header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Бог, човек и машина (1) Штампај Е-пошта
четвртак, 12 фебруар 2015

 ТЕХНОЛОГИЈА И ЧОВЕК

Познати француски философ и критичар модерног доба, Жак Елил, приметио је да човек веома површно доживљава свој однос са техником. Он каже: "Насупрот онога што уобичајено чинимо, ми више не можемо разумети технику за себе. Ниједна технологија не може да се разуме одвојена од целине, јер она постоји само као део целине. Постављамо питање: "Какви су ефекти телевизије? Може ли се избећи њен утицај? Можемо ли управљати телевизијом?"

 Реакција је увек примитивна: "Али телевизија нема никакву власт нада мном. Могу да угасим апарат кад год хоћу. Ја сам сасвим слободан од ње". Одговарамо на питање као да је телевизија сасвим изолована појава, која не зависи од система. Исто је и са аутомобилом. Истраживачи, на пример, испутују ефекте аутомобила на појединца или друштво, као да он није део једног технолошког система, део крајње сложене технолошке мреже".

Елил је приметио да савремена технологија, која прожима цело друштво, нема ничег заједничког са техником којом се човек делимично служио кроз читаву своју историју. Техника је некада била само помоћно средство; данас је технологија начин мишљења и живота! Технолошко мишљење и делање је супротно религиозном погледу на свет, који, клањајући се Богу, поштује и човека. (Како је говорио Свети Николај Жички, гесло нове Србије мора бити "Човек изнад свега, а Бог изнад човека") Фритјоф Шуон примећује да "светац може да конструише ветрењачу или воденицу, али нема свеца који би могао да изуми машину", управо зато што технички прогрес савременог типа подразумева менталитет туђ духовности...

НЕКАД И САД

Техника није могла да постане савремена свудаприсутна сила у епохи у којој је човек сматран круном свих живих бића. Тек у епохи просветитељства, када је проглашено да је "човек машина" (Ламетри), било је могуће да помоћно средство човековог живота на Земљи, пролазној и припремној "станици" на путу ка вечности, постане господареће. Да би себи "олакшао живот", човек је пристао на све могуће отежице, које га лишавају природног света датог Богом. Елил каже:" "Човек је саздан да ради мишићима, и тако обавља своје дневне дужности, али погледајмо га сада - као зунзара залепљена на траку за ловљење мува, он по осам сати седи за столом и не миче се. Петнаест минута гимнастике не може да замени осам сати одсутности. Људско биће је саздано да би удисало здрав, природан ваздух, али сада удише маглуштину која се састоји од издувних гасова. Створен је да живи живом окружењу, али станује у свету камена, цемента, асфалта, стакла, гвожђа и челика који подсећа на пределе месеца. Дрвеће вене између стерилних и слепих фасада. Мачке и пси полако нестају из градова, као што су коњи већ нестали. Само пацови и људи настањују мртви свет". Машина, по Елилу, више не служи човеку - она мења његову суштину.

Човек је саздан да прелази шест километара на сат, а сада, авионом, прелази хиљаду. Раније је јео кад је гладан, а сад једе кад му то каже часовник. Мит о прогресу, као сталном напретку човечанства без Бога, уверава становника урбане пустоши да је ипак "боље него што је икад било". Фасцинација технологијом је фасцинација магијском моћи: од механичког часовника до компјутера, који командује огромним, левијатанским системима, тече процес идолатризације дела сопствених руку. Часовник није, попут парне машине, био концентрација животињске - коњске - снаге; он је био нека врста концентрисане снаге ума, вечно тачан и нерасејан. Символ метафизике настале на њутновским темељима је Бог Часовничар , који је све ставио у погон и онда се повукао. Теодор Рошак је стога потпуно у праву кад каже да је прва машина којој се човек поклонио као божанској управо часовник: "Будимо се уз звук будилника и живимо темпом који нам диктира сат на руци", вели он. Часовничари су у 18.веку, епохи енциклопедиста, већ правили прве механичке лутке, претече данашњих робота; свирали су механички инструменти, а лутке су играле, певале, чак и писале. Швајцарски механичар Жак Вокансон направио је вештачку паткицу која је могла да хода, седи, гаче, покреће крила, једе, вари храну, па чак и избацује измет. Европа је била у заносу. У таквом свету, Жилијен Ламетри је човека прогласио "органском машином". Рошак каже да је ламетријевски поглед на човека присутан и данас, само суптилније скривен. Наиме, сви појмови које користе генетичари објашњавајући тајну живота преузети су из кибернетике (сетимо се само генетског кода" и "ДНК - информације"). Из тога се рађа тоталитарна идеологија преупрошћавања људског бића. Пошто машина, ма како савршена, ипак не може бити ЧОВЕК, човека треба свести на механизам, на просте реакције свести његове навике, укусе, идеје... И Алвин Тофлер, познати футуролог, уочио је да је механички часовник толико обликовао човека да сви ми усвајамо идеју дана као 24-часовног периода, чији се делови састоје од 60 минута, а минути од 60 секунди, а да се уопште не питамо зашто је усвајамо, и да ли је она "онтолошки" тачна. У том смислу, после уласка компјутера у наш свет, Тофлер сматра да западно човечанство технологију коју примењује доживљава као велику машину, а знање као њено "погонско гориво": зато је дошло до убрзања историје - машина се храни све моћнијим горивом.

СУВИШНИ ЧОВЕК

Компјутер, заснован на једноставном, бинарном коду, саздан као машина за бројање и памћење, постепено је ушао у средиште човековог света. Због компјутеризације, све више људи губи посао и постају непотребни. Џон Нисбит, писац "Мегатрендова", одавно је уочио да је прва фаза у употреби нових технологија нешто што се остварује применом "технике најмањег отпора". То јест, нове технологије се примењују прво тамо где ће их сви прихватити, а тек после се уводе у области у којима, због истих, људи постају непотребни. Изврши се анестезија, а затим се обави операција. Иначе, долазило би до "лудистичких" побуна, као у доба увођења машина за ткање.

У новом добу, човек постаје слуга машине. Рене Генон вели: "Као слуга машине, и сам човек мора постати машина, и стога његов посао више нема ништа човечно у себи, јер више не подразумева укључивање у делање било каквог квалитета који заиста саздава људску природу. Крај свега тога је оно што се данас зове "масовном продукцијом", чији је циљ да произведе што већу количину што истоветнијих предмета, намењених да их користе људи ништа мање истоветни; то је заиста тријумф количине и у исто време униформности".

Жак Елил је уочио да савремени човек, који с једног прелази на други механички посао, губи осећање ПОЗИВА, који је некад био саставни део живота и културе.У том смислу, човек се ломи јер његова природа није БЕСКОНАЧНО ПРИЛАГОДЉИВ: "Нема сумње", вели Елил, "да ће све традиционалне културе и социјалне структуре бити разорене технологијом пре но што откријемо или изнађемо друштвене, привредне и психолошке форме прилагођавања које би могле да сачувају равнотежу народа и заједница".     

И Рене Генон је уочио да нестаје ЧОВЕКОВ ПОЗИВ: "У складу с модерном концепцијом човека, свако може да се бави било којим послом /.../ као да занимање нема никакве везе с човековим унутрашњим бићем, и да нема везу са оним што човек заиста јесте /.../"        

Према традицијском схватању, свака личност треба да нађе посао у складу са сопственом природом. Зато је, сматра Генон, данас тако много менталних болести и неприлагођености - човек непрестано бива бацан тамо-амо, с посла на посао, губећи при томе свест о свом идентитету. То доводи до друштвених, па и космичких поремећаја - јер човек је, по Светим Оцима,макрокосмос у микрокосмосу.

Фритјоф Шуон показује да је машинизација света убила човека: "Машине не убијају само душу радника него и душу њихових израбљивача; сапостојање израбљивача и радника неодвојиво је од машинизације /.../ Машинизација света, на крају крајева, значи победу метала над дрветом, материје над човеком, лукавства над интелигенцијом. Изрази какви су "маса", "блок" и "шок" који су тако чести у речнику индустријализованог човека примеренији су свету термита него свету људи".

ИНФОРМАТИЧКО ДРУШТВО

Претпоставка да је човек органска информатичка машина довела је и до појаве информатичког друштва, друштва у коме се понашање појединаца и маса предвиђа и програмира, при чему маса информација у компјутерским базама података помаже да то предвиђање и програмирање буде уверљивије. Држава има све већу потребу за праћењем грађана управо зато што има НЕВИЂЕНЕ МОГУЋНОСТИ да их прати.

Индијски философ Кумарасвами је, међутим, приметио ентропијске правце оваквих процеса: "Каткад изгледа да што се више наша средства комуникације усавршавају и развијају, ми све мање разумемо једни друге".Зашто?Зато што информација није основа општења између људи. Она је увек поједностављивање пуноте стварности; увек је дводимензионална, лишена дубине и висине. Информација је само један елеменат у доношењу одлуке, али не једини, не коначан. Жак Вале је стога упитао: "У свету на који насрћу машине што растварају стварност да би је дигитализовале, на какав начин ћемо препознати истину и сачувати квалитет? Како ћемо се односити једни према другима?"

 На то питање још није одговорено.

ДИГИТАЛНО МИШЉЕЊЕ

Компјутер мисли бинарно, поједностављено, "укључи-искључи" начином. Да би компјутер процесуирао информације, мора му се омогућити да све сведе на нумерички језик. Оно што видимо на екрану компјутера састоји се од низа светлосних тачака које потичу од електричних импулса. Звук се снима и емитује тако што се претвара у нумеричке секвенце, које компјутерски програм препознаје и очитава. Дигитално мишљење није људско - оно припада машини. Али, ако човек, дивећи се делу својих руку, почне да се труди да опонаша то што је сам саздао, он тоне у глиб тоталитаризма, бива убијен у Прокрустовој постељи преупрошћавања стварности.

УБРЗАЊЕ

Компјутерске брзине су одавно превазишле све што човек може да замисли. Али, како је приметио Светислав Басара, као што постоји загађење простора, постоји и загађење времена - то је брзина. Генон каже: "Убрзање времена само по себи, о коме се све више прича и које изазива још брже промене, као да најдубље води дисолуцији... Тела више не могу да постоје као таква, него се разлажу у неку врсту "атомске" прашине без кохезивне силе. Количина ће у појединцима побеђивати над каквотом у тој мери да ће људи, да тако кажемо, постојати пуки индивидууми и ништа више од тога, и то до нивоа кад ће до крајности бити одељени једни од других... Ова одељеност ће претворити појединце у мноштво "јединица", и њихову заједницу претворити у количинско мноштво; на крају, ови појединци неће бити ништа више него имагинарни "атоми" физичара, лишени било каквог каквотног одређења. Мада тај крај никад не може бити досегнут, то је правац у коме се друштво креће. Неки људи, под утицајем снажне илузије, желе да "униформизацију" схвате као "уједињење", иако је у стварности сасвим супротно... Количина може само да раздваја, а не уједињује, све што потиче од материја не производи ништа осим многоврсног антагонизма између крхотинских "појединаца", што је најнепосредније у супротности са правим јединством..."

Процес који је Генон звао солидификацијом света састоји се у настојању да се све изброји, забележи и регулише. То води бирократизацији живота и мешању државе у све области људског постојања. Људи почињу да бивају третирани као бројеви. Униформација постаје насилна. И ту се постављају темељи за оно што бисмо могли назвати електронским концлогором.

Техника има склоност ономе што је Елил звао "техничком конвергенцијом". Сами извршитељи заповести прогреса често нису ни свесни куда нови изуми воде. Ни за кога од њих се не би могло рећи да управља све новијим открићима и усавршавањима; па ипак, свако откриће призива ново откриће, и свако ново откриће има нове примене. Из области механике лако се прелази у област антропологије; кибернетика и медицина почињу да се преплићу и прожимају.

ТОТАЛИТАРНО ПЛАНИРАЊЕ

Жак Елил је уочио да је свеопште планирање једна од главних тенденција у САД. Не планира се само економија, него и понашање човека у друштву. Овакав став "америчке демократије" утиче на све демократије у свету. Он каже: "Свака техничка интервенција је, на крају крајева, редуковање чињеница, снага, појава, средстава и оруђа на неку логичку схему." Због тога компјутеризација односа државе према човеку мора да буде тоталитарна: сва решења, осим планираних, бивају одбачена. У компјутеризованом систему све мора бити прорачунљиво, математички урачунљиво, рационално и предвидљиво. Сви одговори морају бити аутоматски. Програмирање је откривање низа предвидљивих начина на који се подаци могу комбиновати и рекомбиновати. Сваки програмер мора бити спреман да уочи све могуће концепте које би човеков ум могао да смисли, да их упрости на најмањи могући број употребљивих команди, да их логички организује и пребаци их на математички језик. Ова једностраност је неопходна компјутеру да би "решавао проблеме". То може да буде језиво кад се примени на друштво.

Др Милан Туба, који је деценијама живео у Америци, 1994. је објавио текст "Какве нас "лепоте чекају кад се реинтегришемо у међународну заједницу". У том тексту описује какав је живот Американаца, већ одавно сварених у џиновској утроби државних компјутера: "На основу масе прикупљених, појединачно неважних података, тражи се шта је статистички заједничко одређеном профилу људи. /.../ Невоља је што се код профилисања ради само о статистичкој корелацији, а не о узрочно-последичној вези. Корелација утврђује везу између две појаве; рецимо, пораст једне изазива пораст друге. И на томе завршава. Који су механизми повезаности, остаје сакривено. /.../ Анализа прикупљених података о познатим теоротистима /.../ покаже, рецимо, да им је заједничко да подижу са рачуна по 60 долара, у јавне клозете углавном иду пре подне, бензин купују по 40 литара и однос градских и међуградских разговора им је 70:30. Колико се ви уклапате у ту слику? Нисте размишљали? Тим горе по вас. А кад почнете да размишљате? Још горе. Како да се тада понашате? Знате да када вас стрпају у лудницу, што више вичете да сте нормални, све више појачавате утисак да сте на правом месту. Са овим благодетима (а тек у 21. веку?) живот постаје мора, мешавина Орвела и Кафке. /.../ Ако је пример са профилом терористе хипотетичан, овај се догодио. Човек је ухапшен због дроге на основу великог рачуна за струју. Неки се душебрижник (окренут 21. веку) досетио да има појединаца који у подруму гаје марихуану. Подрум је згодно, скровито место, далеко од очију јавности, али нема сунчане светлости. То се решава јаким сијалицама. Али, и наш јунак на страни правде има коња за трку. Он излиста списак оних који троше струју надпросечно па их провери. Зато, задрхтите кад укључујете нешто у струју. Ако мислите да вам опасност не прети пошто нисте криви, грешите. Хапшење врше људи тренирани као ловачки керови, долазе у глуво доба ноћи, по педесет њих са митраљезима и осталом модерном техником. Живот ћете сачувати само ако се никоме од њих ниједан ваш буновни покрет не учини сумњивим. После чак и можете и доказати дан сите гајили марихуану и да нисте терориста /.../"

Зар о томе није говорио Достојевски у "Записима из подземља"? Сетите се: "Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али је разум ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности - а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим чешкањем. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена /.../ Два пута два је четири, то је ипак несносна ствар. Два пута два је четири, то је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два је четири понаша се као мангуп, испречио вам се на путу, подбочених руку и пљује на све /.../ Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме, у тако савршено здање да му се неће моћи ни кришом језик исплазити нити у xепу показати шипак. А ја се, можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити."

ПРЕМРЕЖАВАЊЕ

Премрежавање је процес повезивања индивидуалних тачака путем компјутерских (сателитских) телефонских технологија тако да свака особа, без обзира на географску удаљеност, буде у вези са сваком облашћу. То је последица онога што је Елил уочио о "технологији - вези између људи", технологији која је постала "универзални језик који надокнађује све недостатке и раздвојености која је сама произвела". У мрежи је човек стални посматрач и стално посматрани. Он је, зато што му је све доступно, свима доступан.

Ми, "заостали" радије бисмо били доступни само онима које сами одаберемо.

Наставиће се...

Из књиге Владимира Димитријевића „Нови школски поредак“, „Легенда“, Чачак, 2005.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 фебруар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.