Да ли се у цркви може молити за некрштену децу? Ово питање је само по себи горуће, као да је напојено болом – оно носи у себи посебно трагичан карактер за људе који су починили чедоморство, а затим пришли Цркви и кају се за овај грех. – «Зар је наше дете заувек погинуло, зар нема могућности да му се помогне?» питају они.

 Свештеник им објашњава каноне Цркве, да је спасење без крштења немогуће, али то не олакшава њихово мучно стање између очајања и блесака неоствариве наде и они с молбом гледају свештеника као да он има власт и средства да им помогне ако буде хтео. Пред овим људским болом неки свештеници као да се повлаче и сликовито говорећи не могу да издрже тугу женских очију због  изгубљеног  материнства, те  почињу да их  теше  апокрифским предањем.  Они лажу из самилости правдајући себе да лекари дају болеснику морфијум ако он трпи велике болове. Понекад се сами труде да поверују да је могуће да се спасу некрштена деца обраћајући се с молитвом мученику Уару или помињући их у одређене дане (Тројицка субота и празник чуда Арханђела Михаила). Црква је «стуб и утврђење истине», а свака лаж је од демона. Морамо указати оваквим родитељима пут између очајања и лажне наде, тачније како олакшати загробни живот детета.

Као прво, човек треба да постане свестан и да схвати зашто Црква у својим молитвама не помиње некрштене, зашто је у овом смислу тако категорична. Одговор је један: због љубави. Благодат црквене молитве, коју некрштени не може да прими само појачава његову патњу. Благодат, која није примљена као да се окреће против човека. Осећање губитка постаје за њега нарочито болно и оштро. Молитва мора одговарати духовном стању човека и степену његове пријемчивости. Постоји још и метафизичка страна питања, које се овде не дотичемо, тачније, некрштени у загробном животу остају под влашћу демона и у оковима првородног греха као проклетства. Они су оно тамно благо вавилонског цара о којем се говори у Библији. Служити погреб за некрштеног и певати «со свјатими упокој» значи лагати и лажју ширити власт демона над њима. Сама реч «спасење» има два аспекта, две стране, два значења – негативно и позитивно. Негативно значење је избећи неку опасност и невољу, на пример, искочити кроз прозор зграде у пламену, побећи од прогонитеља итд. Позитивно значење ове речи значи остварити главни циљ свог живота; спасити се значи заувек бити с Богом. Некрштени може да се спаси у првом значењу ове речи, односно да избегне паклене муке или да добије олакшање. Праведници, који су живели пре Христа Спаситеља налазили су се у паклу, али не у мукама, очекујући искупитељну Жртву. У једном од српских манастира постоји следећа фреска. Праотац Аврам седи на трону, окружују га душе деце; Аврам још није ушао у рај, али ово место, које се назива «наручје Аврамово» служи као обитељ за некрштену децу. Она нису у рају, али нису ни у вечним мукама.

У житију светог Григорија архиепископа Римског, описан је случај кад је он својом молитвом издејствовао ослобођење душе цара Трајана – познатог прогонитеља хришћана, од вечних мука, али ово не значи да је Трајан ушао у Небеско Царство - да би човек био у рају треба да има рај у својој души. Јефрем Сиријски и Василије Велики сведоче о томе да у паклу постоје различита места. Јефрем Сиријски пише да постоји место које се назива гејена, друго – тартар, треће – спољашња тама итд. Олакшање по молитвама угодника Божјих добијали су и пагани, о чему је душа египатског жреца говорила преподобном Макарију Великом. Некрштеном Господ може да да милост, али не и благодат Духа Светог. Некрштена деца у загробном животу могу да добију извесну утеху, али неће видети Господа.

Родитељи могу да помињу некрштену децу отприлике овако: «Господе, олакшај њихову судбину по вољи Твојој. Дај им милост коју могу да приме и немој моју молитву моју примити као дрскост, већ као глас грешника, који се каје.» Али после сваке овакве молитве треба додавати: «Нека буде, Господе, воља Твоја, а не моја. Ти боље знаш шта је потребно сваком од нас.»

Некрштеној деци може да се помогне и тако што ће се сиромашнима давати милостиња.

У последње време почели су да се издају апокрифи, који се проглашавају за предање Цркве, као и изврнута тумачења хагиографских дела. На пример, у житију мученика Уара је написано да се светац молио за спасење рођака своје доброчинитељке Клеопатре и да је његова молитва била услишена. У његовом житију није речено да ли су Клеопатрини рођаци били крштени или не, а аутори нових апокрифа су измислили верзију о томе да је мученик Уар молитвеник за некрштену децу. Познати екумениста, митрополит Никодим Ротов, је чак сачинио мученику Уару канон као заступнику за некрштене пред Богом.

Има случајева, истина ретких, кад родитељи моле да се крсти мртво дете или крију да је оно умрло некрштено како би свештеник извршио хришћански погреб. Овде се показује неверовање у Цркву и тајна мисао да човек може да буде милосрднији од црквених канона. Међутим, обреди и тајне Цркве, који се обављају путем лажи или насиља остају без дејства; и више од тога, они изазивају Божји гнев. Некрштена деца се не налазе ни у светлу, ни у тами, ни у блаженству, ни у мукама. Њихово стање личи на тихи сумрак после заласка сунца док још није наступила ноћ.

Неки богослови су симболично изображавали пакао у виду концентричних кругова. Центар пакла је место на којем се налази сатана, где стоји престо Луцифера: што је ближи центар муке су теже, што је центар даље веће је олакшање, које душа добија. На спољашњем кругу пакла налазе се некрштена деца и најбољи пагани. До њих не допире паклени огањ, они не осећају муке, али тамо нема Бога. Свети Атанасије Велики, Григорије Богослов и Кирил Александријски сведоче о томе да некрштена деца неће бити у слави као крштена и да неће бити кажњена као грешници, који су свесно чинили преступе.

Шта да ради жена, која је у свом животу чинила чедоморства? Пре свега треба да постане свесна тежине свог греха, да се покаје и да замоли свештеника да јој да епитимију – црквену казну чије испуњење привлачи милост Божију. Крв се омива само сузама. У древном патерику постоји прича о томе како је неки монах био чобанин. Једном је на пустом месту срео трудну жену и ђаво је у његово срце убацио помисао да погледа како се дете налази у утроби мајке и он је расекао женин живот. Затим се ужаснуо због почињеног злочина, али није пао у очај, већ је отишао у пустињу и почео је да води подвижнички живот исповедајући пред Богом и монасима-пустињацима свој грех. Плакао је дању и ноћу сећајући се како је убио два живота. Протицале су године. Господ је открио његовом духовном оцу да му је убиство жене опроштено и заповедио је да му то каже. Неколико година касније Господ је поново открио старцу да му је опростио убиство детета, које је било тежи грех јер је дете умрло некрштено, али је заповедио да му то не говори да овај не би попустио у подвигу покајања.

Чедоморци треба да буду опрезни кад су у питању две крајности: 1) да не оправдавају свој грех трудећи се да не виде дубину свог пада и да не варају своју савест. Чак и ако је до убиства дошло нехотице не сме се заборавити да су нехотични грехови последица и казна за хотимичне, које је човек раније починио. Разуме се, они су лакши од свесних, али за њих је такође потребно покајање и очишћење. 2) Очајање је крајњи степен унинија, стање безизлазности. Човеку се чини да за њега више нема спасења. Како оправдање греха тако и очајање доводи до истог резултата: човек се лишава покајања – јединог пута ка духовном препороду.

Покајање родитеља доноси одређено олакашање душама убијене деце, пошто између њих остају неке невидљиве везе. Покајање привлачи милост Божију на целу породицу, оно растерује невидљиву демонску таму, која се као отровни облак налази у кући у којој је било планирано убиство. Али покајање треба да буде спојено са следећим условима: да се грех не понавља и да се човек труди да помогне другима чиме помаже да они не чине овај злочин. На пример, нека таква жена помогне жени, која је одбила да изврши чедоморство у издржавању и васпитању детета. Као што смо рекли, она може души убијеног да донесе извесну утеху и радост својом молитвом и милостињом датом сиромасима. Ова свест дуга према убијеном детету треба да јој да снаге да чини добра дела. Кад буде ишла у храм, исповедала се и причешћивала, кад у сваком живом детету буде видела одраз свог убијеног детета и испољавала према њему бригу и љубав, душа њене деце ће за то време осећати утеху.

Треба одбацити, као своје непријатеље, и лажну наду у безнадежност. На оном свету мајка ће још видети своју убијену децу и иако њено покајање није могло да им замени крштење   она   ће   приликом   овог   сусрета   као   на   ватреном   испитивању   моћи   да   им   каже:

«Учинила   сам   велики   грех   према   вама,   али   сам   се   затим   целог   свог   живота   трудила   да учиним за вас све што сам могла.»

Из књиге архимандрита Рафаила Карелина "Како вратити породици изгубљену радост", Сакт-Петербург 2004.