header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О два текста др Марка С. Марковића Штампај Е-пошта
четвртак, 18 децембар 2014
          Велики је био др Марко С. Марковић (упокојио се 2012), србски философ, књижевник и теолог из Орлеана у Француској (до упокојења сарадник „Борбе за веру“). О њему се писало и писаће се док буде Срба. Колика је величина овог човека била, види се из чињенице да је он подробно објаснио свом народу шта га чека у будућности ако се не врати Христу и Светом Сави. Он је ту поруку пренео, још почетком деведесетих година прошлог века, и свим православним народима, који га нису послушали, па је он, 2005, направио анализу онога што се дешавало и дешава после његовог апела. Текстови су актуелни и сада.    Прочитајмо их и размишљајмо о њима!

Владимир Димитријевић

+ + +

ЗА САВЕЗ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА

Апел православним црквама и народима

Свети Апостол Павле нас је упозорио: „Ти људи су лажни апостоли, духовни посленици, који се граде да су апостоли Христови. И није чудо, јер се сам Сотона гради да је светли анђео. Није, дакле, ништа изузетно што се и слуге његове граде да су слуге праведности. Њихов свршетак биће по делима њиховим“ (2. Кор. 11, 13-15).

Искусили смо и ми каквим се средствима служе слуге Сатане: прво у спокојним породицама потпале ватру, па онда проричу да ће се пожар разбуктати и захватити суседне домове, ако се одмах не побију невини људи које су они оптужили као паликуће. Данас тако поступају са Србима, пре но што ће се устремити и на друге жртве. Уочи Женевске конференције – „последње шансе за мирно решење сукоба“ – запретили су Србима да ће их угушити војном силом, ако се преговори не заврше споразумом. А тиме су охрабрили босанске муслимане да не одступе од својих максималних захтева, јер ће неуспех конференције оправдати страну интервенцију против Срба. Али уколико би на Женевској конференцији, неким чудом, ипак дошло до споразума, председник Буш већ Србима прети војном интервенцијом ако нападну Косово и Маћедонију. Мада је свима познато да никада није било говора о некаквој српској инвазији Маћедоније, а још мање Косова које припада Србији. Међутим, смисао те поруке је Арбанасима морао бити јасан: „Дигните устанак, јер ће нам ма и најмања војна реакција против вас послужити да ударимо по Србима“.

Данашња светска кампања против Срба би се могла разумети када би уништењем Србије и српског отпора била заиста отклоњена опасност балканског и светског рата. Но кад се изближе осмотри ситуација на Балкану, пада у очи да је инострана пропаганда против Срба само вештачка магла која скрива праве циљеве њихових непријатеља. Јер под претпоставком да Србија сутра буде коначно избачена из колосека, а Срби до последњега истребљени, то не би био крај досадашњих сукоба на Балкану него наставак старих и почетак нових. Због признања маћедонске државе би дошло до судара између Грка, Бугара и Арбанаса које би помогли Турци. Немајући више заједничког српског непријатеља, Хрвати и босански муслимани би се неминовно сукобили, док би Војводина постала бојно поље између Мађара, Хрвата и Румуна.

Дакле, очигледно је да је југословенски конфликт и српски „комунизам“ или „нацизам“ служе западним силама само као изговор и полазна тачка за даље операције далеко ширих размера. У том случају, одмах се поставља питање зашто је избор тренутно пао баш на Србе и Југославију. Зато што се нигде у Европи није могао наћи повољнији терен за изазивање сукоба, с обзиром на етничку и религиозну измешаност, као и на крваву прошлост. Ратна провокација је ту била стопроцентно сигурна. Под условом да се брже-боље издејствује међународно признање граница феудалних република без икаквих преговора. Чим су, на тај начин, кола била гурнута низбрдо, више их нико није могао зауставити. Имајући у виду српске војничке врлине и отпорност, то није био сукоб, чији крај би се смео очекивати после неколико недеља или месеци. Захваљујући српској резистанси, морао се предвидети дужи рок који би допустио да се опробају нова оружја, као у току Шпанског грађанског рата. И није случај што се недавно у штампи појавила читава листа тих смртоносних изума које Американци намеравају да употребе против Срба. Трећи светски рат ваља озбиљно и систематски припремити.

У стратешком смислу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина“: када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде потпуно уништена и православни народи с њом. Заведен празним обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског Савеза наћи свој спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, политички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на Балтичком и Црном Мору, Русија се наједном нашла на историјској сцени као џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме паду, остала нуклеарна сила, па је било немогуће напасти је одмах и непосредно, јер би то изазвало атомски рат. Случај Југославије је у том одлучном тренутку добро дошао, стога што се ту, у најкраћем року, могао изазвати рат између православних и муслимана, баш као у Русији. Међусобно уништење православних и муслимана је најбољи „рецепт“ за унутрашње разарање Русије, а уједно служи њиховим заједничким непријатељима. Отуда на Западу сагласност између хришћана и неправославних хришћана, као и између левице и деснице. Гледају ко ће кога да надлицитира јер, бар привремено, свима користи злочин. Засада нема корисније политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу самим православним народима, по примеру Молдавије, а надасве рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошло и до православног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају страдала и Европа, али шта мари ако се Руси и Украјинци буду узајамно уништили. У противном, Америка би дотукла Русију на издисају. Осим ако Русија, у самртном часу, не нађе довољно снаге да Американцима узврати атомски поздрав.

Онима који не верују да је Запад ударио тим правцем и већ прекорачио праг Трећег светског рата, ваља указати на пример наглог пораста турског значаја и угледа. Турска је та којој је додељена пресудна улога у идућим балканским сукобима. Но њена улога је двоструко важна и у односу на Русију: с једне стране, она је позвана да – са Иранцима или без њих – подржава кавкаске и азијске муслимане против Руса, а с друге, да искоришћава и потпирује руско-украјинску заваду. Наравно, поштујући „теорију домина“, и Турска је позвана да делује опрезно и постепено, не изазивајући против себе све православне народе одједном. У случају грчке интервенције у Маћедонији, она би се, на пример, споразумела са Бугарима и прво напала Грке, да би се тек после грчког пораза окренула против Бугара, како би ослободила два милиона Турака на бугарској теорији. А уколико Русија више не би имала излаз на Црно Море, Турској би онда било у интересу да се, у први мах, приближи Русима против Украјинаца. Због свега тога, а не само поводом Босне и Херцеговине, је далековиди француски председник Митеран провео католички Божић у Цариграду. Слутећи добро о чему се ради, Елен Карер-д’Анкос, позната русождерка руског порекла је написала занимљив чланак „1993 – турска година? Турска намерава да постане велика сила и учествује у господарству над Црним Морем“ (Фигаро, 2. 1. 1993), где вешто представља Турке као непријатеље Ирана, спремне да закључе пакт са Русијом!

Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада на спас? Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно је, пре свега, да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и разумеју да су колективно угрожени иако, привидно, тешкоће у датом тренутку сноси само њихов православни сусед. Чињеница да Русија и Украјина до данас нису званично и недвосмислено ставиле свој „вето“ против интервенција страних трупа у Југославији сведочи да њихови слепи вођи нису свесни да се у нашој земљи пре свега њима копа гроб. А затим, од виталног је значаја да православни народи што пре одбаце све своје старе међусобне кавге и територијалне претензије. Непријатељи Православља ликују кад Украјинци спречавају Русима излаз на Црно Море или кад Румуни траже од Руса и Украјинаца Молдавију, а од Бугара Јужну Добруџу. Таква политика је постала самоубилачка; она служи најцрњим православним злотворима и води нас у заједничку смрт.

Није ли савез православних народа био и остао утопија? Историја сведочи супротно. Када су се, 1912. године, Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора, уз политичку подршку Русије, сложно одупрле Турској, Турци су, после више од пет столећа, били најзад прогнани из Европе. Овога пута, ако се православни народи благовремено не освесте, Турци би могли да се на Балкан ускоро врате, користећи се њиховом неслогом. Православним народима остаје да бирају: или ће да се уједине и спрече катастрофу или ће бити уништени једни за другим. Нема сумње да су Православне Цркве, пре свих државника, позване да утичу на ту одлуку. Од њих се на првом месту очекује да отворе очи народу и одговорним политичким личностима. Стога православна хијерархија сноси велику одговорност за даљу судбину, спас и опстанак Православља у свету. Када прави Христов Лик буде обасјао све народе, онда ће и међу људима опет завладати мир.

„Спас је твој у теби, Израиљу“.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО СА САВЕЗОМ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА?

Прошло је преко десет година од мога позива „За савез православних народа, који до данас није наишао ни на какав одјек. Да ли је била посреди једна утопија, као што су неки склони да помисле? Боље је замислити човека зараженог смртном болешћу који одбија да следи прописану терапију. Наравно, ваља прво проверити да ли су лекарева дијагноза и терапија биле потпуно тачне. У конкретном случају, мора се признати да мој политички пројекат није од православних народа захтевао никакву жртву или самоодрицање, никакав трошак и није за њих представљао никакав ризик. Да би се постигао тражени циљ, био је довољан међусобни пристанак. У току неколико месеци или неколико недеља могла се изградити једна велика сила и учврстити војно-индустријски блок од Северног до Средоземног мора. Само једно самоубилачко лудило је могло одбацити ту ведру будућност која се налазила на дохвату руке православног света. И баш то се догодило. Бацимо онда поглед на симптоме тог лудила.

Како су издате православне државе?

Ти симптоми су били видљиви и опипљиви за време разарања Југославије и нарочито у време агресије против српског народа. Русија се није никада успротивила својим ветом против инвазије НАТО-а. На крају конференције у Рамбујеу, која је сахранила југословенски суверенитет, руски министар Черномирдин је својим пљеском поздравио ту резолуцију. А кад је председник Јељцин направио своју чувену „шалу“, наредбом да руске трупе из Босне дођу на Косово пре НАТО-а, Румунија и Бугарска су похитале да руској авијацији забране лет преко њиховог ваздушног простора, како Москва не би могла да снабдева своју војску на Косову. Чак ни у религиозним круговима Срби нису увек добили подршку свих Православних Цркава. Тако су професори-теолози, који припадају јурисдикцији Васеленске Патријаршије у Паризу, Оливије Клеман и Никита Струве, без оклевања јавно иступили против Срба. Било би ипак неправедно заборавити да су, истовремено, руски и грчки народ, уз мањи број Румуна и Бугара, у више махова изразили своју симпатију према Србима. Али, искуство је показало да су, у политичкој области, међу православним народима, равнодушност, конкуренција, па и мржња, биле и остале много дубље укорењене него узајамна солидарност. Може ми се, дакле, једино замерити да сам занемарио и превидео тај неизлечиви симптом који православни народи покривају оним што се назива „реал-политика“. Било би тачније рећи да се суштина болести састоји у погрешној интерпретацији политичке стварности. Пошто  у политици влада „право јачега“, већина православних народа се потчинила Америци која је после пада Берлинског зида постала господар света.

Но, зар се та ситуација није могла одмах променити да је Савез православних народа заменио Совјетски Савез? Нажалост, безумље нас је спречило да сагледамо ту могућност.

И шта се десило? Док сам се ја залагао за савез православних народа, православни народи су се, у већини, сложили да се продају Американцима. Стога Румунија и Бугарска неће оклевати да, почев од рата у Ираку, Американцима ставе на располагање своје базе. А грчки председник Караманлис спреман је да се прикључи НАТО-у и поздрави улазак Турске у Европу, под условом да ова призна независност Кипра. Последице те политике су смртоносне не само за Србију него и за Европу. Поред мог пројекта, пропао је и онај који је француски стратег Александар Дел Вале (Alexandre Del Valle) изложио у својој књизи „Ратови против Европе“. Његова замисао је била да се уједно створи зид против исламизма и успостави мир у свету. За остваривање тог плана, он предлаже савез између Америке, Европе и Русије, који би такође обухватио „византијске“, тј. православне земље. Далеко од сваког „антиамериканизма“, та политика само претпоставља независну Европу, ослобођену НАТО-а. Али Дел Вале је схватио да Американци одбацују тај и такав мир, па нам његова анализа помаже да схватимо узроке његовог неуспеха.

Америчка политика према Православљу

Нема сумње да су, после распада Совјетског Савеза, САД постале најмоћнија сила на свету, способна да манипулише свим осталим државама, новцем или силом. Таква ситуација до данас није била позната у историји света. Американци нису одолели искушењу да ту јединствену прилику искористе за своје себичне циљеве. Не сме се нипошто допустити да се нека друга сила уздигне до њиховог нивоа. „Пост-комунистичку“ епоху Американци посматрају као тројни рат: између њих, исламизма и Русије. А послушна Европа добија тиме што се придружује Американцима у разбијању руске „империје“? Она губи, на дужи рок, свога јединог савезника у борби против исламизма. Јер Америка нема намеру да брани Европу од те смртне опасности. Напротив, она хоће ослабљену Европу коју ће држати у шаху помоћу те претње. Према томе, треба подржати исламску инвазију у Европи, створити исламске државице попут Босне и Велике Албаније, чак и по цену привремене сарадње са Ал-Каидом, као што се десило у Босни и на Косову. А та политика мора бити крунисана уласком Турске у Европу, када ће 70 милиона Турака моћи слободно да се крећу по Европи и ојачају 26 милиона већ присутних муслимана. Укратко, кроз десет или двадесет година, ако не и раније, „европске силе“ ће се наћи у истој ситуацији као Срби на Косову.

Упркос неким привидним појавама, Русија остаје главни непријатељ Сједињених Држава. Мобилизација западних сила против комунизма била је варка, она је само служила као покриће борбе против руске „империје“. Савремена америчка стратегија против Русије се не разликује много од оне која је била примењена против Југославије: разбити постојећу државу, раскомадати је стварањем мозаика малих државица, створити на том терену своје базе, приграбити петролејске изворе и осигурати пролаз за „pipe-lines“ (нафтоводе). Само, с обзиром да је однос снага био различит, НАТО је напао и бомбардовао Србе, док се против Руса Американци служе политичким минирањем и подмићивањем. Данас, у земљама Источне Европе, бити „за Европу“ и укључити се у Европску заједницу значи напросто бити против Русије. Речју, „Хладни рат“ се наставља. Било би боље рећи „млаки рат“, јер се у том „новом хладном рату“ примењују неупоредиво опасније провокације него некада против Совјетског Савеза. Пре пада Берлинског зида, било је незамисливо слати западне посматраче да контролишу исправност демократских избора. Као што би и данас било незамисливо да руски посматрачи суде о изборима у Америци или Европи. А поводом присуства америчких војних саветника и база у Грузији и у другим суседним земљама, сви знамо да би то у доба Стаљина изазвало Трећи светски рат. Да не говоримо о потапању руске подморнице „Курск“, коју је вероватно торпиљирала једна америчка подморница. По једној верзији, требало је спречити Русе да кинеским стручњацима покажу изум једног торпеда званог „Шквал“, који се под водом кретао до сада невиђеном брзином од 500 км на сат. Стога су, у Берентсовом мору, „Курск“ опколиле две америчке подморнице, једна енглеска и два шпијунска брода. „Курск“ је прво ударила америчка подморница „Толедо“, а затим га је торпиљирала подморница „Мемфис“, да би обезбедила повлачење „Толеда“. О томе се у Русији није смело говорити, а проблем је био решен приликом телефонског разговора између руског и америчког председника. Али најефикасније америчко оружје је новац. Французи зову ОНГ (Organisations non qouvernementales), тј. „невладине организације“, оне „приватне“ организације преко којих Американци купују политичаре, интелектуалце и новинаре Источне Европе, под изговором да код њих не влада права демократија. Тако падају једна за другом земље које опкољавају Русију: Грузија, Украјина, Азербејџан, Узбекистан, Таџекистан, Казахстан, Киргистан, а сада им је на нишану Белорусија. Ако се тим путем настави, Американци ће добити Трећи светски рат без рата.

Руска реакција на америчку политику

Погледајмо сада како Руси реагују на ту америчку политику. Има знакова да, у последње време, амерички утицај у азијским земљама бившег Совјетског Савеза слаби, док у Белорусији напредује. Ипак, Украјина остаје руска Ахилова пета и смртна опасност. Будућност Русије се игра на том терену. Американци и НАТО већ имају излаз на Црно Море захваљујући Турској, Бугарској и Румунији. Кад би сад Украјина уступила своје базе на Кримској обали, а балтичке земље се против Руса ујединиле у исти мах, Русија би постала „див одсечених руку“. То би онда био „шах и мат“. У случају да је то заиста главни циљ Јушченка и уколико он може да одоли притиску Путина, једино решење би се могло наћи у подели Украјине, како би се избегао Трећи светски рат. Путин за сада вешто избегава коначни сукоб. Кажу да је, поводом потапања „Курска“, од Клинтона добио брисање руских дугова, нов зајам и обећање да ће Америка одустати од „анти-мисилског штита“. Бушу је Путин одмах понудио сарадњу у борби против исламистичког тероризма. У односима са Европом, његов највећи успех је спровођење „pipe-line“-а између Русије и Немачке, али доласком Ангеле Меркел на власт има изгледа да ће Немачка опет бити ближа Америци него Русији. Међутим, на азијској страни, може се рећи да се Путин приближава остварењу сна старих руских „Евроазијаца“, руског савеза са Индијом и Кином. Зближењем тих трију великих сила се изграђује један моћан бедем уједно против америчког империјализма и исламистичке инвазије. Тај незваничан војни савез ће ускоро бити и економски ојачан, јер се предвиђа да ће на том плану, у току следећих деценија, Индија остварити огроман прогрес.

Нажалост, унутрашња трулеж Русије не допушта велики оптимизам. Не само да је инфраструктура комунистичког режима још присутна – што је разумљиво – него ни култ Лењина и Стаљина још није избрисан. Милиони Руса оплакују „баћушку Стаљина“ и жале за бољшевичким режимом „у коме су боље живели него данас“. А не пада им на ум да су, у то доба, десетине милиона њихових сународника изгубили своје животе по гулазима. Чак је и Путин пожурио да их утеши званичним установљењем некадашње совјетске химне. Армија, духовно нераздвојна од негдашње Компартије, до сада је била неспособна да у народу пробуди патриотски елан. Има случајева када су војници били малтретирани и мучени због своје православне вере. Покрет „Родина“ пре личи на политичку партију него на извор националног и културног препорода. Упркос нади Франсоа Моријака, заснованој на знацима буђења Православља у руском народу, Црква Московске патријаршије је остала као скамењена и немоћна да оствари очекивану ренесансу. Може се такође замерити бившим дисидентима што за собом нису оставили духовне наследнике. Од Солжењицина до данас, није било новог руског књижевника његовог формата. То је највећа културна празнина у историји Русије. Чак и под бољшевичком влашћу је било великих песника и писаца, како међу присталицама режима, тако и међу противницима. Данас се могу „обожавати“ само мафијашки шефови. Ако не дође до неке духовне побуне, Руси ће постати народ без душе и без идеала. Тренутно изузетак чини напредак научних истраживања у области војне индустрије. Јер ако су Американци уништили „Курск“ због торпеда „Шквал“, то је уједно било прећутно признање да су их Руси на том пољу надмашили. Међутим, не треба заборавити да наука чини једну целину и да се држава не сме ограничити на финансирање војног сектора. У противном, руски научници ће и даље да емигрирају у Америку, као што се до сада збивало.

Сукоб цивилизација?

У таквој светској ситуацији и без руске помоћи, да ли српски народ може да преживи? Нападнути и бомбардовани од сила НАТО-а, зато што су се усудили да бране југословенску државу од хрватско-муслиманских устаника, Срби су се нашли сами против целог света. Може ли се наћи одговор код Самјуела Хантингтона који политичку буру у свету тумачи као „сукоб цивилизација“? Пре ће бити да нас он води странпутицом, јер запоставља чињеницу да је пре свега амерички империјализам тај који изазива раздор и немир. Где год Американци не успевају да продру, „сукоб цивилизација“ не постоји, што видимо на примеру сарадње Русије, Индије и Кине, где су посреди три разне цивилизације. А шта се догађа тамо где Американци вуку конце? По Хантингтону, Русија, православне земље, Албанија и Турска се налазе изван граница западне цивилизације. Па ипак, чим се Бугарска, Румунија и Украјина отцепе од Русије, Европа – под америчком палицом – спремна је да им отвори врата. Напоредо с тим, Европљани и Американци стварају босанску „државу“ са исламском доминацијом, доприносе стварању Велике Албаније и залажу се за улазак Турске у Европу. Боље рећи, ми присуствујемо рађању чудовишта које Александар Дел Вале, са доста хумора, назива „Исламерика“. Очигледно је да се ту примењују два мерила и два кантара. Муслимански народи су добродошли кад западним силама стављају на располагање своје петролејске изворе, кад убијају Србе или Русе или кад доприносе слабљењу Европе. Но, они постају штетни и опасни чим почну да шаљу своје терористе против Американаца и њихових слугу. У таквој ситуацији може се десити да се и Бин Ладен нађе на једној или другој страни барикаде, као што смо видели у Босни и на Косову. У реду, ми смо ту поруку схватили боље но ико. Но, какве везе онда има „сукоб цивилизација“ са том политичком стварношћу?

Или – сукоб религија?

Хантингтонова теза би можда била ближа истини кад би се уместо „сукоб цивилизација“ књизи дао наслов „сукоб религија“. Којих религија? За време српско-хрватског рата, западне силе су стале на страну римокатолика против православних Срба, тако да их је скоро потпуно „етничко чишћење“ Срба у Крајини и Славонији оставило равнодушним. А у време рата у Босни, Европа и Америка су се, такође придружиле муслиманима против Срба. Јеврејска интелигенција – поглавито у Америци и Француској – масовно се мобилисала против Срба. Приликом Изетбеговићеве посете Француској Бернар-Анри Леви и Кушнер су га довели код председника Ширака. Анти-српска пропаганда ће доћи до врхунца на Косову, где ће чувена тројка Олбрајт-Холбрук-Кушнер отворено подржавати терористе УЧК. Кушнерова „мисија“ на Косову ће за собом оставити неизбрисиве трагове.

Признајемо да ни хришћански свет на Западу није заузео друкчији став. Довољно је поредити његово непријатељско држање према Србима и ћутање пред страдањима Српске Православне Цркве са америчко-европском мобилизацијом против рата у Ираку. За време председничких избора у САД војно ангажовање у Ираку је присталицама демократске партије послужило као главни аргумент против Буша, док су се хришћанске цркве у Америци удружиле против тог рата, показавши тиме да им је Ислам дражи од Православног Хришћанства. Могло се приметити да је хришћански Запад имао сличан став и према Русима. Једина разлика је у томе што Америка још није успела да коначно раскомада Русију. Руско-амерички савез, који је предложио Путин против исламистичког тероризма, је практично „мртво слово на папиру“. Симпатија Запада је од почетка била на страни Чечена. Чак и за покољ деце у Беслану, западни медији, „између редова“, одговорност пребацују на Путина. Руска реакција против чеченског тероризма је строго осуђена, мада није гора од оне коју Израел примењује према Палестинцима или америчка армија против ирачких бунтовника. Исто тако исламска Турска је неупоредиво више вољена и цењена него православна Русија. Распад руске „империје“ је важнији од свега. Зато данас присуствујемо савезу, de facto, између протестаната, римокатолика, Јевреја и муслимана, а против Православља. И кад би се Русија једног дана коначно распала, тај прећутни савез не би за њу имао више милости него за Србе.

Шта очекује Србе?

Наведене чињенице би наизглед могле послужити као доказ да је „сукоб религија“ боља дефиниција савремене политичке ситуације него „сукоб цивилизација“: извраћени „екуменизам“ већине светских религија против Православља. Међутим, као што се од почетка могло видети, стварност је компликованија, јер се показало да су „византијски народи“ – као Румунија, Бугарска и Грчка – у мањој или већој мери били у америчком блоку него у руском. И не само то: половина српског народа такође жели да уђе у Европску заједницу, под влашћу Америке и НАТО-а.

Да, у Европу која је српску индустрију уназадила за четрдесет година. У Европу која гони српске „ратне злочинце“, а власт на Косову предаје бившим вођама УЧК. У Европу која допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире. У Европу која тим злотворима помаже да Косово „етнички очисте“ од Срба као што је раније помогла протеривање Срба из Крајине, Славоније и једног дела Босне. У Европу која нам у Приштину шаље Дугласа Александера, британског министра спољних послова,  да наговести могућност независности Косова. У Европу која диже хајку на Младића и Караџића као на дивље звери, док Кушнер слави Изетбеговића као представника Доба просвећености. У Европу која забрањује босанским Србима да се ослободе исламског ига и прикључе Србији.

Благо вама, продавцима Србије, ви ћете се обогатити и имати велике личне користи, али српски народ никада!

Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози се одавно брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, крокодила, а у последње време слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али, уништење Срба и Руса ни најмање не шкоди природи. У Француској је забрањено убијати вукове и медведе купљене у Словенији. А на територији бивше Југославије се Срби могу уништавати као муве. „Спасите зоолошки врт у Венсену!“, то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом „Спасимо српски народ“, био би извиждан и исмејан.

Но, упркос наводном „сукобу цивилизација“ ни Индија ни Кина не одобравају оно што западна цивилизација ради и одобрава. Та западна цивилизација која се, с времена на време, представља као „хришћанска“! Човек онда има право да се упита шта ту остаје од Хришћанства, кад је за људе на Западу важнији опстанак животињских врста од судбине једног хришћанског народа. А затим, такође, шта остаје од демократије, кад политичари и њихови mass media могу да заслепе милионе људи у тој мери да живот једне животиње постане драгоценији од живота једног човека или народа? Да ли је у историји постојала нека цивилизација која је ниже пала од ове западне, у којој лудило и мржња тријумфују над разумом и љубављу?

Изговорено на трибинама Српског сабора Двери у Нишу и Београду у октобру 2005. године

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.