МИРЈАНИ НИСУ САСЛУЖИТЕЉИ, НЕГО САМОЛИТВЕНИЦИ ЈЕРЕЈА

УМЕСТО УВОДА

Дванаест векова у Цркви свештеник литургијске молитве чита тихо, тако да се чују само у олтару. И то није последица било каквог „искључивања“ мирјана из Литургије, него Божијег откровења о свачијем месту у Служби Евхаристије. Међутим, у 20. веку, под изговором да је потребна „литургијска обнова“, појавише се модернисти који, у протестантском стилу, почеше да тврде да лаици имају иста права као и клирици, и да они  „саслужују“  свештенству приликом анафоре, литургијског узношења дарова Хлеба и Вина који се, Духом Светим, претварају у Тело и Крв Христову.

 Пошто су новотарци у Цркви од Истока заузели важна и утицајна места, од богословских школа до епископских катедри, њихово учење, засновано на погрешним тумачењима историје богослужења, почело је да се шири и продире међу мирјане у свим помесним Црквама, тако да је данас веома раширено и утиче, све више, на понашање хришћана, који губе осећање светиње и постају, не дај Боже, плен долазећег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Јер, антихрист не може да дође док се Света Литургија служи како треба, по типику Отаца, и док верници на Литургији знају пред Киме стоје са страхом и трепетом.

Због свега тога, дужни смо да подсећамо православне Србе на основне истине о богослужењу у Цркви Христовој, држећи се онога што су нам оставили Свети Оци и богомудри пастири.

ИСИХАСТИЧКА ЛИТУРГИЈСКА МУДРОСТ

Када је једном приликом јеромонах Јефрем из Волоса, ученик славног старца Јосифа Исихасте, препородитеља светогорског монаштва у 20. веку, служио Свету Литургију, збило се ово (о томе пише отац Јефрем Филотејски и Аризонски, ученик старца Јосифа, у књизи „Мој старац Јосиф Исихаста“, Београд, 2014, стр. 148):“Једног дана десио се следећи, непријатан догађај: старац је на свој начин, али веома лепо (имао је пријатан глас) појао херувимску песму. Отац Јефрем је за то време оне молитве, које свештеник чита у себи, читао наглас. Старац му је због тога приговорио:“Немој их читати тако гласно, оче, изговарај их тихо, као што Типик налаже да се изговарају“. Као исихаста, старц је инсистирао да се све одвија према установљеном поретку и ту тишини, како би могао да твори умну молитву“.

То је предање Свете Горе, мере и провере православног начина живота и мишљења.            

ЛАЖНО ТУМАЧЕЊЕ „СВЕОПШТЕГ СВЕШТЕНСТВА“

Руски теолог и апологета, Николај Каверин, у свом тексту о гласном читању тајних молитава, између осталог, каже да се у последње време, тобож зарад „мисионарских“ циљева, настојава на што гласнијем изговарању свештеничких  молитава:“Корени таквог захтева налазе се у протестантском учењу о СВЕОПШТЕМ СВЕШТЕНСТВУ ЛАИКА – МИРЈАНА, и, што је последица овога, учењу да они саслужују свештенику, који је само предстојатељ, а на савршитељ Свете Тајне; “Ви сте – царско свештенство“ (1Петр.2,9).То протестантско учење развио је протопрезвитер – модерниста Николај Афанасјев ( умро 1966 ). По њему, сви мирјани не само да учествују или се моле на литургији, они саслужују свештенству. Треба уочити да, по таквом протестантском схватању Евхаристије, на литургији не може да буде мирјана који се не причешћују (одатле захтев свештеника новотараца да се мирјани причешћују на свакој Литургији, јер у Православној Цркви јереј који служи Свету Службу не може да се не причести). А, у складу с учењем проте Афанасјева, који је до крајности развио свештеник Георгије Кочетков, пошто свештенику у олтару не саслужује само клир, него и сви верни, недопустиве су било какве молитве „тајне“, скривене од „свештеника“ – мирјана. Због тога није потребна ни исповест пред причешће ( јер, ни свештеници се не исповедају пред сваком Литургијом, нап. В.Д. ) Зато није потребан ни иконостас, што „недемократски“ одваја свештенство које стоји крај Часне трпезе у олтару, од осталог „свештенства“, које не стоји крај Трпезе. Свуда се мора сачувати равноправност, са којом је неспојиво и недопустиво постојање у Цркви јерархије, иконостаса, „тајних“ молитава и осталог, јер је то – недемократски!“

ПРАВОСЛАВНО ПРЕДАЊЕ О МИРЈАНИМА НА ЛИТУРГИЈИ

Николај Каверин додаје: “У складу са православним поимањем речи апостола Петра о „царском свештенству“( 1. Петр.2,9), мирјани не поседују благодат свештенства и зато не могу да саслужују свештенику. Неопходност тајног читања молитава повезана је са природом самог свештенства. Тајне молитве, као део Свете Тајне, су свештеничке молитве, и припадају свештенству. Њих треба да произноси свештеник сам. Богослужбена реформа Католичке цркве 1969. године коју је спровео папа Павао Шести после Другог ватиканског концила (1962-1965) подразумевала је да у чину мисе верујући изговарају речи молитве скупа са служашчим свештеником“.      

Протојереј Игор Белов пише:“/…/Господ управо кроз свештеника и помоћу свештеника савршава Свету Тајну. Мирјани при том нису ни служитељи, ни саслужитељи, него САМОЛИТВЕНИЦИ. У томе је начелна разлика. Сваки црквени чин има своје нарочито учешће у „општем делу“ служења Литургије. Молитве анафоре су тајносавршитељне, (а нису ни само благодарствене, ни прозбене, ни покајне, које су доступне свима), и може да их чита само свештеник, који је добио благодат свештенства при рукоположењу. Не могу да их читају не само мирјани, него чак ни ђакони, ни обични монаси. Ако свештеник те молитве чита наглас, мирјани престају да буду само његови самолитвеници, и постају незаконити САСЛУЖИТЕЉИ Свете Тајне. Зарад самолитвеног учешћа у Евхаристији мирјанима је увек било довољно да слушају возгласе и песмопоје, који се, у складу с типиком, наглас произносе. Тајне молитве припадају само јерархији. За молитве које се, по типику, читају наглас (катизме, канони, часови, итд) у цркви је нарочито установљено такозвано псалмодијско читање – без експресивности, да би се на тај начин прикриле личне страсне емоције онога ко их чита, које не припадају сфери духовној, него душевној. Читање тајних молитава на Литургији гласно омета молитву не само мирјана, него и свештеника који саслужују“.  

Наставиће се...