Године 2010, 24. јануара, појавио се, у „Политици“, у „Недељној ревији“ текст Р. Поповића „Променити прво себе“, у коме пише:

“Професор који задовољно иде на часове, пословни човек који води успешну фирму, трговац коме се купци радо обрате и добију све одговоре... У овим временима неки би то назвали „немогућом мисијом”, али не мора тако да буде.Кад већ није могуће променити баш све око себе, што неки понекад пожеле, „рад на себи” је сигурнија варијанта – да људи из околине почну другачије да реагују. Добра комуникација са собом и другима део је приче о методологији НЛП. Иако би шаљивџије рекле да се иза скраћенице НЛП крије „непознати летећи предмет”, право име неуролингвистичко програмирање подразумева нешто много озбиљније. Бави се човековим чулима и пре свега његовим мозгом, како филтрира информације, како их меморише и користи. Лингвистичко у називу значи да ова методологија проучава на који начин се користи језик, изражавају осећања, а програмирање упућује на технике којима особа може да „репрограмира” нека понашања која јој нису корисна.

– НЛП изучава успех и подразумева технике које људима помажу да буду успешни у најразличитијим областима пословања, као и у приватном животу – каже Славица Сквајер, власница првог НЛП Института у Београду и међународни мастер тренер неуролингвистичког програмирања.

Претпоставимо да је извесна особа без посла, може ли неуролингвистичко програмирање да јој помогне да се снађе у животу и почне неки нови посао?

- Наша улога је да људима помогнемо да се развијају као личности и да постану успешни. Израз „снаћи се” има негативну конотацију јер се најчешће мисли да неко тако на непоштен начин долази до нечега – прецизира наша саговорница.  − Углавном, када код нас дођу на тренинг људи без посла или они који желе да га мењају, ми им показујемо на који начин да поставе своје циљеве и како да их остваре. Многи и не знају шта су им циљеви у животу, што није добро, али није најгоре, јер је свест о незнању први корак у учењу. Ипак, најгоре је када дођу и мисле да имају циљ, а то је на пример да њихово дете заврши факултет или им је циљ да промене некога. Потпуно је легитимна жеља родитеља да им дете заврши факултет, али није адекватно да им то буде животни циљ јер није продуктивно да себи постављамо циљ да неко други  уради нешто. То је осуђено на фрустрацију. Добро је да дете само жели да заврши факултет, у противном је оптерећено амбицијом која није његова, а родитељи могу да имају за циљ да му буду подршка, можда да обезбеде потребна средства и сл. уколико то дете заиста буде желело.

Славица Сквајер је ову методологију студирала  у Немачкој, а од 2004. године ради и у Србији на едукацији наших кадрова, углавном руководиоца успешних компанија.

– Проучавајући изузетно успешне појединце схватили смо да мера успешности није само, на пример, материјално богатство него да је неко успешан у ономе што од срца жели да ради, шта год да је то. Ако неко жели да буде успешан професор или социјални радник, продавац или менаџер и то постигне – тај је успешан, исто као и неко ко је желео милион долара и зарадио их. Успешност се мери оствареним циљевима, а то се постиже тако што успешни људи унапред имају веома јасну визију онога што желе да постигну. Дакле,они у сваком тренутку виде само крајњи резултат и не скрећу поглед са њега док се пробијају кроз свакодневне потешкоће, што им помаже да истрају у остварењу те визије без обзира на ситуацију и све спољне факторе, који су иначе одличан изговор за све неуспешне људе, а показали су се потпуно ирелевантнима када човек има јасну визију која му много значи – подсећа Славица Сквајер.

А шта каже некоме ко дође и најави да хоће успешну фирму са 50 људи којима ће сигурно исплаћивати плате.

– Фирма са 50 запослених и сигурним платама није и не може да буде сама по себи визија. Визија је када неко тачно зна шта жели да постигне на крају, који резултат жели да оствари. Ниједан успешан власник предузећа није отварао фирму тако што је хтео да запосли 50 људи који ће имати сигурну плату, иако су то постигли, само по себи им то сигурно није био циљ. Пре свега,успешни људи имају визију коју желе да остваре, којом желе да направе нешто што је вредно и корисно, а њима може да донесе благостање у сваком смислу, како материјалном тако и духовном. Успешни људи раде оно за шта њихово „срце гори”, у чему они виде задовољство – истиче Сквајерова.

Методологија неуролингвистичко програмирање се бави проучавањем људи који су изузетно успешни и та сазнања се користе за развој људске личности.

– Американци Ричард Бандлер и Џон Гриндер су први започели велико истраживање желећи да открију због чега је неколицина психотерапеута у Америци способна да направи велике помаке код својих пацијената. У неком моменту су схватили да без обзира на различите методе ти терапеути нешто раде исто, па су претпоставили да су те исте ствари кључне за њихов успех. Преклопили су податке и тестирали их на универзитету, а када су схватили да је изврсност могуће скинути, научити и пренети на друге,и то у најразличитијим областима, то је био почетак развоја НЛП-а као методологије која се бави успехом. Суштина НЛП-а је изванредна комуникација са собом и са другим људима, као и одређени ставови од којих се полази у тој комуникацији – истиче наша саговорница.

Питање је, наравно, колико ко може да се мења, поготово у зрелим годинама…

– Промене се сви који желе да се промене. Морам да напоменем да код нас долазе људи који су већ веома успешни, јер они схватају да рад на себи резултира успехом. Наши полазници сами бирају шта хоће да промене и шта желе да постигну у животу, а ми их учимо како да постигну жељену промену и остваре своје снове  –  одговара Славица Сквајер“.

А онда смо у штампи читали да је 14. октобра 2013. у Привредној комори Београда одржано предавање на тему „НЛП као најефикаснији комуникациони модел са применом у пословању, у организацији Центра за пословно образовање и Удружења „Клуб првих жена“.

Гордана Станојевић  Виталиано, са Mindwaves Institute из Бостона, тврди да свако од нас универзалну реалност доживљава на свој начин, па је НЛП средство за проширивање искуства. У свом тексту „НЛП-интегративни модел стања свести“ она, у извесном смислу, доводи НЛП у везу са мистичким реалностима разних религиозних искустава.           

НЕУРОЛИНГВИСТИЧКО ПРОГРАМИРАЊЕ, УКРАТКО

Неуролингвистичко програмирање настало је, каже Светлана Охрименко у свом чланку „НЛП као начин деформације стварности“ почетком седамдесетих година 20. века и плод је сарадње Џона Гриндлера, асистента на катедри лингвистике на Универзитету Санта Круз у Калифорнији, и Ричарда Бендлера, програмера и студента тог Универзитета. Они су изучавали методе познатих психотерапеута Фрица Перлза, оснивача гешталт – терапије,Вирџиније Сатир, породичног терапеута, као и Милтона Ериксона, познатог хипнотерапеута. Решили су да створе модел људске комуникације који није заснован на семантици, него на синтакси. Није важно шта човек говори, него како то чини. НЛП се бави структуром субјективног искуства – како организујемо оно што видимо, чујемо и осећамо, и како редигујемо и филтрирамо помоћу чулних органа оно што примамо из спољњег света. НЛП се бави и начином на који описујемо своја искуства и како делујемо, намерно или ненамерно, да бисмо постигли резултат. НЛП је постао веома популаран, па су почели да га примењују свуда: од бизниса до медицине, одајући му признање као ефикасном моделу општења. Гриндер је НЛП претворио у бизнис, а Бендлер је, почетком осамдесетих година прошлог века, тајанствено ишчезао, пошто је у његовом стану пронађена мртва девојка сумњивог понашања, а нађени су и наркотици. Постоји мишљење да Бендлер и даље ради са Пентагоном. Иако НЛП идеолози тврде да су чисти практичари, иза њих ипак стоји извесна теорија. То су тзв. Десет базичних претпоставки НЛП. Девет од њих се заснивају на тврдњи да је општење крајње субјективно, за разлику од уобичајене претпоставке да је у питању објективни процес. Није важно шта је речено, него како је то утицало на саговорника. Десета претпоставка каже да је „космос пријатељска средина, која изобилује ресурсима“ Дакле, хармонија са космосом један је од циљева НЛП. Главни циљ НЛП-а је да наведе саговорника да свет посматра очима „програмера.Ако се приликом разговора копира поза, покрети и ритам дисања саговорника, ако се користе кључне речи из његовог система комуникације, могуће је, на пример, почети са учесталијим дисањем.То код саговорника такође покреће процес учесталијег дисања, и он може да се узнемири. По Светлани Охрименко, НЛП може да буде опасан на два начина:као техника за увлачење у секту и окултизам, али и као самостална идеологија лишена духовности.

ЕРИКСОНОВА ХИПНОТЕРАПИЈА КАО ПРАОСНОВА НЛП

Сви који се баве НЛП-ом тврде да је хипнотерапија Милтона Ериксона једна од кључних основа њиховог рада. Ево цитата из његове књиге  (изд. 1976.), да бисмо видели о каквим методама је реч. Ериксон је оснивач тзв. индиректне хипнозе која примењује технике које пацијента воде ка аутономном терапеутском процесу. Њих примењују и тоталитарни култови да би човека одвели у зависност.

Ериксон, стр. 226-227: "Једна од најкориснијих сугестивних форми јесте питање које:1)           везује пажњу и фокусира је док, истовремено,2) помаже испитанику да допре до своје сопствене асоцијативне матрице да би открио корисне реакције које се 3)      могу   структуирати   у   нови   образац  понашања.Једним низом питања Ериксон често индукује транс и спроводи потпуну хипнотерапеутску сеансу... Питања су, дакле, сигурна метода за постизање транса. Изгледа да питање, више него било која друга хипнотичка форма, аутоматски изазива појављивање делимичних аспеката дотичних феномена, тако да се они могу изразити као могућа хипнотичка реакција."

Ериксон, стр. 176: "Главна тема коју Ериксон помиње у најнеобичнијим ситуацијама јесте да пацијент „не зна“ шта се дешава... То изненађење разбија пацијентов уобичајени смисао за стварност, он постаје збуњен, покушава да поправи стабилност и прихвата своку сугестију коју терапеут може применити, да би поново структуирао изгубљену реалност." Стр. 274: "Ово незнање у складу је са суштином транса, наиме, да се допусти да се аутономније и спонтаније реакције десе без навикнутих поставки свести које их структуирају, контролишу и њима управљају."

Ериксон, стр. 158: "Једна од Ериксонових омиљених метода поучавања испитаника састоји се у томе да новајлији пружа прилику да посматра једног искусног испитаника у трансу." Стр. 156: "... његово посматрање прелази, међутим, у непокретно зурење. Изгледа да С. примећује то и они се, ћутећи и дубоко, укоченим погледом и нетремице гледају у очи." Стр. 320: "Вајценхофер (1971.) сматра да је зурење у трансу узроковано смањивањем учесталости трептања, заједно са осетним смањивањем спонтаног, неусмереног, кратког покретања очне јабучице."

Ериксон, стр. 259: "Све појединачне речи и сви појединачни изрази који се користе да би се артикулисао тај општи контекст имају, ипак, своје индивидуалне и дословне асоцијације које не припадају том склопу. Те индивидуалне и сопствене асоцијације свест, наравно, обично потискује и искључује, трудећи се да схвати општи контекст. Ове потиснуте асоцијације остају, ипак, у Несвесном и могу под одређеним околностима транса, где су повећани дисоцијација и дословно прихватање, да играју значајну улогу у појачавању реактивног понашања које је изненађујуће за свест." Стр. 261: "Свесно је изненађено, јер му се унутар њега самога представља једна реакција коју оно не може да објасни. Реакција се тада описује као да се догађа „сама од себе“, без утицаја испитаникове свесне намере. Реакција изгледа као аутономна или „хипнотичка".

Ериксон, стр. 263: "Микродинамика сугестије и индукције транса:... (2) Свесне ставове ставити ван снаге... 5.) Когнитивно преоптерећење, 6.) Збуњеност, паралогизми..." Стр. 268: "Ериксон сеансу започиње примедбама које придоносе томе да свест буде пометена и стављена ван снаге."Ериксон, стр. 209: "Ако он (испитаник) не може да мисли на ходање и не може то да ради на уобичајен   начин   (у   будном стању), онда он губи равнотежу. Он је сада изгубио осећај за равнотежу, јер је у трансу изгубио свој осећај за     тело. Он је изгубио сензорску повратну спрегу, коју мишићи сачињавају   са централним         нервним системом, што значи да је изгубио свој осећај за равнотежу.

Ериксон, стр. 261 -262: "У трансу се жариште пажње фокусира на неколико унутрашњих реалности. Свест се при томе пре фиксира и фокусира на један релативно узак оквир пажње него што се расипа у широком простору као при типичнијем општем орјентисању у стварности нашег свакодневног опажања. Када је свест фиксирана и фокусирана у једном тако уском раму, она је онда у стању нестабилне равнотеже. Могућно ју је релативно лако „ставити ван снаге“ тако што ће јој бити померено тежиште, што ће бити измењена или заобиђена. Ериксон мисли да је циљ клиничке хипнозе - индукције у томе да се пажња фокусира ка унутра и да се неки обрасци понашања појединца промене. Стављање ван снаге пацијентове свакодневне свести јесте начин да се ставе ван снаге аспекти његових личних ограничења. Оно је и начин да се дезаутоматизују уобичајени начини функционисања појединца, тако да се дисоцијација и многе класичне хипнотичке појаве које је прате (нпр. регресија, амнезија, сензорно-перцептуална изобличења, каталепсије итд.) често манифестују на спонтан начин."

Ериксон, стр. 229 и 230: "Кад пацијент прелази у транс пустите га да скаче и до се увија, а онда тражите од њега да мирно ради на проблему. Најпре сте га ослободили његових свесних психичких кочница. Збуњивање („пустите га да скакуће и да се увија“) се користи да бисте човека ослободили његових      свесних психичких кочница.

Ериксон говори о губитку осећања за време, о изобличењу времена, као једном од обележја стања транса (стр. 364): "Он нове пацијенте редовно пита колико је сати, и то чим изађу из транса, да би спонтаним изобличавањем времена, које се обично јавља, верификовао транс."

Ериксон, стр. 241: "Контакт руку у трансу: (С. се припрема да оде у транс, али њене руке су склопљене у њеном крилу.) Ериксон: Сматрам да је нарочито важно да се не допусти међусобни контакт руку. Не знам зашто контакт руку делује као сметња. (Пауза) Сада прелазите у транс. (Пауза) Обичним језиком речено: „Руке морају бити отворене“. Када се руке додирују оне теже да се ухвате једна за другу. Међутим, ја желим отвореност за стимулансе, а не нешто што се затвара и искључује.

Руке представљају хемисфере мозга; код дешњака десна рука доминантну леву хемисферу, а лева рука десну хемисферу. Ериксон, стр. 315-317: "... многе од Ериксонових уобичајених форми вербалног израза намењене су, уствари, томе да блокирају или ставе ван снаге уредне, рационалне, апстрактне и управљачке функције испитаниковог уобичајеног левохемисферног знања... Померање од рационалног и аналитичког ка перцептуалном, кинестетичком и синтетичком функционисању, које је тако карактеристично за десну хемисферу... да у типичном трансу функционисање десне хемисфере може бити смањено као и оно леве хемисфере. Десна хемисфера се, због глобалнијег и дифузног карактера начина функционисања, може, заправо, лакше мењати него лева. Због тога смо често сведоци поремећаја телесне шеме итд., а да при томе нису блокиране оштрије ограничене лингвистичко-логичке функције леве хемисфере... Пацијенти са тешким (органским) повредама десне хемисфере показују изразит губитак просторне оријентације и поремећај осећаја за време... изобличење времена веома је типично за транс, а један од најпоузданијих знакова да се људи буде из транса јесте њихов покушај да се поново усагласе са својим телом... Начин на који се транс обично индукује... циља на промену начина функционисања како леве, тако и десне хемисфере. Ми, ипак, можемо да схватимо зашто се функције десне хемисфере обично очигледније мењају него оне код леве. Највећи број људи има чврсто устаљене навике да би функција леве хемисфере могла да се одржава и контролише више него функција десне, тако да десна хемисфера има слободу да се може мењати или ставити ван снаге лакше него лева. Пошто је лева хемисфера центар вербално-логичке свести, ова се може бранити против хипнотерапеутових вербално-логичких сугестија и може узвратити на њих. Насупрот томе, десна хемисфера је навикнута на сарадњу са вербално-логичким формулацијама леве хемисфере. Десна хемисфера треба, дакле, само да уопшти ову функцију сарадње да би се прилагодила терапеутовим вербалним сугестијама."

Очито је да Ериксонова хипнотичка метода може бити веома опасна ако се употреби као средство за манипулацију. Мада ју је Ериксон користио у терапеутске сврхе, њена злоупотреба је примећена у тоталитарним и деструктивним култовима, међу којима многи причају причу о људском потенцијалу и постајању „суперменом“. Примена Ериксонове методологије код НЛП у том смислу захтева нарочит опрез и преиспитивање.            Позната британска медијска кућа Би-Би-Си објавила је, 22. октобра 2013, вест да су извесни британски ратни ветерани, који добијају психолошку помоћ после ратних сукоба, одбили да се подвргавају НЛП терапијама, јер су их, оне, наводно, усмеравле ка суицидалности

НАУЧНИ СТАВ О НЛП    

У свом тексту „Тридесет пет година истраживања неуролоингвистичког програмирања“, пољски психолог Томаш Витковски показује да међу научним студијама које се баве НЛП-ом само 18,2% студија подржава ову психо – технику као валидну, 27,3% има неодређени став, а 54,5% пориче научну заснованост НЛП-а. Гарет Родерик – Дејвис са Универзитета Гламорган, у свом огледу „НЛП:карго култ психологија?“ каже: “НЛП је популарна форма интерперсоналне вештине и вежбања комуникације. Од почетка 70-их ова техника има нарочите исказе о начинима на које појединци перципирају свет око себе, и брзо се етаблирала не као пука помоћ у комуникацији, него и као форма психотерапије. Данас је НЛП знатан посао са великим бројем тренера, личним развојним програмима и образовним интервенцијама заснованим на начелима НЛП. Закључак је да после три деценије нема уверљиве теоријске основе за НЛП, а истраживачи нису пронашли никакав доказ за ефикасност истог који не би био чисто анегдоталан“.  Многи изучаваоци НЛП кажу да, иако ова техника нема потврду у о бласти неуронауке, она ипак функционише, што ја за њу и најбитније. Није важно да ли је научно,важно је да „ради“.

У свом тексту „Инволуција у науци: психолошке квазинауке“, руски научник В.П. Даниленко каже:“Постоје многе теорије које споља изгледају сасвим као научне, али чију веродостојност оповргавају истински научници. Те теорије се због тога називају квазинаучне или тобожнаучне. Оне улазе у домен одговарајућих квазинаука – квазифилософију, квазифизику, квазибиологију, квазипсихологију и квазикултурологију. Пример квазифилософије је „философија“ Сигмунда Фројда, који је у пансексуализму видео „златни кључић“ која може да отвори вратнице за решавање сваког проблема“.

По Даниленку, и НЛП је квазинаука. НЛПовци обећавају својим поклоницима брда и долине. Нуде лечење фобија и непријатних осећања за мање од једног сата, колико је потребно и за побољшање учења. Преједање, несаницу, пијанство, пушење лече,наводно, за неколико сеанси, побољшавају породичне односе и лече психосоматских болести.

Руски научник каже: “Теоретичари НЛП почели се да се баве моделима успешног понашања човека у друштву – модела који се налазе у свести људи чији је циљ успех у животу. Јасно је да нису могли за заобиђу изучавање сличних модела код познатих људи, који су и постали познати зато што су својим животом потврдили да су у главама имали ефискасне навике које воде ка успеху. Године 1978, Ричард Бендлер и Џон Гриндер објавили су књигу „Од жаба до принчева/ Уводни курс НЛП тренинга“. Она је имала запањујући успех. Од тада почиње тријумфални поход по Америци, а затим и по Европи“. Сами аутори о свом поступку веле:“Нисмо психолози, нисмо теолози, нисмо теоретичари./…/ Не нудимо ништа што је истинито, нудимо само оно што је корисно“.

 Даниленко каже: “Приметимо узгред, да занемараивање истине води НЛП с оне стране граница науке. Друга основна идеја НЛП усмерена је на оставрење прве, то јест на моделовање понашања које води до богачења по сваку цену – укључујући пренебрегавање истине.За основно средство тог моделовања они су прогласили програмирање или кодирање човека за безусловни финансијски успех. Циљ НЛП  је да помогне човеку да уклони све препреке на путу ка достизању таквог успеха.  На тај начин су творци НЛП реаговали на захтеве америчких бизнисмена, на потребе америчке тржишне економије.Што се тиче саме методике НЛП, њена суштина се своди на сугерисање човеку да он има неограничене могућности у постизању животног успеха. Сам садржај текстова, који су у темељу те методике, одликује се крајњим примитивизмом“.

Творци НЛП кажу да је човеку довољно да зна какав резулатат хоће, да буде гибак у свом понашању ( да уме да „производи довољно бихејвиоралних реакција да би од другог човека добио неопходан оговор“ и да „има довољно сензорног искуства да примети да ли је добио одговор који је желео“ ). Даниленко каже:“Дакле, главно је да од саговорника добијеш одговор који ти је нужан! То је сва НЛП мудрост! Какав примитивизам! Каква етичка неписменост! Какав потрошачки однос према човеку! Шта се њих тиче категорички императив Канта, који је позивао да се човек не посматра као средство, него као циљ!“

Даниленко сматра да је у питању најпримитивнија верзија америчког прагматизма, чији је позанти заговорник био Џон Дјуи.         

Наставиће се...