Почео је Велики пост, доба када сви православни хришћани треба да се преиспитају, молећи Бога и браћу за опроштај. И Уредништво сајта „Борба за веру“, сасвим у складу са тиме, решилo је да каже неколико речи на ту тему, и да замоли Бога и ближње, овог пута наше читаоце, за опроштај.

Већ годинама настојимо да сведочимо православну веру која се нашла на тешком удару антихристовских снага, које користе екуменизам и модернизам да разоре догматику и литургијски живот Цркве. У борби смо, осим Бога и добрих људи, сами, док домаћи екуменисти држе сву власт у СПЦ, и раде шта хоће, а нико не може и не сме да их заустави. Нема скоро никог, ни у мантији, ни без мантије, ко сме да се супротстави рушитељима реда и поретка у СПЦ. Највећи број њих ћути и дрема, и чека да се ствари реше саме од себе, иако сви знају да је тако нешто немогуће. Преобиман посао који смо узели на своја крхка плећа неки пут је такав да изгледа као да ћемо се сломити под теретом околности. Са свих страна пристижу информације, питања, предлози, а „мало руках, малена и снага“, па нам је напор вишеструко умножен. Зато молимо читаоце – помените нас у својим молитвама.   

Понеки пут примимо примедбу да смо преоштри, и да осуђујемо јерархију, свештенике, монахе, а знамо какав је грех осуђивање. Не сумњамо да смо лично подложни греховним слабостима, међу којима је и осуђивање, али, што се текстова тиче, морамо да поновимо:

1. Борба за веру подразумева јасно и оштро разграничавање Истине од лажи и правде од кривде – јер, без исправних догмата и сачуваног богослужења, нема спасења. Много пута смо навели пример Светог Агатона, који је, кад су га ружили и називали највећим грешником, пристајао на сваки грех као да је његов, осим кад су рекли да је јеретик. Тада је порекао да је јеретик, јер јерес одваја од Бога, а не потиче од слабости, него од упорства воље. Ако наши екуменисти и новотарци тврде да су паписти и протестанти наша браћа и сестре у Христу, и то хиљадама пута понављају, а нема никог да каже да није тако, јасно и одлучно – како ће наш народ то знати? Зар неће људи помислити да је исто ићи у папистичке и протестантске молионице и у наше свете и Христом освештане храмове? Због тога су наши текстови понекад оштри јер треба да одсецају болесна ткива екуменистичких прелести од здравоумних учења Цркве.

2. Некад се на сајту појаве текстови који се баве начином живота екумениста и новотараца – почев од њихових мутних пословних трансакција, преко фудбалерисања и неношења мантије и панагије, до живота у крезовској раскоши док народ нема хлеба да једе. Никад ми те ствари не бисмо помињали да новотарци, који живе тако како живе, истовремено не глуме свеце који себи дају за право да мењају учење Цркве, од догматике до литургике. То што један владика ради његов је грех; али, ако он јавно саблажњава народ Божији учећи га погрешно, а уз то се и понаша скандалозно, очито је да његов скландалозни лични живот има непосредне везе са екуменистичко – новотарском духовношћу. Зато владике – новотарци и воле Зизиуласа, јер им је он рекао да догматика нема везе са етиком, и убедио их да су иконе Христове, иако, по свом животу и проповедима, личе на карикатуре правих хришћана, а сродни су својој папско – протестантској екуменистичкој братији. Зато ми каткад бивамо оштри и у излагању њихових недостојних поступака. Уместо да се држе принципа „СЕДИ ДИ СИ, НИ ЗА ДИ СИ НИСИ“, јер живе као тајкуни, а не као православни подвижници, они би још да мењају догмате и службу Божију, за коју су крв и зној лили толики свети (и попут фарисеја у време Господње затварају врата царства небеског од људи; нити сами улазе нити дају да улазе они који би хтели – ср. Мт. 23,13). Уз пут, гоне часне свештенике и монахе, који им указују на заблуде и који неће да се одрекну наслеђа Светих Николаја и Јустина Српских. Е, па, због тога и добијају оно што браћа Руси зову „отповед“ – било у виду текста, или  епске песме из главе цијела народа. Наши читаоци углавном знају – кад се појави оптужба на рачун неког свештеног лица која се тиче његовог личног морала, ми то не коментаришемо – јер, Бог зна, а мирјани немају право о томе да суде. Једино можемо и морамо бранити своју веру, и критиковати саблазни које се, у име безумне зизиуласовске теологије, чине. А кад не бисмо желели спасење свима, били бисмо на страни ђавола, мрзитеља људског спасења. Јер, ми се не боримо против крви и тела, него Христом против духова злобе у поднебесју (ср. Еф. 6.12).

3. НАЈВАЖНИЈЕ ПИТАЊЕ: ЖЕЛИМО ЛИ МИ СПАСЕЊЕ ОНИМА ЧИЈА НЕДЕЛА КРИТИКУЈЕМО?

Наравно. Ми смо, мада можда некад погрешимо у преоштром тону, људи који би најискреније желели да се екуменисти и новотарци спасу, јер су они, без обзира на све, чланови нашег народа, и, ако се покају, потомци Светог Саве и Небеске Србије. Ми смо им једини прави пријатељи, јер желимо да им кажемо истину о ономе што творе. Ако неко, јадан  и бедан духом, проповеда да душа не може да постоји без тела, да су паписти „сестринска црква“, да је Светски савет „цркава“ место где се нешто сведочи, да верници треба, без икакве припреме, да се причешћују на свакој Литургији, да Литургија мора да се мења у складу с њиховим визијама и идејама које немају никакве везе са отачким учењем и тумачењима Литургије, да владика може да ради шта хоће, да саблажњава и распуђује стадо које му је Христос дао – зар таквог не треба жалити? Зар таквом треба желети да буде вечно одвојен од Господа? Не, и сто пута не. Таквом треба желети спасење, и треба му истину говорити, јер је спасење у истини.  Увек смо били спремни да конструктивно сарађујемо са свима који бране истину. Својевремено смо подржали и новоизабраног патријарха Иринеја, желећи да му дамо подршку против свих новотарија и да правилно управља речју истине Божије (иако смо знали за његову млакост у вери и равнодушност према богослужбеним новотаријама). Но, одмах после свог избора, он је кренуо да руши канонски поредак у Епархији рашко – призренској и да екуменствује све у шеснаест, не спречавајући новотарце да разграђују градину Светог Саве, и доводећи људе попут владике Давида у Крушевац, коме је он некад био епископ, а допуштајући папопрстенлији Иринеју Буловићу да ради шта хоће, и разбија јединство СПЦ, да би је једног дана дао под власт Фанару, коме служи целог живота свога. Видећи на какву странпутицу одвлачи Српску Цркву, одмах смо дигли свој глас. И дизаћемо га, ако Бог да, увек у одбрану наше свете вере.

Велики је пост, па је и време искушења. Молимо посетиоце да се за нас Богу моле, и да нам опросте све наше слабости и недоречености. Сваки претерани глас и тон да нам се не узме за зло – људи смо, и грешимо, али наше намере су часне и хришћанске, и кајемо се пред Богом ако, понекад, погрешимо нешто у ревности која није по разуму. Позивамо све који желе да нам се придруже, и да сарађују с нама. Јер, ми немамо личних интереса, осим да спасемо душу и да помогнемо свом народу да остане у вери својих отаца.

Господе, опрости и помози!