Боготражитељ љубави и покајања

Клаус Кенет рођен је 1945. године у Чехославачкој, у бегу пред Црвеном армијом. Са само дванаест година постаје вођа банде, што је подразумевало и проблеме са органима реда. Младалачки бунт га је одвео у многе авантуре и пошасти, које су га неколико пута могле коштати живота, али вођен Христовом руком увек му се пружала нова животна шанса, која га је на крају довела до преображаја и спознања истинске љубави, оличене у Православној Цркви. Кенет је до сада одржао безброј предавања по целој Европи, као и у медијима. Преводи књиге „Кроз њиве глади до хлеба живота“ објављени су у Америци, Енглеској, Италији, Француској, Русији, Грчкој, Србији, Румунији и Бугарској. Потом објављује и другу књигу „Богови, идоли, гуруи – Источњачки мистицам и његове обмане“, која је такође преведан на друге језике. Како Клаус Кенет сам каже, ако је првих два милиона километара прешао у потрази за Истином, сада ће прећи још толико са Истином, објављујући Истину и Благу вест свим народима света. Ту Истину Кенет је желео пренети и читаоцима „Геополитике“. 

Господине Кенет, Ваша животна прича је прави драмски трилер, после пакла на земљи кога сте осетили на својој сопственој кожи,. По речима св. апостола Павла обукли сте у новог човека, који је саздан по Богу по правди и у светињи истине. На који начин је почела Ваша голгота?

Док сам одрастао у Немачкој, сматрао сам да је Бог казна, пошто сам често слушао критике свештеника који ми говори: „Ако у недељу не дођеш у цркву, идеш право у пакао“. Где је ту љубав према ближњем? Ни моја мајка није могла да ме подучи шта је права љубав. Она је била консервативна римокатолкиња, која је у цркву ишла сваки дан, али је више волела папу него ли Господа Исуса Христа, можда и због тога што је поверовала у лаж да је папа непогрешив. Моју мајку су тајанствене силе толико запоселе да није могла пружити љубав. Она је желела, не да воли него да поседује своју децу. Већ од раног детињства највише времена сам проводио ван куће, у шуми или бих преспавао на неком гробу, а мртваци су ме неодољиво привлачили. Кад би ме мајка ухватила у бегу, завшрио бих у батинама и душевним мукама. Бојао сам се да уђем у кућу због посесивне љубави моје мајке, која је увек говорила о жељи за смрћу. И, заиста, једнога дан она је нас, своја три сина, одвела у кухињу и, послушавши заповест гласа у себи, пустила плин. Бог нас је тад све спасао! Осећања која су код мене постојала све уочљивија била су осећања очаја и мржње: мржња према мајци, мржња према одраслима, мржња према свету око мене.

Кад сте се први пут сусрели са хришћанством?

Одрастао сам без оца, осећао сам да не припадам нигде јер нисам био вољен. Никада нисам имао дом и нисам знао зашто живим на овом бесмисленом свету. 

Желео сам да ратујем са целим светом, никога више нисам слушао, ни полицију, с којом сам убрзо ушао у сукоб. Такав мој непријатељски став ми је још од малих ногу дао симбол вође, па су се око мене ускоро скупили улични хулигани. Радили смо све што се противи здравом разуму и закону. Тако смо мајка и ја дошли до тачке када једно друго више нисмо могли подносити. Једног дана ме одвукла у цркву, и сећам се кад је клекнула поред мене и зајецавши, почела да се моли: „ Мој Боже, ја више не могу и не желим да живим са овим несретним дететом, па га стога узми од мене.“ Онда се обратила мени: „Клаусе, треба да знаш да од сада више ниси моје дете, не могу више да те трпим.“ Наставила је да се моли, овога пута Мајци Божијој: „Маријо, Мајко Божија, молим те, буди Клаусу нова мајка. Предајем га Теби на бригу.“ Одговор је стигао од једног римокатоличког свештеника, који је био надлежан за рад са младима „Нове Немачке“ и који ме је добро познавао. Рекао је мојој мајци да ће ме узети у своју кућу, и обећао јој је да ће ме успешно одгојити. То је би спас за моји мајку, али не и за мене, јер сам из једног зла упао у још горе зло. Дух мог новог старатеља био је у спиритизму, дух самоуништења, односно он је био хомосексуалац. Тако је он са његовим нечастивим моћима сломио мој дух отпора и вољу, направивши од мене роба, кога је седам година, сваке ноћи силовао. Не знам ни сам како сам сву ту патњу преживео, знам само да сам желео да му се осветим. Мој први додир са хришћанством завршио се трагично по мене.

Спас од света потражили сте у филозофији. Шта сте том приликом открили?

Отишао сам на Универзитет у Тибинген, где сам осетио да сам коначно слободан, али у буквалном смислу ове речи. Радио сам шта сам хтео, постао алкохоличар, постао хипик, дрогирао се пуних шест година, и опет заглавио затвора, а и два пута сам био на ивици смрти. Онда сам се придружио терористичком покрету „Бадер- Мајнхоф“. С обзиром да нисам по природи био насилан, убрзо сам одустао о даље активности у овој милитантној организацији. Мислио сам да у филозофији могу пронаћи одговор на недостатак моје љубави, па сам почео изучавати Платона, Сократа, Ничеа итд... Свето Писмо то зове људским мудровањем. Знате да је Хитлер веома волео филозофа Ничеа, чија се филозофија може сажети у једној реченици да је Бог мртав.  

   Зар нисте решење за проблеме потражили у некој иноверној религији?

Јесам. Имао са пријатеље у Немачкој који су били муслиманске вероиспевости, и то су били добро људи, па сам се почео интезивно занимати са ислам. Затим сам кренуо да трагам за том религијом, и већину времена сам провео у Ирану и Авганистану. Открио сам да је ислам религија легализма (закона), проста копија Старог Завета, у Новом Завету је она била хришћанска секта. Такође је то религија насиља, као и римокатолицизам, сво време вас кажњавају и употребљавају моћ, исприрајући притом људима мозак. Нисам желео да будем поново експеримент насиља и мржње, тако да сам напустио учење Курана. Следеће моја животна станица била је Индија, надајући се да ћу овде пронаћи лек за моје проблеме. Медитирао сам, или сам се молио Брахману, „вечном бићу“, помоћу јоге, астрологије, демона и полубожанства, веровао сам у реинкранацију, западао у стање заноса. Временом сам научио како да разговарам са преминулим гуруима, од којих сам добијао поруке с оног света. После седам проведених година у овој земљи, осећао сам како ме моје страсти све више уништавају, ништа нисам био слободнији, жеље за поседовањем моћи, новцем и телесне насладе и даље су ме држале у ланцима. Што сам дубље био у индуизму, то ме је више обузимао страх од смрти. Сећам се призора у једином индијском храму где су се приносиле крвне жртве. Непосредно пре мог доласка одрубили су главе жртвеним животињама и посвуда је текла крв, а ја сам потом седео усред свега тога на уздигнутој каменог платформи. Медитирајући пао сам у екстасу, осетивши како ми се смрт приближава.

Затим сте срећу окушали у будизму.

Будизам је егоцентричан, где сам ја сам себи циљ а не мој ближњи брат. Често сам падао и нирвану, што је значило самоуништење, а то је био вешт трик демона. Сви елементи будизма, сви његови ритуали, дела, уметност и философија, имају као свој циљ, уништење илузије да човек постоји. Не само за човека, већ се за све остало у универзуму, верује да не поседују чврст садржај; све је илузија. Из овог разлога, све што будизам учи, обично се изражава у негативним изразима. Будизам је философија песимизма.

Многи људи би на Вашем месту одавно били духом скршени, без мотива да се даље боре. Међутим, Ви нисте одустајали. Зашто?

   Ишао сам даље, до Јужне Америке. Био је то свет о коме сам као дете маштао: Амазон, Индијанци, мистика и чаробњаштво. Био сам сигуран да ћу тамо наћи спиритизам, магију, култове, екстасе и све натприродно. Ту сам срео пријатељицу из Тибингена, која се на чудесан начин обратила Господу Исусу Христу. Добила је књигу „Казивања једног боготражитеља“, у којој је описана Исусова молитва, па је уместо медитирања са Будиним именом, молила се уз помоћ нове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну“. Посаветовала ме је да је Христос једини Истина, Пут и Живот, да се вратим у Европу, да започнем нов живот, али ми њени речи нису допрли у срце. Пре него се опростила од мене, поклонила ми је златни крст, напоменувши ми да је у њему заштита. После боравка у Перу одпутовао сам у Колумбију, где сам на чудесан начин преживео препад разбојника. Тад сам изговорио следеће речи: „Боже, ако Ти заиста постојиш, желим видљиви доказ да си Ти тај који ме спасао. Ако не, желим умрети“. Коначно ми је било свега доста и у јесен 1981. одличио сам да се вратим у Европу.

   Вратили сте се поново у Швајцарску, у град Фрајбург, и изнова крећете на студије језика и телесног васпитања на факултету, где стичете диплому учитеља 1987. У међувремену догађај који се десио 1983. променио је из корена Ваш живот. Био је то сусрет са атонским старцем Софронијем (духовним сином старца Силуана). Опишите нам како се то догодило и шта какве је то последице имало по Ваш даљи живот?

   Возио сам кроз Лозану са својом старом пријатељицом Урсулом, кад смо одједном налетели на особу необичног изгледа која је прелазила улицу. Био је то старац Софроније и са њим је био сличан, али нешто млађи човек у истој одећи. Сусрет са старцем био је мој први увод у Православље. Он је био овоплоћена љубав, савршено смиреноумљив, веома духовит. Његова слобода, једноставност, унутрашњи мир давали су му опис икону живога Христа. Требало је видето старца Софронија како улази и цркву да служи литургију. Када би ушао у цркву, имао сам осећај да његова стопала не додирују земљу, да лебди у ваздуху. Тог тренутка био сам толико привучен Православљу, иако на почетку нисан ништа разумео. Желео сам да одем у манастир који је старац основао, у Есексу, крај Лондона, и та мисао ми се испунила. Посета том манастиру је на мене оставила тако јак утисак да сам одмах осетио незадрживу жељу да учиним две ствари: да приступим Православној цркви и да постанем монах. Но, отац Софроније је био упоран да монаштво није мој призив, да Бог има другачији план за мене, те да нисам још спреман да постанем православац. Било ми је тешко напустити манастир, сатима су ми текле сузе. Вративши се у Швајцарску наставио сам да учествујем у дискусијама, библијским групама, службама. Читао сам Библију и многе друге духовне књиге, док се мој однос са духовником Софронијем продубљивао, који ме је подучавао шта је пост, молитва, покајање, показао ми како да творим Исусову молитву. Најзад, 1986. крстио сам се у православној вери у Женеви.    

   Старац Софроније је био познат по многим духовним поукама. Испрачајте нам једну за поученије.

    У земаљској пирамиди, како ми је објаснио отац Софроније, људи на врху поседују моћ и буквално имају свет под својим ногама. Ово је комбиновано са свим врстама прикривених или отворених борби за престиж и утицај. Људе на сваком нивоу носе несрећници испод њих. У Царству Небеском пирамида је окренута на доле. Христос је на врху, али то је због тога што се он спустио толико ниско да носи целокупни свет на својим раменима. Хришћани су позвани да буду са Христом на самом шпицу те пирамиде, но то је обрнута пирамида. На овај парадокс указано је у Светом Писму: „него који хоће да буде велики међу вама, нека буде служитељ, И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мат. 20, 26 – 27).

Вашој хепи – енд причи требало би додати да сте ожењени са Српкињом. Препостављам да донекле пратите свеопшту друштвену ситуацију у Србији. Како размишљате о придруживању Србије Европској унији, а како о вечитој српској рани, Косову и Метохији?

Није добро по Србију да се придружи Европској унији. Желим да Срби имају довољно снаге у Бога да се одупру Европи, јер она ће вам донети јогу, дрогу, хомосексуализам, инцест, и апостасију. Спремите се за антихриста, то вам је Европа и Америка. Понекад размишљам зашто је Бог дозволио да Косово припадне Албанцима. Јевреји су од своје вере направили традицију у културу а не живу веру, и окренули су леђа Богу, који је дозволио да падну у вавилонско ропство. Разговарао сам са многим игуманима манастира на Косову, од којих сам чуо да су Срби православну веру искварили, направили од ње систем, а одрекли се светоотачког предања. Ипак, верујте ми нисам пророк, али дубоко сам уверен да ће Косово, ако се православни истински врате вери, са Христом у срцу, поново бити српско. Молимо се да тако буде.

   Кад смо се већ дотакли теме Европе, реците нам Ваше мишљење о римокатолицизму? Може ли он, са свим својим изазовима, овакав какав јесте опстати?

   Римокатоличка црква полако умире. Свуда се цркве затварају, нових свештеника скоро да нема. Крајње је време да Курија промени своје размишљање и да се врати Православљу. Имао сам контакте са папом Бенедиктом XVI преко пријатеља који предаје теологију у Берну, који ми је рекао да је Ватикан свестан да се искорена све мора мењати, али да се плаше брзих промена, да се не би догодила шизма у цркви, која би задала смртоносни ударац. Бенедикт се поверио мом пријатељу да зна да је Православна црква права црква, да је дао оставку јер је био свестан да ако би наставио са позитивним реформама био убијен. Половина кардинала су властољубљиве хиене, тако каже папа Бенедикт, и додаје да се ни код једног убијеног папе не врши аутопсија, из због свега наведеног није могао више издржати у улози поглавара.

   После бројних предавања у православним земљама, како оцењујете духовно стање тамошњих људи?

   Постоје две врсте православаца. Први је већински, а то је ритуални, који је живу веру претворио у традицију и културу, а то није по мери Бога, јер Он хоће наша чиста срца. Десет посто људи у цркву одлази због Христа, остали да би се могли видети са пријатељима, чути по коју новост. Такве хришћани углавном два пута годишње долазе у цркву, за Божић и Васкрс. Овде у Србије је још много тога традиоционално и здраво, али се ускоро може претворити у малигно ткиво за цело друштво. 

Можете ли за себе рећи, после свега што сте доживели, да сте срећан човек?

 Ја сам насрећнији човек на западној хемисфери. Знам да нисам добар човек и да сам грешан, али такође знам да волим Исуса Христа, као што знам сигурно да Он воли мене. Мене је Православље све дало: литургију, свето причешће, јутарње и вечерње службе, календар црквене године са свим празницима, светог владику Николаја и остале црквене оце. Зато се потрудимо да Христос уђе у наше срце.  

Разговор водио: Милан Старчевић

„Геополитика“, новембар 2014.