У Србији се мењају режими, али систем остаје исти. И то је зато што је Србија под окупацијом. Текстови који следе писани су углавном за часопис „Двери“ (овај о породици објављен је у зборнику „Глобално заГЕЈавање“ ), и то од 2008. до 2011. Сада, када поново покушавају да озаконе безакоње, они су и даље актуелни, па их нудим на увид читаоцу. Молим сваког читаоца да текст пажљиво прочита, без обзира на дужину (одвојмо мало времена за Истину!) и да га пролседи својим ближњима. То је једини начин да спречимо  безумнике да Србију запечате проклетством.    

Владимир Димитријевић

ПОРОДИЦА: ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

ПОРОДИЦА ЈЕ У ПИТАЊУ

Познати амерички културолог, Мајкл Џоунс, уредник часописа „Ратови у култури“, написао је обимну студију „Libido dominandi/Сексуално ослобађање и политичка контрола“, у којој, од  појаве Маркиза де Сада до случаја Монике Левински, показује како су претече глобализма и њихови наследници данас, користили причу о сексуалном ослобођењу  ради разарања породице, последње тврђаве обичног човека пред навалом тоталитарне државе. О томе је писала и Џудит Рисман, с којом је интервјуе објавио и „Печат“. Она је показала да је иза познатог сексолога Кинсија, који је тобож открио да је 10% човечанства хомосексуално, стајала фондација Рокфелера, једног од правих господра луткарског позоришта глобализације.  Човек мора да постане сексуална животиња, сведена на најниже нагоне и чулно задовољство. Тек онда ће постати идеални роб либерал-капитализма.Право лице револуције полног понашања је , каже Џоунс, нарцисоидност мастурбације...Социолошки гледано: смрт породице. А Нови светски поредак, по србском мислиоцу Марку С. Марковићу, значи АТОМИЗАЦИЈУ ЧОВЕЧАНСТВА – уплашени, као Павловљев пас условљени, потрошач, номад без порекла и без будућности пожељни је грађанин потоњег мравињака. Док је, у хришћанском учењу, породица саможртвена заједница и школа љубави чији је темељ успоставио Бог Љубави ( стварајући човека као дружевно биће, разумно, слободно и кадро да воли), за глобалисте породица је, као и суверена држава, као и нација – нешто што треба уништити ради претварања света у  тржиште, под сенком бога Мамона. А пут уништења је оно што амерички културолози зову ПАНСЕКСУАЛИЗАМ...У оквиру пансексуализације  постојања човековог, јављају се и покрети за права онога што се, у миленијумској европској традицији, сматрало полним девијацијама ( скретањима с пута ), попут хомосексуализма. Такав какав јесте,претворен у идеологију и убачен у „људска права најновије генерације“, он не само да разграђује традиционалну породицу, него и доприноси још једном од циљева глобалистичке елите – смањењу броја становника зарад достизања тзв. „златне милијарде“, која на планети може да живи срећно...Зато се свуда, где победи Империја, уводе закони који насрћу на породицу, чији је циљ како да озаконе донедавне девијације, тако и да децу одузму родитељима, који уплашено стоје пред непојмљивим прописима Великог Брата ( попут оног да је свако , па и најблаже, физичко кажњавање детета злочин због кога ће отац и мајка у затвор, а дете на усвајање, право  у руке непознатих људи. ) Сви очеви треба да буду сумњиви као потенцијални силоватељи својих кћери, а све мајке као њихове саучеснице у злочину. Зато су многи Срби који су живели у развијеним земљама окупираног Запада бежали у домовину: потписник ових редова зна за случај човека чију су  малу кћи у школи саслушавали социјални радници зато што је виђена како шета са оцем који ју је загрлио. Било је то у Канади, и цела породица је, у ужасу, добегла у сиромашну Србију, јер следећи корак би био – отац на суду због „сексуалног узнемиравања“ детета, а дете – ко зна где?

У јулу месецу 2011, Србију су потресале расправе о низу елемената Новог антипородичног поретка које жутокрака владајућа коалиција покушава да нам наметне, разграђујући последње што нам нису сасвим уништили – домаће огњиште. Помињали су се нови закони који ће забранити било какво физичко кажњавање деце, легализација „истополних бракова“ и њихово право да децу усвајају, увођење слика „истополних бракова“ у уџбенике за наше ђаке. Изменама Закона о здравственој заштити, проглашено је право петнаестогодишњака да  родитељима забране увид у свој здравствени картон...Због  овога, решили смо да се сваком од ових питања посветимо са дужном пажњом, да бисмо читаоцима „Печата“ указали какве све последице по нас могу имати ови кораци  на путу ка жутокракој ЕУтопији. Дакле, посветили смо се и питању права „веселника“ ( превод енглеске речи „gay“), али и праву  на „медицинску приватност“ деце,  као и свeму ономе о чему бисмо говорили када нам ЕУкратори Србије не би везивали уста, држећи медије под контролом  жешћом него у доба Јосипа Броза. Ако вам се учини ( под утиском окованих медија ) да овде има “говора мржње“, размислите двапут: писано је из љубави, љубави према нашој породици, према деци за коју смо одговорни и која су нам дата да бисмо од њих начинили здраве, нормалне, поштене људе, који ће сутра такође имати своју децу. То је, и ништа друго, не само говор, него и делање љубави – брига око наше деце, једине будућности коју имамо.

   ПОМОЋ ВИШЕДЕТНИМ ПОРОДИЦАМА

Једна од жутокраких предизборних лажи које су помињане у јулу месецу 2о11. је и та да ће нови породични закони обезбедити помоћ вишедетним породицама ( неки су говорили да су то породице са троје, неки са четворо, неки са петоро деце ) од 2оо евра месечно до пунолетства најмлађег детета.То је на нивоу предизборних обећања „просрпског“ председника 2oo8.године да ће, ако он и његови победе, Србија добити 2оо ооо нових радних места! Јер, наравно, пара нема ниоткуда, привреда пропада, спрема се општи економски колапс, па је „тлапња“ о тој помоћи прича за наивчине које треба, још једном, да гласају за „ЕУ која нема алтернативу“, и која се и сама налази пред привредним сломом. Уместо да се људима омогући да живе од свог слободног, макар и најамног рада, да се укину порези на дечју гардеробу и обућу, на храну за бебе, да се омогући бесплатна исхрана у школским кухињама и цене уџбеника сведу на разумну меру, причају се бајке за које приповедачи већ сада знају да су лаж.

 А за то време, Србија заиста нестаје. Сваке године 3о хиљада људи умре више него што их се роди, а има преко 1оо хиљада абортуса.После пописа 2оо2, мр Горан Пенев, сарадник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука,јасно је рекао да се наша популација може сврстати у део „изузетно старих популација“, јер је удео младих низак и стално опада, док удео старих непрестано расте. Просечна старост је изнад 4о година! Налазимо се у фази ДУБОКЕ ДЕМОГРАФСКЕ СТАРОСТИ ( иначе, стадијуми демографске старости су: рана демографска младост, демографска младост, демографска зрелост, праг демографске зрелости, демографска старост, дубока демографска старост, најдубља демографска старост; ево нас, дакле, пред изумирањем, или, како би стари и нови нацисти, они  германски и ови евроатлантски, рекли, пред „коначним решењем србског питања“ ).

Чека нас, ове године, још један попис. Наши НАТО савезници већ трљају руке:биће нас још мање.Зато не верујте бајкама о помоћи многодетним породицама, и схватите: слобода је хлеб. Без слободе, неће бити ни хлеба. Ни за нас, ни за нашу децу.

ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК И НЕДОУМИЦЕ

Када је, у 175. броју „Печата“, изашло реаговање професора др Оливера Антића, „У Србији без памети“, осетио сам и радост и жалост. И једно и друго је како последица онога што сам прочитао, тако и околности времена у коме живимо.Поготово када је у питању сложена проблематика будућег Грађанског законика, који смо некада баштинили, а који је Тито укинуо 1946. године. А Грађански законик имали смо пре многих европских земаља , јер се о његовом доношењу побринуо још  кнез Милош. Додуше, како пише у својој, веома упутној студији „Правна европеизација Србије 18о4-1914.“,проф. др Марко Павловић, ни онда није све било непротивуречно. Он истиче да је „у јавном мнењу било доминантно схватање да су норме Грађанског законика,односно њихов писац Ј. Хаџић, разориле задругу“ ( то јест, традиционални начин организовања наше породице. ) А  новинар „Печата“, Александар Дунђерин, пишући свој осврт „У Европу без породице“, на који је проф. др Оливер Антић реаговао, управо је изразио страх од даљег разарања домаћег породичног живота, јер се , у штампи ЕУшамућене Србије претходних дана појавио низ текстова у којима су новинари листом тврдили да ће ЕУкратске власти дозволити „истополне бракове“, који ће имати право да усвајају децу, као и то да ће сваки, па и најмањи ударац по задњици детета, бити третиран као насиље над дететом које ће се кажњавати не само затвором, него и могућношћу да се дете узме од родитеља. Искусног журналисту не би требало да обузме страх од таквог развоја догађаја, и Дунђерин је, као искусан журналиста, свакако морао опрезније да чита наше новине, познате по шарлатанској склоности сензационализму. Али, и новинар је човек. „Кога су змије уједале, и гуштера се плаши“, каже народна изрека. А од 2оо8. ова власт је донела толико (без)закона и прописа који су супротни интересима наших породица и наше будућности, да није нимало чудно кад се човеку учини да је на помолу још један жутокраки шамар већинској Србији у име „ЕУ која нема алтернативу“ ( само смрт нема алтернативу, наравно; да ли то значи да ЕУкрате хоће да нам кажу да је ЕУ смрт за Србију какву  волимо, не знам, али знам да је сваки утопизам некрофилан. ) И, да се вратим почетку: текст „У Србији без памети“ ме је ожалостио због насталог неспоразума, али ме је обрадовао јер је професор др Оливер Антић јасно и гласно објавио да статус породице преднацртом Грађанског законика није нимало угрожен. Јер, тамо пише:“Брак је законом уређена заједница живота мушкарца и жене; Брак се заснива на праву мушкарца и жене на потпуну и трајну заједницу; Брак је ништав ако су га закључила два лица истог пола; Ванбрачна заједница је трајна заједница живота жене и мушкарца ( ванбрачни партнери ), између којих не постоји крвно сродство и брачност; Усвојити могу супружници или ванбрачни партнери заједно“. Дакле, нема „истополних бракова“, нити они могу да усвајају децу...    

Добро је све то знати, али је још боље бити опрезан. Јер, у држави у којој се ни Устав не поштује, него се преговара са окупаторима једног дела државне територије ( Косова и Метохије ), и у којој се, упркос најжешћим отпорима јавности, организује „геј парада“ која демолира Београд, све се може очекивати, па и стотине начина да се заобиђу одреднице Грађанског законика. Зато смо дужни да видимо шта се збива „на терену“ ( људских права, наравно, јер се овде свака србофобна ирационалност подмеће под људска права ). Пре тога, да проговоримо неколико речи о тзв. „сурогатном маетринству“, које је новина у Грађанском законику чије постојање професор др Оливер Антић признаје.

О СУРОГАТНОМ МАТЕРИНСТВУ

У тексту „У Србији без памети“ професор др Оливер Антић је исказао похвалну и разумљиву бригу због тешког стања нашег народа кад је природни прираштај у питању. И испевао је химну тзв. „сурогатном материнству“, које се шири светом, од САД до Индије, које је описано овако:“На пример, супруга не може да одржи трудноћу и зато је ИМУЋНИ ( подвукао В.Д. ) брачни пар спреман да сачини уговор са самохраном мајком која има више деце, према којем ће  од њиховог генетског маетријала вантелесном оплодњом да одржи плод и роди им дете/.../ Уместо да одлазе у САД или Индију, на пример, наши ће грађани са мање новца и ризика доћи до истог циља: сурогат-мајка ће решити пробем егзистенције, како свој, тако и своје деце, биолошким родитељима се испуњава највећа и најприроднија жеља, а држава повећава број становника битно угрожен „белом кугом““. Оставимо по страни укусе ( рецимо, за мене је појава „сурогатног материнства“ сведочанство о томе до каквог степена нихилизма у злоупотреби сиромаштва иде савремени, канцерогени либерал-капитализам, који људска бића претвара у стоку за оплодњу); али, из перспективе православног хришћанског морала, који је професору др Антићу свакако на срцу, пошто се залаже за изједначавње црквеног и грађанског брака, сурогатно материнство је крајње неморално. О томе, изражавајући став православне пуноте, пише у једном од најзначајнијих савремених црквених докумената, „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, у одељку који се бави питањима биоетике:“Ако су муж и жена неспособни за рађање детета, и ако терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу супружницима, требало би да са смирењем прихвате своју бездетност као посебан призив. Требало би да у сличним случајевима/.../ размотре могућност усвајања детета уз обострану сагласност супружника/.../ „Сурогатно материнство“, тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалкној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке упоставља током трудноће. „Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести“. Уношење могућности „сурогатног материнства“ у „Грађански законик“ из православне перспективе исто је што и легализација продаје сопствених органа имућним потражиоцима –  доказ крајње неправедности друштва у коме су такве ствари могуће, и које новцем понижава човека, сводећи га на својеврсног модерног роба, „оруђе које говори“. Борба против “беле куге“ не води се на тај начин, без обзира што нико не сумња у поштене намере твораца преднацрта нашег Грађанског законика.

   ЈОШ ЈЕДНО „ДЕЧЈЕ ПРАВО“  

Док се народ Србије о јаду бавио, гледајући како велеиздајничка власт жутокраких ЕУтописта ништа озбиљно не предузима да би заштитила Србе на  северу Косова и Метохије, гласачка машинерија  ЕУкратске већине  усвојила је измене Закона о здравственој заштити . По тим изменама, дете које је навршило 15 година, а кадро је да расуђује ( а које дете у 15 година то није кадро?- сва деца са 15 година имају расуђивање Платона и Аристотела, то жутокраки ЕУтописти знају!), може да обави увид у своју медицинску документацију и „прогласи је поверљивом“. Влатко Ратковић, један од посланика владајуће коалиције, ускликнуо је, за „Прес“( 29. јул 2о1о. ):“Ово решење усклађено је са Универзалном декларацијом о биоетици и људским правима, Конвенцијом Савета Европе о људским правима у биомедицини, Европском повељом о правима пацијената. Мислим да ту нема ништа спорно. Направљен је баланс између заштите права на приватност и заштите здравља и живота деце као пацијената.“ Славица Ђукић - Дејановић је, у стилу мудре пророчице Питије, изјавила да доношење оваквих правила није неопходно, али је пожељно ако желимо у ЕУ, при чему је изразила своје уверење да се овај закон „у пракси неће стриктно примењивати“ ( толико о поштовању закона у земљи Србији!)

 Чули су се и гласови разума. Психолог Бранка Тишма је изјавила:“Ово је нагло мењање ствари које може имати несагледиве последице!“Зорица Марковић, уредница портала Здравоскоп, изјавила је:“Колико год да су ове одреднице у духу поштовања људских права, ми им у овом тренутку нисмо дорасли ! Оправдано страхујем да ће се криво тумачити и врло брзо злоупотребити у пракси!“ Родитељи су били једногласни у осуди: “Срамота! Докле више да нам сервирају такве глупости  и правдају их уласком Србије у ЕУ.Па, ја са својим сином који има 16 година још идем код лекара и кад има упалу грла!“, рекла је једна мајка.

Дакле, по новом Закону, ако је син наркоман или ћерка остане у другом стању, они,у договору с лекаром,могу то да прикрију од својих родитеља. Лекар, опет по закону, ако сматра да је здравље детета угрожено, може то да пријави родитељима. А родитељи, који грцају у беди и мисле како да прехране потомство, могу само да гледају како им ЕУтописти  породицу разбијају, хушкајући децу против њих ( старомодних, заосталих, а можда су и србски националисти ), и стварајући ситуацију у којој родитељ треба да храни и негује дете да би га преузели  ЕУсрећитељи, који ће, још мало, сасвим мало, легализовати и проституцију. ( О томе је писала „Политика“ на почетку жутокраке владавине у Србији, па се ућутала; привремено, да се Власи не досете. ) А како рече посланик ДСа, Влатко Ратковић, „особа са 15 година има право да заснује радни однос и то нико не доводи у питање“.Легализована проституција биће посао, зар не?

ЗАБРАНА ФИЗИЧКОГ КАЖЊАВАЊА    

Најнапреднији жутокраки пантократори нашег живота и смрти решили су да свако физичко кажњавање потомства изједначе са злостављањем, и да о томе донесу закон, какав има веома мали број  држава света (мање од двадесет ), у многима од којих“ гејеви“ усвајају децу.То јест, несташко хоће да се игра са врелом ринглом, ти га удариш по гузи да се не ожеже, комшија те пријави и ти одеш у бајбокану, а малишан  на усвајње ( рецимо, код толерантног пара мушкараца ). Јована Папан ( иначе, мајка троје деце ) је о овом закону, који треба да усвоје наши скупштинари чим га ЕУкратори предложе, у „Политици“ записала следеће:“Ево још једне мере која, осим што је нереална, јер ставља ван закона и проглашава монструмима практично све родитеље у Србији, можа само још дубље да нас гурне у демографску провалију. Заиста, шта још мајка троје деце пожелети може него да јој неко ко је прочитао пар памфлета УНа држи лекције о томе како се стрпљиво и натенане, ( док вероватно нека кућна помоћница кува, усисава и шири веш ) треба деци по 7оо-8оо на дан да објашњава да се прсти не гурају у тостер, да на треба лупати по радијаторима у шест ујутро или да је ружно својој баби говорити да „једе г...“ зато што их је изгрдила. Није уопште тешко све постићи лепим, нарочито у теорији. У реалности, имате неке конкретне животне ситуације у којима не можете да „игноришете“ своје дете које вришти и бесни јер, рецимо, иза врата спава беба или сте, на неки други начин, околностима принуђени да своје дете натерате да вам се моментално потчини како не би угрожавало себе или друге. Да ли је у таквим ситуацијама нужно и обавезно користити физичко кажњавање – наравно да не. Нужно је само да и тај метод постоји као опција, као васпитна мера којој је легално прибећи. И та мајка троје деце напросто покушава да ситуацију одржава под контролом како зна и уме, и у датој ситуацији ће поступити онако како процени да је најпаментније, да би породични живот функционисао на задовољство свих, сада и у будућности, када та деца израсту у људе“.          

Дакле, ако се закон усвоји, ваша  деца ће да праве хаос, а ви ћутите и трпите; али, шта ако деца непрестано праве хаос код куће и у школи, ако су, како се то данас каже, „хиперактивна“? Има Империја лек и за то: зове се „риталин“, и масовно се примњује у школама САД и Европе, са дозволом родитеља или без ње. Риталин хиперактивне малишане ( који не смеју да добију по туру, јер је то „злостављање“) омамљује и отупљује. Велики фармацеутски концерн „Новартис“ ( куд бисмо без фармакоусрећитеља?) родитељима и деци нарко-дејство своје пилулице објашњава пратећом сликовницом. Бајка прича о болесном Хипхопу, коме се стално дешавају непријатности јер је деконцентрисан. Хипхоп се излечи кад оде код доктора корњаче који му да „малу белу пилулу“  ( риталин, то јест метилфенидат ).У тексту Катје Тим и Јерга Блеха „Деца с грешком“ („Недељни телеграф“,31. јул 2оо2. ) описан је случај једне Немице, мајке четворо деце, чији је син Кристијан био толико немиран да је она морала да трчи око куће како га не би ударила ( и заглавила у затвору ). Одвела га је код лекара, који му је преписао „малу белу пилулу“. Мајка каже:“Кристијану преписују ту ствар као бомбоне, а под риталином делује отупео, као робот“. У Америци метилфенидат узима око пет милиона ђака. Сваког дана.Као својеврсну „life style“ дрогу, која обуздава глад и одгони умор. Клинци је не само гутају, него мрве у прах и ушмркују, а америчко Министарство правде упозорава да их неки растварају у воду и инјекцијама убризгавају, што може изазвати тешка оштећења ока и плућа, као и трајну зависност.

 Ако ЕУтописти жутих боја уведу закон о забрани физичког кажњавања деце, ето нама „Новартиса“ да смири србијанске хипхопове, потенцијалне злочинце у некој новој Сребреници. А ви ћете дрхтати од своје деце и од комишија, ако покушате да метилфенидат замените обичном шљагом.

 Модел цинкарења већ постоји, и дат је у уџбенику за Грађанско васпитање за први и други разред основне школе, који је 2оо6. издао Завод за уџбенике у Београду. Ауторке су му Бранка Бубањ, Милеса Влајков, Сандра Мали и Татјана Пејовић-Себић. На 33. страни овог  приручника за мале потказиваче налази се табела о изложености физичком и вербалном насиљу. Насилни поступци су:“Ударио ме“, „Почупао ме за косу“,“Подсмева ми се“, „Поломио ми играчку“ ( то водоравно ), а усправно пише „друг“, „родитељ“ и „учитељ“. На основу тога, тражи се да наставник грађанског васпитања сазна ко их „злоставља“ и да деци по ко зна који пут објасни да су њихова права повређена. Још у октобру 2оо7, осамнаест „домаћих“ НВО је, на конференцији за новинаре, одлучно захтевало  забрану телесног кажњавања деце, као и „хитно успостављање одговарајућих независних механизама пријављивања телесног кажњавања“. О овоме је, у својој књизи „Културни рат у Србији“ ( Београд, 2оо8 ), писао Слободан Антонић:“Лицемерно је опслуживати један систем, који милионе људи присиљава да раде за долар дневно, а онда тим истим несрећницима држати лекције како заправо не воле своју децу, пошто им крше „право на игру“ и „право на забаву“/.../Лако могу да замислим како се већ сутра, као део процеса „евроатланстких интеграција“, и у Србији доносе закони које предлаже оних 18 НВО. Свако од нас, ко је родитељ, тиме ће постати потенцијални насилник. Свако од нас ће доћи у прилику да га сопствено дете пријави на часу грађанског васпитања. Свако од нас постаће предмет занимања различитих служби и НВО. Свако од нас биће изложен претњама да ће бити јавно дифамиран као лош родитељ. Да ли је то оно што желимо?“         

Наравно да није. Али, ко нас пита?НВО морају да имају нове теме за злостављање неденацификоване Србије. Од тога се живи; то је знак Империји да сви послови са кривцима за распад СФРЈ још нису обављени, и да НВО заслужују даље финансирање.

ОДУЗИМАЊЕ ДЕЦЕ : КАКО ТО СТВАРНО ИЗГЛЕДА?   

У европској земљи Финској 2010. живљаху срећно Финац Вели-Пек Рантал и његова жена, Рускиња Инге. Градић им се звао Турку, и ималу су сина Роберта. Једном приликом, дечак у школи, у некој дечјој свађи, рече да би га мајка могла одвести у Русију. И срећна породица је , да парафразирамо Толстоја, престала да личи на остале срећне породице, и постала несрећна на свој начин. Наиме,социјални радници су брачном пару Рaнтал узели сина и сместили га у прихватилиште. Прво су га одвојили на тридесет, а затим на шездесет дана. Мајци су забранили да виђа дете,а оцу дозволили. Али, отац је радник, грађевинац, често ради у другим градовима, и не може сваки дан да посећује сина. Син је  патио за мајком и деветнаестогодишњом сестром.Почео је да муца. Отац немоћно шири руке:“Сваки дан одлазим очајан из прихватилишта. Дете хистерише, хвата се за мене, а службеници ми га отимају, као фашисти. А ја ништа не могу да урадим“...Кад поменусмо фашисте, председник Антифашистичког комитета Финске, доцент Хелсиншког универзитета, Јохан Бекман, покушава да објасни шта се десило:“Код нас влада прилично антируска атмосфера у друштву, и зато је типично за многе наше школе да децу,повезану с Русијом, вређају, задиркују. Очито је увређени дечак узвикнуо да ће га мајка одвести баки у Русију, где га нико неће дирати“...И социјални радници, због тога, отимају дете од родитеља. Бекман каже да родитељи не могу ни да туже социјалне раднике, јер је дете одузето без икаквог судског решења, а сам процес би потрајао две до три године; при чему социјални радници оптужују мајку , јер су на леђима детета нашли малу модрицу ( зла Рускиња је злостављала свог сина, зар не? )Несрећна мајка прича:“Били смо спремни да направимо компромис са социјалним радницима. Али, молили смо их да му не ометају уобичајени режим – да га воде у школу, где једном седмично учи руски језик и основе православља, као и на хокејску секцију – јер Роберт већ  професионално игра хокеј, као голман. Много га нестрпљиво чекају јер због решења органа тим пропушта мечеве и тренинге.“Наравно, социјални радници , налик на оне Хитлерове из установа над чијим вратима је писало да „рад ослобађа“, нису пристали ни на какве компромисе с родитељима.

   Дете су овим социјалним трудбеницима предали његови  наставници, који су чули да Роберт прети својим вршњацима одласком у Русију. Социјални радници су га покупили одмах из школе, не дозволивши му да од куће узме омиљене ствари и играчке. Мада дечак има двојно држављанство, руско и финско, и мада је његова мајка тврдила да нема намеру да га води у бакин град, Санкт Петербург, где је од рођења био само једном, Роберт је остао у прихватилишту . А 6. марта 2о11, четрнаестогодишњег Роберта је један други дечак , у току шетње, у главу погодио комадом леда. Уместо да насилник буде кажњен, Роберту су забранили да излази из собе. Породица Рантал тражила је да јој полиција ослободи дете из канџи хуманиста, тврдећи да му у прихватилишту без икаквог разлога дају лекове-  антидепресиве. Очајни отац је изјавио да је спреман да тражи азил у Русији, само да би био са својим сином.

А ево како је своје искуство из Аустралије описала Рускиња Дијана Нихматуљина, сликарка и мајка троје деце ( два дечака и девојчице ). Она је, наиме, купила елементе за нову кухињу, које није стигла да угради, па их је сместила на велику веранду свог стана, где је, између осталог, и сликала. Једном је дошао радник из фирме која поставља сателитске антене. Рекао је да се антена не може поставити, јер кров није одговарајући, и отишао – право у поолицију. Пријавио је Дијану да кува на веранди,  где има мува. Одмах су у њен стан упали полицајац и полицајка, који су је оптужили да спрема деци храну у нехигијенским условима. Нихматуљина је покушала да их увери да се они од мува штите мрежицом, али није вредело.Онда их је она подсетила да Абориџини живе у жбуњу, хранећи себе и децу гусеницама и змијама, али то није помогло: полицајци су запретили да ће, ако хитно не почне да спрема храну у стану, обавестити службу за заштиту деце, која ће јој синове и кћи одузети и дати је другим родитељима. Нихматуљина извештава своје земљаке:“На Интернету сам нашла да су у Аустралији огромни проблеми због тога, и да родитељи стално праве протесте. Децу одузету због ситница упропашћују. Један дечак, Лука, погинуо је кривицом нових „родитеља“, а над једном девојчицом су, у новој породици, обавили групно силовање/.../Сада често пишу о томе како се Америка, а  с њом и Аустралија, претварају у полицијске државе. Није ни чудо ако полицајац, као нациста, у твом стану може да ти наређује где ћеш да куваш“.

Дакле, то тако изгледа ТАМО. А биће и овде, ако се не супротставимо.Почетком августа 2о11, сазнали смо за случај Јулије Илић, рођене у Шапцу. Тридеседтједногодишња Србкиња била је удата за Словенца Рока Миленковића. Добили су троје деце. Муж ју је напустио и отишао у САД. Да би могла да издржава децу, Јулија је, са овлашћењем Републике Словеније, двоје старије деце поверила на чување тетки Славици Илић, која живи у Шапцу.Са деветогодишњом бебом у наручју, отишла је у Уједињене Арапске Емирате, и добила посао туристичког водича. А онда су свекар и свекрва покренули процес и добили старатељство над њеном децом; власти Словеније су запретиле да ће јој и бебу узети ако се одлуци словеначког суда не повинује. Сервилна власт Србије, чије држављанство Јулија такође има, одмах је одузела пасоше деци, а Општински суд у Шапцу је позвао тетку Славицу на саслушање. Српски суд је поступио по захтеву словеначког министарства; деца ће бити одузета мајци и дата Центру за социјални рад у Словенији. Пре но што их предају деди и баби по оцу, могли би да их држе у „сигурној кући“, што несрећну Јулију доводи до очајања – гајила их, неговала,па сад хоће да их баце у вртлог стреса. Јулија је похитала у Словенију, да покуша  да нешто учини; али, кажу да јој је свекар утицајан,и да су шансе мале.

 У филму „Ђавољи адвокат“ ( сећате се, ђавола игра Ал Паћино ), кнез пакла се налази на челу моћне адвокатске корпорације, и најављује да ће свет освојити помоћу армије правника, који ће свуда увести његове законе. А у пророчкој песми Владике Николаја, „Небеска Литургија“, овај србски светац пророкује свом народу да ће, ако настави путем у западну „Белу Демонију“, на власти добити људе „којих би се марва застидела,/ и вепрови дивљи посрамили“. Кад такви дођу на власт, Србин неће смети „децу своју својом звати,/ ни слободно мислит, ни дисати“. На шта вам наше доба личи?         

НАШЕ АМЕРИЧКО СУТРА

Америчка амбасадорка Мери Ворлик је, у једном београдском дневном листу ( о томе је „Печат“ већ писао ) за Видовдан 2о11. дала слику наше евроатлантске будућности:“Рано ујутро, 28. јуна 1969. године, полиција је извршила рацију на мали геј клуб у Њујорку. /.../ Људи у клубу пружили су отпор, а два дана немира и протеста који су уследили били су реакција потлачених људи и најава савременог покрета за права сексуалних мањина“, чиме је, по Ворликовој, „почео дуги марш за савршенију заједницу“. Похваливши полицајце који су бранили параду њених миљеника у Београду 2о1о, она је истакла да се мора учинити много више за сигурност ЛБГТ особа у Србији. Као што рече г. Милорад Вучелић, у свом коментару „Амерички Видовдан“ („Печат“, бр.172 ), кад би Срби на Косову и Метохији постали педери ( а и другде, што да не? ) они би могли да рачунају на потпуну подршку САД.         

Пошто смо осуђени на то да будемо једна од барака америчког глобалног концлогора, маскираног у Дизниленд, да видимо како то изгледа у самој управи логорског комплекса.       

Године 1990, у америчким и канадским основним школама деци је дељена сликовница „Ејшине маме“. Ејша се, наиме, враћа из школе и сазнаје да има „две маме“, јер је њена биолошка мајка „срећна лезбејка“. Нека деца јој кажу да је то погрешно, али Ејша им одговори:“Моје маме кажу да смо ми породица зато што живимо скупа и волимо се“. После расправе, деца се обраћају учитељу, који, на питање да ли је погрешно што Ејша има две маме, каже да није погрешно, ако су  оне добре према њој и воле је. ( Форма ове педагошке поруке недољиво подсећа на ону причу која је била у нашим читанкама – две ђака расправљају у кога од њих гледа друг Тито са фотографије, а мудри учитељ разрешава дилему, рекавши: “Друг Тито гледа у све нас“. )    

Национално образовно удружење САД је 2001, на својој годишњој конференцији у Сан Франциску, донело следеће препоруке наставницима:“Развој курикулума, инструктивног материјала и програма обликованих тако да изађу у сусрет потребама ЛБГТ ученика/.../Препознавање значаја ЛБГТ запослених као модела  за поистовећивање/.../ Ширење програма и информација  који укључују допринос, наслеђе, историју и културу ЛБГТ људи“.С тим у вези је свакако и одлука јединственог школског дистрикта Сан Франциска да ђаке прваке упозна са програмом „Моја породица“, у коме је дата оваква дефиниција:“Хомосексуалци су људи истог пола који имају осећања једни према другима на романтичан начин“. Породица је дефинисана као „јединство две или више личности које могу,а не морају живети скупа, настојећи да изађу у сусрет узајамним потребама и делећи исте циљеве и интересе“.Калифорнијски Закон о спречавању насиља и школској безбедности дозвољава „просветарима“ да деци причају о својој „сексуалној оријентацији“ без писмене родитељске дозволе и без вођења рачуна о погледу на свет ђачке породице. У школи Новатоу у Калифорнији ђаци су изучавали песму о дечаку који обува мамине ципеле и ужива у томе да буде девојчица.       

А ево и једног упитника из школе у Фрејмингему, држава Масачусетс:“1. Шта мислиш, шта је узрок твојој хетеросексуалности?2.Када си први пут одлучио да си хетеросексуалац?3. Да ли је могуће да је хетеросексуалност само пролазна фаза твог живота?4.Да ли си можда хетеросексуалац јер се прибојаваш свог пола?5. Ако никад ниси спавао с неким ко је твог пола, како знаш шта ти се више свиђа?6.Коме си изложио своју хетеросексуалност? Како је реаговао?7. Зашто су хетеросексуалци тако нападни, правећи спектакл од своје хетеросексуалности? Зашто не могу просто да буду то што јесу, него се нападно љубе, носе венчано прстење,итд?“      

Наравно, ништа без универзитетског образовања. Западни вашингтонски универзитет  у Белингаму, с пролећа 2оо3, организовао је порно-фестивал, на коме је било забавних активности попут лова на кондоме и зидних новина о мастурбацији. А на Државном универзитету Пенсилваније 2оо2, на конференцији о „здрављу жена“, главни предавач је био Патрик Калифија – Рајс, „транссексуални бисексуалац“, аутор књиге „Јавни секс: култура радикалног секса“. Дотични је пропагатор „Северноамеричког мушко-дечачког савеза љубави“ (енглеска скраћеница:NAMBLA), који се залаже за легализацију педофилије.Један од његових ставова гласи:“Они који воле дечаке и лезбејке које имају младе љубавнице су једини који пружају руку младим мушкарцима и женама да пређу тешки терен између уобичајеног друштва и геј заједнице“.

Такву нам је будућност, о  Видовдану 2011, понудила Мери Ворлик. А ви поново гласајте за њене штићенике у Србији. И добићете нове, „gay friendly“ школе, наравно.

ТАКО У АМЕРИЦИ! А МИЛА НАМ ЕУРОПА?     

Приближавамо се ЕУтопији, у којој владају све могуће сексуалне слободе. На пример, ево вести из „Преса“ ( 12. август 2007. ):“Власници животиња у Данској отворено рекламирају услуге секса са животињама, напомињући потенцијалним муштеријама да их неће кривично гонити ни полиција, ни држава. Власници  животиња иду чак тако далеко да тврде да животиње које имају у понуди имају дугогодишње искуство, те да и саме желе секс. Бордели овог карактера су изненађујуће добро посећени, а корисници оваквих услуга у Данску долазе из Немачке, Холандије, Шведске и Норвешке“.  А шта од од нашег, балкански скудоумног, човека може да начини правог ЕУ политичара? Ево вести која нам то објашњава („Новости“, 25 април 2оо8 ): „Фабрис Лезијер(4о), шеф кабинета француског министра културе Кристин Албанел, пронађен је мртав у стану директора интернационалног одељења првог програма француске телевизије Ф1, познатог продуцента и утицајног човека у француским филмским круговима, Патрика Бинеа(55 ). Лезијер је, највероватније, после хомосексуалних оргија умро од срчаног удара, који је, по свој прилици, проузроковала прекомерна доза токсичне мешавине у којој је било кокаина и дроге ДХБ, односно „дроге за силовање“, познате још по називу „течни екстази“. Ову дрогу, практично без укуса и мириса, користе они који желе да омаме своју жртву, најчешће да би је силовали. Лезијер је уз ДХБ, конзумирао и алкохол, што се показало кобним. Када се ујутру пробудио Патрик Бине је сам позвао помоћ, а полиција га је одвела у притвор, као и трећег човека присутног те кобне вечери у његовом стану. На „партију“ је, по свој прилици, било пет мушкараца, међу којима и шеф огласне службе једног француског националног дневног листа, наставник и комерцијалиста. Бине је вече међу мушкарцима организовао на основу контаката преко Интернета. После подизања оптужнице „због кршења закона о наркотицима“, Бине је пуштен на слободу. Из окружења француске министарке културе поручили су да је Лезијер, иначе амерички држављанин, био „веома озбиљан, поуздан, увек на располагању, тачан и прецизан““.А ево и вести из миле нам ЕУ Немачке ( „Данке, Дојчланд“, рекли би домаћи пријатељи Иве Јосиповића, захвални за  увиде у нову немачку педагошку стварност, чије је име педофилија ):“Немачку, ових дана, тресе нови педофилски скандал. Овог пута, писци сценарија су  ни више, али ни мање, него реномирани педагози, познати по свом реформском утицају на тамошњи наставни програм! Да прича буде црња, у питању је двојац, сада времешних декица, који су,иначе, један другом партнери у приватном животу, дакле хомосексуалци. Осведочени експерти за педагогију, један стар 84, други 73 године, нашли су се, после вишедеценијског ћутања, у жижи интересовања. Према писању деника „Велт“, млађи,Геролд Бекер, пати од тешког емфизема плућа, здравље му је озбиљно угрожено, па је једва смогао снаге да пошаље отворено писмо у коме признаје да је током 16 година ( од 1965. до 1985. ) колико је водио елитну гимназију „Оденвалд“ у покрајини Хесен сексуално насртао на ученике и тиме их повређивао. Детаље не наводи, додаје, међутим, да је пре 12 година, такође, јавно изразио спремност да разговара са жртвама, али је процес против њега обустављен. Прекиду истраге кумовао је његов животни сапутник, Хартмут фон Хентиг (84 ), икона немачке педагогије, својим одбранашким изјавама. Сумњајући сада најотвореније и на Хентига, понајвише, јер је Бекеров интимни партнер, правосудни органи су покренули истрагу“ („Новости“, 24., март 2о1о. ) А има тога  и међу ЕУ „хришћанима“:“Швеђанка Ева Бруне (55) је прва лезбијка која је постала бискуп. Мајка трогодишњег детета, именована је за бискупа Лутеранске цркве у Стокхолму. Свечаност постављења одржана је у катедрали у Упсали у присуству шведског краљевског пара. Иста црква одобрава склапање хомосексуалних бракова“, пишу „Новости“ од 10.новембра 2оо9.Још кад се овоме дода мила нам и братска Црна Гора, која је већ на прагу НАТО интеграција! Здравко Цимбаљевић, извршни директор ЛБГТ форума „Прогрес“, и први јавно декларисани хомосексуалац  Монтенегра, у интервјуу „Ревији Д“ ( 2о. јул 2о11. ), поручује нам да, иако нема званичне статистике о броју хомосексуалаца било где у свету, на основу gay-НВО приче да их у свакој популацији има бар 12% , сматра да је  4о хиљада потомака Марка Миљанова у стању „веселништва“(„gay“). O циљевима свог „Прогреса“ вели:“Нама је једино важно да се ријеши питање системске дискриминације особа хомосексуалне оријентације, да се изједначимо у погледу уживања здравствене и социјалне заштите, третмана партнера пред различитим системским институцијама, уживања имовине, пензије, наслеђивања/.../ У Подгорици је јако пуно gay friendly локала, али социјални живот ЛБГТ особа ће бити много квалитетнији и садржајнији кад се покрене одговарајућа културна продукција, развије сцена која тренутно не постоји, отвори клуб, дискотека и SPA центар“.    Ако сте евроскептици  и окрећете леђа ка зиду, ништа вам неће помоћи. ЛБГТ Империја долази по вас, да вас преваспита. А онда ће прогрес кренути даље, па ћете гледати како се куја удаје за човека, а коза му постаје доживотни партнер с правом наслеђивања. А можда се озакони и некрофилија, са све позивањем на романтичарску књижевност о „мртвој драгој“, приче Едгара Алана Поа или Гогоља. 

Гледајући рашчовечење европског човека, који је окренуо леђа Богу а лице најнижем животињству економије и империјалне лакомости, Владика Николај је Европу назвао „Белом Демонијом.“ Да ли вам је сад јасније зашто је то учинио?           

РУСИЈА НА УДАРУ „ЉУДСКИХ ПРАВА“

Године 2009, половином марта, председник САД је потписао ( необавезујућу, додуше ) резолуцију Уједињених нација којом се, у целом свету, тражи декриминализација хомосексуализма. Декларацију су, децембра 2008, а поводом шездесетогодишњице повеље УН о правима човека, иницирале Француска и Холандија, а прихватило ју је 66 земаља. Декларацију нису потписале Русија,Белорусија, Кина, Турска и Ватикан, а против ње је устало 6о земаља, на челу са Сиријом ( биле су то углавном афричке и арапске земље ). Оне су прделожиле алтернативну декларацију, а сиријски представник је објаснио суштину исте:“Треба уважавати законе сваке земље понаособ/.../ Закони о хомосекусуализму морају бити прерогативи сваке од држава-чланица. Усвајање ове декларације могло би довести до легитимизације других непочинстава, попут педофилије“. ( Питам се, питам: да ли им Асад у Сирији смета и због  „антигејства“?) Тако је било у Уједињеним нацијама, које су наставиле путем Европског парламента; исти је, својом декларацијом од 18. јануара 2006, хомофобију дефинисао овако:“Ирационални страх и одбојност према хомосексуалности, лезбејкама, гејевима, бисесексуалцима и трансгендерним људима, заснован на предубеђењима, слично расизму, ксенофобији, антисемитизму и сексизму“.    

Руски „веселници“(„gay“), уз снажну подршку својих спонзора са Запада, одмах су кренули са захтевима да им се у Москви одобри „свесловенска геј парада“ ( ваљда као изругивање идејама словенофила ). У Москви, Вороњежу, Краснодару, Омску, Петрозаводску, Ростову на Дону, Самари, Тјумењу,Чељабинску и Хабаровску организована је „Недеља против хомофобије у Русији“. Пропагатори „веселништва“ су организовали семинаре, кино-пројекције, тренинге за толаранцију, радионице. Ево како је изгледао „тренинг за толеранцију“ у једној од школа Санкт Петербурга. Максим , активиста петроградског „антифа“ покрета, испричао је „Руском репортеру“ да је с ђацима имао радионцу с темом:“Шта је боље бити – геј или фашиста?“ На почетку, цело одељење је било на страни „фашиста“; после дискусије, 14-оро њих прешли су на „геј“ страну. Углавном, Максим сматра да је нетолеранција у Русији и даље велика – увек пола одељења више воле да буду „фашисти“ него „веселници“.У Рјазанској области, где постоји локални закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима, грађани Содома маскирани у грађане Космополиса организовали су, у близини градских школа и дечје библиотеке, своје параде, носећи пароле „Хомосексуалност – то је сасвим нормално“ и „Поносан сам што сам хомосексуалац. Питај ме о томе!“ Двојица учесника су били кажњени са по 15оо рубаља сваки, и одмах су решили да туже Русију Европском суду за људска права у Стразбуру. ( То су, пре њих, урадили московски содомити-космополити, јер им је градоначелник Лушков 155 пута одбио захтев за парадирање! ) 

Руски академик Кон, жестоки заговорник права на „гејлучење“ ( кованица слична  турцизму „шенлучење“ ), тих дана је изјавио:“Однос према хомосексуализму је идеални лакмус-папир за проверавање демократизма и толеранције“.           

За све то време, Руска Црква остаје на предањским позицијама. Када је, у децембру 2009, Москву посетио генерални секретар Савета Европе, патријарх московски и све Русије Кирил му је, у храму Христа Спаситеља, рекао:“Ми прихватамо свачију слободу избора човековог, па и у области сексуалне оријентације. То је његова лична ствар. Али признавање те чињенице нипошто не мења наш став о самој суштини те појаве. Религиозне традиције свих народа сведоче да је хомосексуализам грех, као и губитак моралног оријентира личности“.

Али, борба се наставља.Не дају се евроатлантисти тако лако. Свет ће бити Содом, или га неће бити. Секретар Савета Европе, Т. Јагланд, у свом мајском саопштењу ове, 2011,  најавио  је да ће у јуну комесар Савета Европе за људска права Томас Хамарберг поднести извештај на тему „Дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета у Европи“, на основу кога ће, до краја 2011, Савет Европе донети програм помоћи европским земљама под насловом „Борба против дискриминацијена основу сексуалне оријентације и родног идентитета“. Руска Црква није остала равнодушна: њеном представништву у Стразбуру стигао је документ „О праву на критичку оцену хомосексуалности и о законским ограничењима за наметање хомосексуалности“, који су припремили доктори правних наука, М. Н. Кузњецов, И. В. Понкин и Н.А. Михаљева. У њему, између осталог, пише:“Захтеви које су међународне организације упутиле Руској Федерацији за давање хомосексуалцима и њиховим удружењима посебних, привилегованих режима права, дајући им тиме привилегије, као и захтев за гоњење лица због исказане критике на рачун хомосексуалности, као и према питању организовања јавних „геј-парада“ од стране хомосексуалаца, у супротности су са општеприхваћеним начелима и нормама међународног права и међународним актима о људским правима, и у сукобу су с „јавним поретком“ ( оrdre public )Руске Федерације. Руска Федерација има суверено право да самостално и независно, у складу са својим законодавством, одређује мере, начине и границе заштите јавног морала, ослањајући се на сопствено, самостално формирано тумачење значења и садржаја моралних вредности, које су везане за националну културу, и подлежу чувању, заштити и подршци од стране државе“.Борба се наставља.Наде има, док год је Русија независна држава.

   ИЗ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ СРБА

   ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ ПРОШЛОГ ВЕКА        

Деведсете године 20. века у Србији биле су карактеристичне по борби за“демократију и људска права“ ( у којој су, поред искрених, али наивних, каквих је било највише, учествовали и многи неискрени, али ненаивни, који су тачно знали шта хоће и како то да постигну; уз малу помоћ својих пријатеља, чиновника Империје, наравно. )Инфилтрирани међу студенте, ненаивни су, у часопису академаца Филозосфског факултета „Еидос“ ( мај 1996, ср. 6-8 ), објавили анкету о броју уживалаца марихуане и о склоности хомосексуализму. Задовољни што је 54% испитаника рекло да је пробало марихуану, били су незадовољни ставом већине која је хомосексуализам прогласила изопаченошћу ( око 8О%  ), па су радикалне противнике ове „секусалне оријентације“ назвали „нацистоидним“.               

У часопису „Европљанин“ , познатом по свом НАТОљубљу и антимилошевићевизму, у једном од летњих бројева 1998. године, појавио се читав блок посвећен овом питању у „варварској“ Србији. Дата је кратка историја покрета за права „веселника“ у нас („gay“,“веселник“ ), тзв. Групе за афирмацију геј и лезбијских људских права „Аркадија“, основане 1991. године. Читали смо ставове „просвећених“ лекара ( др Слободан Јакулић:“Хомосексуалност је урођена ствар“), као и бораца за ЕУропу, попут вишег саветника Института за европске студије, Мирослава Прокопијевића, који је био недвосмислен:“Још су у старој Грчкој моралне слободе човека биле далеко веће него сад. Наравно,после тога је наступио период тероризма хришћанских шизми и тоталитарних  друштава која су хомосекусално опредељење сматрала неприродним“.“Политика“ је, 29. јуна 1998, после текста о белој куги у Србији , донела чланак о томе како су 27. јуна те године, у Улици Краља Петра број 87, домаћи активисти покрета“ веселника“ обележили „Међународни дан поноса лезбијки и хомосекусалаца“. Дејан Небригић, један од оновремених активиста, изјавио је да „бити геј у Београду значи бити као прасе у Техерану“, а Душан Маљковић, председник Европског удружења младих Србије, јасно је најавио нашу  ЕУ будућност:“Затворена хомосексуалност у кући није реализована. Зато је потребно изаћи на улицу и марширати“. Лепа Млађеновић, вођа лезбејске организације „Лабрис“, авангардно се заложила за легализацију хомосексуалног брака. „Лабрис“ је, у то време, нудио летак на коме је, између осталог, писало:“Лезбејска егзистенција је наше људско право...Говоримо себи и другима да свака жена има право да воли жене и да то није девијација...Облици присилне хетеросекусалности су културно наслеђе цивлизације, мушко насиље над женама које обнавља зависност жене од мушкарца, И СВЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ДРУШТВА ОД ПОРОДИЦЕ ДО ДРЖАВЕ“ ( одатле, на паради“ веселника“ октобра 2о1о. у Београду, парола „Смрт држави“; ускоро ћемо читати и „Смрт породици“). Активисткиње „Лабриса“ биле су укључене и у оснивање „СОС телефона за жене и децу жртве насиља“. Понуђена је заштита женама ако их мужеви први пут туку, ако им намећу своју вољу, ако сузбијају женске жеље и способности, ако их омаловажавају и називају погрдним именима. Залажући  се против насиља над женама, СОС је ( уочи НАТО бомбардовања Србије 1999. ) био и против „милитаризма“. Борећи се против „дискриминације на основу сексуалног опредељења“, рани СОС је позивао жене да их заштити ако их мужеви спречавају да имају „пријатељице“ ( наравно, не пријатељице за комшијску кафу, него оне друге,“ интимне“...) Занимљиво је да су се борке за лезбејска права нашле међу најгласнијим гласноговорницама приче о Србима као главним злочинцима у ратовима на простору бивше СФРЈ. Лепа Млађеновић је, у америчком часопису „Оff Our Backs“ марта 1993. објавила текст у коме јасно указује на недела Срба фалократа, који својим женама не дају да имају „пријатељице“:“Срби су силовали неколико стотина хиљада жена у Хрватској и Босни, и још ће их бити силовано. Многе од њих су биле силоване и неколико пута, многе су биле убијене, жене свих узраста и националности, само што ратне статистике то нису забележиле...Неке од нас, мада малобројне, не можемо да се идентификујемо са „српским народом“. Ми смо се раније смастрале „Југословенкама“, па се самим тим никад нисмо ни идентификовале се Србима. Сада, када нам се намеће српска националност, ми увиђамо да нема ничега, баш ничега, што би феминисткиње привукло том националном идентитету.“ Читав НВО „грозд“ тих, „лудих деведесетих“, делио је сличне идеје ( ево списка:“Жене у црном“; СОС телефон за жене и децу жртве насиља; Аутономни женски центар против секусалног насиља; Инцест центар; „Сара“; Центар за девојке; Центар за женске студије; Женско саветовалиште; Сигурне женске куће; „Лабрис“; „Ластавица“ ). Оне су биле против рата, сексизма, милитаризма, мачизма...Али, и против Цркве: године 1995, демонстрирале су у Београду против патријарховог позива на рађање деце, ускликујући:“Мање Цркве, више презерватива!“У књизи „Жене за мир“ ( Београд, 1997. ), кроз исказе активисткиња дати су путеви иницијације у тајну“ослобођења жене“. Тако је Штефи, Хрватица која је била удата за Србина, причала о својевременој „страховитој угрожености“ од мужа и деце коју је трпела зато што је била другачије националне припадности. Како је победила ту страшну тортуру злих Срба ( мужа и деце, понављамо )? Ево како:“На крају баладе сам ипак пронашла женску групу, СОС телефон за жене и децу жртве насиља. То је за мене била фантастична терапија, оне су биле анационалне/.../ и ја сам ушла у тај брод. Сама група ме је научила реду. Друго, ту сам отворила себе и открила да сам лезбејка, да сам цео живот волела жене, ја сам до тог догађаја била мртва жена, а сад осећам да сам хиљаду жена/.../ У односу на породицу ја сам самостална , ми смо тек сад то схватили, да они могу без мене и ја без њих. Овај рат је разбио моју породицу у добром смислу“ . ( Зар је онда случајно што је „Међународни скуп женске солидарности против рата“ 1996. године одржан у Новом Саду,имао радионицу с темом „Лезбејство и политичка одговорност“? )              Већ у то време било је веома јасно да домаћи активисти ЕУ“ веселништва“ („gay“)неће стати. Мирјана Вагнер, адвокат Центра за женске студије, је у изјави за „Европљанин“ 1998. јасно рекла:“Последњи степен освајања геј и лезбејских слобода јесте прихватање могућности да они одгајају децу/.../ Холандија ће бити прва, а онда ће то полако да иде“. А Душан Маљковић, који је, поред евроомладинских интеграција, у то  време био сарадник Фонда за хумнанитарно право за борбу против хомофобије, исказао је своје личне жеље:“Желим да усвојим малу ћеркицу Јапанку која ће се звати Анаис, по мојој омиљеној списатељици Анаис Нин. А син ће ми бити мелез и зваће се Хенри по Хенрију Милеру. Можда усвојим и трећу девојчицу – то морам још да видим са својим љубавником, која ће се звати Џун, да тако постигнемо тај троугао. Наравно, ово је све испоетизовано, али ја веома желим децу и верујем да ћу их једнога дана имати.“ За неупућене: Анаис Нин је била америчка „еротска“ списатељица ( која је уживала у свим врстама сексуалних „слобода“, па је упражњавала и инцест са оцем ); Хенри Милер је био амерички књижевник , који је такође уживао у сексу и описивању секса; он, Анаис Нин и његова љубавница Џун били су сексуални троугао који је изводио разне врсте „испоетизованих“ ( израз Маљковића )сексуалних огледа, у малограђанска и антиЕУ времена познатих као перверзије.

Дакле, још деведесетих година 20. века се знало да домаћи“ веселници“ („gay“) –бар неки -лудо чезну за усвојеном децом коју би могли организују у своје измаштане, и на основу омиљене литературе саздане, троуглове.

ПОЧЕТАК НОВОГ МИЛЕНИЈУМА

Одмах по доласку на власт ДОСа, покушана је организација параде” веселника “(„gay“) у Београду.Парада је била заказана за 27. јун 2оо1, па премештена на 3о. јун, упркос  могућности насиља и тзв. „контрапараде“. Једна од многих досовских испостава, Студентска унија Србије, подржала је,29. јуна, ову манифестацију;  десило се то што се десило-београдске улице су још једном биле сведоци грађанског рата ниског интензитета, који је Србији наметнут   марта 1991. У дане неуспеле параде, лист „Политика“ и агенција „Фактор плус“спровели су анкету међу грађанима: испоставило се да од 1500 испитаника 76,4% њих сматра да су хомосексуалци болесни, а да је свега 0,9% њих за давање права истима на „истополне бракове“. За сукобе на улицама Београда, Татјана Лукшић-Орландић, помоћница савезног министра правде ( још увек је постојала СРЈ), оптужила је ( а кога би другог? ) Слободана Милошевића, који је Србе учио „нетолеранцији“.Огласили су се Фонд за хуманитарно право, Форум писаца и АНЕМ, Биљана Србљановић, Петар Луковић, Борка Павићевић  и  други на Сорошевом платном списку ( оног Сороша који , од пада Берлинског зида, у Источној Европи финансира све кампање за стварање грађанског друштва, које подразумевају, између осталог, легализацију марихуане и „истополних бракова“).  Иако је у марту 2оо1, Социјалдемократска унија Жарка Кораћа тражила озакоњење таквих бракова, после неуспеле параде,  Кораћ се оградио од манифестације, рекавши:“Не само да моја странка нема никакве везе с тим, него ја нисам ни знао да се тог дана одржава геј парада“. Контроверзни, али обавештени, Драгош Калајић,после свега је објавио текст „Срби, остајте мушки“, у коме наводи тврдњу познатог италијанског писца Малапартеа да је у Европи, после Другог светског рата, број хомосексуалаца невиђено порастао. Разлог, по аутору „Технике државног удара“ – ужаси рата и тоталитаризма. Додаје Калајић:“Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији,поводљивији људски материјал мушког рода  не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камелеонски преузима псеудоженску природу.“ Подсећајући на једну узгредицу Рајка Петрова Нога („Знаш, моји Херцеговци користе реч „педеру!“, али не верују да то постоји“), Калајић упозорава да је савремено полно, и ино, конвертитство у нас плод многих погибија у светским ратовима, и додаје:“Када су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге, „грађанске“,“аутономашке“, или „војвођанске“, те „црногорско-сепаратистичке“ одеће, молећи поштеду од непријатеља, па и награду за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин“.   

Први који је хомосексуалце позвао да гласају за њега био је стари радник Титове „народне милиције“, а касније новодемократа и либерал, Душан Михајловић, у оквиру своје „црна овца“ кампање за изборе 2оо4. године. То се није одразило на његов успех на изборима, али ће касније друге партије кренути његовим путем ( нарочито еврореформски СПС ). У Влади коју је 2004. формирао Војислав Коштуница, као помоћник министра културе Којадиновића, нашао се Бора Ђорђевић, који је провоцирао НВО јавност изјавом да је обуставио помоћ министарства ( претходна Влада ју је давала ) разним геј лобијима и заговорницима „дугиних боја“.

КЊИГА ЕУ БУДУЋНОСТИ СРБИЈЕ

Институт друштвених наука из Београда објавио је  2оо9. године књигу „Ка демократском друштву: истополне породице“. Аутор књиге је Зорица Мршевић, која је имала видну улогу у „омбудсманским“ пројектима жутокраких властодржаца. Да је књига огледало наше будућности, показују и њени рецензенти: Маријана Пајванчић, професорка Уставног права са Правног факултета Универзитета у Новом Саду, Марија Драшкић, професорка породичног права са Правног факултета у Београду и судијка – судиница Уставног суда, као и Олга Цвејић, професорка Породичног права из Новог Сада.Рецензије су, свакако, биле позитивне; а то значи једно –чека нас оно што је у књизи описано.Наука наређује!

 У            латинском средњем веку говорило се:“Deus vult!“ („Бог тако хоће“)   .Зорица Мршевић описује пут ка легализацији хомосексуалних бракова: кохабитација, као у Француској, где “веселници” („gay“) имају права ванбрачне заједнице без деце; у појединим државама САД то се зове „домаће партнерство“. Следећа тачка дневног реда је регистровано партнерство ( Чешка, Данска, Финска, Швајцарска, Нови Зеланд, Немачка, Норвешка, Луксембург, и „напредна“ Словенија. ) Пар хомосекусалаца има право на све као и нормални брачници, осим да усваја децу. Коначни циљ  содомизације, маскиране у глобализацију, је пак ИСТОПОЛНИ БРАК ( има га у пет држава САД, у Холандији, Белгији, Шведској, Канади, Исланду, Великој Британији и Шпанији. ) Ту хомосекусалци добијају право на усвајање деце.

Ауторка књиге поштено признаје да ЕУ не може никога да натера да озакони истополне заједнице, а камоли такав „брак“ са усвајањем деце.Па ипак,  Европски парламент стално препоручује да се према „веселницима“ („gay“)укину све врсте дискриминације, укључујући и забрану усвајања деце. ( Чик погодите да ли ће жутокраки имати смелости да те препоруке –  необавезујуће, господо!- не прихвате као наредбе!) А тек кад од Зорице Мршевић сазнају да се и Барак Обама залаже за њихове „бракове“ и то да могу да усвоје децу, при чему се овај миротворац( с бомбардерима изнад Либије и трупама на северу Космета) залаже за то јер „милиони Американаца треба да поносно живе у слободи“- како да одоли срце њихово, пуно љубави према Обами, Хилари, Бајдену и другим просветитељима човечанства на ивици Трећег светског рата?

Свако признавање кохабитације и регистрованог партнерства не задовољава хомосекусалну мањину. Чим су у Ирској добили право на партнерство, већ сутрадан су организовали марш у Даблину, узвикујући:“Шта хоћемо? Брак. Када хоћемо? Сада!“Па је једна њихова борка рекла да давање неких права хомосексуалцима још увек не значи да су они равноправни.( Наравно, кад добију право да усвајају децу, они ће ићи даље; у САД постоји, сасвим легално, и у овом тексту већ поменуто, друштво звано NAMBLA- NORTH AMERICAN MAN-BOY LOVE ASSOCIATION, које се, наравно, залаже за легализацију педофилије, и редовно учествује у свим gay pride манифестацијама.)

 Иако савремена наука одавно оповргава „веселнички“ („gay“) мит о томе да је 1о% човечанства хомосекусално ( реч је, бар кад је САД у питању , о 3% мушакараца и 1,5% жена са трајним хомосексуалним опредељењем ), Зорица Мршевић се непрестано позива на „науку“, па нам показује како су и животиње повремено „хомосексуалне“ ( жирафе, мајмуни, китови и лабудови ), па чак имају и „доживотна истополна партнерства“ .Логика ове „научне аргументације“ је  веома  дубока: угледајући се на животињски свет, могли бисмо да упражњавамо прождирање мужа од стране жене ( тако раде инсекти богомољке); или убијање туђе деце да би нам родитељи побијених малишана узгајили наше јединче ( тако ради птица кукавица ); или прождирање сопственог потомства ( тако понекад ради мужјак-лав ). Жалосно је што се наука у Србији претвара у јефтину пропаганду политички коректних ставова, а уместо цитирања Маркса и Енгелса имамо навођење ставова Барака Обаме.Кад прочиташ рекламу „истополних бракова“ кроз позивање на животиње, падне ти на памет онај графит, који се ругао рекламним кампањама лоше робе , питајући пролазнике зашто не једу оно што  се углавном не једе, и додајући:“Зар се милиони мува варају?“ 

Од Зорице Мршевић сазнајемо да је наука „доказала“ генетску условљеност хомосексуализма (при чему су они који су то доказивали и сами били хомосексуалци, попут Левеја ), док се прећуткују она научна истраживања која доказују да је највећи број оних који су се у зрелом добу идентификовали као хомосексуалци био сексуално злоупотребљени  од  неког  старијег хомосекусалца у детињству.Такође, ауторка све време у књизи тврди да деци ништа не смета ако су од детињства упозната са овом „полном оријентацијом“ као нечим нормалним.Наравно, њена главна теза је да су хомосексуалци веома добри „родитељи“ , и да деца у њиховим „браковима“ немају никаквих последица по развој и срећну будућност. Такав поглед на свет уз једном „демократском друштву“ свакако се мора наметати и кроз школски систем, па ускоро можемо очекивати оно што већ деценијама имамо у најнапреднијој од свих напредних земаља света, САД, чије су школе потпуно отворене за „веселнике“ („gay“), како смо и видели.  

Као и сви велики ЕУ инквизитори, Зорица Мршевић за неприхватање  генијалних ЛБГТ идеја оптужује „моралну панику“ ( коју, свакако, увек прави „морална већина“, тупоумни хетеросексуалци који рађају децу и жела да и њихова деца рађају децу),као и „фанатичну религиозну искључивост“, која је некад „анатемисала локомотиву“ . Иако не нуди експлицитне методе за обрачун с „искључивцима“, ми их, у Србији, већ видимо: од митрополита Амфилохија грађанистички тоталитарци  су тражили да се извини због тога што је, из православне перспективе,коментарисао „параду веселника“ („gay“ )октобра 2о1о. у Београду. Митрополит Амфилохије је, тим поводом, у марту 2о11. оправдано рекао:“Свако има право да живи како сматра исправним, али то не значи да је тај начин истински прави начин/.../ Ја сам дужан и пред Богом и   људима  скренем пажњу и себи и другима да не иду путем који води у пропаст, осуђујући грех./.../ Црква мора да каже своју реч, а други одлучују да ли ће то прихватити. Не може Црква да прихвати настраност, неприродност живљења као принцип живљења./.../ Не осудих грешника, него грех, оно што унижава његово, моје и достојанство других људи, а његово је да ли ће то да прими или не“.Или, како то пише у једном од кључних докумената савремене Православне Цркве, „Основама социјалне концепције РПЦ“:“Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди са изопаченим испољавањима хомосексуалности.Она хомосекусализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, која се превазилази духовним напором што води ка исцелењу и личносном узрастању човека./.../ Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушају да се грешна тенденција представи као предмет поноса и пример за подражавање“.

Тако размишља огромна већина грађана Србије, и то не само православних Срба, него и представника других традиционалних конфесија нашег терена. Зато Невени Петрушић, истомишљеници наше заговорнице истполних бракова, Зорице Мршевић, препоручујемо да, пре но што се обруши на некога из СПЦ, обави консултације и са осталима, почевши, рецимо, од муфтије Зукорлића, човека толеранције и  будућности. Не баш будућности описане у књизи Зорице Мршевић, али ипак...

ЈЕДНО УПУТСТВО ( ПРИРУЧНИК НОВОГОВОРА У СРБИЈИ)

 Заштитник људских права у Србији , на свом сајту, објавио  je„Упутства за стандардизован и недискриминативан говор и понашање“. Реч је о налозима за понашање на радном месту. У оквиру овог орвелијанског текста, који нам објашњава како да не будемо дискриминативни према женама и особама са инвалидитетом, налази се ( понајвећи, наравно ), део о томе како да будемо толарантни и ЕУмилни и према ЛБГТ особама. Ту сазнајемо да  око нас 1О% људи нису хетеросексуални, и да им морамо приступати са највећом пажњом, ни не смејући да помислимо да су те особе „перверзне“ или „промискуитетне“. Увредљиво је сматрати да све ЛБГТ особе желе да промене пол ( то желе само „трансродни“. )Забрањено је рећи:“Нисам један од њих“; „Нека раде шта год хоће, али нека не кваре децу“; „Сироти њихови родитељи, ни криви ни дужни, а она/ он је таква/такав“; „Све је то увоз са Запада“; „Шта би било кад би сви били такви?“,итд.  

У образложењу овог текста, наводи се да је наше друштво веома „хомофобично“, због чега треба учинити све да се хомофобичност смањи.Један од начина је да колеге с посла толерентно схвате ЛБГТ проблеме и да им помогну у тешким тренуцима:“Њихови проблеми нису само сложени и тешки због негативног става друштва према њима, као и немогућности да своје дуготрајне емотивне заједнице , а често и родитељство, и формално-правно озваниче. Пажљиво и колегијално је, дакле, уважити различитост искустава, саслушати тај део приватне приче, без погрешних и увредљивих претпоставки, без изолације, потсмеха или чак бојкота свега што није хетеросекусално обојено“. Такође, омбудсман нам поручује да ЛБГТ много воле децу , и једва чекају да почну да их усвајају:“Грешка је и претпоставка да ЛБГТ особе не желе, или, још горе, мрзе децу. И међу њима, баш као  и међу хетеросексуалним особама, има пропорционално исто толико оних који чак страствено воле и желе, као и оних који не желе да имају децу, као што и у обе групације има оних који су добри и оних који су лоши родитељи. ЛБГТ особе нису неадекватни,  а још мање „опасни“, родитељи и због своје секусалне оријентације“. Једном речју, омбудсман је јасан: ако је, што би Хрвати рекли, „тому тако“, онда је крајње време да се Србија ослободи хомофобије тако што ће омогућити ЛБГТ дружини да озваничава своје емотивне везе и, наравно, да усваја децу.

ОНИ У УЏБЕНИЦИМА    

У 117. броју „Стандарда“ 2008. године, одмах после доласка на власт жутокраке коалиције Камерона Мантера ( можда сте заборавили тог врхунског специјалца империјалне дипломатије, који је дошао, помогао коалицију и одјахао у сутон, попут Таличног Тома ), појавио се интервју са активистом покрета за права хомосексуалаца, Предрагом Аздејковићем, у коме је дотични најавио да ће се у школским уџбеницима , по узору на ЕУ, ускоро појавити текстови о толеранцији према „сексуалним мањинама“. Као добар пример таквих уџбеника,навео је оне холандске, у којима су представљене како разнополне, тако и истополне, заједнице са децом, при чему су сви различитих боја коже.Аздејковић је оштро напао професоре наших школа, који „шире хомофобију“, причајући да су „хомосекусалци болесни“. Он је указао и на потребу да имамо „геј медије“.

А затим је кренуло – усвојен  је антидискриминациони закон, у коме је „полна оријентација“ постала важна основа за будуће прогоне због „говора мржње“ (то јест, неслагања са пропагандом хомосексуализма. )Одржана је и „парада поноса“, октобра 2о1о, на 95-годишњицу херојске одрбране Београда у Првом светском рату. Људи који су били против тога похапшени су, и бачени на суд. Заштитница свих могућих и немогућих права у нас, Невена Петрушић, тражила је од митрополита Амфилохија да се извини ЛБГТ популацији зато што је , после београдских догађаја, износио хришћански став о хомосексуализму. А онда је, у свим новинама, у јулу 2о11, објављена вест да ће нови Грађански законик легализовати „истополне бракове“ и њихово право да усвајају децу. ( Видели смо-у предлогу Законика тога нема. Бар за сада ).Борис Милићевић, члан Геј-стрејт алијансе и високи функционер СПСа, у „Пресу“ је изјавио:“Многи гејеви и лезбијке већ одгајају децу. Рецимо, геј мушкарац направи договор са партнерком која му роди дете, о којем он брине на сваки могући начин. Таквих случајева има колико год хоћете“.У изјави „Правди“ Милићевић је рекао да је истополним браковима место у уџбеницима:“Уџбеници би по природи ствари требало да представљају реалност једног друштва и да не буду у супротности са науком и научним принципима. Данас у Србији имамо уџбенике где се ЛБГТ особе пореде са особама са патолошким поремећајима, а званична медицина је још пре 2о година јасно рекла да то није ни болест, ни поремећај“.

Ова прича наишла је на оштар отпор у јавности. Психотерапеут Зоран Миливојевић је , за „Прес“, изјавио:“У ситуацији када смо гледали окршај између противника геј параде и полиције у центру Београда и када имамо потпуну подељеност у Србији по овом питању, постављање такве тезе треба да се схвати као  нека врста провокације. Уместо дијалога, предлагачи нове верзије закона покушавају да потуре више неприхватљивих теза за већину грађана Србије. Ту, поред геј бракова, мислим и на покушај да се забрани родитељима да телесно кажњавају дете“. Психијатар Јован Марић је, имајући разумевања за хомосексуално „партнерско домаћинство“, истакао да се не сме дозволити да усвајају децу, јер се у пракси само 5-10% њихових веза завршава трајном заједницом:“У 60% случајева њихове везе се своде на тренутна познанства и односе. Ту нема никакве љубави. Пракса, такође, показује да су гејеви изузетно промискуитетни. Америчка статистика показује да многи од њих имају у просеку 5оо партнера током живота“. Он је додао:“Медицински је утврђено да код неких тинејџера у узрасту од 13 до 15 година постоји конфузија сексуалног идентитета. Тај поремећај има своју дијагностичку фиоку у међународној медицинској класификацији, па и у нашој, као „поремећај секусалног сазревања“. Та особа је и хомосекусална и хетеросексуална.Ове слободе на којима се сад инсистира би те тинејџере гурале у хомосекусалност“.Говорећи о могућности да хомосексуалци усвајају децу, психолог Жарко Требјешанин је за „Прес“ изјавио:“Као психолог, не бих смео да кажем да би та деца била у истом положају као она која расту у хетерогеним заједницама. Морам признати да би одрастањем у геј заједници деца могла да буду на неки начин оштећена“.Психолог Ана Зорнић је, у изјави за „Правду“, истакавши да не сматра хомосекусализам болешћу, ипак рекла да би „ментални склоп деце која би одрастала на сликама истополних родитеља, или живела у таквим породицама, био би трајно нарушен, а она израсла у нестабилне и несигурне личности“.       

Једном речју, ако се вратимо једном од повода за анализу, Дунђерин је у „Печату“ написао чланак „У Европу без породице“ на основу онога што се, почетком јула 2о11, могло прочитати у штампи, о новом Грађанском законику.Добро је што они који пишу преднацрт тог акта нису мислили на тај начин, што је професор др Оливер Антић  показао, у свом тексту „У Србији без памети“. Али, није се требало обраћати само Дунђерину; било је ту и других узнемирених новинара.

ТО ТРАЖИ ЕУ?  

ЕУтопија, творевина на ивици распада, повод је домаћим жутокракима за увођење свих могућих лудости под изговором приче о „људским правима“, која ЕУ хоће и тражи.           

Наравно, европска бирократија, која се одавно бори против хришћанских вредности, има своје циљеве, од којих је масовно увођење „веселништва“ један од приоритета. Али, то уопште не значи да ЕУ може наметати својим чланицама све што пожели у оквиру тзв. „права сексуалних мањина“; и не само у тој области, него у целокупној области морала. Довољан је пример Пољске: она је, пре уласка у ЕУ, почетком деведесетих, вратила веронауку у школе, формирала осмочлани савет за праћење хришћаних вредности на радио и телевизијским програмима, а у Устав Пољске унето је позивање на Бога и хришћанско наслеђе пољске нације. Када је Пољска приступала ЕУ, један од услова је био да нико нема права да тражи укидање закона о забрани абортуса ( осим у случајевима када је угрожен живот мајке. )Када је у лето 2оо3, сенаторка Марија Шишковска припремала законе за проширење права хомосекусалаца ( признање права хомосексуалног партнерства као својеврсног брака, осим усвајања деце ), Католичка црква Пољске, предвођена ватиканском Конгрегацијом за доктрину вере, а уз помоћ католичких политичара, кренула је у оштру кампању да се то не дозволи. Снажна политичка групација, Лига пољских породица, најоштрије се супротставила, често  спречавајући покушаје геј парадирања. Лех Валенса је  изјављивао:“Моје уверење је да тим људима треба помоћ лекара. Шта би било кад би сви људи били такви – не бисмо имали потомке!“Године 2оо2, у оквиру председничке кампање, питање хомосексуалности било је једно од кључних питања, јер је Католичка црква од свих кандидата тражила да се о њему изјасне. Маријан Кржаковски, кандидат Солидарности, изјаснио се против хомосексуалних бракова и права да они усвајају децу, а Марек Савицки, из Пољске сељачке странке, рекао је да је хомосексуализам лажно питање, јер има толико других питања која треба решити. Због свега овога,али и због осталих локалних специфичности, заснованих на пољском моралном наслеђу, ЕУ комесари су морали да се удварају домаћем католицизму, па је европска министарка Данута Хибнер 2оо2, на састанку са представницима пољских црквених медија, стигла да изјави да ЕУ нема никакав утицај на своје чланице кад је морал у питању, и да се не меша у питања абортуса и еутаназије. ( И Ирска и Малта ушле су у ЕУ са оштрим ограничењима абортуса, а тек је не недавном референдуму на Малти допуштен развод брака, који је, по католичком канонском праву, кога се Ла Валета држала,до сада био забрањен!)         

Дакле, наметање хомосексуалних бракова и усвајања деце од стране истих није услов за улазак у ЕУ; само, домаћи евроунијати су спремни да иду три корака испред ЕУ захтева, да би показали да су, како рече Тадић Басари, спремни за „преобразбу“ Србије.

ОД ПИСЦА ОВИХ РЕДОВА

Ово није обичан новинарски чланак. Коштао ме је времена и нерава, и многе речи су ме жегле док сам их писао; мрачну будућност свог народа и човечанства, лишеног моралних оријентира, видео сам јасно, и ништа мање напето од Александра Дунђерина, који је добио пацке због чланка „Без породице у Европу“. Па ипак, нити се предајем, нити то било коме препоручујем. Породица је наша потоња тврђава у окупираној Европи, и морамо је бранити свом љубављу, мудрошћу и храброшћу за коју смо способни. Зато одмах, сада, морамо рећи себи,а затим и свима ближњима: нећемо дозволити да нам узму децу! Кренимо код   васпитачица, учитеља и професора наше деце, и рецимо им да нам се придрже у одбрани нормалности! Посетимо наше лекаре и социјалне раднике, тражећи да заштите наше породице! Уверимо наше чиновнике у општинама да такву будућност не смемо дозволити! Подсетимо судије да постоје закони који су безакоња! Бојкотујмо медије који пропагирају оно што руши породични морал! Док наши несрећни полицајци примају плате за премлаћивање ариљских малинара, а притом не смеју да привире на Косово, и док их приморавају да штите „геј параду“ на челу са холандским педофилом, попричајмо, као људи, с њима – и они имају децу, коју жутокраки НВО јуришници желе да врбују за „нове вредности“ ( Прошло је време кад су полицајци убеђивали себе да, за плату, морају да мисле  као онај удбаш што је пратио Бранка Ћопића, па му рекао:“Кад би ми наредили да те убијем, шта ћу-морао бих...Имам децу...“Данас и полицајац може да мисли својом главом.)Рецимо полицајцима:“Ви сте наши; не браните безакоње!“ Контактирајмо угледне србске интелектуалце и тражимо да се и њихов глас у одбрану морала, личног и породичног, чује у јавности...И, наравно, подсетимо народне посланике да, кад су овакве ствари у питању,не смеју бити гласачки роботи једне прљаве противпородичне машинерије, него их охрабримо да поступају као добре комшије, земљаци, нормални људи, који су забринути за будућност свачијег детета као сопственог.Оснивајмо, што више, родитељских удружења која ће јасно и гласно рећи:“СВЕ СТЕ НАМ УЗЕЛИ – ПОРОДИЦУ НЕ ДАМО!“

 Можда то, сада, у доба сенилног варварства жутокраких, изгледа  неостварљиво.Али, сваки пут почиње првим кораком. А Бог ће, како рече патријарх Павле, помоћи ако буде имао коме да помогне.Борба за породицу никад не може бити узалудна.   

2011. 

ПОСЛЕ КОСОВА И ВОЈВОДИНЕ, ОДУЗИМАЋЕ И ВАШУ ДЕЦУ!

Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима:“Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се упишеш у утописку заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.

А тоталтаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.

НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла у последње време се показују као евро – стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).

Значи, удариће на породицу, скупа са основним верским и моралним законима.

That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека.

Европски суд за људска права наредио је 2009. Године Италији да уклони распеће из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али... Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.

Да ли је то све?

Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)

Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом, да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала 11000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Суд је наложио држави Пољској да исплати 25000 евра жени која је 2000. Године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари одбили да јој обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)

Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не оже да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је нереанимирају.

У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике, који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!

У негда католичкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући католици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.

У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „ Gemder Loops“  у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.

На Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“, циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже.

Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувеничног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.

„Ви мислите – бунца маларија?“ рекао би мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је, од 2000. Наовамо, родитељима одузето 2 милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози али каже да ту ништа не може учинити.

Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања „дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.“

Како ће тек, у „political corectness“, евро –НАТО Србији одузимати децу националистима и антиевроинтегративцима! А! Шта мислите! „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!

Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувеничног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционалне односе деце и родитеља, засноване на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од решавања заштите права своје деце, него постају објекат неспретног надзора од стране „надлежних“ органа .

На тај начин, социјалне службе, организоване самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељких дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља.“

Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“.

ЕвроСрби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.

После свега, хоће и децу да вам узму.

Владика Николај велиморовић је, у песми „Небеска Литургија“, пророковао да ће у Србији доћи на власт они „којих би се марва застидела / и вепрови дивљи посрамили“.

Они ће поробити србе тако да неће смети „ децу своју својом звати / ни слободно мислити ни дисати“.

Чини ли вам се да се то пророчанство испуњава?

Живи били, па видели!

2009.

НОВИ СЕКСУАЛНИ ПОРЕДАК

Хоће ли родитељи у Србији од државе добијати брошуре о томе како дечје полне органе треба стимулисати од прве године и певати им песмице? Хоће ли хомосексуалци - едукатори ући у наше школе да би, од првог основне, деца сазнала како је то нормалан „животни стил“?

Европска унија улази у наше животе: не да би нам побољшала стандард и донела бољу будућност. Новопримљене чланице, попут Бугарске и Румуније, то најбоље знају. Европска унија значи наметање тзв. нових „вредносних оријентација“, које на велика врата улазе у нашу варош, тражећи да им се поклонимо (или да се уконимо, што ће бити пре него ово прво.)

„Ослобођење од предрасуда“ довело је „најнапредније“ државе ЕУ до крајњег моралног релативизма. У Немачкој, на пример „Федерални центар за здравствено васпитање“ објавио је брошуру за родитеље деце до три године, у којој се, под насловом „Љубав, тело и играње доктора“, каже очеви не покалњају довољно пажње ( нека нам читалац опрости ) на полне органе својих ћерки,   мада је то « једини начин да девојчице развију осећање поноса на своју полну припадност.» Мајке су криве зато што полним органима мушкарчића надевају имена од миља, док се то не чини с девојчицама, па оне имају комплекс ниже вредности. О именовању полних органа ћерки треба да се постарају очеви, смишљајући „нежне називе“ типа „посудица с медом“. Родитељи се подстичу да децу не спутавају у „неограниченој маструбацији“, осим ако им прети физичка повреда: „Тада девојчици треба рећи да се убудуће не повређује, објашњавајући јој да је стимулација гениталија у реду“.

Федерални центар за здравствено васпитање, под непосредним надзором Министарства за породицу, објавио је и приручник за родитеље деце у вртићу, понудивши им и збирку поучних песмица, у којима се, између осталог, налазе и овакви „наравоучитељни“ стихови: „Кад додирујем своје тело, откривам шта имам. Имам вагину, јер сам девојчица. Вагина није само за пишкење. Кад је додирнем осетим задовољство.“

Ове брошуре су обавезне у девет савезних држава Немачке. Користе се за обуку васпитачица и учитеља. Новинарка пољске „Жечпосполите“, Ана Рибинска, која је чланак о овоме објавила у свом листу 7. јула 2007, питала је за мишљење Екхарта Шефера, званичника немачког Федералног центра за здравствено васпитање. Он јој је одговорио: „Деца су сексуална бића и све време настоје да задовоље своје потребе. Родитељи који им то омогућују нису лоши, него су лоши они који то сматрају погрешним.“

Србија која, на путу ка Европској унији, тоне у беду и безнађе, могла би да усвоји „најнапредније“ европске моделе за разарање свих традиционалних, пре свега, породичних, вредности, сасвим на трагу немачких „брижника“ здравственог васпитања, само да би се додворила онима који је не желе, а ка којима је њена власт води.

Пошто се у Србији непрестано прича о „европским стандардима“, Предраг Аздејковић, један од челника домаћег хомосексуалног „Квирија центра“ упутио је Министарству за људска и мањинска права захтев да се лекције о хомосексуализму, као „нормалном“ животном стилу, уврсте у средњошколске уџбенике. У свему га је до сада подржавао само Чеда Јовановић и његов  ЛДП, док су, по њему, остали политичари Србије „хомофобични“.

Пошто је министар за људска и мањинска права, Светозар Чиплић, најавио антидискриминациони закон, који ће штитити не само етничке, него и „остале“ мањине, Аздејковић је, у интервјуу датом „Стандарду“ 15. августа 2008, најавио да се нада да ће србски уџбеници бити као холандски, у којима су „породице представљене сликама два мушкарца или две жене са њиховом децом различите боје коже.“ Аздејковић очекује да ће „гејови“ и „гејице“ моћи да иду по школама и пропагирају („објашњавају“) свој life style.

Што да не?

У САД је процес већ одавно одмакао, па су деца изложена хомосексуалној пропаганди још од вртића.

У америчком приручнику за наставнике "Како предавати о безбедном сексу", ђацима ради "безбедности", треба нонудити "некоитални секс", "масажу тела, заједничко купање, мастурбацију, узајамну мастурбацију, сензуално храњење, фантазирањс, гледање еротских филмова, читање еротских књига и часописа". У приручнику се и хомосексуални односи називају сасвим нормалним, а постоји и радни лист "Како бити хомосексуалац". Стављање кондома се вежба навлачењем истог на банану, краставац или плави парадајз.( Кондом, тај мит XX века, једна је од највећих лажи која се нуди младима данас. Радна група америчког Министарства здравља је још почетком деведесетих година прошлог столећа, објавила извештај по коме не постоје клинички подаци о успешности кондома у заустављању полно преносивих болести. А др Николас Фјумара, својевремено на челу Дирекције за јавно здравство државе Масачусетс, изјавио је: "Кондом је ефикасан као заштита од гонореје уколико нема предигре, уколико је исти читав пре употребе, уколико јс исправно стављен и исправно скинут. Међутим, мушки део популације није у стању да испуни чак ни овај први услов". Др Роберт Редфилд, са Војно-истраживачког института "Волтер Рид", стручњак за ретровирус, тврдио је: "Секс са зараженом особом уз употребу кондома није заштићен секс. Такав секс је /.../ ВЕОМА, ВЕОМА ОПАСАН".)

Критичар америчког државног школства, др Семјуел Блуменфелд, навео је последице сексуалног образовања у америчким школама: "Резултати су: огро-ман пораст предбрачног секса међу ученицима праћен нежељеним трудноћама, абортусом, гајењем деце без једног родитеља, сексуално преносивим болестима, силовањем   и   чак  убиствима  сексуалних  партнера, порастом перверзног понашања, дечјим животом у беди, без очинског старања, емоционалним кризама, дрогирањем, депресијом, поплавом порнографије".

Сличне ствари су се десиле и уЈељциновој «лево-либералној» Русији. Чувени руски писац, Валентин Распутин, уочио је: "Нема сумње да се демократске слободе у Русији нису оствариле. Добиле су наопак вид, претвориле у сведопуштеност и самовољу, отео их је криминал и капитал, постале су оруђе моралног и духовног насиља над човеком, сахраниле су заштитну функцију државе према грађанину. У оном виду у коме су се у Русији пројавиле слободе, оне су постале моћно средство моралног и физичког разарања народа и државе, уништења основа које их држе. Русија је претворена у земљу изокренутих вредности - економија, сталешко устројство, култура, морал: све ниско је на врху, а све узвишено на дну".

Руска Асоцијација за планирање породице имала је снажну подршку јељциноваца. За децу од 7 до 9 година издавани су приручници, дељени по школама, с темама: "Ваш пријатељ презерватив", "Безбедан секс", "Онанизам", "Хомосексуализам". Министарство просвете Русије одобрило је, често без знања родитеља, употребу таквих приручника у школи. Асоцијација за планирање породице, раширена у 140 земаља света, тако је наставила да испуњава Хитлерове русофобске планове. Сабор руских педагога јс 1997. упутио писмо депутатима Државне думе, подсећајући их на то: "Сличне погубне експерименте, као што се зна, спроводили су нацисти на окупираним територијама Источне Европе. Ево шта је писало у декрету донетом после окупације Пољске 1939: "Све мере, које имају тенденцију да ограниче рађање, треба допуштати и подстицати. Абортусе /.../ треба ослободити од забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити, без икаквих ограничења. Хомосексуализам трсба легализовати. Установама и лицима које се професионално "баве абортусима /.../ не сметати". Године 1941. Хитлер је декретом ту политику ширио и на друге земље Источне Европе.

Србија је земља која огромном брзином нестаје. Сваке године умире тридесет хиљада људи више но што их се роди. У нашим медијима и школама очито је потребно више породичних вредности, више сведочења о љубави и жртви као основи породичног живота.

Ако кренемо путем немачког „здравственог просвећивања“ и америчког „сексуалног либерализма“, треба да знамо да нас ускоро неће бити. Биолошки, наравно; о моралу већ одавно и не говоримо.

Но, манимо се демографских упозорења. Опет се окренимо будућности нашег школства. Већ помињани Аздејковић објавио је, јуна 2007. године, на свом блогу, на Б92 интернету, „Драму“ под називом „Важно је бити Издајник“. Слободан Антонић, у својој новој књизи „Културни ратови у Србији“ (стр. 33) овако је препричава:

 Драму најављује плакат-фотомонтажа, израђен тако да. оглашава наводну премијеру у Југословенском драмском позоришту, 28. јуна 2007. Средишње место плаката заузима слика српске државне заставе, са круном и орлом, како гори у пламену. Главни јунак драме је сам Предраг М. Аздејковић који је оптужен за издају. Тужилац је Ивана Жигон, судија Добрица Ћосић, а двојица полицајаца су Драган Јочић и Душан Михајловић. Ту су још и Јелена Карлеуша, као бранилац и Брана Црнчевић, као „дух националистичке прошлости, садашњости и будућности".

Аздејковић је оптужен као издајник само зато што је имао секс са Албанцем. Он се тиме поноси и, упркос бичевању од страпе „двојице полицајаца у црним кожним уни-формама", прича све ројединости својих сексуалних односа са Албаицем - колики му је уд, како су и где то радили итд. Мушкарци који га слушају почињу да се узбуђују, траже све нове и нове детаље и завлаче руке у папталоне. Једино присутне жене и времешни судија Ћосић) осећају неку одвратност. Али се теше тако што из кесице једу „неку браонкасту масу". „То је свето. То је лековито. Од српске деце са Космета", каже за то Ивана Жигон. На крају, док Аздејковић објашњава сексуалну технику која се зове „грудвање" - „то вам је оно кад вам он сврши у уста, а ви после исплљунете у његова и онда се љубите и гутате ту сперму, која се размазује по вашим уснама, образима и лицима" - више ни „то свето(...) од српске деце са Космета" не помаже. И док сви повраћају, у последњој реченици драме сазнајемо шта је по среди; „Па ово су говна"!<<

Дакле, грађани Србије, ово би могла бити лектира ваших средњошколаца кад Друга Србија коначно победи!

2009.

ПРАВА ДЕТЕТА  КАО ПУТ КА ГЕНОЦИДУ

ПРОРИЦАТИ У СРБИЈИ

Дакле, прорицати у Србији  нији нимало тешко: замислиш нешто најгоре што се може десити, и знаш да ће, на неки монструозан начин, бити много горе него што си замислио. У свакој области, од привреде до културе.Такође, правило број два: шта год домаћи жутокраки ЕУротичари на власти обећају, треба читати обрнуто; ако су уочи прошлих избора обећали да ће отворити 2оо хиљада нових радних места, то је требало читати онако како се у стварности и десило: отпустили су 25О хиљада људи. Читаоци „Печата“ су, крајем лета 2о11, имали прилике да погледају, у више наставака, текст потписника ових редова, „Породица: одбрана и последњи дани“, у коме је било изложено шта нас чека кад су у питању „дечја права“, као и разградња традиционалне породице, закључно са тзв. „истополним браковима“ и њиховим захтевом  да усвајају децу. У међувремену, објављени су резултати пописа:  у Србији је, захваљујући опасној моралној, а све више и  психичкој болести на власти, званој ЕУроза, око 4ОО хиљада људи мање него на попису 2оо2, при чему „зли Милошевић“, оптуживан за све кривице на домаћем простору, од смрти диносауруса наовамо,за то није могао бити крив: ЕУротичари су га прво испоручили у Хаг, а затим сместили у гроб, тако да је геноцид ( како другачије назвати ово истребљење становништва, обављано за рачун Империје, којој треба геополитички положај Србије, али не и њено становништво? )непосредна последица економске, породичне, културне и сваке друге политике коју су, од 5. октобра надаље,  спроводили вашингтонско-бриселски гаулајтери, маскирани у наше политичаре ( част ретким, превише ретким,изузецима ).

Иако  је долепотписани ово знао, иако му циљеви жутокраких одавно нису никаква тајна, ипак је и за њега био шок кад је прочитао предлог Закона о правима детета, којим је, ових дана, „мала, мала, мала група“ ЕУротичара „обрадовала“ Србију на издисају, припремајући законску основу за продужење геноцидне политике, а све у име Империје.И то се све дешава у децембру, док се у Србији славе Детињци, Материце и Оци, три дивна  празника, када се деца, мајке и очеви узајамно везују и „дреше“ малим поклонима породичне оданости. Као што је Ангела Меркел, по старом добром германском обичају дошла на Косово о србском Никољдану, да нас обдари даљим претњама и уценама поводом ове свете  земље ( јер, на Западу је Деда Мраз, у ствари, Свети Никола, па је Меркелова решила да нас на то подсети ), тако нас је и коалиција „За европску Турску“ ( пардон, Србију ) обрадовала преднацртом Закона о правима детета.

 ШОК

У својој „Доктрини шока“, Наоми Клајн је доказала да се савремени канцер-капитализам служи методом шока да би разорио привреду земље коју је намерио да опљачка, а све под видом лечења „предмодерних“ друштава, која треба да се прилагоде „тржишној привреди“ и неолибералним правилима игре. Тако се вампири представљају као добровољни даваоци крви, а уништење економије се предузима под лекарским изговором. ( Ко се неће сетити „Болнице без наде“ из „Алана Форда“ , у којој ти секу ногу зато што те боли желудац, јер не смеју да те препусте „несмиљеној судби“? ) Када су људи шокирани нечим суманутим, поготову ако се то нешто протура као закон, онда је могуће ловити у мутном и наметнути вољу промилске мањине франкенштајнских „правника за људска права“ скоро стопроцентној већини која, збуњена, не уме да организује отпор. Како је то рекао психотерапеут Зоран Миливојевић, који се већ дуго бори против, како би Шекспир рекао, антипородичног лудила у коме има система:“Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима, веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету. Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент „ин виво“ због чега треба да се плашимо будућности“ („Правда“, 15. децембар 2о11). И, наравно, о томе је реч кад је у питању преднацрт Закона о правима детета, који је јавности понудио заштитник права грађана , Саша Јанковић.    

Све је умотано у пак-папир бриге о томе да се наше дете заштити ( новине већ годинама „ложе“ збуњене и, од времена у коме живе, уплашене родитеље,пишући о масовном премлаћивању незаштићених дечака и девојчица, које туку монструозни очеви и мајке,и како ће, колико већ сутра, неко на улици киднаповати њихове малишане, заклати их и узети им органе ; тиме се ствара паника која одговора предузимању непотребно радикалних законских мера). Родитељи ће, шапуће  се на ухо уплашеним одраслима, ради дечијег добра морати да обезбеде стални надзор деци до десет година ( рецимо, не можеш да пустиш дечака-трећака да се игра испред зграде с друговима, иначе ћеш, ако те неко „одшпија“,заглавити у бајбокани. )Јанковић, тај нови Заратустра наших људских права, то овако тумачи:“Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју, или да оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо“(„Правда“, 15. децембар 2011. ) А зашто бисмо прихватили ту реалност, господине Јанковићу? Зар није боље да се стање у Србији духовно и економски поправи, да се људи запосле, да полиција не буде сведена на наплаћивање саобраћајних казни, него да штити наш миран сан него да се од деце и одраслих праве параноици који ће у сваком непознатом гледати Џека Трбосека?И, наравно,по новом закону, свако телесно кажњавање деце изједначава се с насиљем над децом; како је то новинарима представио  наш одлучни „омбудсман“ кардељевске инвентивности, Јанковић- насиље над женама и насиље над животињама је кажњиво, па је недоспустиво да се НАСИЉЕ НАД ДЕЦОМ СМАТРА ВАСПИТАЊЕМ. Обрати пажњу, читаоче: НАСИЉЕ НАД ДЕТЕТОМ ЈЕ, ЗА ЈАНКОВИЋА, СВАКИ ОБЛИК ФИЗИЧКОГ КАЖЊАВАЊА.

 Ту је и читав низ других мера, од којих се озбиљни људи већ хватају за главу. Драгана Ђорић, из  удружења „Родитељ“, каже:“По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога“(„Правда“, 15. децембар 2011.)

Војиндимитријевићевско,наташакандићевско и соњабисерковско схватање људских права као интрумента империјалне србофобије ће, ако уђе у наш живот, и оно мало жеље и потребе да се рађају деца, у земљи у којој сваке године умре 34  хиљаде људи више него што их се роди, коначно угасити . Ко ће да рађа своје потенцијалне тужиоце и гонитеље на суду? Јер, зна се куда све ово води. Јер, како је рекао Зоран Миливојевић:“Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у земљама где се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују ако их родитељи „не слушају“. /.../ Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него до сада, а деца моћна. Родитељи ће почети да се више свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за за злостављање.У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготову васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавест надлежне службе. /.../ На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад. Резултат је да ће за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају. А  када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је „поремећај пажње“, „високо функционални аутизам“, „поремећај понашања“, и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати „синдром прокрастинације“, итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију“(„Православље“, 15 октобар 2о11. ) И тако ће се, у складу са визијом коју о Србима имају Војин, Наташа и Соња, сви млади Срби-„нацисти“, морати да примају терапију од раног детињства, да више никад не би могли да промоле нос из Београдског пашалука, где их све треба сабити док не поцркају.   

Мислите да се шалим? Наравно да се не шалим. Нови закон предвиђа најснажнију заштиту деце која су „припадници сексуалних мањина“ ( ЛБГТ, сећате се ), али и најодлучније спречавање младих да дођу у додир са опаким националистичким Интенрнет садржајима ( рецимо, члан 83. преднацрта закона тражи да се дете заштити „од насиља у штампаном материјалу и употребом информационих и комуникационих технологија“, међу којима се нарочито истиче опасност од „придобијање детета за учешће, чланство и подршку групама које подстичу НАСИЉЕ, НЕТОЛЕРАНЦИЈУ, МРЖЊУ“ ( а зна се које су то групе – антигеј и антиЕУ навијачи, који воле Путина и Русију , наравно ). Нико неће штити децу од педерских интернет сајтова. Како то знамо? Па једноставно. Недавно су Барак Обама и Хилари Клинтон изјавили да је кључни приоритет Америке у области људских права широм света заштита права „сексуалних мањина“. А кога слушају наши властодршци? Глас разума или глас Хилари Клинтон?   

НАВОЂЕЊЕ НА САМОУБИСТВО

Почетком децембра, у војном самачком хотелу на Звездари, у смрт је скочила породица Поњигер: отац Палко, официр у пензији,који је у наручју држао малог сина Милана ( дете је преживело пад са шестог спрата ),као и мајка  Илонка.Наравно, нико не може да оправда самоубиство као метод решавања проблема, али Поњигерови, који су више од деценију и по  чекали дете, и који су живели у хотелској гарсоњерици, добили су, од Војске, у којој је Палко некад био капетан, налог за исељавање, усред зиме. Томе је претходио тежак, сиротињски живот, као и покушај да се реши стамбено питање.Њихово самоубиство је, наравно,  слика будућности породичне Србије, ако се под хитно нешто не промени, и ако се болест звана ЕУроза не буде лечила.Породица ,као основна  ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима ( Члан 16, став 3:“Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“ ), са Конвенцијом УН о правима детета ( „Породици , као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници“, као и чланом 5 овог документа, у коме јасно стоји да ће „стране уговорнице поштовати одговорности, ПРАВА и дужности родитеља,чланова шире породице или заједнице, КАКО ЈЕ ПРЕДВИЂЕНО ЛОКАЛНИМ ОБИЧАЈИМА“),и домаћим Законом о породици. Овде, међутим, неко жели да породицу замени државом.

 Држави се може дозволити да у области породичних односа интервенише само у изузетним случајевима . Међутим, по нацрту овог закона, родитељ постаје сумњиво лице које за свако физичко спутавање и ограничавање детета, чак и оно које је неопходно за дететову добробит, може бити кажњено, можда и одузимањем родитељског права . Предлагачи Закона насрнули су на здрав разум кад су физичко кажњавање детета изједначили са ЗЛОСТАВЉАЊЕМ. Злостављање је премлаћивање деце, а ударац по задњици је средство васпитања. По Зорану Миливојевићу, кад је у питању мало дете, телесна казна му помаже да запамти да не сме да понавља радње и улази у ситуације које могу да му угрозе живот и безбедност. Такође, кад је дете насилно и агресивно порема другој деци, ударцем који га заболи учимо га да не ради другима оно што само не воли да доживи. Родитељи нису  чудовишта која једва чекају да премлаћују своје потомке, него одговорни људи који своју децу воле много више него што их воле државни чиновници. Нарочито их воле више него Војин Димитријевић, Невена Петрушић, Зорица Мршевић, Саша Јанковић, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Миљенко Дерета и остали лумени нашег „људскоправашког сектора“.Забране физичког кажњавања нема  ни у много развијенијим земљама, међу којима су Велика Британија, САД, Белгија,Италија, Ирска, Швајцарска,  Француска .А ми, са милион незапослених и афричком бедом, треба да будемо „авангарда“. Додуше, то било сјајно средство за пуњење буџета: у Словенији је новчана казна за ударац детета по задњици 6оо евра. Ето нове прилике да наши министри и њихови помоћници са својим страначким послушницима дођу до живих пара за спровођење њихових генијалних планова и програма!

 Такође, преднацрт закона даје малолетнику права одраслог: дете од 15 година има право да родитељима забрани увид у свој здравствени картон.Наш познати дечји психијатар, Светомир Бојанин, упозорава:“У петнаестој години дете довршава дозревање оних структура мозга ( ретикуларни систем) који омогућава сажимање сазнајних процеса са максималном пажњом. Та пажња ће се формирати тек негде око 18 године када можемо рећи да је ниво сазнајних процеса дорастао свој пуни обим и капацитет. Оптеретити тај млади мислећи свет бременом које првезилази њихове спосбности, може да угрози само њихов развој и идентификациони процес. И ништа друго“ ( „Православље“, 15. октобар 2о11. ). Да и не говоримо што се у преднацрту Закона, под видом права на слободан приступ информацијама о здрављу и здравим стиловима живота, уводи у школе сексуално васпитање, које је, у великом броју случајева на Западу само допринело разарању породице, чији је основ љубав и поштовање, а не разобручена сексуалност. Нарочито је битно, понављамо, да се у овај Закон уводе права деце – припадника тзв. „сексуалних мањина“, чиме се даља пропаганда хомосексуализма и лезбејства као прихватљивих „полних оријентација“ неумитно наставља, што за резултат има праксу већ виђену у појединим земљама Запада , где хомосекуслаци долазе у вртиће да малој деци причају о лепотама „лезбигеј заједница“. У преднацрту закона, члан 5, тачка 4, стоји да деца имају и политичка права, иако основно политичко право, из кога происходе и остала,право да се бира и буде биран, стичу само пунолетна лица. Тиме се врши срамна политизација детињства, а деца од 14 година добијају право на удруживање, при чему нико ни не мисли о заштити деце од  деструктивних  секти, које се често јављају управо као удружења грађана.(„Мунова унификациона црква“, рецимо, има преко стопедесет маскирних организација и „удружења грађана“).        

У тоталитарним државама, попут Стаљиновог Совјетског Савеза, деца су била подстицана да шпијунирају и властима достављају родитеље ( познат је пример Павлика Морозова ).Овакви закони воде ка стварању тоталитарне државе, која ће породицу и личност држати под сталном стегом. А тоталитаризам није у ОБЛИКУ, него у ОБИМУ власти. Јер, и код Стаљина су стално били организовани   некакви избори, и то се звало „народна демократија“; али, ОБИМ власти је био такав да је и породица стално била под надзором. Замислите сада власт жутокраких у Србији како нам предлаже да у станове уведемо видео-надзор, да би Војин Димитријевић и дружина могли да контролишу да ли смо дете ударили по стражњици.  

ЗА КРАЈ

Као што је рекао већ више пута цитирани Миливојевић:“Деца су будућност. Шта ће нам Косово ако су деца поремећена? Овај Закон је много важнији од тога да ли ће бити или неће бити геј параде. То је разлог да се демонстрира и изађе на улице. Када су на Новом Зеландудали такав предлог, чак је сваки десети грађанин ове државе изашћао на улицу и захтевао референдум“. Он сматра да о накардном квази-закону треба да се изјасне сви, а нарочито Црква, која брани идентитет овог народа.

 У очекивању да ће Србија устати у одбрану породице, остајемо да се да се надамо у коначно буђење успаваних снага свих оних који у овој земљи живе, а желе да сачувају најузвишенији однос љубави, однос родитељ-дете, у коме има нечег што нас подсећа на рајско стање човечанства.Нећемо им дати да од Србије направе пакао.

 2011.