Недалеко од Спарте – царице горњег Пелопонеза и страшног противника Атине налазила се стена, чија се оштра литица завршавала јаругом. Ово место у стара времена нису посећивали свеприсутни туристи, који у наше време с фотоапаратима на грудима трче и јурцају као мрави по археолошкој карти света.

Овде нису долазили песници како би се дивили тајанственој, сребрној светлости месеца – ватреној леденици, која плута у безданом океану ноћи. На испуст стене као на кулу на тврђави Спартанци су доносили децу, која по оцени градских старешина нису могла да постану издржљиви војници – хиполити, и на очи родитеља бацали су их у правалију као у чељуст крвожедног чудовишта. Спартанац није смео да осећа сажаљење; у граду-држави, која је личила на војнички логор није било места за болесне, слабе и инвалиде. Ова хекатомба је трајала вековима зарад моћи и славе Спарте. Град је као змај из бајке прождирао сопствене младунце ако су се рађали без оштрих зуба и канџи. Кад би се могла сакупити крв убијене деце она би испунила јаругу као што дарежљиви домаћин налива вино у пехар до самих ивица. У Спарти су уточиште налазили убице и злочинци. Злочинац, који је имао мишиће чврсте као бакарни лук сматрао се јунаком. А дете које није могло да подигне оружје свог оца морало је да умре. Слабост и сажаљење су два највећа злочина за Спартанце. Међутим, експеримент селекције и озакоњене окрутности није успео. Спартанци, који су некада поражавали војску Дарија и Ксеркса на заласку своје историје срамно су бежали од Сципионових легија. Њихов последњи цар био је затворен у гвоздени кавез као дивља звер. Спарта је нестала као да се сама провалила у амбис у који је као смеће бацала своју децу с градских зидина.

Морал Спарте одговара духу неких савремених поклоника здравог тела и представника хумане науке као што је медицина. Извесна С.Г. наступила је у штампи с предлогом достојним канибала: да се лабораторијским путем утврди стање људског плода и да се затим на основу добијене анализе дете погуби или да му се дозволи да живи, да се донесе смртна пресуда или да се оно помилује. – «Овакво испитивање би требало спровести што пре; оклевање може да се претвори у невољу за родитеље и за дете,» пише она. Испоставља се да је овде у питању нежна брига за болесно дете! Мадам С.Г. предлаже да му се откине глава како би се избегле евентуалне патње, као и трошкови, који ће пасти на породицу. Могуће је да савремена Спартанка жели да напише дисертацију како би на тај начин зарадила докторску диплому као што су се у средњем веку у Кини додељивала научна звања ономе ко би измислио нови начин мучења. Нажалост, морамо да доказујемо оно што је очигледно за морално осећање, тачније - да је људождерство одвратна ствар.

Многи велики људи из свих области људске културе – науке, философије и уметности имали су урођене мане, недостатке и неизлечиве болести. Међутим, они су, савладавши их снагом воље и упорношћу постали не шљака, већ слава човечанства. Човекова природа је уређена тако да се човекови физички недостаци компензују развојем других сила и способности. Човеков таленат не може да се одреди хемијско-лабораторијским путем или рендгенским снимцима. Да се слепи Хомер, који је прославио поход Грка под вођством Спартанаца против Троје родио у Спарти човечанство не би имало «Илијаду» и «Одисеју». Човечанство не оптерећују физичке, већ моралне наказе, али се према њима људи односе с великом снисходљивошћу.

Емотивни живот болесног детета може бити дубљи него здравог. Често болесна деца показују већу осетљивост и топлину према својим родитељима. Ако је породица морална школа болесна деца своје најрођеније уче милосрђу. Чинити добро је већ срећа, зато општење с болеснима и помоћ, која им се пружа могу да донесу људима осећање духовне радости. Убиство детета представља уништавање свих моралних оријентира људског живота. Егоизам и окрутност никога нису учинили срећним. Често мајка од све деце највише воли болесно дете – оно што је рођено у мукама је посебно драго.

  Из књиге архимандрита Рафаила Карелина "Како вратити породици изгубљену радост", Сакт-Петербург 2004.