ПРИЧА У НАСТАВЦИМА ПОВОДОМ ДЕШАВАЊА У ЕПАРХИЈИ КАНАДСКОЈ ...Ево актера и ове најновије, а увек исте драме. Ко су издајници, а ко извршитељи казне, они што доносе ферман и свилено уже? У току је уклањање једног од архијереја Српске православне цркве. Дешава се у далекој Канади, али се, свеједно, изводи на српски начин. 1. КО ЈЕ ИЗДАО?
Требало је да се све деси мучки, по већ опробаном рецепту: ред трача и испразне повике, оптужбе без доказа и имена тужилаца, потом ред повике због те и такве повике. Онда позив на одговорност, најпре да се дође у “централу” и поднесе извештај. И на крају, одлазак комисије, која тамо, на ту даљину, не иде осим по главу епископа. А као незаобилазни састојак целог рецепта, мирођија без које ову чорбу нико не би покусао – издаја. Издаја која се открива у свој својој раскоши тек на самом крају. У том последњем чину који је сада (или је требало да буде) необично тих, готово скровит од очију јавности. Ко је издао? Наравно, они најближи. Свештеници. Тачније, мала групица завереника. Као некада. Или готово као некада. Тада је био довољан један апостол. За данашње убиство треба њих тек нешто више. Али јадника се увек нађе. Добро скривени мантијама, бахати и гојни, одвојени богатим плодом свог нерада од људи око себе и реалности свакодневне муке радног света, увек спремни да траже за себе још и више, убеђени да их то заиста и спада, такви праве увек исту грешку. Заборављају да ће сутра нови епископ (као сваки опрезник који на такав начин дође на престо), управо њих, издајнике, прве да уклони. (Милост никада није била награда за издају.) Заборављају да се тиме издвајају из братства којем припадају. (Не виде или не желе да виде неверицу у очима других свештеника којима је савршено јасно шта се дешава.) И заборављају, што је важније, на суд народа са којим остају. (Народа којег са своје умишљене висине гледају тек као лаки плен, масу коју је лако обманути. Народа за који, као и сви нереални и у суштини неспособни људи од одежде, било какве феле, мисле да не види шта се то стварно дешава.) Остаће за све дане свог живота, а и после, обележени оним наизглед невидљивим, а заправо неизбрисивим белегом срамоте који вечно живи у сећању једног народа. А на Господњи суд, којег они, Његове слуге, сваке недеље другима проповедају, изгледа и не помишљају, као да се на њих не односи. Заборавили, изгледа, да су, дрхтећи пред Часном трапезом, некада давно, када су кренули стазом свештеничког призива, изговорили и ове речи: “Заклињем се да ћу бити одан свом Архијереју као Христу самом…” Заборавили су да су до јуче љубили ту руку изговарајући: „Архијерјство твоје да помене Господ у Царству Својему.“ Или се то, у чину издаје, обелоданила права и пуна истина њихових пољубаца и њиховог постојања: да никада никоме нису ни били одани, Христу понајмање. Е па, ево актера и ове најновије, а увек исте драме. Ко су издајници, а ко извршитељи казне, они што доносе ферман и свилено уже? Да кренемо, најпре, у причу о издајницима. То су, као и увек, они који су до јуче били у највећој милости свог епископа. Наставиће се... |