ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

                               СТИРОПОРСКА ТЕОЛОГИЈА У ДОБА АПОКАЛИПСЕ

                            (поводом текста оца Никодима „Откривање откривенога“)

Да ли се може јести стиропор?

            Стиропор може лепо да се обоји, да изгледа као камен или дрво; претпостављам - могао би и да се ароматизира, да се зачини, да се посоли. Али, његов укус би био, увек, један исти: стиропорски шкрт, незасићујући... Одбојан...

А кад у уста узмеш хлеб, све се мења: читави светови роде се под непцем. Неки пут су ти хлеб, со и вода укуснији од најлепших ђаконија. Хлеб враћа поверење у живот, сведочи да нисмо побеђени, да житна поља још увек рађају, и да о нама брине Онај Који се у Христу открио као Отац. Ово је текст о „стиропорским теолозима“ који тврде даје свака прича о блиском крају света - бемислена, и да је треба избегавати, да се људи “не плаше“.

Свети Оци често говоре о „хлебу богословља“, наглашавајући да теологија није обична, земаљска наука, него откривење Божје достојном човеку, човеку који се очистио, просветлио и обожио. По игуману Георгију Григоријатском, право богословље је САМО боговиђење, и реч о Богу из дубина обожености. Постоји и теологија људи који нису достигли ово стање, али, поштујући боговидце, својим ближњима излажу њихово учење. Трећа врста је „теологија“ без подвижништва, оно што је Свети Максим Исповедник звао „теологијом демона“. Јер, и демони су, као и апостол Петар, знали да је Исус - Син Божји (Мк. 3, 11); али, Господ им је забранио да о томе говоре, не желећи да се истина проповеда нечистим устима злог духа. Одвајајући литургијскo од подвижничког, супротстављајући евхаристијско исцелитељском, стиропорски теолози су упали у замку својеврсног утопизма гностичко-посвећеничког типа (гноза је, за њих, и „научно“ знање о прошлости Цркве, коју они „реконструишу“ и уносе у савремену црквену стварност.) Зато долази до раздвајања „есхатологије“ од "апокалипсе" (која је својина „слабих“ и „плашљивих“ хришћана, неспособних да живе у њиховом теоријском есхатону.) Зато код њих претерани нагласак на "овом свету", који треба волети и спасавати (али не примајући га у подвижнички очишћеном виду, него у његовом непреображеном стању.) Није нимало случајно да је на савремену стиропорску теологију толико утицао папски јеретички мислилац, језуита Пјер Тејар де Шарден, који је, говорио о "космичком Христу" и "Тачки Омега" ка којој, као универзалном спасењу, све стреми. Зато стиропорски теолози, остајући без православне аскетике, траже нове форме - од фројдовско-јунговске психоанализе до порицања саме потребе за "душепопечитељством", јер ће све бити решено "евхаристијском еклисиологијом".

Хришћани свих поколења су, у своје доба, пратили знакове времена, да виде када ће Христос доћи. Они се нису стидели да речи Христове и апостолске примене на час у коме живе. За њих је све било упозорење на гнев љубави Божје и све је било позив на покајање. Говорећи о "Историји Франака" Светог Григорија Турског, отац Серафим Роуз нас подсећа на основно схватање хришћанских историософа свих времена: "Свака појава у свету има своје "значење". Свети Григорије је стално пратио комете, земљотресе и сличне појаве. Кад краљ учини неко зло буде земљотрес; ако убије човека или неправедно казни цело село - бива глад. И Свети Григорије подсећа да Бог све види, да свака појава има духовни смисао - било да је комета, краљева смрт или нешто друго у питању. Он увек види везу између онога што се збива у свету и моралног стања народа. Када је морално стање лоше, земљотреси, глад и слично подсећају да нису на исправном путу и дају им повода да се замисле /.../ Истински узроци су: душа и Бог; Божје деловање и деловање душе. Та два чиниоца граде историју, сви остали спољни фактори - потписани уговори, економски узроци незадовољства маса, итд. - апсолутно су другостепени". Какав је био Свети Григорије, такав је хиљаду и по година касније, био и Свети Јован Кронштатски, прави литургијски богослов Цркве. И он је у историји свог народа гледао у Бога и душу као чиниоце. Прорекао је страдање дома Романових, и да ће се над Пермском губернијом, где су они претрпели мучеништво, уздићи ЦРНИ КРСТ. Питајући се откуд у Русији анархија, праћена штрајковима, разбојништвом и неморалом, Свети Јован је наводио само један разлог - неверје, безбожништво. Није се овај тајновидац Божји стидео да каже: "Очито, ускоро ће наступити дан Другог Доласка Христовог, јер је наступило у Писму проречено одступништво од вере (апостасија), мада се још није појавио човек греха, син погибије (антихрист), који се противи и преузноси изнад свега што се назива Богом или светињом..." За кронштатског пророка есхатологија није била одвојена од апокалиптике.

Да, стиропорска теологија је много удаљена од речи Божје! Јер, пророци Господњи су увек говорили живим, конкретним језиком, слободним од мртвачких формула. Чује ли се од стиропорских умова ова реч: "Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; јер се земља оскврни под становницима својим, јер преступише законе, измијенише уредбе, раскидоше завјет вјечни. Зато ће проклетство прождријети земљу, и затрће се становници њезини; зато ће изгорјети становници земаљски, и мало ће људи остати" (Ис. 24, 4-6). Или: "Зато рече Господ: Што се овај народ приближује устима својима и уснама својима поштује ме, а срце им далеко стоји од Мене, и страх који Ме се боје заповијест је људска којој су научени, зато ћу ево још радити чудесно с тијем народом, и мудрост мудријех његовијех погинуће, и разума разумнијех нестаће" (Ис. 29, 13-14). Зар то није садашња србска стварност? Толико мудраца, интелектуалаца, академика - и ништа! Ништа! Наше потонуће је све дубље и страшније! А зашто? "Јер су народ непокоран, синови лажљиви, синови који неће да слушају закона Господњега; који говоре видиоцима: немојте виђати, и пророцима: немојте нам пророковати што је право, говорите нам миле ствари, пророкујте пријевару, сврните с пута, одступите од стазе, нека нестане испред нас Свеца Израиљева" (Ис. 30, 9-11). Зар нису Срби, због страшних одступништава својих, дошли до онога што Господ вели пророку Јеремији: "Не моли се за тај народ да би му било добро. Ако ће и постити, нећу услишити вике њихове; и ако ће принијети жртве паљенице и дар, неће ми то угодити, него мачем и глађу и помором поморићу их" (Јер. 14, 11-12). Или: "И рече ми Господ: да стане Мојсије и Самуило преда Ме, не би се душа Моја обратила к томе народу, отјерај их испред Мене, нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? Тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко је за ропство, у ропство" (Јер. 15,12).

Да ли се неко (сетио судбине Книна и Косова читајући пророка Језекиља: "Зато ћу довести најгоре између народа да наслиједе куће њихове, и укинућу охолост силнијех, и света места њихова оскврниће се. Иде погибао, они ће тражити мира, али га неће бити" (Јез. 7, 24-25). А шта ће тек бити с народним пастирима који пасу саме себе? „Једу претилину и одевају се вуном, а стадо Господње пропада“ (Јез. 34, 2-3)?...

Стиропорски теолози чине све да умртве Свето Писмо: Исаију тестеришу на три различита човека, утврђују утицаје вавилонске митологије на Петокњижје Мојсијево, разглабају о метафорама у Књизи о Јову... Само да се не чује глас Господњи; само да се мирно спава у савезу са Вааловим жрецима из екуменских форума. А за то време, народ им умире од абортуса, озрачен НАТО ураном умире од СИДЕ, од наркоманије... Наркоманија је, у Београду, окужила сваку основну и средњу школу; како је у Београду, тако је и у провинцији. Но, мудраци-стиропорци не виде ту ништа необично, ништа чудно, ништа нарочито; они праве своје "симпосионе", окупљају се око "трпеза љубави", возе се у добрим колима - "кулирају", једном речју, доживљавајући есхатологију као добар дезерт на крају обилног ручка. Србију распродају, черече, комадају - не само Косово; отима се народно богатство, продаје се оно највредније ко зна коме и због чега, а они ћуте... Они с су "надполитични"... Расправљају о запети у некој схолији из 4. века, а нестаје нам тле испод ногу... И сутра, кад Србија постане права јужноамеричка банана-република, они ће се здружити са свим тајкунима и пљачкашима - новобогаташима, који ће постати (или већ сад јесу) главни ктитори, приложници и задужбинари нових храмова, гледајући да тако очисте своју тајкунску опогањену савест, обливену крвљу и сузама упропашћеног србског народа. Обични верници ће стиропорце питати: "Имате ли коју реч утехе за нас убоге, који немамо од чега да прехранимо своју децу, који смо без посла и без наде?" А они ће им одговарати фразама о есхатолошком оптимизму. Стиропор-теолози ће нас уверавати како нам је место Европи (као даје Европа-Европскаунија), а своју новоунијатску причу правдаће неопходношћу да Европа дише на "оба плућна - крила", православно и католичко (Шта су онда протестанти? Европе? Њена јетра? Њени бубрези?) Говориће како екуменисти јер неком нешто сведоче, јер толеранција нема алтернативу. И дивиће се папи, кардиналима њиховој моћи и учености, презирући србске Пилипенде који незнају ништа о новим теолошким "агендама", али знају да су спремни да гладују, а да не приме ватиканско жито. За њих, стиропорце и папирнате мудраце, нема апокалипсе и нема зиме. Јер, увек ће ту бити неки фондић типа "Рrо Оriente“ или "Конрад Аденауер", из кога ће дотицати парице за мало хлеба, дувана и вискија. Они ће, уз чашицу, увек моћи да расправљају о кападокијској пневматологији и оригенистичкој христологији, а народ - он је ионако "пагански", непросветљен, не зна византијски грчки и слави крсну славу, коју с презиром гледају сви образовани Новосрби, без недостатака у курикулуму своје теолошке едукације. Сит гладном не верује - поготову неко ко се наситио инославним мудролијама, и поготову не верује човеку гладном речи Божје и благодати која је обасјала Светог Григорија Паламу и Светог Серафима Саровског (који беше полуписмено биће из Тамбавске губерније, без озбиљнијих научни: референци.) Папирнатим теолозима Свети Николај Жички је припрости "богомољац", а Преподобни Јустин Ћелијски догматичар, који није знао да се изражава као хипернеопатристички синтетичари нове епохе. И Георгије Флоровски им је мутан - премного се позивао на богослужбену поезију, а премало читао Левинаса и Хајдегера, и још се усудио да за свој оpus magnum "О смрти на Крсту", узме мото из вечерњег молитвеног правила: "Мисао моју Твојим смирењем огради", што је доказ да је читао јутарње и вечерње молитве, па чак и молитвено правило пред Причешће (дакле, није веровао у аутоматску светост која се добија кад се човек аутоматски причести на Литургији, а подвиг му је што је устао раније него обично, недељом.)

Да, то је папирната теологија наших дана. Она се намеће као мера и провера Цркве, а препознаје се највише по презирању монашке духовности. Где год су монаси "петљали", нешто је погрешно, тврде стиропорци: и у типику, и у Литургији, и у схватању духовног живота. Треба се најзад разрачунати са тим монашким "наслојавањима" првобитне хришћанске духовности, то јест оног "есхатолошког" (које нема везе ни са смртним часом појединца и проласком кроз митарства, ни са смртним часом планете оскрнављене грешним делима људским, после чега ће, кад Господ све очисти огњем Љубави Своје, доћи "ново небо и нова земља".) Откривење Јованово нема везе ни са стварањем светске тоталитарне државе, којом господари моћна "закулиса" (израз Ивана Иљина) - то је, за стиропорце, "теорија завере"; нема везе ни са општим распадом морала (инсистирање на моралу је, погађате, "монтанизам"); оно има везе само са екологијом, и то у кључу у коме о еко-проблемима расправљају Уједињене нације и "зелени глобалисти". Свети Јован Богослов није видео звер, лажног месију, чији је број 666; он је у пећини на Патмосу видео само угинуле делфине и танкере из којих се излила нафта.

Стиропорска теологија је, као и стиропор, одлична за изолацију: изолацију од правих, животних проблема, од суштинских питања на која треба одговорити, од крвавих рана савременог човечанства. Стиропорски теолози се возају луксузним бродовима, од Дунава до Амазона, и расправљају о поправкама животне средине, у доба када је планета скоро сасвим уништена; за то време, глобални загађивачи бомбардују Србију, разарају Ирак и Авганистан. Стиропорски теолози се додворавају глобалистима, причајући о васељенској мисији нечега што они зову хришћанством, док мултинационалне компаније човечанству узимају воду и ваздух. Стиропорски теолози читају јеретичке литургичаре средине 20. века и баве се "литургијском обновом", а за то време сулуди генетичари клонирају овце, убацују ген за раст пацова у салату и ген рибе иверак у кромпир (да се кромпир не би смрзавао), а од банана очекују да им прави вакцине. Стиропорски теолози се баве прежвакавањем мисли Хајдегера - Левинаса - Сартра, и осталих мртваца, у доба кад је бодријарвско-слотердајковски постмодернизам такође мртав (а они га нису приметили; стиропорски теолози тек откривају Лакана.) И најновији им је изум - одвајање (онтологије од етике започето берђајевљевском "достојевштином", пренаглашавањем људске слободе.) И свођење љубави на трпезу љубави. И подвига на устајање ујутро да се оде на Литургију. И приче о аутоматској светости која се на евхаристијском сабрању стиче аутоматским причешћем (а шта ако је причасник претходне вечери у дискотеци узео "ексер" (екстази), или се напушио "траве"?) И придруживању Демокриту и Епикуру, "злим тирјанима душе бесамртне" (Његош), у пропагирању мртводушништва.

Стиропорски теолози су против свега националног што се пројавило у историји помесних и отачаствених цркава. Они су глобалисти источног обреда, за које је мера и провера "рана Црква", коју су сами конструисали (наравно, без аскезе). Може причешће на свакој Литургији, али не могу канони Св. Василија Великог који одлучују од Тела и Крви Господње за ношење амајлије шест година, а за утробно чедоморство двадесет година - а данас има жена које "одраде" и по педесет абортуса, о чему сведоче наши угледни духовници, код којих се људи још увек исповедају.

Иако су им уста пуна "дијалога" ("Дијалога") и "другог" ("Другог") они су највећи монологисти и монологичари, једноумци који неком реалном другом и другачијем ни не дају да приступи у њихов круг посвећеника "неопатристичко-синтетичке" гнозе, који мрмљају себи убраду да би други морали да се напрегну да их чују, и тако, тим приклањањем, потврде њихов ауторитет.

Но, православни хришћанин треба да остави мртвима да сахрањују своје мртваце, а он да јавља Царство Божје, не дозвољавајући себи нецеловит приступ Предању. Да, заиста: апокалиптични отрахови руше душу, и не дају јој да виде светлост Господњу; да, претворити себе зу логука који само најављује смак света - срамно је и недостојно вере у Онога Који је рекао да о том часу зна само Отац небески; да, брига за душу своју и својих ближњих мора да буде изнад бриге за то да ли се, где и када родио антихрист; да, Свето Причешће је циљ и смисао нашег живота, а на Литургији је све, осим Причешћа, које је живи Живот, иконични предокушај Царства; да, ми не чекамо антихриста, него Христа, да, ми нисмо паничари, него трезвеноумници... Али, учење о последњим временима деоје Светог Предања, и Свети Кирило Јерусалимски каже: "Знаш знаке антихриста; сећај их се не само ти, него их свима саопштавај нештедимице". Јер, ко зна за те знаке, неће веровати у евроунијатске бајке и глобалистичке басне, као што није веровао у марксистичку причу о "скоку из царства нужности у царство слободе" и Титову утопију "братства-јединства". Неће јуритји у екуменске загрљаје, засноване на вери у масонског Великог Архитекту Универзума, коме су све религије подједнако драге, пошто су све лажне, јер је и он, Архитекта, лажов и отац лажи. Учење о последњим данима је, за све те лажи, противотров; зато се и боре против њега стиропорски теолози, јер им се не уклапа у "агенду".

Али, хлеб богословља је бескрајно укуснији од стиропора квази-теологије, и привремена земаљска моћ којом стиропорци намећу своја мнења расејаће се као прах пред ветром. Драг нам је Платон, али нам је дража Истина; јер је Истина најлепши од синова људских, Господ наш Исус Христос, Слово и Премудрост Божја.

Post scriptum

Не, овај текст није плод каприциозности или ресантимана. Он је плод бола, страшног бола, онога: "Помагај, Господе, јер неста светих!" како је и цар Давид вапијао. А о свему овоме можемо учити од светоотачких умова наших дана, попут Јована Романидиса, који у свом делу "Светоотачко богословље" разобличава светлошћу науке Божје свако теолошко стиропорисање.

Ево шта он каже о томе ко је истински теолог, као и о томе да ли причешћивање неког аутоматски чини светим. "Ко је, дакле истинити теолог? Да ли је теолог само онај ко чита много теолошких књига и који је упућен у релевантну библиографију? Такав пре наликује неком, примера ради, микробиологу који је о тој науци читао у многим књигама, али који никада није користио микроскоп, нити је вршио било какве анализе. У свим позитивним наукама, онај ко представља ауторитет у својој науци свагда је онај који има искуства са предметом или феноменом којим се бави и који изучава, дакле онај ко има искуства у проучавању и који разуме феномене које проучава. У светоотачкој терминологији овај опит спознавања енергија Духа Светога назива се созерцање. Прва степеница на путу созерцања јесте опит самоделатне молитве Духа Светога унутар човековог срца, односно искуство молитве. Молитвом, када је она плод делатности благодати Духа Светога, почиње да се утврђује унутрашња вера у човеку. Кроз опит ове благодати Духа Светога хришћанин почиње да созерцава Бога, да спознаје Бога.

Хришћанин сада, имајући помоћ-благодат Духа Светога, заједно са путеводитељима Старог и Новог Завета, тј. са пророцима и апостолима, као и са оцима Цркве који су у Духу Светоме протумачили Стари и Нови Завет, може и сам исправно да тумачи Свето писмо и да се удуби у израз и мисао Светог писма и списа светих отаца Цркве.

У неким случајевима, овај хришћанин може повремено да се вине до виших стадијума созерцања, на пример, да просветљења или, када то Бог жели, до учествовања у нествореној светлости, дакле, до обожења. Са светоотачког становишта, теологје онај ко је досегао обожење, јер тада постаје непрелестив, може да богословствује без страха да ће запасти у прелест. Будући да су према светим оцима теолози само они који су боговидци, Црква је назив теолога дала само врло малом броју отаца, иако је много више светих богословствовало. Богословствујући, за разлику од теолога, јесу сви они који су достигли само просветљење, дакле непрестану молитву срца, и просветљени благодаћу Духа Светога могу да богословствују на основу опита обожених, али сами не дају ништа ново теологији. Постоје, наравно, и они који богословствују на основу размишљања, јер су, напросто прочитали неке теолошке књиге, али такво богословствовање оци Цркве забрањују. /.../

/.../ О обожењу је у православљу много написано, а неки који су о томе писали, сматрају да је обожење сједињење са божанственом које се збива у тајнама Цркве. Неки сматрају да тајне Цркве постоје, како би православни хришћани примили божанство када у њима узму учешће.

Тако, на пример, свети Симеон Нови Богослов, говорећи о молитви пре Божанског Причешћа, каже да нас оно "обожује и храни". Неки благочестиви сматрају да примањем Страшних Тајни примају јединство са Богом и да тако, на неки начин, као да узимају улазницу за рај, и да тако имају рај у џепу!

Али то што говори, свети Симеон говори за себе. Хоће да каже да је он, након Светог Причешћа, често задобијао нестворену благодат Божију, тј. имао је искуство обожења које му је Бог даровао. Имамо ли пак ми удео у Богу након сваког Светог Причешћа? Можемо да нагласимо да смо имали учешћа у божанству, једноставно зато што смо се причестили Страшним Тајнама, а да нисмо спознали осећање благодати Божије? На жалост, ово се разуме на овако погрешан начин на основу онога што неки благочестиви људи у Грчкој данас пишу. Али у светоотачком предању, обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење. Када то Бог жели, води га боговиђењу, тј. обожењу, и тада он и види Христа у слави,"

Post post scriptum

Свети људи наших дана, боговидци и богоносци, они који се нису причешћивали механичко-магијским начином, попут старца Пајсија, нису се стидели да људе упозоравају на опасности последњих времена. Он је, наравно, говорио да се нећемо бојати антихриста ако смо са Христом. Али, и додао је: "Ја, бедник, већ толико година вапим! Ово је стање страшно, незамисливо! Безумље је превазишло све границе. Наступило је време отпадништва, остало још само да дође син погибли (2. Сол. 2, 3) /.../ Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна религија по њиховој мери. Такви су планови ђавола. Ционисти већ припремају неког за месију. За њих је месија цар, односно владаће овде на земљи /.../ Црква треба да заузме исправан став, да говори, да објасни верницима, како би схватили да ће прихватање нових личних карти бити - пад. Истовремено, да тражи од државе да, у крајњем случају, нове личне карте не буду обавезне /.../ нажалост, неки савремени учењаци повијају своју духовну децу попут беба; тобож, да се не би ожалостили. "То није важно, није то ништа страшно; довољно је да имате веру у себи", говоре они /.../ Чудим се: зар их све ово што се дешава не приморава да се мало замисле над собом? И зашто не ставе бар један знак питања на тумачења свог ума? А шта ако они тако помажу антихристу у печаћењу, и увлаче у погибељ и друге душе?! када у Светом Писму каже: "Да би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мк. 13, 22), мисли се на то да ће се преластити они који својим умом тумаче пророштва. Дакле, иза савршеног система и кредитних картица, иза компјутерске безбедности, крије се диктатура над целим светом, јарам антихриста".

Да, то је то. Овај чланак је о томе - о стиропорцима маскираним у велеуме који од народа Божјег скривају истину о добу у коме живимо. Но, срце људско зна и осећа. Оно је са старцем Пајсијем, а не са кукавицама маскираним у објективне и непристрасне трезвеноумнике некаквог "неопатристичког" правца. Зато што је и у наше дане слао праве сведоке Истине, попут старца Пајсија, Богу нашему слава у векове! Амин.

http://www.vidovdan.org/article1736.html