Не знам ко је конкретно – Турчинов? Порошенко? – издао наредбу украјинској армији да прекине примирје. Не зависно од тога, уверен сам да је одлука донета у Вашингтону.

Није случајно што је то самоубилачкој провокоцији претходила посета Кијеву Џорџа Сороша. Остарели ”филантроп”, који је партнерски са Стејт департманом спонзорисао све постсовјетске фашистичке режиме (од сакашвилијевске Грузије до порошенковске Украјине), најквалификованије је могао да оцени финансијско стање кијевског режима и да одлучи – има ли смисла продужавати његову агонију финансијским ињекцијама.

Његова изјава, коју су медији пласирали 14. јануара, није оставила места никаквим сумњама: пацијент је мртав, леш се укочио, свака реанимација је бесмислена.

Наравно, у Кијеву су од њега чули да се – ако се буде стругало и по дну и ако се Европа напрегне – још могу прикупити средства за даљу агонију. Само, Сорош је ставио до знања да је неопходно пронаћи 50 милијарди долара само за 2015. годину. Треба имати у виду да су у 2014. години (док су неупућени још полагали наде на стабилизацију кијевског режима) сви заједно – САД, Европска унија и ММФ – некако скупили само 20 милијарди долара које су наумили да Кијеву одобравају у наредне три.

Конкретно, Кијев је током 2014. добио само 7,5-8 милијарди долара, а и то у виду кредита. Јасно је зато да рачунати на 50 милијарди долара за само једну годину није уопште реално. Сорош је и сам признао да се узда једино у чудо.

А чуда неће бити – то је јасно и зато што се одмах после Сорошевог обраћања ЕУ са захтевом да се исфинансира Украјина – у Европи нагло променио медијски однос према украјинској кризи.

Европски медији (укључујући немачку телевизију) и разна удружења (укључујући Human Rights Watch) одједном су ”прогледали” и открили да кијевски режим ратује са мирним становништвом, да крши законе и обичаје рата. Још само мало, па ће и Европа видети да у Кијеву влада фашистичка хунта која је ногама изгазила сопствени устав…

Европа, дакле, новац неће дати. САД такође неће дати…

А у тим условима, подржавати у Украјини условну стабилност – чиме се Вашингтон бави од краја лета прошле године – апсолутно је бесмислено.

Већ у августу-септембру прошле године украјински политичари су се делили на две групе: већину су чинили они који су били спремни да свргну Порошенка, рачунајући да ће од новог преврата имати мање или веће дивиденде, и на мањину која је држала неутралну позицију. Сам Порошенко сопствену групу подршке није имао, нити озбиљан ослонац у министарствима силе. Зато он може једино да захвали САД то што још није збачен са власти јер је Вашингтон напросто забранио нови преврат.

Американци су одлично знали да Порошенко покушава да се сепаратно договори са Москвом о мирном решењу (јер му је само мир давао шансу да сачува и председничку фотељу и живот).

А САД је био потребан рат, па се отворило питање: зашто остављати на власти преплашеног и изгубљеног Петра Алексејевича. Међутим, Американце је увела у заблуду руска дипломатија.

Мир је био и јесте на руку Русији, пошто присиљава САД и њихове европске савезнике да некако одржавају у животу мртви украјински пројекат, а то значи да на њега троше и онако дефицитарне ресурсе.

Преврат у Украјини, који је изведен зато да би Кијев постао не само вечни извор непријатељства Русије и ЕУ, него и црна рупа која гута ресурсе Москве, није испунио ниједан од тих својих  здатака – годину дана након преврата Украјина наставља да спаљује ресурсе САД.

С обзиром да је Украјина само једна од равни глобалне конфронтације Москве и Вашингтона – даља концентрација напора у тој равни за САД постаје неповољна. Американци не могу са ње да оду, јер би је заузела Русија, а то би био геополитички пораз Вашингтона.Самим тим, Американцима је потребно да ту ”раван” разоре.

Логика је у овоме: нека победник добије рушевине и леш Украјине који се распада – кад већ нисмо успели да му вежемо и руке и ноге јединственом Украјином.

Дакле, пошто би Русији одговарало да САД напусте Украјину што је могуће касније, руска дипломатија је безмало целу протеклу годину изигравала грбавог, глумила је слабост, изгубљеност и спремност да се преда. А Американци су – рачунајући да ће Русија клекнути, што би решило све њихове проблеме – одлучили да засад не дотуку Украјину. Зашто?

Зато што би – после победе над Русијом – питање издржавања кијевског режима на рачун Москве било решено само од себе.

Али, све што је добро – заврши се пре или касније.

Већ почетком децембра постало је јасно да Вашингтон може рушити Русију колико год буде хтео, али да није у стању да је сруши, да ће се пре срушити сам.

Зато се поново поставило питање – посебно због неопходности да се скраћују линије геополитичког фронта ради концентрације ресурса на приоритетним правцима, а напуштања ”терена” на којима се утакмице губе – шта радити са Украјином?

Чим је постало јасно да Сорош неће пронаћи финансије неопходне Кијеву, судбина те земље, политичара и становништва, па и ”креативне класе” која је била привикла да је проблеми не дотичу – била је решена. Зато је рат букнуо новом снагом.

Сједињене Државе су одлично знале колико је неспособна украјинска армија и колико су за време примирја ојачале оружане снаге Доњецке и Луганске Републике. Јер, за то није било потребно седети у Комитету начелника штабова. И из отворених извора се могло лако закључити да ће украјинска армија – чак и при интензивности борби какве су вођене 18. јануара дуж целе линије фронта – исцрпети своје могућности за вођење активних дејстава за само три-четири недеље, а да ће почети да се распада после само још једне, највише три, недеље ратовања.

Притом је било јасно да ће са поља боја прва нестати украјинска артиљерија која већ сада, судећи по интензивности ватре, већ заостаје за армијама ДНР и ЛНР, чак и по количини муниције. А још су обе републике очито стално добијале нове пројектиле уместо већ испуцаних, док украјинска армија попуњавати резерве граната и ракета тако није могла.

Након што је украјинска артиљерија била лишена могућности да равном мером узвраћа артиљеријама ДНР и ЛНР – топљење њених резерви је постало питање блиског времена. А са нестајањем резерви – распад фронта постаје неизбежан.

Дњепар

Украјина није у прилици да надокнади губитке ни уз помоћ објављене мобилизације. То не би могла чак ни кад би успела да мобилише све које је наумила. Уосталом, мобилисани би се, у најбољем случају, налазили у центрима за обуку у моментима урушавања фронтова.

Американци су све ово знали, али су натерали украјинску армију на бесмислену офанзиву за коју она уопште није била спремна. То јест, украјинску армију су осудили на уништење, а фронт на – распад. Због чега је ово потребно САД?

Зато што Американцима више није потребна недостижна победа у Украјини већ ликвидација саме Украјине, али – туђим рукама и са што већом вајдом за себе.

Три-четири недеље интензивних борби не само што би истрошиле украјинску армију, него би и присилиле оружане снаге ДНР и ЛНР да саме претрпе значајне губитке.

Устаници Донбаса још од првих дана – иако су губици украјинске армије знатно већи – признају да и сами имају десетине и стотине убијених и рањених.

Не заборавимо да армије ДНР и ЛНР сада броје – по најоптимистичкијим рачуницама – не више од 30-40 хиљада људи. Ако се има у виду да 10-15 хиљада отпада на позадинске и јединице које чувају најважније објекте – то значи да у борбеним јединицама две републике немају више од 20-25 хиљада људи.

Ово значи да би и њихова реална борбена способност – ако би изгубиле 3-5 хиљада бораца (убијени и рањени) током три-четири недеље интензивних борби – такође била знатно смањена.

Све у свему, до средине фебруара украјинска армија ће почети да се распада и да се дезоорганизовано повлачи. С друге стране, малобројни устаници, који ће такође претрпети озбиљне губитке, неће бити у стању да брзо заузму територије које остави украјинска армија. Јер, између Доњецке и Луганске Републике и Кијева налазе се велике територије на које ће у таквом ситуацији осећати вакуум власти, па би се на њима устаничке и поједине кијевске јединице које су сачувале борбену готовост налазиле у некој врсти ”сендвича”.

Могло би доћи чак до тога да се улице једног те истог насеља налазе у рукама различитих наоружаних група…

У таквој ситуацији нагло би се повећала ”емотивност” нацистичких батаљона сконцентрисаних у великим градовима југоистока ради одржавања власти Кијева, а много нервознија би постала и кијевска пропаганда. Силно би се појачала њихова кивност на власт која их је ”издала” и на проруске активисте – пету колону која им је нанела удар са леђа.

У таквој ситуацији, да би Украјина планула биће довољан било који повод…

Међутим, неће бити довољно организовати велики терористички акт или целу серију у име „проруских партизана” (или „агената руске Федералне службе безбедности, војне или обичне обавештајне службе). Провокација ће морати да заталаса украјинску нацистичку заједницу и да је усмери у одређеном правцу.

Осим тога, мораће да буде парализовна (или изгледати тако) украјинска власт. Коначно, ће морати да буде у потребној мери крвав, прилично аморалан и „закачити” управо оне слојеве становништва које нацисти сматрају својима.

При оваквим условима, само један терористички акт (чак и кад би неко дигао у ваздух Чернобиљ) не би био довољан.

Потребна ће бити погибија неке крупне политичке фигуре или фигура да би се тобоже (или реално) парализовала украјинска власт како не би могла, чак и ако пожели, да заведе ред.

Порошенко је идеална сакрална жртва (тим пре што је за Американце – издајник), али – да сам на месту „младог генијалца” Јацењука – ја се такође не бих осећао опуштено.

Са ликвидацијом Украјине, Јацењук такође постаје непотребан и чак опасан јер би могао давати исказе неком „Међународном трибуналу за бившу Украјину”.

Земљи без економије такав симбол економисте –једнако великог, као што је Јушћенко био велики банкар - такође није потребан.

Украјини нико више неће дати кредите ни због Јацењсука, а ни без Јацењука. Херојска смрт је једина корист коју он може донети САД.

Ако неко дигне Врховну Раду у ваздух за време пленарног заседдања којем истовремено буду присуствовали Порошенко и Јацењук – имате право на један покушај да погодите ко ће бити проглашен кривим нез икакве истраге.

Поготово ако још неки „народни осветници” за то преузму одговорност.

Наравно, нацистима из батаљона који ратују против Донбаса – пљуцка се на Порошенка и Јацењука. Али, у Ради ће на том заседању бити и њихови команданти. И Јарош, и Парасјук, и козак Гавриљук – а не осветити се за њих већ би било срамно.

Осим овога, да нечега не би фалило, могу се паралелно извсти терористички акти у болницама у којима се лече „хероји антитерористичке операције”.

Можете ли да замислите како би варварско убиство беспомоћних „хероја” било третирано у украјинским медијима? Њима инструкција из америчке амбасаде не би била погтребна – они би све сами правилно одрадили!

А вишња на торти могло би да буде минирање неке хидроцентрале на Дњепру. То би Американцима одједном решило неколико проблема.

Као прво, реална разарања која би направила водена стихија не би била тако велика, али би унапред постављене камере могле да покажу ужаснију слику од онога што је било виђено  за време цунамија на Тајланду. А „експерти” (чак по својој иницијативи) одмах би почели да говоре о милионима потенцијалних жртава.

Као друго, то би аутоматски одвојило леву обалу Дњепра од десне. Бране би биле дигнуте у ваздух, а мостове би однела вода. То би значило да народни устаници без руске армије не би били у стању да форсирају Дњепар.

А треће, ако буду успели да све то (од ликвидације политичке врхушке до намерно изазване технолошке катастрофе) буде изведено за 3-5 или десет дана (а обавезно ће бити јер ЦИА за то и хране), па још успеју да за све то окриве Русију и Доњецку и Луганску  Републику – макар за саучесништво или бар за индиректно подржавање терориста – у том случају међунродна заједница сигурно неће бити у стању да брзо и консолидовано узме под контролу ситуацију у Украјини.

Свако учешће Русије блокираће Запад који ће оптуживати Москву за сучесништво у злочину. Било какво разрешење ситуације само снагама Запада такође ће бити немогуће (чак и ако САД и ЕУ одлуче да не делују на бази резолуција УН) јер за то неће имати довољно оперативних и слободних војних снага.

На крају, легитимно представљати Кијев –док то још буде потребно САД – биће у стању једино Турчинов на челу онога што остане од владе, а и тај остатак би лако могао нестати.

Даљи развој догађаја био би разумљив.

Нацисти би кренули да се свете за своје „ратне другове”. Укључили би се њихови батаљони разбацани по целој земљи, а нацисти из украјинске Службе безбедности и МУП би им помогли.

Устаници су још у стању да пруже руку помоћи Харкову и левообалним рејонима Дњепропетровска и Запорожја и да пробије копнени коридор до Крима. Али, даље без Русије не би могли да продру јер не би било мостова.

Партизанске групе су јаче на левој обали. Оне би се, наравно, бориле и у Одеси, можда чак и у Кијеву, али би снаге биле неједнаке.

Партизански отпор на десној обали створио би прилику да нацисти изгубе подршку „креативне класе” која је опслуживала кијевску хунту. Та класа у САД никоме није потребна јер не уме ништа да ради, а навикла је да добро једе.

Нико је неће хранити само за „украјинство” (коме је потребно украјинство без Украјине?!).

Нико од њих не зна много појединачно, али би сведочења свих њих омогућила да се састави мозаик онога што се догађало. А ако они њени припадници за време нових „украјинских ексцеса” буду побијени у сопственим кућама – каш што „тутси” кољу „хуту” и као што „хуту” кољу „тутсе” – то ће бити жалосна особеност грађанског рата.

Гурнувши Украјину од сомализације ка руандизацији, САД ће бити у стању да минимизују ефекте свих победа Русије и да крвљу залију трагове свих својих злочина, а што је најважније – учиниле би своје учешће у тражењу решења за Украјину, које би потом уследило, не само нопходним, него и неизбежним. Јер, Американци би тако сачували своје позиције на европском континенту и контролу над преплашеном ЕУ.

Ово је само један од могућих сценарија провокација које за Вашингтон решавају проблем спаљивања украјинског терена за игру. А сличних сценарија могу бити стотине. И, сви могу бити реални – штавише, Американци би требало да их већ разрађују. Иначе, њихове специјалне службе, Пентагон и Стејт департман утаман троше државни новац.

Број злочина које су Вашингтон и Кијев већ починили, не чини изнети сценарио ничим посебним, сасвим обрнуто – сам сценарио се потпуно уклапа све досадашње догађаје.

Сто жртава на „мајдану” у фебруару 2014-те само је стимулисало државни преврат, стотине жртава из обореног малезијског „Боинга” омогућиле су им да започну летњу офанзиву, а десетине хиљада убијених грађана Украјине – служе им као средство притиска на Русију.

Чиме се десетине хиљада жртава разликују од стотина хиљада или чак милиона? Само тиме што САД досад нису имале потребну да организују хекатомбе на месту данашње Украјине. А сада се та неопходност појавила.

Спасити људе могу само две околности:

- традиционална неспособност украјинских извођача америчких планова да успешно реализују макар један;

- и пословична умешност Путина да смисли прави излаз и из најбезизлазније ситуације.

Али, такве ствари су изван домашаја рационалне анализе. То је оно: како се посрећи…

Извор: „Факти“