header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Богословски факултет у Београду: има ли овде православних? Штампај Е-пошта
среда, 14 јануар 2015

 Превратна времена, какво је и ово у коме живимо, увек носе са собом и високу меру импровизације, несолидности, поремећену и испретурану лествицу вредности – од тога није остала поштеђена ни наша Црква у целини, део њеног епископата, свештенства, монаштва, па зашто би изузетак представљале и њене духовне школе. Уз постојећи галиматијас проевропских, секуларних, утилитаристичких (да не кажемо грубо материјалистичких), егоистичких оријентација потпуно логично уклапају се духовни неред и смутња, и ствара се чистина за брзи каријеризам у неминовној пратњи шарлатанлука и хохштаплераја. Све се то, посебно од 2004. (приступање Универзитету) сручило и на Богословски факултет.

Проређени професори који још имају побожности и страха Божијег (углавном старији свештеници), препаднути од новотараца, збуњено се већ деценију осврћу око себе и у себи. Суочени са новопостаљеним колегама зизиуласовцима и екуменистима, а у слушаоницама са студентима каријеристима који би били спремни да рођену мајку продају не би ли се дочепали положаја у вишим структурама – а који брижљиво лове њихове идеолошке грешке – принуђени су да буду на сталном опрезу. Да би избегли могуће неприлике, они чвршћег интегритета спутавају се у интерпретацијама и заклањају се за строгост фактографије, а они од мање чврстине праве незграпне компромисе са модерном теологијом. У предавања они уносе већ и на лицу видљиву потиштеност,  мрзовољу и отаљавање посла. Новотарци предају теологију која личи на торту: ред цитата из Библије или Отаца, па обланда зизиуласовских (или, код библиста, протестантских) фраза и цитата, прикладних и неприкладних – није много важно. Срећом те већина ових наставника и асистената нема много воље за рад у настави, па се часови масовно губе и све своди на испитивање по „провереној“ литератури.

И студенти су по непогрешивом инстинкту брзо схватили и прихватили игру. Цела теологија се научи зачас, јер све је само комбинаторика појмова „заједнице“, „другости“, „личности“ и „љубави“, нема бесмртности душе, нема етике, све је онтологија, спасени смо самим тим што приступамо Евхаристијској Чаши сваки пут, припрема није потребна, какви канони пред Свето Причешће,  каква исповест, какав пост, какве молитве за умрле - важно је само бити одан, боље рећи лојалан (јер оданост је врлина пријатељства и подразумева и приљубљеност уз Христа, а лојалност је идеолошки критеријум који је постао мера свих ствари). Неколико професора средње генерације, па и асистената, отворено говоре студентима да је посећивање служби Божијих неспојиво са студирањем теологије, а неретко се чују и веома ружне и недостојне оцене о епископату, монаштву, свештенству. Све то упућује обичне студенте (не каријеристе) на једини логичан закључак – да дигну руке од студирања. Да читају и уче оно што сами изаберу, а да овако осмишљене студије отаљају са што мање напора и формално, тек толико да добију диплому са којом ће моћи отићи на парохију или у школу где ће покушати да предају по закону своје савести науку Христову, учење светих Отаца и теологију Цркве.

Како ступити у ред изабраних? Како и коме се додворити да би вам се отворило доцентско или асистентско место на факултету? Неколико је утабаних путева. Прво – чији си ти, мали? Ако ти је тата професор, велики су изгледи да ћеш бити асистент. Професор Драган Милин довео је сина Саву, који годинама не пружа никакве резултате (шта сте читали од његових радова?), нити се сналази у предавањима и вежбањима. Дугогодишњи декан Прибислав Симић оставио је био сина Срђана, који је магистрирао и докторирао под сумњивим околностима (сумња се на туђе ауторство, у најбољем случају коауторство његових дисертација) и који је, када је избачен (после татиног одласка у пензију) ухљебље нашао у Фочи. О каквом се ту капацитету ради видећете после пет минута разговора са њим. Од професора су још утицајнији административци из Патријаршије, па је и син секретара Синода глатко примљен на место доцента, пошто се претходно школовао у иностранству примајући неколико стипендија (обични смртници тешко добију и једну једину).

Други могући пут ка успеху је да си близу епископа који је наставник и да си спреман да му одрађујеш све: да држиш часове уместо њега, да испитујеш студенте иако то асистент не сме радити по закону, да облећеш око њега као шестокрили серафим не би ли дотични епископ са веома лепом професорском платом остао поштеђен муке и тескобе универзитетског живота. Уз епископа браничевског асистенти су, наравно, ђакони из његове епархије. Бачки епископ годинама је ангажовао свештенике и ђаконе који су марљиво вршили све дужности у настави (укључујући и предавање старогрчког језика, иако нико од њих није био класични филолог). Можда је најиндикативнији случај дугогодишњег асистента донедавног викара бачког, садашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Порфирије је доведен за пастирску психологију као наследник академика Владете Јеротића (занемарите детаљ да он нема психолошко образовање, да му је теза везана за новозаветну теологију – сматрало се да га руковођење „Земљом живих“ препоручује за овај предмет). Али, стара је изрека да је послушање изнад поста и молитве. Послушање које је Порфирија онемогућило да држи наставу био је даноноћни (добро плаћени) рад у РРА. Решење се брзо нашло – нека и он да ухљебље неком добром момку који ће живети на релацији Београд – Ковиљ и радити све што презаузети Порфирије не може да стигне (уз пут ће му ипак донети лепу доцентску плату, ред је ред). И решење је нађено: Драган Каран, ратно сироче из Славоније коме је Порфирије у тешким ратним годинама помагао да заврши богословију, а затим га упутио на студије у Атину. Проблем овог избора је у томе што Каран такође није систематски школован за предмет за који је биран, тако да патролог добија пастирску психологију (магистрирао је на тему Философска и патристичка утемељеност дела Слово против манихејацаСветог Јована Дамаскина, а докторирао на Појму смрти и њеног превазилажења у Христу по учењу Светог Атанасија Великог). Наравно, Каран се у настави није снашао, са студентима је у сталном конфликту, а ко разуме његова предавања и смркнуте одговоре на било које питање, може се назвати срећником.

А кад се може епископима, може се и поповима, па је Владан Перишић нашао свој алтер его у опскурној личности Марка Вилотића, док је први архијерејски намесник београдски Владимир Вукашиновић ухватио за гушу Николу Јоцића (својевремено студента генерације) који знаде свашта радит, а он ће се господарит у тој Ружици, у свом намесништву, у Патријаршији, по невладиним организацијама и свуда где има шта да капне.

Тужно је и претужно помислити да је будућност српске богословске мисли и васпитање будућих свештеника и катихета у рукама оваквих људи. Тешко да међу њима има иједнога који би био кадар да, попут професора Философског факултета Михаила Ђурића, избаченог са Универзитета и осуђеног на две године затвора због просрпског држања у расправи о уставним амандманима из 1971. године, исповеди да је учио своје ђаке „да љубе истину као највећу страст ума и правду као највећу одредницу људског карактера“.

   Боже, има ли на том факултету православних?

Последњи пут ажурирано ( среда, 14 јануар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.