О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Негде је неко записао да су само сабраћа Карамазових могла да од Трећег Рима направе средиште Треће интернационале. А питање, које се, непрестано, провлачи кроз најновији филм Никите Михалкова, гласи: “Како се то догодило?“

Како је било могуће да се земља чији је идеал био Небески Јерусалим (његову архитектурну икону на  руском тлу направио је  патријарх Никон, у доба цара Алексеја Михајловича) толико отпадне од Бога и саме себе да у њој победи бољшевичка „псеудоморфоза“ (Шпенглеров израз) марксизма, која је хтела да буде хришћанство без Христа, па је донела ГУЛАГ? Како је био могућ грађански рат, који је, како пише на одјавној шпици Михалковљевог филма, само на Криму и југу Русије, однео осам милиона људских живота?

 Наравно, свако ко је иоле упућен зна да су Немци помагали бољшевике (Солжењницинов „Лењин у Цириху“ говори о томе), и да је Вол Стрит, скупа са Ситијем, имао велику улогу у рушењу царске Русије ( о томе  капитална студија Ентонија Сатона, „Вол Стрит и успон бољшевика“ ). Али, вековима је непријатељ са Запада рушио Русију, па је није срушио, а 1917. је успео: десила се крвава револуција, чији је стег био борбено безбожништво. И она је, макар привремено, порушила велико царство, и укинула чак и само име Русије, како је пророковао још Свети Јован Кронштатски.

Одговор Михалкова у „Сунчаници“ је јасан: не би пало царство руско да га сами Руси (  пре свих, руска елита ) нису поткопали одричући се себе и свога. Закључак је на трагу Берђајевљеве реченице да хришћани не живе као тужиоци, него као оптужени. То јест, прави узрок слома није у завери непријатеља, него у слабости оних који је требало да чувају своју родину.

А какве су слабости у питању?

ПОД ЛАКИМ ДАХОМ ИВАНА БУЊИНА

Филм „Сунчаница“ вредело би погледати скупа са документарним филмом са Првог канала Руске телевизије,“Лаки дах Ивана Буњина“, у коме Михалков говори о настанку свог уметничког дела и ширем духовно – друштвеном контексту повести за коју се определио. Најновије дело аутора „Варљивог сунца“ и „Сибирског берберина“ настало је, наиме, по мотивима приповетке „Сунчаница“ руског књижевника Ивана Буњина, као и дневника „Проклети дани“ које је он водио у првим данима власти бољшевика. Михалков  у филму „Лаки дах Ивана Буњина“ расправља о судбини Русије, читајући одломке из његових записа, и поткрепљујући их примерима. Рецимо, кад објашњава да је сцене на пароброду ( које се, иначе, дешавају на  Волги) морао да снима у Швајцарској,  режисер указује на чињеницу да Русија није сачувала ни један једини  такав брод, чак ни због туризма. Говори Михалков и о пропасти руског села, о интелигенцији која је, и пре 1917. и сада, у име митова о западном „прогресу“, рушила своју отаџбину, верујући у  химере као да су сушта стварност.

О томе је, у „Проклетим данима“, говорио и Буњин.

БУЊИНОВО СВЕДОЧЕЊЕ

У свом дневнику, Буњин немилосрдно чита знаке времена.Обрачунава се са интелектуалцима – превртљивцима. О песнику Брјусову каже да иде све левље из разлога каријеристичко - камелеонских. А раније? „Године 1904. величао је царску власт, захтевао ( као Тјутчев! ) заузеће Цариграда. Године 1905. објавио је „Бодеж“ у „Борби“ Горкога. Кад је почео рат с Немцима, постао је „ура – патриота“. Сад је бољшевик“.

У то време, и сам Горки је критиковао Лењина и бољшевике, који су у Брест – Литовску 1918. потписали срамни мир с Немцима. Горки је ( а Буњин га цитира ) тврдио да су они „компанија авантуриста, који су због сопствених интереса, ради продужења, за још неколико седмица, свог пропалог царевања, спремни на најсрамнију издају домовине и револуције, интереса руског пролетаријата, у чије име лудују на упражњеном престолу Романова“.    

Сећао се Буњин и речи древног летописца:“Брат на брата, синови против отаца, слуге на господу, један другог хоће да побију ради користољубља, похоте и власти, а брат брата хоће да лиши наследства, не памтећи речи Премудрога: тражећи туђе, за својим ће у онај дан заплакати“.

  Болео га је тријумф подлог просташтва. Ево слике из „Проклетих дана“:“Објављен је нови списак стрељаних – „у оквиру спровођења у живот црвеног терора“ – а затим чланчић:“Весело је и радосно у клубу „Троцки“. Велика сала бивше Гарнизонског дома, где је раније уживала банда генерала, сада је пун црвеноармејаца. Нарочито је успешан био последњи концерт. Прво је отпевана „Интернационала“, а затим је друг Кронкарди, пред заинтересованим и одушевљеним слушаоцима, имитирао лавеж пса, пијук пилета, певање славуја и других животиња, укључујући и знамениту свињу“…“Пијук“ пилета и „певање славуја и других животиња“ које, „укључујући“ и свињу – певају, тако нешто ни ђаво не би написао. Зашто  је само свиња „знаменита“, и зашто пре него што почну да је имитирају, певају „Интернационалу“?“  

Тада је, с дубоком тугом, забележио и ово: „Више нема повратка/У оно у чему смо некада живели./Губици се не могу избројати, не могу заборавити,/Шамари Пилатових војника,/Ничим се не могу спрати ни опростити./Као што се не могу опростити ни муке, ни крв,/Ни трзаји на крсту,/Свих убијених у Христу,/Као што се не може прихватити новина која настаје,/У њеној одвратној голотињи“.

О МИХАЛКОВЉЕВОМ ФИЛМУ

Михалков је од руске државе добио велике паре за „Сунчаницу“.         

Рекао би човек – време је „тешко и усилно“, Русији треба нека пропаганда, поготово што се радња трагичне повести о белима одвија на Криму.

 Али, иако је режисер снимио филм „са идејом“, он није идеолошка пропаганда, какви су амерички спектакли, од „Дана независности“ до „Капетана Америке“. Он је позив на самопреиспитивање и дубоко освешћење свог пада.

 Први део приче, о лудој љубави за једну ноћ између младог поручника и  лепотице (којој никад ни име неће сазнати ), удате за старијег човека, са прекрасним сликама руске природе и старовремског живота, није без сенки које ће се, после 1917, претворити у густу таму револуције и грађанског рата. (Тема руске „страсти за једну ноћ“, недовољне рационалне контроле чулности, за посебан је оглед, коме није место овде и сада; такође, сексуални однос у коме се помиње име Господње није нешто што приличи православно интонираном филму).

Млади официр је великог срца,  спреман да се баци у реку љубави без размишљања; али…Он није свестан да свет у коме живи не постоји „тек тако“, и да се може срушити због непромишљености призваних да га чувају. Када му мађионичар на пароброду прича о чарима Запада, с кога потиче и Маркс   (поручник није ни чуо за њега), он, наравно, као и већина руских полуителигената , наводи бесмислене разлоге због којих је Запад бољи од Русије. Рецимо, у Русији се посвађаш са конобаром, а он се разгневи и пљуне ти у супу – а на Западу конобар само обиграва око тебе, све ти даје, и само понавља:“Изволите!“ Поручник с правом примећује да на Западу конобар може да ти пљуне у супу у кухињи, кад га ти не гледаш.

Најпотреснија је прича о дечаку из провинцијског градића у коме је главни јунак провео своју луду ноћ с незнанком. Тај дечак иде у цркву, прислужује у олтару, спреман је да помогне…Али, у школу је дошао учитељ (  благе нарави ), који прича деци о Дарвину и да су сви људи пореклом од мајмуна. Георгија то много мучи – ако је уча у праву, онда су и његови родитељи од мајмуна, па и сам цар – баћушка. Дечак од официра очекује да га разувери, да му каже да је једина истина Бог Који је из љубави створио човека, али официр је занет незнанком, јури као мува без главе, и нема времена за Георгија, него му прича нешто необавезно, у пролазу. Он је као „лирско ја“ песме Александра Блока:“Ни самом мени није јасно,/ Коме сам стихове с посветом плео,/ У каквог бога веровах страсно,/ Какву сам девојку то волео“.

Зато што му није одговорено на време, Георгије ће, кад порасте, стати под команду бољшевичких убица, фанатичне Земљачке и Беле Куна, и учествоваће у ликвидацији белих заробљеника, међу којима је и официр из његове младости.

 У филму „Лаки дах Ивана Буњина“ Михалков јасно и одлучно оптужује руску „елиту“ да није хтела да се бави својим народом, што је, између осталог, довело до катастрофе. У „Сунчаници“,  пред саму смрт белих, официр ( игра га Милош Биковић )  каже да је руска интелигенција сто година пљувала по Русији и њеном животу, и да је крвава револуција плод таквог става. „Све смо уништили својим рукама“, вели он.

Глумци у филму су одлично испунили своје улоге: Литванац Маринш Калита као заљубљени официр, Викторија Соловјова као незнанка, Милош Биковић као Кока,  Сергеј Карпов као дечак Јегориј, али и многи други, нарочито они који су играли беле официре.

 ПОУКА ЗА СРБИЈУ

Михалков је навео три разлога због којих је премијера „Сунчанице“ била у Београду: 1.Србија је примила и најлепше угостила велики број белих, под командом барона Врангела, коме је, пре пројекције филма, одржан помен у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану;2. велики број Срба, попут монтажера Миће Зајца и глумца Милоша Биковића, радили су на филму; 3) премијера је рођендан филма, па га вреди славити међу пријатељима.

 Али, има ту још један разлог, кога можда ни сам Михалков није сасвим свестан. Ово није филм само у Русима. Ово је филм и о нама, Србима, који с пуним  правом можемо да се питамо:“Како се све то догодило?“ Јер, и код нас је елита издала свој народ ( и то не од скора, довољно је сетити се опомене зване „Чујте, Срби“ Арчибалда Рајса ), и код нас је, од 1941. до 1945, беснео крвави грађански рат под нацистичком окупацијом, и нама је насушно потребно покајање без кога ћемо нестати у демонским безданима „евроатлантских интеграција“.

Јер, како рече Берђајев, хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени; он у својим гресима и слабостима тражи узроке пада.