Уплашени, ожалошћени, остављени и сами;

Док родитеље своје губите по јамама,

По бојиштима, затворима, логорима, незнаним кланицама;

Док запаљене куће, цркве порушене, гробља разрована,

За леђима остављате ка сунцу ходајући;

Док своје детиње душе скупљате у завежљајчиће сећања,

Децо Српска, не заборавите:

Ни родна брда ни плодне њиве, ни топле домове,

Не заборавите манастире, цркве и црквишта,

Не заборавите разбојишта, гробља и гробишта

И памтите добро све наше јаме и вртаче!

Јер, заборавите ли ишта од тога,

Себе ћете децо Српска заборавити!

И када по свету развејани будете слушали,

Да ми смо народ убица, разбојника, паликућа, лопова;

Народ који другим народима зломисли,

Род који се на туђе земље населио,

Крадљивци туђих историја и предања,

Дубоко у себи, да нико не види,

Тихо отворите своја сећања,

Мала, болом умрљана сећања,

Нежно их помилујте песмом предака,

И сетите се децо, нашег рода развејаног,

Сваког камена, реке, дрвета и цветића,

Које пред освајачима напустисте.

 Сетите се брда изнад Книна камених,

И полусрушени храм саборни у Плашкоме;

Сетите се Српског града великог,

Града каквог нема ни један народ на свету,

Град мртвих стараца-Јасеновац,

Град мртвих момака – Јасеновац,

Град мртве деце – Јасеновац,

Град мртвих Срба – Јасеновац,

И изговарајте у себи речи незаборава:

Ако те Јасеновцу заборавимо,

Господ нека нас, усамљене, заборави.

Јер, заборавите ли ишта од сећања

Себе ћете, децо Српска, заборавити.

И када негде у свету, будете слушали обеде,

Кад будете читали да на међи туђој,

Отац и стриц вам погинуше.

Да дед вам на туђој земљи стару кућу подигну,

Ви се сетите песама наших предака,

Петвековних муку и чекања,

И чекајте, као и дедови, време које ће доћи,

Време које ће вам једном, Господ поклонити.

Када ћете се вратити на своја брда и ливаде,

Кад ћете обновити своје цркве и манастире,

Кад ћете из темеља обновити предачке домове,

Када ћете крсташе барјаке побити,

На крваву нашу земљу предачку.

Када ћете у молитви захвалници Господу

Шаке пепела са згаришта и земљу са гробова,

Подићи горе ка Небесима,

Радосну песму повратничку певајући:

Као што те земљо Српска не заборавих,

Ни Господ род мој не заборави!

У туђем свету чувајте вашу тајну

Тајну коју не смете, сем својој деци да кажете:

Да протиче негде река ваше младости,

Да се негде простире ливада вашег дечаштва,

Да постоји негде једно школско двориште,

Школско двориште у које не можете да уђете,

Јер вам све то узеше неки људи,

Говорећи да је ваш заклани отац убица,

Да је ваша силована мајка курветина,

Да су ваша нестала браћа лопови.

И док будете лутали туђим градовима,

Путовали подземним железницама димљивим,

Облетали Земљу небом Божијим,

Говорили језицима уништитеља вашег народа

Чувајте сећање на Српски народ несрећни,

Говорите дамаром бића вашег читавог,

О роде мој, ако те будем икад заборавио,

Господ нека ме заборави и избрише

Нека ме истргне из вечне Књиге Живота.

А када увече заборавите

Да се Христу Спаситељу помолите

Нека вам молитва буде сећање,

На дан повратка у отаџбину,

Дан повратка на земљу предака,

Дан повратка у богомоће отаца,

Дан повратка на гробове мајки закланих,

Дан повратка међу изгубљених љубави детињства,

Дан повратка свему што су вам сада отели.

Јер нема ли дана тога великог,

Дана од повратка на родне груде предачке,

У тај дан не верујете ви и деца која долазе,

Ви ћете све своје убити,

Ви ћете њихова мучеништва презрети,

Ви ћете убицама дати за право чинећи,

Њихово дело праведно у времену,

Њихове лажи истином јер не сведочисте,

Истину мучеништва свога рода пред Господом.

Правда ће се божија пореметити,

Читава ће се васељена у прах расути.

И зато, негде у свету далеком,

Говорите на свим језицима,

Истину о свом народу.

Не дозволите да се претвори

Злочин над нама у праведност,

Лажи њихове у истину.

Са својом децом говорите:

Постоји земља наших предака,

И ако ту земљу икад заборавимо,

Ако заборавимо ко смо и чији смо,

Нека нас Господ избрише,

Из своје Књиге Живота.  

Како време иза окуке векова

Тако ће се у даљини губити

Све оно што сте некад били,

Претварајући вас у птице луталице,

У псе који су изгубили свог господара.

А ви будите ласта која у јесен одлази

Да би се у пролеће вратила.

Будите древна јегуља,

Која дом предачки не заборавља.

Шестарите небом своје домовине,

Сан отимачима узнемирујући,

Будите страх који их посећује ноћима,

Будите грех који им врата добра затвара

Будите дуг њима и деци њиховој.

Дуг који мора да се исплати.

Како бисте себе могли да поштујете,

Ако претке своје заборавите,

Ако долине заборавите и вртаче,

Ако будете као овце у стаду ваших дедова.

Знајте своја имена, знајте своје корење.

Знајте  историју свога племена

Да разлучите добро од зла,

Да разлучите спас од пропасти.