Много је наших искушења у ове дане.

Нека су с лева, а нека с десна. Слева стижу искушења позападњачења, опасности да постанемо оно што нисмо, да будемо бедни робови Ватикана и Вашингтона и антихриста који иза њих стоји. А с десна су искушења да смо „народ најстарији“ и да, сами собом, без Христа, нешто значимо.

Пошто се већ годинама бавимо и овом темом, решили смо да, уочи Божића, дана када се Србима и свим људима родио Богочовек, разговарамо са нашим сарадником Владимиром Димитријевићем, који се и сам бавио овом темом  на трагу наше заветне мисли, од Светог Саве до Владике Николаја. Нарочит мотив за посвећивање пажње овој теми, јесте и молба коју је нама и господину Димитријевићу упутио један правоверни српски монах, нама посебно драг, да осветлимо и ову тему због опасности од репаганизације Срба. Сматрамо да овај разговор може бити душекористан правоверној браћи и сестрама.

Уредништво

+ + +

СРБИ ЈЕСУ ДРЕВАН НАРОД

ПИТАЊЕ(П): Господине Димитријевићу, да ли су „Срби – народ најстарији“?

ОДГОВОР(О): Из перспективе демографије, свакако. Последњи попис показује да смо у фази дубоке демографске кризе, и да је просечна старост овог народа преко 42 године, што је катастрофално. Од пописа 2002. до пописа 2011. изгубили смо, без рата и санкција, преко 400 хиљада људи. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу. Тако бива када се уместо Бога Живодајног бира смрт, маскирана причом о „ЕУ интеграцијама“.

П: Мало ироније није на одмет, али то је тема за посебан разговор; нас занима, пре свега, прича многих наших публициста  о древности нашег народа, који је, по њима, најстарији на свету (или један од таквих). Да ли је то само фантазија?

О: Да се разумемо: не сумњам да су Срби древан народ, и да потичу са Балкана, одакле су кренули ка Карпатима, Русији, Индији; Срби су, озбиљна истраживања – не само наша! - словенски народни корен. И по језичком наслеђу се види - Срби су сродници древних. То је знао и Свети владика Николај, који у свом  делу „Србски народ као Теодул“ пише: „Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сораб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је и тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске.“

СРБИ И КЕЛТИ ПО МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

П: Има ли, по Вама, истине у тези да су, рецимо, Срби и Келти сродници? 

О:Има језичких сродности. Професор др Ранка Куић је својевремено објавила књигу „Црвено и златно“, србско – келтски речник, леп и веома вредан. Ко је читао Кијукову „Катену Мунди“, зна шта је писао Милош Црњански, дугогодишњи становник Енглеске:““Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

 Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и ангичка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као »утока реке која је блатна«. А river mouth ending in mood.Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и »usc«. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг.)

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду.

Drem, Murav, имају synonime  у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thayaи

Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, - shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава.Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir,   а исто тако је сачуван и у Србији, као и  Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла“.

Неоспорне су те чињенице. Сродници смо, понављам, древних.

 ХРИСТОС И НАША ДРЕВНОСТ

П: Дакле, древни смо. Али, шта нам то значи? Колико нам то помаже у добу у коме живимо? Има ли то духовног смисла?

О: Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје,рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца можеда ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били? Прах који развејава ветар на балканској ветрометини. Сви народи света, сами по себи, прах су и блато под ногама ђаволовим без Христа. Ми данас јасно видимо ко смо и шта смо без Онога Који је распет и васкрсао за нас – нико и ништа, беда и јад. С нама ради ко шта хоће и како хоће. Зато је  прича „Срби, народ најстарији“ кад се излаже онако како многи данас, расрђени што смо дошли у овакво стање беде и немоћи, покушавају да је причају- више штетна него корисна.Њени гласноговорници и следбеници, да не би подлегли пропаганди наших непријатеља ( да смо нико и ништа, не само сад, него и у прошлости ), иду у другу крајност, причајући да су Срби, самим тим што су Срби, од постања света највећи и најбитнији народ на планети.

ВЕРА ПРАВОСЛАВНА ИЛИ ПАГАНСКО ПРАЗНОВЕРЈЕ

П: Долазимо до извесног противречја. Кажете да смо древни, али и кажете да нам то не вреди много. Како то појмити?

О: Да се, опет, разумемо: нисам никакав присталица „бечко – берлинске школе“, која каже да су Шиптари овде староседеоци, а Срби „досељеници“. И језик и култура нашег народа показују да смо и древни и да смо овде где јесмо били од давнина. Али, докази за то морају бити озбиљни и научно изнети, а не кафански бучни и, у крајњем исходу, смешни због неутемљености. Постоје људи, попут угледног домаћег археолога, др Ђорђа Станковића, који својим научним радом побијају „бечко – берлинску“ причу,показујући наше староседелаштво на Балкану. А постоје и они други,већ поменути „сорабисти“,који немају озбиљне аргументе о нашој древности, него причају и пишу шта им падне на памет, па се нађу на удару стручњака, какав је др Радивој Радић са књигом „Срби пре Адама и после њега“.

Нама заиста не треба бабља басна о томе како смо и без Христа били „природни хришћани“, који су играли коло и клањали се сунцу, и како ћирилица није од Светог Кирила, него је „курилица“која је добила име по словенском „фалусном култу“. Причати такве ствари је брука и срамота, чак и да је тачно ( а није ). Зар је фалусни култ нешто чиме треба да се поносимо уместо вере у Христа? „Данас је сваки културан човек хришћанин“, говорио је руски  песник Осип Мандељштам;хришћанин, а не паганин; поклоник Свете Тројице, Бога Љубави, а не, да Бог и читалац опросте,фалуса, коме су се клањали дивљи незнабошци, мислећи да је извор живота у полном односу, а не у Животодавцу. Гомила сличних измислица кружи књижарама и Интернетом, а да се нико не пита – треба ли то нама? Шта тиме доказујемо?

ДА ЛИ СУ ОД НАС СВИ БЕЖАЛИ?

П:Стварно, шта тиме доказујемо?

О:Размислимо добро: ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје србско порекло, него, напротив, ратују против србских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу беже од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је  писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге?

 Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да није тако.

СРБИ И ПРАВОСЛАВЉЕ

П:Па како је онда?

О:Овако је: бити Србин значи бити православни хришћанин; и то не зато што је овај идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила. Србску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби,него нешто друго и неко други. 

Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

Мржња према својим бившим сународницима православне вере код покатоличених Срба надјачавала је,вековима, свако религиозно хришћанско осећање. Надбискуп задарски, Вицко Змајевић,  Србин по пореклу,а паписта по вери, написао је 1721. спис „Огледало истине“, у коме свим силама напада Србе и њихову Цркву. Њега  је  највише болело што Срби не праве никакву разлику између римокатоличког храма и џамије, и што не поштују римокатоличке светиње и обреде, него „као бесни пси лају на небо“, за шта су криви њихови епископи и калуђери, док су србски свештеници „дивљи вуци у овчијој кожи“.Вицко Змајевић и његов брат по папи,надбискуп Матија Караман, тврдили су у својим извештајима да је код Срба „нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред“ при чему јавно говоре да би више волели бити „Турци него Латини“.

Хиљфердинг је слично писао и о муслиманима у Босни,запазивши да их је „ислам начинио можда већим фанатицима него што су икада били Арабљани и Турци“ јер „отпадник постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“, пошто они „врло добро памте да су њихови преци били хришћани“. Сви они „Турци“ из наше народне поезије углавном су потурице – бивши Срби који су себе прогласили „Турцима“. Да ли им је Србска Црква бранила да буду Срби или су они радије волели да буду моћни, империјални Турци који су православне сународнике називали рајом и „липовим крстом“, тврдећи да су слабићи и кукавице које им је свемоћни ратнички бог, Алах, дао у руке да им буду робови? Преко тридесет посто Шиптара на Космету су пореклом тзв. „арнауташи“,Срби који су прво примили ислам, па се онда и арбанизовали, претопили у Шиптаре. Да ли је за то крива СПЦ?

 Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од србског стабла – нису више хтели да носе крст Христов ( „страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош);одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе. Данас то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата - римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи.Њихов,монтенегрински,  отац је Броз, и они више не желе да су Срби.Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“,како су их називали усташки идеолози ( „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“ ).

ДА ЛИ ЈЕ БОГ „СРБИН“?

П: Својевремено сте водили полемику с једним издавачем, тврдећи да су неке од књига тог издавача пут у незнабоштво, смешно самопреузношење као у песми Баје Малог Книнџе „Живјеће овај народ и послије усташа, јер и Бог је Србин, небеса су наша“? Госпођа која је била на челу издавачке куће која је објавила те наслове је полемисала са Вама. О чему је реч?

 О: Тада сам водио полемику са једним издавачем, који је објавио књигу „Најстарији језик Библије“ и студију Бориса Ребиндера о „Велесовој“ (Влес) књизи. Одломак из те полемике наводим да би се видело против какве сам врсте књига био, а и јесам (не помињем ни име издавачке куће, ни име директорке, јер то више није битно, а има сличних наслова колико хоћете):“ Старосрбска племена су насељавала просторе од Индије од Месопотамије – то је основна теза књиге "Најстарији језик Библије"/…/. У тој књизи сазнајемо да су Халдејци – Калдејци, они који праве цигле од кала (блата); рај је "раи", који је "станиште Бога громовника Илије, који је све створио"; тај "створитељ Илија" је био један од много богова, то јест "Первун" (словенски Перун); Каин је онај који се каје (КАЈИН); Енох је "унух" (Адамов унук); Ламехов син је Јувал, отац свирача и певача, чије је име, по "Најстаријем језику Библије" србско, због оног "Ју" – јер Срби кад играју вичу "ју, ју, ију!" А-врам је такође добио србско име: то је врам (вран), то јест црнпураст човек; ево једног "научног доказа": "Из Египта је повела Сара једну робињицу А-гару, чије само име опет казује да је била црнпураста, гарава. Можда су је А-врам и Сара тако прозвали и онда је још већи доказ да су они говорили нашим језиком". Ни Господ Исус Христос није поштеђен "србизације". Његове речи са Крста "Или! Или! Лама савахтани?", ауторка књиге Анђелија Стајчић Спајићева, преводи као: Илија, Илија ли мја забвахта?", то јест: "Илија, Илија, заборави ли ме?"

Госпођа П. се увредила што сам књиге ИПА "/…/" упоредио са песмом која се певала у доба рата Срба и Хрвата: "Бог је Србин, / небеса су наша". Али, књига Анђелије Стајчић Спајићеве отворено каже: "А КАД БИ СЕ БОЖАНСКА РЕЧ И НАУКА ИСУСА ЈЕ-СУХА – ХРИСТА, КОЈИ ЈЕ ИЗ НАШЕГ НАРОДА (подвлачење наше, нап.В.Д.) који је са нама заједно светковао первога, Первуна Бога Илију, кад би његова наука – не не извитоперена – обухватила цео свет, био би рај на земљи" (стр. 93). Црква Христа исповеда као Бога; "Најстарији језик Библије" каже да је Христос Србин. Зар то није оно из песме: "И Бог је Србин?" Закључак ове књиге није, као што у свом писму каже госпођа П, одговор на питање "којем језику припадају библијске речи чије значење није протумачено преко семитских језика" и "запажање да многе до тих неразјашњених речи одговарају изразима из српског језика", него тврдња да је србски језик "НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ" и да су пророк Мојсеј и Господ Исус Христос били Срби. Госпођа П. је у предговору за ову књигу истакла да је један од разлога за објављивање исте био тај што је на туристичкој карти Синајског полуострва видела топониме "Гебел Сербал" и "Гебел Банат" ("Српска гора" и "Гора Банат"); ако ју је покојни хебраиста Еуген Вербер опомињао да у књизи постоје материјалне грешне због непознавања јеврејског језика, госпођа П. је књигу објавила чврсто уверена да ће она допринети лакшем истраживању светске језичке праоснове. Но, ако књига и не допринесе науци, допринеће поезији, и то, како госпођа П. каже, "долазећој планетарној поезији".

Критиковане књиге се не баве само "научном полемиком у областима историје и лингвистике", него (веома често) квази-научним домаштавањима, која су сасвим у складу са идеологијом "Срба као најстаријег народа". Тражење научне истине (па и истине о пореклу Срба) није штетно за наш народ и Цркву, али квази-наука или науколике фантазмагорије то сигурно јесу.         

Но, то није све. Ребиндерова студија о "Влес књизи" (чије су, авај, "дашчице изгубљене!") такође обилује науколиком поезијом и отвореним паганизмом: почев од тврдње да је незнабожачки словенски Триглав (сличан индуском Тримурти) исто што и "Свето Тројство" (православни кажу Света Тројица) Хришћанства, преко истицања да "оче наш"Словени имају и пре Христа, до новог "откровења" по коме је тек "Исус Христ" објаснио Својим ученицима да нису потребне људске жртве, и да јагње приликом жртвовања треба заменити хлебом, што су наводно знали и словенски пагани (стр. 92). Хришћанство какво знамо Словени су примили од "лукавих Византинаца", који су, по Ребиндеру, "почели да обрађују јудео-хришћанску религију у коју су укључили велику дозу веровања и обичаја позајмљених од својих суседа Словена, а затим, да би добили политички утицај на Словене, уступили им ту исту религију" (стр. 94). Зар су Србима, измученим полувековним атеизмом, биле потребне књиге у којима се тврди да је словенско поштовање богова Перуна, Свентовида, Велеса, Дајбога сродно поштовању Христа, Богородице, светаца и анђела? (стр. 96) И још: "Ако хришћани сматрају да су Словени били политеисти, треба и њима оспорити право да себе сматрају монотистима" (стр. 96). У књизи се такође истиче лажна тврдња да код словенских пагана није било жртвовања људи – а било их је, и то не само у древности, него и у доба кнеза Владимира пре његовог крштења у Цркви Христовој. Године 983. разјарени пагани су у Кијеву убили двојицу Хришћана – Варјага, Теодора и Јована, зато што Теодор није пристао да свог сина Јована да на жртву словенским идолима“.

Дакле, књиге попут „Најстаријег језика Библије“ или студије Бориса Ребиндера о „Влес књизи“ не баве се само историјом, него шире и паганска, сасвим глупа и Србима непотребна, веровања.

Наставиће се...