Проф. др. Милорад Р. Стевановић

                                     Душковци и даље у жижи проблема

Догађај у Душковцима је показао да постоји неколико проблема у нашој Цркви.

Јасно је да су они већ дуже времена присутни, а у Душковцима су се јавно испољили.

По ријечима епископа жичког Хризостома: Црква је тамо гдје је епископ. То схватање је истинито уколико епископ испуњава ријеч Божију. Ко у Цркви може испуњавати ријеч Божију? Могу вјерници, монаси и монахиње, свештеници, владике и Сабор. Ријеч Божију испуњавају они који се држе Духа Светог Писма, Божијих заповијести, списа Светих Отаца Православне Цркве, одлука Светих Сабора Православне Цркве, и наравно, уколико су у складу са тим, и одлука Сабора наше Цркве. Дакле, уколико су одлуке Сабора наше Цркве усклађене са многовјековним схватањем Светих Отаца, учењем Цркве и Светог предања о Литургији онда уколико епископ заступa те одлуке Сабора, онда он испуњава ријеч Божију и онда је тачна изрека-Црква је тамо гдје сам ја.

У супротном то није тачно.

У пракси инсистирање на овом ставу, упркос томе што епископ није у праву, мијења устаљено схватање Цркве као заједнице свих вјерних, у којој је потребна хармонична усклађеност међу свима у Цркви, и наравно поштовање црквене хијерархије. Глава наше православне цркве је живи Бог и ми смо онолико Црква колико поштујемо Њега и извршавамо Његову вољу. Преживјеће само онај дио Цркве који се тога буде држао.

Наша улога у томе је да поштујући функцију епископа, јер тиме поштујемо и црквено устројство, указујемо на то да је епископ дужан да проводи речју и делом одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Овдје постоји неколико специфичности. Епископ је члан Синода СПЦ, као извршног органа власти Сабора, и његова ријеч се већ према томе посебно уважава.Уз нас, као групу вјерујућег народа је одлука Сабора, и одређена подршка и разумевање верујућих.

Отежавајуће околности су у томе што епископ наступа с позиције непогрешивости, затим што није отворен за дијалог. Природно је по нама, да уколико је у праву, он покаже добру вољу и интерес да нам то докаже, да нас поучи и да нас он окупи око себе. Најлакше је укинути дијалог и поручити нам да га нисмо достојни. Ми на такво понашање реагујемо тако што то сматрамо као тест за истинито исповједање вјере.

Не пада нам на памет да се отискујемо у воде екстремизма, и трудимо се да разум превлада, јер нам је добробит Цркве на првом месту. Ми смо грешници који се труде да Бога не изневере, али и као таквима није нам одузето право да имамо мишљење или да реагујемо на суштинска питања вјере. Владика је, као и ми, грешник на путу покајања, и ми верујемо да се и он труди да достојно управља речју истине Божије.

Цркву никад није чинио само епископ, нити само свештенство. Цркву чини и монаштво и вјерујући народ. Кад постоји склад, народ жељно очекује сусрет са епископом као што је и епископ испуњен радошћу у сусрету са вјерујућим народом.

Инсистирање епископа на само једном аспекту схватања Цркве не учвршћује тај склад.

Није природно да до договора још није дошло.

У интересу Цркве треба да буде разрешење овог принципијелног питања, ми вјерујемо да ће наша Црква имати снаге да се ухвати у коштац са оваквим питањима и да нађе правилна решења. Оваква питања ће се природно појављивати, поготово у ово ново доба.

Наша Црква је жива онолико колико испуњава ријеч Божију. Свједоци смо шта је све преживила у погубном XX веку, и да је ојачана изашла из њега. Упркос свим тешким искушењима која је очекују у овом новом вијеку, она ће имати снаге да се и њима одупре.

Други проблем су разлике у схватању вјерника о односу према епископу који не поштује одлуке Сабора.

Како епископ може тражити од вјерника да га поштују ако он не поштује одлуке Сабора? Уколико би га вјерници поштовали они би се огријешили о одлуке Сабора, а пошто је Сабор ( кад му је одлука исправна), већи од епископа, они би се огријешили о већи црквени орган, тако да одатле произилази да вјерници треба да поштују одлуку Сабора.

Није природно да унутар Цркве постоје два различита закона, један за епископа а други за вјерујући народ. Није у питању разлика у мишљењима и наша бунтовност, јер би тада била у питању непослушност према епископу. У овом случају у питању је његова непослушност  Сабору и зато смо се и огласили.

Црква има механизме којима може непристрасно разматрати и такве тешке ситуације разрешити на добробит свих. Потребно је уразумљивање свих да би се трезвено дошло до решења. С наше стране, наставићемо уважавајући епископа да га молимо да се поштује ред..

Директно у вези са овим је проблем односа свештених лица према надлежном епископу.

Овде је ситуација, у принципу, сложенија јер је епископ надређен свештеним лицима..

Сви прије свега одговарамо и одговараћемо пред Богом.

Најприродније је да се исказује поштовање чину, као што се на Литургији и даље молимо за нашег епископа, да управља епархијом према истини ријечи Божије. У погледу одлука приоритет имају одлуке вишег црквеног органа тј. Сабора.

Посебни проблеми се јављају када дио свештеника покаже да ће поштовати епископа, претпостављајући га одлукама Сабора, или када епископ почне награђивати оне који њега поштују, а одлуке Сабора занемарују. Дио свештеника би хтио удовољити објема странама. Јасно је да такве одлуке епископа воде ка различитим понашањима која могу имати тенденције ка расколу у редовима Цркве.

Запањујућа је упорност епископа у непристајању на дијалог са вјерујућим народом. С ким ће разговарати ако неће са вјерујућим народом. Ко му је ближи од вјерујућег народа. Црква почива на јединомислију вјерујућих, и на духу уважавања и разумевања.

Наш епископ је изабрао да учвршћује свој ауторитет, науштрб споразумевања.

Дио вјерујућег народа тражи од њега да поштује одлуке Сабора, а он неће са њим да разговара.Такво његово схватање стално генерише проблеме и не води ка рјешењу.

Народ није никад нападао епископа због обичних неспоразума, а и сада не напада функцију него је против његовог непоштовања одлука Сабора. Ово његово схватање наноси штету Цркви, и има посебну тежину то што је он епископ.

Сабор као централна црквена власт је позван да овај проблем ријеши. Неприхватљиво је да било која страна нема добру вољу да се дође до решења.У сваком случају, надамо се да ће разум превладати.

Посебан проблем чине разлике у схватању Литургије.

За дио нас вјерујућег народа Литургија је светиња, јер тако смо учени од наших старих, и у свој нашој традицији је тако било.

Пред Косовски бој сви наши јунаци на челу са Светим Кнезом Лазаром, су се причестили, управо на Литургији каква се донедавно у СПЦ свуда служила..

Постоје Одлуке Сабора да се мора поштовати вјековни Богослужбени поредак у нашој Цркви, а епископ и дио свештенства се тих одлука не придржава. Такав епископ и такви свештеници долазе и држе Литургију, каква се није раније држала и која је у супротности са одлукама Сабора. ”Људи, немојте то радити”, апел за апелом упућујемо!

Не вриједи. Неће да те чују, а камоли да послушају...

Онда се нађосмо у храму у Душковцима. Свештеник чита заамвону молитву и окреће се западу а леђима Господу. Народ не може да трпи провокације и говори му окрени се истоку, и тог тренутка пуца чир на тијелу Цркве.

Свештеник се окреће западу, тј. окреће леђа истоку. Олтар је на истоку, а тиме је и Бог на Истоку. Касније су прота Дмитар Луковић и владика Атанасије Јевтић објашњавали да је свеједно гдје се окренеш јер је Бог свугдје.

Бог јесте свугдје, али само на православној Литургији у олтарском дијелу, који је на истоку, призива се Свети Дух, и долази до претварања хљеба у Тијело Христово и вина у Крв Христову, и природно је да се због тога окрећемо олтару који је на истоку.

Овдје би било корисно навести мишљење садашњег Папе римског Бенедикта XVI:

“Традиција окретања ка истоку је апостолска традиција.Уколико се свештеник окрене народу онда он са народом ствара затворен круг, који више није отворен за оно што је испред и изнад. Окретање истоку није окретање према зиду, нити значи да свештеник окреће леђа народу, него да свештеник није од толике важности, jер када се сви окрену ка истоку, онда су сви усмјерени ка Богу. Ово окретање није случајно, него је од суштинке важности да сви буду окренути ка Богу”.

Мисли потичу из књиге The Spirit of the Liturgy (Ignatius Press, 2000), pg. 75, 80-81.

Јасно је да је Папа римски свестан значаја окретања ка истоку, а необично је да наш епископ није.[1]

Дакле, Литургија се мора изводити по устаљеним правилима, и према њој се морамо односити са дужним поштовањем, али потребна је и побожност коју вјерни народ и свештеници уносе у своје молитве упућене Богу и тек тиме они чине Литургију таквом да јој присуствују и анђели и Бог лично.

Литургијски чин је најживљи дио православног исповедања вјере, и само очувањем своје живоносне бити он ће остати извор вјере живе.

Потпуно се слажемо са мишљењем владике Атанасија Јевтића о томе да Литургија мора бити жива и свјесни смо значаја те мисли за будућност Цркве.То ће бити брана измјенама у православљу, али тек кад се схвати да та живост долази од жарког исповедања вјере и присуства Светог Духа. Истовремено сматрамо да не треба вршити измјене у Литургији, да не бисмо чупали косу с главе, како је својевремено говорио исти Атанасије све док није почео да тера инат самом себи.2

У Душковцима су новотарци-безаконици упозорени да се не играју са нашом традицијом, са нашом прошлошћу, са црквеним предањем, и да се окрену ка Богу.

Јер у нашој традицији и нашој прошлости налазе се корјени наше будућности. По ријечима Милана Кашанина, наши Немањићи су поставили темеље довољно јаке да се било када у будућности, на њима може градити велико царство.Темељи стоје и чекају нас или будуће генерације да почну са градњом.

Без обзира на све, наша Црква је још увијек жива, и надамо се, да ће се уз Божију помоћ, моћи ухватити у коштац са изазовима времена. Ми са своје стране требамо све учинити, што је до нас, да се укључимо у ту борбу.

Хришћански није сједити и кукумавчити како су времена тешка, како се не може ништа учинити, јер данас су силе зла збациле све маске под којима су се криле, и наочиглед свих чине најгоре безакоње-тако да је наша дужност супротставити им се.

Ово би требало да посебно осоколи наша висока свештена лица да се укључе у ту борбу и да у њој предњаче.

У нашој свијести остало је записано да смо тог дана у Душковцима завапили: “Људи, немојте то радити, престаните са безакоњем, док још није касно, иначе изазваћете хаос!”.

Прошло је доста времена.

Оно није пропало узалуд. Грешке које су направљене треба да нас уразуме.

О свему треба трезвено размислити и повући потезе који ће допринијети обнављању узајамног поверења.

И овај проблем нећемо ријешити уколико наше понашање не буде засновано на узајамном поштовању и уважавању чак и кад се разилазимо у мишљењу.

У интересу Цркве је да се постигне договор.

Било би срамота да ми не учинимо напор да допринесемо користи за нашу Цркву.

Без обзира на све, Божија ријеч је последња.

  Проф. др. Милорад Р. Стевановић

           Члан Управног одбора УГ “Законоправило”

________________

1 Ова и друга схватања која папа има у погледу Литургије, он ће највјероватније кодификовати, и тражиће да се Миса служи у складу са тим.Дакле, преко Литургије Папа жели да се наметне као неприкосновени вјерски ауторитет у хришћанском свијету.При томе покренута је акција (којој се он ниједном није успротивио) да му се призна примат међу свим хришћанским вјерским лидерима.Захтев са Католичке стране о признавању примата Папе, говори о потреби да тај вјерски владар не сагне главу пред Христом.Екуменски покрет има два циља-један да папу устоличи као владара у хришћанском свијету, а други циљ је да екуменски пријесто буде припремљен за антихриста..

Папа може све око Литургије да затегне под конац, али Благодат Светог Духа не може добити, јер би морао много тога да се одрекне.Прво би морао да се одрекне тога да је он Vicarius Filii Dei или Rectorem Orbis, in terra Vicarium Salvatoris Nostri Jesu Christi

( што су ријече које се наводе при његовом крунисању за папу), затим да се одрекне лажног учења Filioque које је јеретичко, како нас учи свети Марко Ефески и да треба да он и остали католици прихвате наш Символ Вјере, затим да се одрекне свога првенства, своје непогрешивости, да буде најпонизнији пред Богом, да Ватикан преобрази у вјерску организацију а не политичку, у ко зна шта све, у историји а и данас уплетену.Морао би дакле, учинити немогуће а чак и кад би он то хтио да уради не би му кругови у Ватикану то дозволили...Према томе, Светог Духа неће бити на католичкој Миси у Ватикану.

И поред свега треба примјетити да је веома необично да се Папа римски бори за исказивање поштовања Богу на Литургији.

2 „И ето та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној Цркви, као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Моја је молба: да то не смемо заборавити. Осазнајемо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани пре и после Ватиканског концила, али је сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити)“ - Јеромонах Атанасије Јевтић, 1978. г. Теолошки погледи бр. 3/1980. стр. 95.