8. март који се понегде обележава као “дан жена“ звучи лепо на површини али има много ужасну позадину. То је дан када су крвопролићем и братоубиством, бољшевици започели у Петрограду револуцију и грађански рат 1917. године.

Фебруарска револуција је започела 8. марта и трајала до 12. марта (23. и 27. фебруара по јулијанском календару) и његова непосредна последица је абдикација цара Николаја II, колапс Руске империје и крај династије Романов.

За време протеста, које су организовали, комунистички терористи са Лењином начелу,  пристигли су у блиндираним немачким вагонима у сред борби Првог Светског Рата. Воз су пратила два немачка официра и неколико војника. Кренули су из Швајцарске и стигли на Финску станицу у Петрограду за мање од два дана и започели фебруарску револуцију 8. марта по новом календару, што је фебруар по старом календару и зато се револуција зове фебруарском.

Аустријски романописац и биограф Стефан Цвајг написао је: „Милиони убилачке танади испаљени су у свјетском рату… Али ниједан метак није био далекометнији и није одлучније деловао на судбину новије историје него тај воз који је набијен најодлучнијим револуционарима века, у том часу јурнуо од швајцарске границе преко читаве Немачке да би стигао у Петроград и онде разбио поредак времена.“ Цар Николај је био приморан да абдицира 15. марта.

Лењин је касније установио тај дан и црвену ружу као симбол проливене крви… због жена бољшевика које су демонстрирале под паролом “хлеб и мир“, тражећи да руски Цар Николај повуче Русију из рата.

70-тих година прошлог века коминистичке земље су прогурале у УН да им се “призна“ овај празник, међутим западне земље не само да га не обележавају, већ обичан народ у свим нормалним друштвима и не зна за тај “празник“.

Уместо славља и честитања овог крвавог дана и злочина, треба се сетити мученичке смрти руског цара Николаја, његове супруге Александре, њихове мале невине деце и око 20 милиона Руса, који су страдали од руке оних који су увели 8.март као крвави црвени празник.

Александар Солжењицин је у своме великом делу “Архипелаг ГУЛАГ“ показао прави смисао овоги сличних “празника“ злочина, а касније рекао да слављење и обележавање овог и сличних комунистичких “празника“ је саучешће у злочину и његово подржавање.

Један велики српски монах је рекао да је свако обележавање 8. марта као измишљеног празника злочинаца негирање хришћанске љубави и одбацивање истине и свих начела православне вере. Наша црква је установила благословене празнике мајки, очева и деце, али то, наравно, није стављено у ранг државних празника

Сви ми који ништа нисмо знали о свему томе, не треба да се осећамо кривим. Сада знамо, па ћемо поступати другачије.

(Све можете проверити на Гуглу, Википедији и историјским књигама)

Извор: svetatrojica.wordpress.com