

Сутрадан у петак, гомила обожавалаца Достојевског, од самог јутра, беше испунила наш скромни стан. Гомила је била шаролика: писци, министри, студенти, велики кнежеви, генерали, свештеници, велике даме и сироте грађанке пролазили су одајући пошту поред Достојевсковог одра, чекајући понеки пут да дођу на ред читаве сате. У соби где је био одар владала је таква врућина да су се свеће за време панихиде гасиле. Величанствени венци од цвећа, украшени тракама, са дирљивим натписима, послати од разних друштава, министарстава и школа и који су имали да буду ношени на спроводу, беху донесени у тако великом броју, да се више није знало где да се метну. Мали венци и ките цвећа које су доносили Достојевскови пријатељи бише положени поред ковчега, у који је већ било стављено тело мога оца. Мој брат и ја, помагани од наших малих другова, дошлих да бдију са нама поред ковчега, раздавали смо преко целога дана цвеће непознатима, који су се тискали око нас.

Сутрадан, у суботу, огромна маса света испуни две улице, на чијем се углу налазила наша кућа Са наших прозора могли смо видети море од људских глава како се таласа, а изнад њега као мала острвца венце увијене у траке, ношене од студената. Мртвачка кола којима су посмртни остаци Достојевског имали да буду пренесени у манастир, беху стигла. Али обожаваоци не допустише, већ дочепавши се ковчега, и мењајући се уз пут, однеше га до манастира. Како је пут до манастира био дуг, а наше дечије снаге мале, то су нас породични пријатељи с времена на време узимали из поворке, метали на кола и возили дуж спровода говорећи нам: "Не заборавите никад величанствени спровод који Русија приређује вашем оцу". Када се ковчег приближио манастиру, калуђери изађоше кроз велику капију у сусрет мом оцу. Ту почаст калуђери одају само царевима; одадоше је такође великом писцу руском. Још једном пророчанство моје мајке обистини се.

Било је већ доцкан за опело те га одложише за сутрадан. Ковчег би положен усред цркве Светог Духа; после малог помена вратисмо се кући исцрпљени од умора и од узбуђења. Очеви пријатељи остадоше још неко време да посматрају мноштво народа, који је долазио да клекне поред ковчега и да се помоли. Вече се приближавало, било је мрачно; очеви обожаваоци и пријатељи разиђоше се мало по мало, спремајући се да сутрадан дођу на укоп. Па ипак, Достојевски не оста сам. Петроградски студенти га не напустише; били су решили да последњу ноћ коју је Достојевски проводио на земљи пробдију крај свога обожаваног учитеља. Шта су те ноћи студенти радили испричао нам је касније митрополит петроградски, који, по обичају станује у манастиру Александра Невског. Неколико дана после погреба мајка повевши и нас оде митрополиту да му захвали за величанствени погреб који калуђери беху приредили моме оцу. Митрополит нас благослови а затим поче причати своје утиске са студентског бдења: "У суботу увече отишао сам у цркву Светог Духа да и ја одам пошту телу Достојевског. Калуђери ме задржеше на вратима рекавши ми да је црква, за коју сам мислио да је празна, пуна света. Ја сам се тада попео у малу капелу која се налази на другом спрату суседне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један део ноћи провео сам пазећи на студенте а да ме они нису видели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући. Калуђери хтедоше да читају псалме. Али им студенти отеше из руку Псалтир и стадоше читати псалме један за другим. Још никада нисам чуо да се псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења, свака реч била је изговорена пуним срцем. И причају ми да су ти млади људи атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску моћ морао да има Достојевски да их тако приведе Богу".

На дан погреба, у недељу 1. фебруара, сви обожаваоци Достојевскови који су били заузети преко недеље, искористише празнични дан и дођоше да се помоле за покој његове душе. Тихи манастир Александра Невског, који се налази на обали Неве и чини сам себе, са својим многобројним црквама, са своја три гробља, са својим вртовима, са својом школом, са својом богословијом и духовном академијом, читаву малу варош, још из ранога јутра би поседнут од огромне масе света. Видећи да маса расте свакога тенутка, да испуњава вртове и гробља, да се пење на споменике и ограде, сироти калуђери се уплашише и обратише се на полицију, која одмах затвори улаз. Они који дођоше доцкан остадоше на великом тргу који се простире пред манастиром и остадоше ту до краја укопа, надајући се да ће на овај или онај начин продрети међу манастирске зидове или бар чути погребне^песме када ковчег буде пренесен на гробље. Око девет часова изјутра стигосмо и ми колима пред велики улаз и врло се зачудисмо видећи га затвореног.

Моја мајка сиђе, у свом жалбеном велу са кола, и поведе нас за руку. Један полицијски официр нам пресече пут.

Више се не може проћи! - изјави он строго.

Како се не може проћн? - упита зачуђено мати. - Ја сам Достојевскова удова и мене чекају у цркви да почну опело.

Ви сте шеста удовица Достојевског која тражи да прође. Доста са лажима! Пустити више нећу никог да уђе, - одговори полицијски официр бесан.

Загледасмо се збуњени не знајући шта да радимо. Срећом, пријатељи су изгледали наш долазак; они дотрчаше и дигоше забрану. Са много муке успесмо да прокрчимо себи пут кроз масу која је испуњавала манастир, а са још више да се угурамо у цркву набијену светом. Када најзад стигосмо до места одређеног за нас, опело поче и би врло лепо. Хор саборне цркве је певао, владике служиле и изговарале заупокојене молитве. Касније, на гробу, дође ред на писце; говори су изговорени, по обичају пред отвореним гробом и трајали су неколико сати. Пророштво моје мајке испуни се тако у целости - још се никад није у Петрограду видео толики погреб.

Међутим једна значајна појединост православног погреба би изостављена. У Русији ковчег остаје отворен за време целог опела; при крају, рођаци и пријатељи прилазе му и целивају умрлог у знак опроштаја. Ковчег Достојевског остаде затворен. На дан укопа, још у рано јутро мој ујак беше дошао у манастир у пратњи Побједоносцева, који тек што беше наименован за нашег тутора. Отворили су ковчег и нашли Достојевског сасвим промењеног. Био је већ четврти дан од његове смрти; вече пре тога, носећи и трескајући ковчег, очеви пријатељи беху убрзали процес распадања његовог тела, које је и онако почело пре времена, због страховите топлоте која је владала у соби са одром. Бојећи се да промењено лице не остави непријатан утисак на удовицу и његову децу, Побједоносцев спречи калуђере да отворе ковчег. Никад мати није могла да му опрости ту забрану. "Шта би ми било да сам га видела промењеног?", питала је са горчином. "Он је увек мој драги, драги муж! А отишао је у гроб без мога опроштајнога целова, без мога благослова!"

ДОСТОЈЕВСКИ: ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМА       

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хнљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала лред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, И опростиће му тебе ради.

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,

Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.

Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.

Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: "Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар". Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.

А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

Оци и учитељи, ја мислим: "Шта је пакао?" Судим овако: "Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш".

Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: "Ја јесам и ја волим". Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим и времена и рокови.

Па шта се десило? то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада јасно виде, и сам себи рече: "Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски; и неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће више бити времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави на жртву принети, и сад је бездан међу оним животом и овим бићем".

Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен матери-јални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну, немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би мучени постали још несрећнији. Јер, ако би праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили им и дозвали их к себи, волећи их неизмерно, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен жудње за предусретљивом делатном и благородном љубави, која је сад за њих већ немогућна У бојазни срца свога мислим ја међутим да би им баш свесност те немогућности напослетку послужила као олакшање; јер, примивши љубав праведних а не могући одазвати се на њу, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли напоследак као неки образац оне делатне љубави коју су занемаршш били на земљи, и као неко дејство њој слично...

Сажаљевам, браћо и другови моји, што не умем да кажем, ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и црква њих наизглед одбацује; али ја мислим у тајности душе моје: да би требало, и да се могло помолити Богу и за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се ја у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим.

О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве и неизбежне истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненасито; то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али, вековечито ненасити, они и опроштење одбацују; Бога који их зове, проклињу, Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живота, да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...

Нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико не може бити на земљи судија злочинчев, пре него што и он сам - судија - не позна да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је он можда више неко ико други крив за злочинство тога што стоји пред њим. Кад постигне то, онда ће моћи постати и судија.

Ма како да то изгледа безумно, истинито је. Јер кад бих ја био праведан, тада можда не би било ни злочинца што стоји преда мном. Ако будеш кадар примити на себе злочинство, онога што стоји пред тобом, и којега твоје срце осуђује, прими одмах и пострадај ти за њега - њега пак без укора отпусти. И баш да те и сам закон постави за његовог судију, ти, колико ти само буде могућно, и тада поступи у том смислу; јер ће оптужени отићи и осудиће сам себе горе, но што би га твој суд осудио. Ако ли га пак твој братски пољубац не дирне у срце, ако не изазове у њему осећање, и он оде од тебе смејући се ти се, не дај се збунити ни тиме: значи, још му није рок дошао, али ће доћи у своје време; а ако не дође, свеједно: ако неће он, други ће место њега доћи до познања, и пострадаће, и осудиће и окривити себе сам, несумњиво веруј; јер баш у томе и лежи све уздање и сва вера светитеља.

Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да спаваш: "нисам извршио, што је требало", а ти онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер си ваистину и ти за то крив, што неће да те слушају. А ако већ не можеш да говориш са људима и озлојеђенима, ти им служи ћутећки и у понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви оставе, и силом те истерају, ти кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, натопи је сузама својим, и даће земља плода од суза твојих, па макар те нико не видео и не чуо у самоћи твојој, Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти једини веран да останеш; принеси и тада жртву, и хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје такви састанете, - ето вам већ читавог света, света живе љубави. Загрлите један другог у милини и хвалите Господа: јер макар само у вама двојици, али се извршила истина Његова, Ако сам згрешиш, и будеш жалостан смртно због својих грехова, или због каквог свог изненадног греха, радуј се праведнику, радуј се ономе који, кад си већ ти згрешио, остаде праведан, и није сагрешио.

Ако те пакост људска збуни до негодовања и несавладиве жалости, тако, да зажелиш и да се светиш пакоснима - највише се бој тога осећања! одмах иди и сам потражи себи мука - тако као да си ти крив за ону пакост људску. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив; јер си могао сијати пакосницима макар као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао, ти би светлошћу својом и другима обасјао пут, те онај, што је извршио пакост, можда је не би извршио при твојој светлости. Па чак ако ти и сијаш, но видиш да се људи не спасавају ни поред твоје светлости, остани сталан и немој да посумњаш у снагу све-тлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, они ће се после спасти. А ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасти; јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје. Обично се људи спасавају тек после смрти праведникове. Род људски не прима пророке своје и обично их тера и бије; али људи воле мученике своје, и штују оне које су муком уморили. За целину радиш, за будућност радиш.

Награде никад не ишти, јер и без тога имаш велику награду на овој земљи: духовну радост твоју, коју само праведник осећа. Не бој се ни знатних, ни јаких, него буди премудар и свагда на свом месту. Знај меру, знај време, научи се томе. А кад останеш насамо, моли се. Воли падати на земљу, и љубити је. Земљу љуби непрестано, ненасићено је воли, све воли, свакога воли, и нарочито тражи такво усхићење и занос. натопи земљу сузама радости и воли те сузе своје. А тога се заноса не стиди, цени га, уживај у њему, јер је то дар Божји, велики дар, и не даје се многима, него само изабранима.

  Д  О  С  Т  О  Ј  Е  В  С  К  И

Беседа архиепископа Јована (Шаховскоја) поводом 150 – годишњице од рођења Ф. М. Достојевског[1]

Човек је створен за рај и не може се умирити, док не нађе рај. Као риба, избачена на песак несавршених вредности, човек се својом дубином отима ка стихији, која му је сродна.

Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, - каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло.

Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа.

1940. године, у Рио де Женеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, кћи бразилског писца Амороза Лиме, девојчица, пружила је свој албум. И Жорж Бернанос, чија је мисао као и мисао Достојевског продирала испод површине ствари, написао је у тај дечији албум следеће речи:

„Пре пет минута сам себи постављао питање, шта да напишем у ваш албум? И изненада ми је пало на памет, да је сама по себи та идеја – имати албум – врло дирљива, врло мила, јер је она дечија; њу сматрају смешном, као и све детиње замисли, зато што људи не схватају децу. Мале девојчице пружају свој албум „одраслима“, као што сиромаси пружају руку. Већина тих „одраслих“, према којима сте ви пружили своје руке, - кардинали, теолози, истроичари, есејисти, писци – дају вам само свој потпис, који је раван ситној парици. Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству. Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“. А кардинали и др. горе наведени једнако понављају деци: „Будите као ми!“ Када некад касније прочитате ове моје редове – помислите тада и помолите се за старог писца, који све више мисли о неисцељивој лакомислености озбиљних људи. Све чудесно, што постоји у историји света, дошло је невидљиво за све, по тајанственој сагласности  великог трпљења људског и милосрђа Божијег. Треба надилазити живот. Међутим, једино чиме се он може преодолети – јесте да се он воли, а волети се живот може само на један начин: до краја га раздавати.

Такве су речи једног ученика Достојевског у светској литератури. Управо оно о чему је овде написао Бернанос, знао је Достојевски. И сада је време да се подсетимо на дарежљивост (саосећајност) његовог срца. Нама људима је неопходна светлост љубави – не расне, не класне, већ људског саосећања. Светлост добра је виша од среће, и ван њега нема среће. Таква издашна саосећајност је била присутна код Фјодора Михајловича. И нама писцима, научницима и литерарним критичарима је потребна ова светлост. Можда се тада нећемо исувише спорити око тога, шта је то реализам у литератури и је ли потребан неки додатак њему.

„Већ сама свакидашња мисао о томе, да постоји нешто безмерно праведније од мене, испуњава ме читавог безмерним умиљењем и страхопоштовањем, ма ко ја био, ма шта чинио, - говори на самрти Стјепан Трофимович Верховенски[2] - Човеку је много потребније од сопствене среће да зна и верује, у сваком тренутку да верује у то, да већ негде постоји савршена и спокојна срећа за све...Сав закон људског постојања је у томе, да човек узмогне да се приклони пред безмерно Великим“. У овоме је Достојевски и његова наука о човеку.

Усред својих пристрашћа према разним ништавностима, човечанству је потребна перспектива Достојевског. И Достојевски је неопходан великој, човекољубивој, страдалничкој, као што је и он сам био, руској литератури, која иде кроз све етапе његовог животног опита.

Достојевски није породио достојевство (као Толстој – толстојство). Око Достојевског су се ускомешавали, бучали, чак ковитлали разни таласи, али је он остао слободан од партијности. Он је виши од тих таласа својим горењем духа, и због тога и верујући, а и неверујући у Бога могу извући и извлаче из дела Достојевског нешто велико и људско, а то значи блиско Богу.

Без обзира на то, што су многи ишли код њега и молили да их научи „како живети“, Достојевски није запао у свемирско морално учитељство, већ је остао простим братом људи. И он се није користио (а може се рећи и до сада се не користи) својим великим именом, да би створио око себе некакву партију, школу или правац. Он је слободан од свих и отворен према свима.

Можда се у овоме крије и узрок тога, што је чак и сада, када је име Достојевског равно у светској литератури звезди прве величине, тешко образовати у свету савез у спомен на њега.

Међународни савез сећања на Достојевског је призван на благородан задатак. Свечовечност и светска саосећајност, коју је Достојевски увидео у Пушкину, још изражајније говоре о њему самом, али код нас нема другог Достојевског, који би о томе нешто рекао. Зато о томе можемо само шапутати. Онда се постарајмо да шапућемо толико гласно, да би нас чули људи свих језика, па и они који говоре руским језиком. У овоме је главни задатак нашег савеза (обједињења).

У суштини сав свет се налази већ у „Друштву Достојевског“, то јест представља његовог имплицитног члана. И нама је потребно да некако помогнемо свима и једни другима у све већем разумевању Фјодора Михајловича. Друштву Достојевског не предстоји да се заноси (као што чине сва друштва у свету) гигантизмом. Нећемо упућивати своју запрегу ни према некаквим кочијама света, већ нека се наша кола котрљају по свим земљама и народима, носећи дела Достојевског и његов лик, његов живот, његове символе и дух, његову истину писца и човека.

Ми смо се сабрали овде у храму, да бисмо се помолили за његову живу душу. Тихи градић Бад-Емс је утешавао Достојевског, - он се у њему одмарао и писао[3]. И није случајно, што је овде поникло на 150-годишњицу његовог рођења међународно друштво под његовим именом.

Међу својим расуђивањима у ове дане и рефератима о Достојевском, ми се у овом тренутку највише сједињујемо с њим. Изнад свих својих људских преграда ми се сједињујемо с његовом вером, са његовим бићем. И своје сећање на њега, узносимо ка Христу, ка оној љубави, коју је Достојевски носио кроз читав свој живот. Ова љубав има у свету и своју тешку свакидашњицу, али и свује чудесне празнике додиривања других светова.

Превео: Небојша Ћосовић

_____________

[1] Архиепископ Јован је ову беседу изговорио 3. септембра 1971. године у Руском православном храму св. муч. Алекасандре у Бад Емсу (Немачка, Рајнско-Ланска област) – прим. прев.

² Један од гл. ликова „Злих духова“ – прим. прев.  

³Достојевски је боравио у Бад-Емсу од 1874 – 1876 и последњи пут 1879, неколико недеља, и тада је написао део „Браће Карамазових“ – прим. прев.