Из вести да екуменисти припремају унијатски Сабор за 2025., сазнајемо понешто ново, али добијамо и потврду за ствари које већ знамо. Ново је да екуменисти већ припремају унијатски сабор, а потврђује се оно што већ дуже време говоримо - да се најављени Свеправославни Сабор 2016. одржава по диктату Ватикана (и светских сатаниста), а све ради ужурбаног склапања уније, а преко ње и глобалне светске религије, чији ће бог бити - Антихрист.

Наиме, одржавање Свеправославног Сабора имало би сврху једино ако би се на њему осудио екуменизам - јерес која у садашње време угрожава Цркву као један и јединствени богочовечански организам. Међутим, о томе ни помена. На дневном реду најављеног Сабора биће теме којима ће се реализовати папоцентричне тежње Фанара, као и оне којима се подрива подвижнички карактер православне вере.

Улога Ватикана у одржавању Свеправославног Сабора; изјаве главног папиног екуменисте кардинала Курта Коха

Индикативна је, такође, и нескривена радост Латина због одржавања Свеправославног Сабора, што сведочи о њиховој улози у овом подухвату „православних“ екумениста. Довољно је пажљиво пратити изјаве кардинала Курта Коха, главног папиног екуменисте, о Свеправославном Сабору, па да православнима буде јасно зашто су се прве недеље Великог поста, текуће године, православни патријарси сјатили у муслимански Истанбул. Било је очигледно да их је велика „мука“ натерала. Јер и наше побожне бабе су знале да се Велике недеље, без преке потребе, не путује никуда, већ да се тих дана строго пости и Богу моли.

После објављивања вести да је одређен датум „Свеправославног Сабора“, огласио се кардинал Курт Кох, председник папског Савета за унапређење хришћанског јединства. Он је тада поздравио  одлуку о сазиву „Свеправославног Сабора“ и, с нескривеном радошћу, изјавио:  „Ако Православне Цркве постигну веће међусобно јединство, то ће бити од користи за екуменистички дијалог са нашом католичком црквом... допринеће његовом развоју“ и донети „много добрих плодова“. Обратимо пажњу: Латини, вековни непријатељи Православља, залажу се и радују се јединству православних?! „Латини су старе варалице“, рекао би Владика Петар Други Петровић Његош. Да би смо разумели позадину Кохове радости, треба се присетити његовог јадања, годину дана раније  исказаног. Главни папин екумениста је тада отворено признао да је Мешовита комисија за богословски дијалог између православних и римокатолика запала у ћорсокак, те да је „била развијена светска мрежа пријатељских екуменистичких односа... Но, без обзира на све што је било учињено, - признао је Кох, -  циљ екуменизма није постигнут: ми још увек нисмо достигли јединство, и пред нама је још много посла да га достигнемо“. Латини су увидели да је пут до уније дијалогом – дуг и наизвестан, због тога што, како је рекао Кох, „реално постоје извесне тензије у унутрашњим односима“ међу делегацијама Помесних Православних Цркава (односно, првенство части ватиканско-вашингтонског послушника, патријарха Вартоломеја, још увек није и првенство власти). Зато су паписти напрасно променили план и  дали јасну смерницу „православним“ екуменистима како да се застој ка унији што брже превазиђе. Елем, Вартоломеју се морају „одрешити руке“. Зато је им потребан „Свеправославни“ Сабор.

 "Папинске службе" за константинопољског патријарха или зашто Ватикан прижељкује источног папу

У својој изјави за „Радио Ватикан“, датој уочи папине новембарске посете Истанбулу, Кох понавља оно о чему је раније већ говорио: православни су нејединствени, а то смета екуменистичком дијалогу. Православни свако по своме тумаче првенство части константинопољског патријарха, а то је препрека за што скорију унију. Ватикану је потребан источни папа, са папским прерогативима, и пут ка унији биће загарантован. Вартоломеј би тада дисциплиновао несложне Помесне Цркве. Заправо, он их ништа не би ни питао. Једноставно би прогласио унију с Латинима, а „непослушне“ православце би жигосао као расколнике и секташе. Из тог разлога и константинопољски патријарх мора бити носитељ „папинске службе“, и као такав имати у Цркви власт сличну оној коју „Црквени Законик канонског права“ Римокатоличке „цркве“ прописује за римског папу: дакле, „врховну, потпуну, непосредну и опћу редовиту власт коју увијек може слободно вршити“. То што папа има врховну власт, значи да има власт директно од Бога, да није завистан од било какве власти у цркви и да је изнад свих носилаца власти у цркви. Зато против папине одлуке, декрета или пресуде нема приговора, нити ико може папу позвати на одговорност. Да папа има „потпуну власт“, значи да његова власт обухвата сва подручја црквеног живота, дакле именовања, посвећивања и управљање. Папина „непосредна власт“ састоји се у томе да папа може у свако доба и свуда у свакој месној цркви да интервенише својом редовном влашћу. Папина „опћа редовита власт“ састоји се у томе да има власт над свим месним црквама и над свим верницима, дакле власт која се и у територијалном и у личном погледу протеже на читаву Римокатоличку „цркву“.

Ватикан жели сличне прерогативе за Вартоломеја, после чега би пут ка унији био мачији кашаљ. Свети Канони апостолски, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца (па и сами догмати) - били би тада, дефинитивно, мртва слова на папиру. Највиша власт у Источној Православној Цркви била би пренета са Васељенског Сабора на источног папу, константинопољског патријарха.  Свакако, римски папа би и надаље остао „намјесник Кристов“, што значи да би његове речи и одлуке биле задње, против којих на земљи не може бити оспоравања, пошто такву власт папа има „од самог Криста“. Римски папа би био (а шта би друго) „пастир опће цркве“, односно „врховни пастир цркве“, што означава првенство учитељске, посвећујуће и управљачке власти у читавој цркви – оној коју екуменисти стварају, односно цркви Антихриста или синагоги сатаниној.

 Умна ограниченост, наивност или злонамерност "православних" екумениста?

Још је кардинал Левада, наследник Јозефа Рацингера на челу ватиканске Конгрегације за доктрину вере, отворено говорио да је циљ римокатоличког екуменизма унијаћење – сачувај свој обред, али признај папу. После свих јасних изјава и недвосмислених чињења римокатоличких прелата, православац не може а да се не запита, попут нашег сарадника Владимира Димитријевића: „православни“ екуменисти су или умно ограничени, па зато неспособни за вођење дијалога с „лукавим Латинима“, или наивни (па опет неспособни за вођење дијалога с „лукавим Латинима“), или злонамерни (умртвљују свест правоверних из криптоунијатских разлога лажући их да они папистима „нешто сведоче“).

 Чувајте се да вас ко не превари

Православни не смеју имати никаквих илузија: једног дана, пре или касније, "цркве” и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи, чак и изабрани ће бити у опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста. Како и када ће Антихрист доћи, нико не може да каже. Не зна се ни колико њих ће бити у стању да га препознају. Али, знаци говоре да је време близу. Мало по мало, напуштају се ризнице вере и растапају у неописивој, уједињујућој мармелади (религијски „мелтинг пот“), која ће сатанском вештином задржати већину спољашњих знакова Цркве. Живимо у добу када су се маске лицемерства умножиле и достигле запањујући степен савршенства. Из часа у час смо у опасности да нас преваре људи који су, док носе маске пријатеља Божијих, у ствари Његови непријатељи. Такви су и они који говоре о јединству цркава. Они су најопаснији непријатељи Цркве, лажни проповедници Јеванђеља. Непријатељи који се појављују без маске – атеисти, материјалисти, – не могу да преваре никога. Они су од оних који могу убити тело, али не могу наудити души. Морамо бити у стању да препознамо праве пријатеље и непријатеље Божије испод маске лицемерства и слабости. Али други, „православни“, било патријарси, епископи, вође хришћанских организација, теолози или професори теологије, сви који говоре о лицемерној хришћанској љубави према нашој „браћи“ јеретицима и шире поруке јединства – сви ови маскирани можда не дирају тело, али сигурно убијају душу. Због тога, борба са њима мора бити непопустљива. 

 Задобијање Благодати Духа Светога - услов победе у борби за веру и вечно спасење

Но, да бисмо у тој борби победили, морамо најпре водити беспоштедну борбу са сопственим гресима. Свети Владика Николај нам је дао основно начело православног народног покрета и духовног преображаја: „Ако желиш поправити свет, поправи прво себе. Ако желиш поправити државу, поправи прво себе. Ако желиш поправити народ, поправи прво себе. Ако желиш поправити село, поправи прво себе. Почети од себе и поправити прво себе.“ Свети Серафим Саровски је говорио да је циљ хришћанског живота – задобијање благодати Духа Светога. А средства за задобијање Светога Духа Божијег су пост, бдење, молитва и свако добро дело учињено Христа ради. Треба читати дела Светог Владике Николаја и Преподобног оца Јустина, Житија Светих и дела Светих Отаца (а не дела лажних учитеља попут Зизиуласа, Мидића и компаније), како бисмо оправославили своје умове и могли да тачно разликујемо православну истину од јеретичких лажи. На богослужења ићи искључиво тамо где се служи православно, - по светоотачком и светопредањског поретку, а не новотарски.

 Ко ће у последња времена моћи да препозна Цркву Христову и сачува се од Антихриста

У доба Антихриста и лађа Цркве ће се тешко разликовати. И самог Антихриста мало ће њих препознати. Јер, по речима Светог Јефрема Сирина, он ће „доћи притворно као побожан, градећи се смирен и кротак, као неко ко мрзи – како ће говорити о себи – неправду, гнуша се идола, поштује побожност, добар, постојан, према свима љубазан... При свему томе, имаће велику моћ да чини чудеса, знаке и застрашивања, користећи се лукавством како би свима угодио, и да би га што пре заволео прост народ. Неће примати поклоне, ни говорити гневно, нити изгледати мрачан и љут, него ће увек бити умиљат. Према томе, благим изгледом ће заваравати свет, док се не зацари.“ Многи ће рећи: „Гле, Христос је овде“, или „Тамо је Христос“, али ће то бити лажни пророци. Следбеници лажи ће имати земаљску моћ и лажна чудеса на својој страни. Колико њих ће моћи да пронађе пут када сви светионици буду лажни? Ко ће бити у стању да препозна Цркву Христову у мору лажи и Антихриста који се претвара да је Христос? – Само они који буду ограђени Благодаћу Божијом. Свако уздање у сопствене снаге биће погубно. И тада – „ко претрпи до краја, спашће се".

Борећи се за чистоту православне вере, спасавајмо своје душе, и душе својих потомака, да нас се преци не би постидели кад их сретнемо пред Престолом Божијим!