|
 Професор Мићиката Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву. Уместо ми њему, гост из Јапана нама објашњава стил иконостаса – ко га је започео, а ко завршио и због чега воли ово ремек-дело. Лекцију држи попут правог домаћина, на течном српском језику. Шапатом, да не ремети тишину храма.
На Светој Гори, у Хиландару, пре 14 година, крстио се и примио православље. Монаси су му наденули име Сава, Сава Хиландарски. На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки. А још као студент, пре готово 40 година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио је прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепото Жиче, Студенице, Грачанице. Овде је пронашао другу домовину. Сузуки Мићиката и Србија, веза која, каже, никада неће бити прекинута. - За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа. Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела. Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере. Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом. - Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак. Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи код Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова. Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију “Хиландар” Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића. А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца. - У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије. Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући. Поред историје уметности, он предаје и српски. - Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим. Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 или 30 у групи. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да ага уче. Мада, многи и не знају где је Србија, често је мешају са Сибиром и питају да ли је тамо много хладно. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Да би број академаца из Србије био још већи, недавно је у Београду основано и Друштво пријатеља Универзитета Окајама. Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава како воли и дамаре савремене Србије, коју осети сваки пут кад стигне у Београд. Воли наш на Бранков мост, одакле је, тврди, најлепши поглед на реку и стари део града. (Телеграф) |
