ФИЛОСОФИЈА КОМПЈУТЕРСКЕ ИНДУСТРИЈЕ

1. Континуитет. Нови елементи и нова открића морају бити спојиви са већ постојећим компонентама система. Мора се обезбедити даљи развој система. То је  израз дарвинистичке теорије еволуције и идеологије прогреса - достизања савршеног стања на земљи (за разлику од идеје духовног усавршавања, која подразумева сједињење са Стварношћу која надилази овај свет.) 

2. Спојивост (компатибилност)

Многе компоненте и подсистеми треба да раде као хармонична целина. Због тога сви делови треба да буду униформни и да понављају програмирање радње до у бесконачност. (Истинско општење је засновано на односу између јединствених и различитих целина).

 3. "Човечност"

Сви системи морају бити лаки за употребу, "пријатељски", хумани. То је наставак идеје да је "човек" мера свих ствари, у једном простачком, материјалистичком смислу.     

4. Контрола

Сигуран и ефикасан "менаџмент" информацијама.

5. Ефективност

Компактност, једноставност и брзина нових компјутерских технологија морају бити применљиви на што више нових ситуација.

Зато није нимало случајно да технолошки начин мишљења утиче на основна правила глобализације:

1. Ефикасност: смањење потрошње времена, енергије и цене коштања на најмању могућу меру;

2. Умрежавање: максимализација потенцијалних контаката између појединаца;

3. Модулисање: уједначавање и униформизација читаве светске привреде и културе зарад постизања веће ефикасности;

4. Планирање: постојање центра (једног или неколико) који усмерава све оперативне системе ка једном циљу;

5. Синтеза: потпуна конвергенција свих система.

   Човек је, по ко зна који пут, само једна од машина коју треба максимално искористити. Његов нервни систем је електронска мрежа за пренос података; његово тело хардвер, његов мозак софтвер.

 Зар је велики маг америчке геополитике Збигњев Бжежински случајно рекао да епоха информације води епохи пост-националној, када ће националне државе постепено изумрети? И зато глобализатори верују да су, уништавајући ресурсе планете, у исти мах веома хумани. Бивши подсекретар САД, Џорџ Бал, рекао је да је "објективни критеријум ЕФИКАСНОСТИ једини критеријум развоја", а да друштво постаје богатије и срећније, а његови појединци задовољнији, на основу Закона приватног профита који гласи: "Похлепа мотивише подухвате; више подухвата - више резултата; више резултата води општем добру".

Друштво мора бити потчињено економском тоталитаризму невиђених размера. Слобода мора нестати, једном заувек: зато што се не да предвидети. Жак Елил је говорио: "Човек више неће моћи, било духовно, било материјално, да се искључи из друштва. Материјално, неће моћи да се извуче због тога што су техничка средства тако моћна да насрћу на читав његов живот и чине немогућим да се избегне феномен колективитета. Више нема ненасељеног места, било какве географске локације, за добровољног усамљеника". И то, брутално, друштво последње глобализације сваком сасипа у лице. Врховни суд Сан Бернардино Каунтија је, у процесу који је, ради заштите своје приватности, водио грађанин Бероуз, пресудио овако још 1974. године: "Из свих могућих практичних разлога, стављање банци на увид делатности појединца или пословне фирме НИЈЕ ВИШЕ САСВИМ ДОБРОВОЉНО, јер је у економском животу савременог друштва немогуће учествовати без рачуна у банци. С обзиром на то, клијент открива банци многе аспекте својих личних послова, мишљења, навика и здруживања. Заиста, на известан  начин, укупност банковних података о човеку даје неку врсту виртуелне биографије".

ЗАШТО ЋЕ ЧОВЕК ПОСТАТИ РОБ СВОЈИХ ДЕЛА?

Зато што је пала људска природа склона да иде линијом најмањег отпора. Лако, безбедно, удобно - томе смо се научили у XX веку, а у XXI ћемо углавном постати чудовишта спремна на све да бисмо добијено сачували, макар и по цену продаје своје слободе. Француски хришћански философ Жак Маритен је, с тим у вези, приметио да, док технологија служи људском духу, она може бити добра, али технологија која служи нашој похлепи, страховима и пожудама постаје необуздана и немогућа за обуздавање ТЕХНОКРАТИЈА. Ако дође до победе технократије, која ће из људског живота избацити све трансцедентно, живећемо у свету у коме ће владати само сила. Технократско друштво је увек тоталитарно.

СВЕ ЈЕ МАШИНА

Дин Е. Вулдрич је, у складу са секуларном философијом нашег доба, устврдио да је "развој науке какву смо имали до сада нешто што се да описати као процес преношења једног по једног аспекта људског искуства из области натприродног у област природног закона. Киша и ветар, муња и земљотрес, излазак и залазак сунца, звезде одавно се схватају као пројаве и дејства закона гравитације, механике, термодинамике и електрицитета /.../ Сви аспекти понашања, укључујући и оно које називамо "интелигентним", на крају ће бити сводиви на операције комбиновања физичких принципа који нису темељно различити од оних који руководе обликовањем напредних компјутерских и логичких механизама које прави човек"... Ове речи, речене још у XX веку, сада се ПРАКТИЧНО ОСТВАРУЈУ: генетичари су, уз помоћ силовитих компјутерских програма, успели да открију и дешифрују човеков генетски код и сада "напредују" ка примени механичких "поправки" генетски оштећеног материјала.

Руски научник Смирнов бавио се развојем компјутерских програма чији је циљ да "читају душу" и да, на основу праћења човековог понашања, закључују шта он мисли.

УТИЦАЈ НА ФИЛОСОФИЈУ ОБРАЗОВАЊА

Француски философ Жак Маритен је истицао: "Образовање човека је буђење човека. Оно што је код учитеља самих најважније јесте поштовање како детиње душе, тако и његовог тела, осећање за његову најинтимнију суштину и унутрашње ризнице, и неку врсту свете и пуне љубави пажње за његов тајанствени идентитет, који је тако скривен да нема технике која би до њега могла да допре... Оно што је најважније у подухвату образовања јесте стално позивање на разум и слободну вољу младог човека /.../ Лепота је ментална атмосфера и надахњујућа сила неопходна за васпитање деце /.../ Оно што је најважније за подизање човека, то јест, васпитање воље и стицање духовне слободе, као и здравих односа са друштвом, заиста је и главни циљ образовања у најширем смислу те речи".

Међутим, електронска учионица, у којој екран компјутера замењује штампану реч, и компјутерски језик учитеља потребан је постиндустријском Левијатану да би производио шрафове за функционисање бизнис-друштва и његових механизама. Потребна је не школа за смисао и лепоту, него радионица за стварање савршеног потрошача. Због телевизије и компјутера, деца губе детињство. Још осамдесетих година XX века професор Џон Мејровиц са универзитета Њу Хемпшајр, комуниколог, забележио је: "Детињство као посебан и нарочит период живота је нестао, а телевизија је главни узрок... Деца данас говоре више као одрасли, а одрасли као деца. Деца носе одела код кројача, а одрасли носе XIнс. Деца пљачкају и убијају; одрасли играју видео-игрице". Мејровиц тврди да је то очит знак преласка са штампаног света књиге на телевизијски свет. Телевизија је укинула "информациону дистанцу": ђак-првак, пубертетлија и одрасли могу примати исти тип информација. Школе заостају, покушавајући да децу образују постепено (што и јесте једини могући начин); телевизија им нуди сва знања одједном, и тако их руши. Море информација потапа дете, не да му да дише пуним плућима. Истовремено, те информације су лишене смисла. Артур Кестлер, писац 'Јогија и комесара', уочио је: "Живимо у свету препуном чињеница, у коме нема места за циљ, вредности или смисао. Трагање за смислом и вредностима сматра се апсурдним као што би за астронома било апсурдно да телескопом тражи Дантеов рај."

Кестлер је учио да се далекосежни философски закључци извлаче из погрешно протумачених научних чињеница, а сцијентизам води порицању вредности и уклањању смисла, због чега у човеку настаје "егзистенцијални вакуум". Као дивљаци, лишени својих коренова приликом конквисте, уништених вредносних система, ми лутамо у празнини, обзидани делима својих руку. Време убрзава као молекули у води која кључа; човечанство живи у средишту урагана. Али, само, напуштено, несрећно...

 Зато је ово образовање - образовање инвалида. По речима Жака Елила: "Оно је постало оријентисано на нарочит циљ: производњу техничких лица и, што је последица, ка стварању особа употребљивих једино као чланови групе техничара, на бази савременог критеријума корисности - особе које се уклапају у грађу и потребе техничке групе".

ИЗОПАЧЕЊЕ ВРЕДНОСТИ

Џејкоб Нидлман сматра да проблем компјутерског доба свакако није само "прогресизам" и развој технике. Напротив, главни проблем је фрагментација човека, приморавање да се не живи као целовита личност. То јест: "Човек осваја свет, али губи душу". И Елил је уочио да савремени човек, попут средњовековног несрећника који је потписао уговор са ђаволом, никад не поставља себи питање - шта ће морати да плати за моћ коју је стекао.

Укидањем вере у вечне вредности, човек постаје подложан манипулацији моћника. У негдашњем систему образовања и учитељ и ученик били су дужни да следе неку вишњу, онострано откривену, норму (Лао Це би рекао - Тао). Учитељ је ђацима ПРЕДАВАО оно што је ПРИМИО (тако се рађало ПРЕДАЊЕ - ТРАДИЦИЈА). Данашњи учитељи, међутим не треба да ученике иницирају у онострану тајну, у норму битија дату нам Свише; напротив, они треба да ПРОИЗВОДЕ ЂАКЕ (одатле тако честа употреба појма "радионица" у школским реформама које нам се намећу.)

Али, изопачавање вредности, уз технолошки напредак, не води другде до у пропаст, уз употребу најновијих техничких средстава. Како је запазио Фритјоф Шуон: "Једина ствар која је преостала човеку јесте да "чини најстарије грехе најновијим средствима" (Шекспир). И, с обзиром да је свет такав какав јесте, уопште није труизам ако се каже да је боље ући у рај као незналица него пасти у пакао као интелектуалац".

Зато је коначни циљ технолошког напретка - рашчовечење човека. Елил је тврдио да савремени уметници беже у лудило управо због немогућности да се побегне од технике. Валтер Бењамин је у свом огледу "Уметничко дело у доба техничке репродукције" указао на то да су дела уметности, која се масовно репродукују машинским средствима, губе своју привлачност, "ауру" оригиналности, битијну дубину. Што се дешава са уметношћу, дешава се и са језиком, који бива клишетизиран до угаснућа. Убијање језика је посао који обавља тоталитаризам позног капитализма. Ту претњу је уочио и Џорџ Орвел у „1984“: "Зар не видиш да је  сав циљ Новоговора да сузи мишљење? На крају, ми ћемо зломисао учинити буквално немогућом, јер неће бити речи да би је изразиле. /.../ Сваке године све мање и мање речи; и све мањи ниво свести. Чак и сада, нарав нема потребе или извине за зломисао. То је само питање сопствене дисциплине, контроле стварности. Али, на крају, неће бити потребе ни за тим. Револуција ће бити довршена када језик буде савршен".

Зар то није машински компјутерски језик, двеста оперативних речи којима човек постаје савршени део система? Зар то није коначни циљ школе, која компјутер уводи од првог основне?

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Вештачка интелигенција, заснована на бинарним кодовима, треба да буде - "замена за човека". Али, човек је несводив на интелигенцију. Он је биће трансцеденције. Жак Маритен каже: "Истина не зависи од нас него од онога што заиста јесте -  дакле, истина није никаква скаламерија привремено употребљивих формула које се пасивно усвајају, и за које се ум отвара и затвара повремено. Истина је бескрајно царство - бескрајно као битије чија целина безгранично надилази наше моћи перцепције... И живот такође постоји ради циља због кога је вредно живети. Созерцање и самоусавршавање, у којима живот човеков настоји да процвета, избегавају ограничења прагматичног ума."

 Несрећна је заблуда да се људска мисао дефинише као пуко оруђе одговора на тренутне стимулансе и ситуације у окружењу, то јест да се дефинишите као нешто што је слично животињском познању и реакцијама, јер такво дефинисање припада начину размишљања који не одговара човеку, него животињи. По Маритену, свако људско мишљење (за разлику од животињског, које је пука реакција) засновано је на УВИДУ у природу ствари, на ПОЗНАЊУ које касније бива потврђивано логиком или огледом, али је, на првом месту, ИНТУИТИВНО.

Људска мисао стреми бесконачном, док животиња пребива у свету ограниченог. Вештачка интелигенција, ма какву брзину имала, ипак ће остати ЖИВОТИЊСКА, БЕЗ-ДУШНА; она може човека превазићи кванитативно, али суштински - НИКАДА.

МИТОТВОРСТВО ТЕХНО- НАУКЕ

Савремена техно-наука чврсто се држи на митовима, од којих су неки настали у XIX веку. "Примитивно" мишљење је, каже сцијентистички XIX век, побеђено оружјем емпиризма, а метафизика је устукнула пред открићима и експериментима. Данас је мало научника који су и даље отвореног ума, и, као Хамлет, знају да "има много ствари на небу и на земљи о којима наша мудрост и не сања"; али, већина их живи по начелу "знање је моћ", и настављају да свет увлаче у вртлог виртуелног.

Нови митотворци уче да човек није дело Врховног Ума, него еволуирани мајмун, и да он сам, не дугујући порекло никоме, ствара ново божаство - вештачку интелигенцију - по свом лику и подобију. Нема божанских закона, постоје само логика и вероватноћа. Жреци новог митолошког света раде у својим лабораторијама, док њихови верници пожудно чекају на нове производе - типа мобилног телефона! - које ће користити у јурењу ка понору убрзања "краја историје". Нова врста, компјутер, треба да надмаши свог творца, човека, и да отпочне нову лепоту самообоготворења. Као што је рекао Гај Итон: "Родоскрвна веза ума и материје даје чудовишни пород".

И опет, несрећни Адамов потомак постаје идолопоклоник. Жак Елил каже: "Технофил користи технику зато што је то можда његово занимање, али он то чини са страхопоштовањем зато што је за њега техника СВЕТИЊА. Нема ни резона ни објашњења за његово понашање. Моћ технике, тајанствена, мада научна, која целу планету прекрива својим мрежама, таласима, жицама и папирима, за техничара је апстрактни идол који м удаје разлоге за живот, па чак и за радост. Један од многих знакова осећања светог које човек има у присуству технике је старање да с њом поступа ФАМИЛИЈАРНО. Смех и хумор су људске реакције на свето. То је тако код примитивних народа; и зато је прва атомска бомба названа "Гилда", огромни циклотрон у Лос Аламосу "Клементина" /.../ Човек не може да живи без светог. Због тога пребацује осећање за свето управо на оно што је то осећање разорило: на технику".

МАГИЈА И МАСЕ

Елил је запазио да је врхунац пропаганде кад се манипулише људском подсвешћу, а оставља се илузија слободног делања. Зато он запажа да данашње демократије престају то да буду и постају тоталитарне попут диктатура: "Путем пропаганде, ми човека можемо обучити да не убија или не пијанчи; или га можемо обучити да убија и дрогира се. Објективни исход је у оба случаја другачији. Социолошки гледано, између диктатуре и демократије је море разлика кад је у питању здравствено стање или статистика, али морално гледано, постоји темељна сличност кад демократија своје циљеве остварује путем пропаганде. Ефекти које техника има по човека не зависе од идеолошког циља због кога се примењује /.../ Грешка нацизма била је у томе што је он на своју технику навукао маску обликовану тако да изазива ужас. Зато што је употреба терора такође техника, нацисти су је учинили неизбежном пратњом свих других својих техника, запањујући остатак света беспотребним изгредима. Ми то радимо боље. Ми техници навлачимо асептичну хируршку маску /.../ Ниједан техничар нигде неће рећи да потчињава, индивидуално или колективно, човека техници. Биогенетичар који врши огледе на људском фетусу, или режисер који хоће да на публику утиче највише што се може, никад не кажу да раде на човеку. Индивидуа је разбијена на мноштво независних крхотина, и нема две технологије које имају исте димензије и дубину. Нити иједна од комбинација тих технологија (на пример, пропаганда као навођење на жељени циљ) одговарају било ком делу људског бића посебно. Исход је такав да свака техника за себе може тврдити да је невина. Ко, или где, онда напада људско биће? Нико и нигде".

А нападнути смо.

Наш свет се руши и нестаје огромном брзином и ускоро ћемо заборавити како је изгледао.   

Но, нама је да се, благодаћу Бога Који је постао Човек, боримо за све богочовечанско у том свету.

Из књиге Владимира Димитријевића „Нови школски поредак“, „Легенда“, Чачак, 2005.