ОТАЦ ПЕТЕР ШТУРМ, СТАРЕШИНА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ У ЦИРИХУ СРБИ И РУСИ СУ ЈЕДНОМИШЉЕНА БРАЋА Разговор водио: Милан Старчевић
Шездесетшестогодишњи настојатељ Руске Заграничне Цркве „Покров Пресвете Богородице“ у Цириху, отац Петер Штурм, сматра се једним од највећих православних духовника на Западу. Рођен је у вихору Другог светског рата, у пољском градићу Гданску, који је тада био административно у Немачкој, од оца Немца и мајке Рускиње, и крштен је у Руској Православној Цркви. Заједно са породицом бива протериван у Аустрију, у Брегенц, где је живео 23 године. У тој алпској земљи завршава школу за фотографа. Половином 60- их година пресељава се у Швајцарску. Заволевши толико Свету службу, пожелео је и сам да служи Богу и народу. И тако, онда, под духовним саветима владике Руске Заграничне Цркве Марка (духовног чеда Аве Јустина Поповића), бива 1995. године рукоположен у чин свештеника. Отац Петер, који изузетно воли и цени српски народ, радо се одазвао позиву за разговор. Оче Петре, опишите нам укратко историју Руске Заграничне Цркве у Швајцарској и Цириху, као и данашњу ситуацију у Руској Цркви, како у отаџбини тако и у расејању после уједињења, маја 2007. године? - У Швајцарској је Руска црквена општина постојала још пре Октобарске револуције. Катедрала у Женеви, црква у Вевеју и једна келија у Берну. Број избеглих Руса у Швајцарској после револуције није био велики. Већина тих људи имали су наду да ће се после смиривања тензија поново вратити својим домовима. Један огроман део избеглица сачињавали су Швајцарци руског порекла – сви су они били православци и морали су, такође, напустити своју домовину. Године 1933, основана је наша Црквена општина „Покров Пресвете Богородице“ у Цириху од неколицине жена, које су за Швајцарце биле удате. Мање општине основане су у Базелу, Лозани и Давосу. Нажалост, дошло је до подела у црквеној емиграцији, све је то довело до веома комплексне ситуације. Претходно поменуте Црквене општине припојиле су се „Карловачкој јурисдикцији“ под патронатом митрополита Антонија Чраповицкија и из тог периода настаје Руска Црква у егзилу, односно данашња Руска Загранична Црква. После заокрета, 80 година од почетка прогона хришћана, дошао је моменат да се конфронтације између двеју руских цркава обуставе. Захваљујући пре свега храбрим иницијативама неколицине наших црквених велодостојника, успело се у Божју помоћ поново доћи до канонског јединства. Код нас у Цириху обе Руске црквене општине, како Загранична тако и Московска, већ дугих низ година у пријатељству обавављају своје верске потребе. У овим смутним временима, саборно јединство Руске цркве сигурно ће имати позитивне ефекте за државу као и за народ. За време Октобарске револуције и деценијама после тога у периоду бољшевичке диктатуре, руски народ је претрпео многа страдања. Милиони Руса су изгубили животе само што су били хришћани и што се нису хтели повиновати комунистичким законима. У којој је се мери руски народ „ослободио“ од сатанистичке идеје социјализма и колика је јака вера међу данашњим Русима? -Изненађен сам колико брзо и са којом снагом је Црква успела, после толико дуго очекиване слободе, процветати у Русији. Генерације су радиле на томе, да после систематског угњетавања, вера и Црква у потпуности оживе. За нас који живимо на Западу то је стварно невероватно, јер смо мислили, да у СССР после дугогодишње прогона, није много од црквеног живота остало. Заокрет се, такође, и у супротном правцу догодио, са свим оним стварима што нас од Бога и Цркве одвраћају, па је један део одступио од вере, слично као код нас на Западу. И у Русији је све ово повезано са доласком глобализма и интернета. На Божју службу код Вас у Цириху долазе и многи Срби. Они Вас изузетно цене и поштују, многи су доста научили од Ваше вере. Шта за Вас лично значи овај податак и које осећај имате према Србима који посећују Вашу Цркву? - И ја сам од верујућих Срба доста доброг научио. Радујем се свима њима који са вером у Цркву долазе. Неколико година уназад много је Срба посећивало нашу Божју службу. Био сам свестан да су они за једно одређено време ту код нас. Сада се радујем за оне који с времена на време присуствују литургији у нашој Цркви. Онда има и таквих верујућих Срба, који су остали нама верни, и без чије помоћи Божја служба би за мене била упоредиво тежа. Зато имам за све црквене Србе захвалне осећаје. Пре неколико година сте први пут били у посети Србији. И ове године сте обишли постојбину Светих Немањића. Опишите нам којим светињама сте били у походе? - Да, у праву сте. И ове године смо ми, Матушка и ја, са Зораном Радосављевићем посетили Србију. Зоран нас је прво одвео на север земље. У Карловцу смо срелу Илији и Росу Мајкић, где смо са њима обишли манастир Велика Ремета. Тамо смо били на вечерњој служби, да би након тога од архимандрита Стефана били позвани на разговор. Следећег дана посетили смо манастир Радовашницу. Захваљујући старешини манастира оцу Николају могао сам целебрирати у литургији, а онда смо срели породицу Нинослава Мићића и Предрага Весића, драге наше познанике из Швајцарске. На заједнчкој трпези љубави осећали смо се као код куће. Већ идућег дана присуствовали смо лутургији у манастиру Благовештење под Рудником, где је отац Серафим одслуживао.Велика част ми је било упознати мати Михаелу. Она је са својих 92 године у потпуности била при здравој свести и нерадо смо напустили овај лепи манастир. Даље нас је пут одвео и Липовац код архимандрита Дионисија и „наше“ сестре Серафиме. И ту смо веома срдачно примљени, узевши учешћа у Божјој служби. После повратка у Тополу, програмиран је био одлазак у Мокру Гору. Ускоро се завршило наше друго путовање кроу Србију, и са пуно лепих утисака, дотакли смо швајцарску земљу. Какав је утисак на Вас оставио српски народ? - Кретали смо се код наших посета међу православним Србима и ту смо се, наравно, осећали веома добро. Као што је код једномишљене браће. Невероватно да је и код Срба после вековних прогона и угњетавања од стране великих сила, па све до данашњих дана, толико хришћанских вредности сачувано. Од 17. фебруара текуће године, Косово је захваљујући подршци и вољи западних земаља, проглашено за тзв. државу. Ви сте познати по томе да се већ годинама уназад, на свакој литургији, молите за српски народ, пре свега на Косову и Метохији. Шта представља за Вас света српска територија? - Наша Црква моли се за правослвне Србе који тако немоћно на КиМ страдају. Једна трагедија која пре много времена имала свој почетак. Као што је чест случај, један народ једне мале државе осећа сву грозоту његових окупатора, подељен између великих сила. Сви ми који живимо у сигурним границама, знамо јако тога мало о појединачним судбинама, зашто је то тога дошло... Мени све ово личи на природну катастрофу. Историја узима свој замах, тако често, како ми не бисмо желели. Колико пута је само хришћанство против свих могућих непријатеља било злоупотробљено. Вековима су многе цркве и манастири одолевали турским и свим осталим злостављеницима. Али сада, код тренутних чињеница, у нераправном односу становништва, важан је заједнички миран суживот свију супростављених страна на КиМ. И да је колевка вашег народа остала српска, да ли би Србија данас могла заштитити хришћанско становништво? За коју цену? Сва ова сазнања мене јако боле. Историја руског и српског народа веома је слична. Много пута до сада морало се гинути за Веру, Цара и Отечество, за слободан живот достојан човека. Са Ваше тачке гледишта, шта је најбоља одбрана против тираније од споља? - Бићу кратак и јасан. Покушајмо живети у миру, то је, наиме, итекако тешко. Ако смо фиксирани на спољнег непријатеља, предвидећемо олако непријатеља у самоме себи. И за крај, коју поруку желите пренети српском народу? - Уместо поруке радије бих нешто пожелео српском народу! Да се заустави дискриминација Срба, да не буду више кажњавани због грешака њихових вођа. Али такође, да траже прави хришћански пут, да му остану верни, да га одбране – под вођством њихових величавствених светитеља. Све остало, између осталог и добро материјално стање, донеће само брзи „American way of life“! "ГЕОПОЛИТИКА", Бр. 29 – 15. 12. 2008. |