ПОБУНА ИСТОРИЧАРА Септембар 2014. године у Бугарској довео је до побуне Иницијативниог комитета за ревизију историје, састављеног од угледних историчара, који нису више могли да гледају како њихове младе колеге из невладиних организација плаћених са стране намећу у најмању руку, чудну историјску перспективу младим Бугарима.
Међу угледницима који су дигли свој глас били су директор Института за историјска истраживања Бугарске академије науке Пламен Цветков, као и директор Националног историјског музеја Божидар Димитров, који је истакао да „уџбенике треба да пишу озбиљни историчари, а не момци и девојке који су можда много паметни, али држе се кључних теза фодација које се финансирају из иностранства“. Као пример НВО читања бугарске историје, навео је тезу из једног од уџбеника да је ослобађање Бугарске од Турака 1877-78 (уз руску помоћ) било излишно, јер су трошене паре на војску, што је лоше утицало на бугарску провреду, па се „драстично смањио број узгајаних коза“. Академик Георгије Марков се слаже са жељом Министарства просвете да се у уџбеницима унапређује толеранција, али да се не сме ударати на националне хероје. Једноставно речено, Бугарска је под окупацијом. Иако у њој има партија које су против ЕУ, за излазак из НАТО-а и сарадњу с Русијом, власт је под шапом Вашингтерне. И то је довело до Путинове одлуке да Јужни ток не иде преко Бугарске. ГЛАС БУГАРСКОГ ПРЕДСЕДНИКА Године 2014, на Дан Европе, који је преименован (некада је био Дан победе над фашизмом, за који је Русија дала 2о милиона живота), председник Бугарске Розен Плевнелијев је устврдио, на предавању у Штутгарту, да “агресивна и националистичка Русија” “граби према Балкану” и прети дестабилизацијом читаве југоисточне Европе, па и Бугарске.Он је оптужио Русију да у свом „продору на Балкан“ користи “националисте, олигархе, корупцију, пропаганду и енергетску зависност”, као и “канале утицаја из комунистичких времена”.Тада је и обећао да ће Бугарска “подржати даље санкције против Русије, упркос великој зависности од руских енергетских испорука”. То је било сасвим у складу са ставом Вашингтерне: “Није прави тренутак да се ради с Русијом”, изјавила је амбасадорка САД у Софији Марси Рис. Немачка штампа је усрдно похвалила наступ председника Плевнелијева, истакавши да је он на челу бугарских политичких снага које су подржале западне санкције против Москве. Тако се 2014. поновила историје, она из Првог светског рата. ИСТОРИЈА КАО ПОНАВЉАЊЕ Ево шта пише руски митрополит Венијамин (Федченков) у својим сећањима на белу армију и генерала Врангела на Криму: “Као што је познато, Бугари су и тада били с Немцима. Једном сам у продавници срео Бугарина официра и рекао му са отвореним прекором: - Како то ви, браћа Словени, које је Русија ослободила својом крвљу од турског јарма, сад војујете против нас? - Ми смо – сасвим бестидно ми је на бугарском одговорио пуначки официр – реални политичари. То јест – где ми је корисно, тамо и служим. Згадило ми се у души од такве бездушности и окорелости“. Када је Бугарска 1915. напала Србију, цар Николај Други Романов је изјавио: “Заувек сам ишчупао Бугарску из свог срца“. После издаје пројекта Јужни ток, историчар Андреј Иванов је подсетио јавност Русије: „Бугарска се близу пет стотина година налазила под турским ропством, од кога их је ослободила Руска армија у рату са Турцима 1877-1878. Тадашње расположење руског друштва било је и више него бугарофилско. Но године 1887. Бугарска је окренула леђа Русији и преоријентисала се према Бечу, а бугарски цар постао је године 1908. Немац Фердинанд Кобург. Бугарска је, како су велики руски мислиоци Константин Леонтјев и Достојевски упозорили, веома брзо заборавили благодарност која дугује Русији. Бугарска се преобратила у оруђе интриге Аустро-Угарске и Немачке против Русије. Године 1913. Бугарска је приредила веома непријатно изненађење Русији када је војно напала православне Србе и Грке. У Првом светском рату Бугарска се борила на страни Централних сила. Током 1914. лукаво и подло држала се неутрално, док је стварно помагала Немачкој. У октобру 1915, када се чинило да се ратна срећа коначно окреће у корист Берлина, Бугари су отворено стали на страну Немаца, Аустријанаца и својих јучерашњих вишевековних угњетача Турака. Бугари су нанели вероломни удар Србији јер су је напали подло иза леђа. Овај потез Бугарске изазвао је у руском друштву бурно негодовање. Руси су их крстили разним именима: 'лукаве бугарске лисице', 'балкански авантуристи', 'немачки робови', 'срамота словенских народа'. Нарочито је запрепастило Русе да су се Бугари повезали са Турцима, који су их пет векова држали у понижавајућем ропству... Бугарска је била противник Русије и у Другом светском рату. Бугари су постали савезници Москве тек у септембру 1944, после војног пораза Немаца. Одмах по распаду Совјетског Савеза Бугарска је наставила антируску политику, какву је водила у Првом и Другом светском рату“. То уопште не значи да међу Бугарима нема људи који воле Русију, и који су спремни да се боре за бугарско – руски савез. Таква је патриотска партија Атака, чији се представници херојски боре за независност своје отаџбине у савезу с братском Русијом. Али, главна линија државне политике је данас, као и јуче: ко јачи, Бугарска уз њега. Надамо се да Србија никад неће бити у коначној власти „реалних политичара“ којих се руски владика Венијамин толико гадио. |