Године 1966. часопис „Time” објавио је на насловној страни чланак у којем је поставио питање: „Да ли је Бог умро?”

Многи су се сложили са тада веома култивисаним схватањем да је Бог застарео и да у тумачењу Васионе са развојем науке има све мање потребе за „Богом”. Међутим, испоставило се да су гласине о смрти Бога преурањене. Највише изненађује чињеница да су се најновији аргументи у корист његовог постојања појавиле на крајње неочекиваном месту – изнела их је сама наука.

Хроника је следећа. Оне исте године када је „Time” објавио познати чланак,  астроном Карл Саган (Carl Sagan) изјавио је да постоје два значајна критеријума за постојање ванземаљског живота. Мора да постоји одговарајућа звезда, а планета погодна за живот мора да се налази на правилном растојању од ње. Узимајући у обзир да у васиони има отприлике октилион планета (то је јединица са 24 нуле), онда у њој треба да има око септиион (јединица са 21 нулом) планета погодних за живот.

Са таквим изузетним шансама за успех, цео сет крупних и скупих приватних и државних пројеката за откривање ванземаљских цивилизација, који је био активиран током 1960.-их, морао је са великом вероватноћом и веома брзо да донесе бар некакав резултат.

Помоћу широке мреже радио-телескопа, научници су слушали васиону у потрази за сигналима који личе на шифровану информацију и нису случајни. Али, године су пролазиле, а ћутање васионе било је као и раније заглушујуће. Конгрес САД је 1993. укинуо финансирање програма за откривање ванземаљских цивилизација, али су трагања настављена на рачун приватних средстава.

Према стању за 2014. научници су открили тачно „ћорак” – нулу после које нема ништа.

Шта се десило? Како су се наша сазнања о васиони повећавала, почели смо да схватамо да је за живот неопходно неупоредиво више фактора него што је Саган сматрао. Његова два параметра повећана су на 10, затим на 20, а онда на 50.

Број планета погодних  за живот сразмерно се смањио – до неколико хиљада и тај број је наставио да се смањује.

Тај проблем су признали чак и активни поклоници трагања за ванземаљским цивилизацијама. Питер Шенкел (Peter Schenkel) написао је 2006. чланак за часопис Skeptical Inquirer, у којем је истакао: „У светлу нових открића и аналитичких закључака, било би умесно да амортизујемо претерану еуфорију… Ми треба мирно да признамо да су раније процене… већ данас неодрживе”.

Број параметара настављао је, дакле, да се повећава, а број планета – претендената смањио се до нуле, а затим још ниже. Другим речима, у васиони је постојање планета погодних за живот постало немогуће, укључујући и нашу. Теорија вероватноће говори да ми не треба да постојимо.

Данас постоји око 200 познатих критеријума за постојање ванземаљског живота на другим планетама, а потенцијално насељена планета мора да одговара сваком од њих без изузетка, иначе – распашће се сав систем.

Кад близу нас не би постојала тако велика планета као што је Јупитер, који силом гравитације удаљава од нас метеорите, њих би падало на Земљу хиљаду пута више.У васиони постоји невероватно мало шанси за постојање живота.

Ипак, ми смо овде и не само да постојимо него и говоримо о постојању. Како то објаснити? Да ли је тако идеална подударност свих многобројних параметара случајна?

У ком тренутку наука може аргументовано да саопшти да ми не можемо бити резултат случајног стицаја околности?

По чему је хипотеза о стварању тих идеалних услова од стране више интелигенције лошија од веровања да се Земља погодна за живот случајно појавила?

Али, ни то још увек није све.

Оно прецизно подешавање које је неопходно за постојање живота на планети није ништа у поређењу са прецизним подешавањем за постојање саме васионе. На пример, данас астрофизичари знају да су вредности четири узајамне интеракције гравитационе, електромагнетне, а такође јаке и слабе атомске интеракције успостављене за мање од милионитог дела секунде после „Великог праска”. 

Промените макар и једну вредност и васиона неће моћи да постоји. Рецимо, ако би се однос између јаке атомске интеракције и електромагнетне интеракције променио макар и за незнатан део незнатног дела, бар за 1/100 000 000 000 000, на небу се не би појавиле никакве звезде. Као и никакво небо. Можемо само да се чудимо и уздишемо.

А сада помножите тај један једини параметар са свим осталим неопходним условима и шансе за постојање планете смањиће се астрономском прогресијом. Тако ће идеја да се све „једноставно десило” бити у супротности са здравим разумом. Испоставиће се да смо бацили новчић 10 квинтилиона пута и да смо сваки пут добили „писмо”. Дешава ли се тако?

Астроном Фред Хол (Fred Hoyle) који је смислио термин „велики прасак”, рекао је да су ти подаци озбиљно поколебали његова атеистичка убеђења. Касније је написао: „Интерпретација тих чињеница на основу здравог разума говори да се супер-интелигенција само игра физиком, а такође и хемијом и биологијом… Цифре прорачуна на основу тих података толико ошамућују да ми се такав закључак чини неоспорним”. 

Физичар-теоретичар Пол Девис (Paul Davies) рекао је да је „доказ рационалног плана задивљујући”, а професор са Оксфорда, Џон Ленокс (John Lennox): „Што више сазнајемо о нашој васиони тиме хипотеза о постојању Творца, као објашњење узрока нашег постојања, постаје све убедљивија”.

Васиона је највеће чудо свих времена. То је чудо над чудима, које неминовно, свом снагом сјаја звезда указује на постојање нечега – или Некога – сем саме васионе.

Последња књига Метаксаса изашла је под називом:«Miracles: What They Are, Why They Happen, and How They Can Change Your Life»  (Чуда. Шта је то, зашто се дешавају и како могу да промене ваш живот).

Превела:  Ксенија Трајковић

Извор: „Факти“