Јури електрични воз из мрачне Москве и пристиже у зором окупану Лавру. Светлост се лепи за старе шећерно-беле зидове, а златни одсјај са крстова прелива се по јарко-плавом небу какво се само може замислити. Светлуца снег. Прво одредиште, наравно, представља одлазак ка Преподобном: трепере у дубини кандила над кивотом, и код стуба, погнуте главе, клечи неки монах. „Преподобни Сергије, помози“ – молим се и јурим назад у сунчано јутро.
Неко звони на вратима. Чује се шкрипа снега испред трема Патријаршијских одаја: то је архимандрит Илија (Рејзмир), који је већ четрдесет година овде чувар. Звук лаганих корака и кашљуцање допиру споља. „Ко је тамо?“ – „То сам ја, оче. Ви сте ми благословили данас да дођем!“ Таква је радост видети га поново! Преко мантије му стари тамно плави џемпер и скуфија. Док на једној страни гледа помало чкиљећи јер слабо види и изгледа врло, врло просто, с друге стране, поседује дар беседништва да му позавиди човек: када у Тројице-Сергијевој лаври служи патријарх, отац Илија на Литургији увек беседи. Дрвеним степеницима журим горе за њим: доле ће нас ометати, јер је у току чишћење. На спрату – иста она сунчева светлост пада на свете зидове и портрете патријараха, који су у совјетско време дуго живели и молили се у Лаври. Ни Алексија I, ни Пимена нису пуштали да путују чак ни по земљи: „Пропаганда религије“ – насмеја се отац Илија – па су одаје ретко кад биле празне. И сада очекују Његову Светост у Првој недељи. Отац седа за сто. На столу су његове „Проповеди“. На насловној страници је он – али не такав какав је сада, већ свечано одевен, са панакамилавком и украсним крстом – свештеноархимандрит. Он прелистава књигу и, најзад, проналази неопходну страницу – о покајању. За то време ја постављам питања и добијам одговоре о томе како ми савремени, лењи и млаки хришћани морамо да будемо из све снаге верни Господу и Цркви, и о томе како се без њеног хиљадугодишњег искуства нећемо ни одржати, ни спасити. Љубав према храму Божијем, богослужењима и црквеној побожности јесте оно чиме су, пре свега осталог, проткане поуке старца који је сав свој живот и читаво своје биће посветио служењу Богу. Гледајући оца Илију, присећаш се стихова пророка Давида: „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свог, да гледам красоту Господњу и раним у цркву Његову“. Вероватно кад човек стекне такву љубав, онда он у себи проналази лик и обличје Божије. „Спасење је у нашим рукама. Не смемо га испустити“ „Велика нам је милост од Бога дата, а то је пост! То је таква радост и таква благодат! Када се Велики пост завршава, буде нам помало чак и жао што ћемо се омрсити, јер као да губиш оно што си кроз пост стекао – каже отац и осмехује се. И ја хватам себе да препознајем тај осећај: онај посебан полет Страсне седмице, када је почетна тежина првих дана поста одавно већ замењена звонком лакоћом, и када неутољиво удишеш тамјан последњих дугачких служби. Истина, постаје ти жао да све то замениш богатом васкршњом трпезом: хтео би тако да живиш и даље – свом душом у храму. Али од свепобедоносне васкршње радости још смо далеко – пред нама је тек Прва недеља. – Оче, како би требало да је проведемо и којим службама обавезно да присуствујемо? – Ко није везан за државни посао, у првој, трећој и последњој недељи требало би да се постара да присуствује свим службама. Ми у Лаври прву недељу постимо на води – само у суботу и недељу је благословено користи уље. Многи говоре: ја ћу се од таквог поста разболети! Не – напротив: осећаш бодрост, због тога што Господ у посту укрепљује човека не само духовно већ и физички. Нема веће среће, него бити православни хришћанин, посебно у Руској православној цркви. Нигде више нема такве милости, чак ни у другим Православним Црквама. Где ћеш још наћи такву лепоту? Какве само напеве црквених песама ми имамо!.. „Отвори нам двери милосрђа“... Па „На рекама Вавилонским...“ Цените ту велику милост! Не смемо је изгубити. Спасење је у нашим рукама. Не смемо га испустити. Бдите над собом. Данас је потребан подвиг и велика обазривост. Седамдесетих година прошлог века ничег није било, а пламен вере и молитве је горео. А сада је сасвим друго време. Људи су ни тамо, ни овамо. Млади су се грчевито дали у згртање новца. Наређају кредите, а онда долазе и плачу. А ко ти је то благословио? Па то је превара, банковна превара! Долазио ми је један човек који је био подигао кредит да би покренуо неки бизнис. Ништа није било од тога, а за годину дана камата је двоструко порасла. Он је остао без стана, аута, и на крају се преселио у село са својом породицом. Па ти си Рус! Ко ти је дозволио да подижеш кредите? Због чега ти је то потребно? – Сада су многи забринути због кризе која је изазвана санкцијама против Русије. – Не треба бринути, Господ ће помоћи. Ја верујем да ће све проћи. То је привремена појава. Никакве кризе нама неће наудити. С нама је Бог. Па није ваљда да Господ не зна да је и нама потребан насушни хлеб? Или посао? А људи к’о људи... Многи губе наду. Многи очајавају. Немојте падати духом, Бог ће нас избавити! Шта год се десило, не смете да се предајете. Свим срцем се молите. Због чега губиш наду, ако је Бог са нама? Не смеш. То је увек тако било: истина је увек била прогоњена. Како су Христа гонили... „Ако су мене гонили, и вас ће гонити“ – и истинску Цркву ће гонити. Али буди веран Господу, и Господ те неће оставити. Тако Господ води нашу Цркву. И тако Он води сав народ. – А шта ви можете да кажете о национализму? Данас га има веома много. – Национализма не сме да буде. То је грех. Тамо где нема вере, тамо је национализам. Човек може да буде Чуваш, Мордвин, Грузин, Јермен, Грк, Украјинац, Рус или Белорус – ако је постао православни хришћанин – границе националности му се бришу. Сви они тад постају једно. Како рече апостол: нема више Јудејца ни Јелина, Скита ни Словена. Сви су браћа и сви су једно. Невоља настаје тамо где постоји национализам. С нама је Бог. Ми смо браћа у Христу. Благодат Божија нек буде са свима. „Сети се прве своје љубави“ – Поменули сте млакост. И ја је такође осећам: као и у Цркви, све испуњаваш, али некако равнодушно – нит си топао, нит си хладан. Шта у том случају треба чинити? – Треба пазити на себе. Као што је речено у Апокалипси: „сети се прве љубави своје, сети се, дакле, откуда си пао, и покај се“ [1], и врати се поново. А покајање све брише. Помолио си се: „Господе, помози ми, опрости ми!“ – и Господ ти одмах прашта. Свако би требало да припази на своју савест. Ми морамо да се подвизавамо. Чешће да се исповедамо. Причешћујемо. И нема те кризе која нам може наудити. Иако више нема таквог пламена вере, ја ипак верујем да нас Господ неће оставити. Господ управља нашим животом. Он види нас. Око Божије је над нама, а Анђео чувар и свети угодници са нама. Многима говорим: своју децу и мужеве упућујте у храм. И ви сами тамо идите. У њему душу своју васпитавајате за вечни живот. – Оче, управо сте цитирали „Откривење Јована Богослова“. А читају ли данас људи Свето Писмо? – Оно што је интересантно: у совјетско време књига скоро да и није било. Издавали су се црквени календари, молитвеници – и то у ограниченим количинама. А сада је потпуна слобода, служе се по три-четири Литургије дневно, након реновирања отворена је и наша штампарија, донесена је нова опрема – штампани су милиони књига, преведени су старци са грчког, али ко ће то да прочита? Већ двадесет година све постоји, а људи као да то не виде. Питам их: да ли сте читали Јеванђеље? Барем једном у животу? Добијам одговоре: Не, никад га нисам читао. Или „мало сам читао“. Тада им дајем следећи задатак: до Васкрса, или до лета, без журбе, на руском језику, прочитај Нови Завет, или барем Јеванђеље. Многи гледају – и не виде, слушају – и не чују. Не може се тако живети! Све нам је дато у руке – не дозволите да то испустите! Дугачке службе су сад такве, чита се канон Андреја Критског, да је то таква једна лепота! – Колико је важно бивати у храму често, а не једном месечно или у две недеље? – Свака радња у храму: од благослова свештеника, помазања, узимања анафоре, целивања моштију, иконе, крста – као проводника благодати Божије – нас јача и сједињује тесним везама с нашим Преслатким Исусом Христом. А још и више – Тајна покајања и причешћивање Светим Христовим Тајнама: ми не само да видимо својим телесним очима Господа Исуса Христа, већ кроз ту малену честицу и примамо у своју душу целог Господа. „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ [2]. То Господ и до данас испуњава. Ми имамо срећу да стално будемо са Господом. Посебно када се достојно исповедамо. Ко се достојно причести, тај осећа радост, и то је сведочанство тога да смо се срели са Христом. Таква је милост наше Православне Цркве, таква је милост над нама. Због тога ја многима говорим: не треба губити наду – са нама је Бог. А ако је Бог са нама – ко ће против нас? Ви само будите верни Господу, вери православној и Цркви. Сада многи долазе и плачу: расуло је у породицама, у школству, на послу... Молите се Царици Небеској! Она је наш Покров! И Светом Николају – он је спасавао морепловце на мору и сада све спасава на мору свакидашњег живота. Поштујте и усрдно им се молите! Молите се преподобном Сергију! Пред светитељеву блажену кончину Њему се јавила Мајка Божија. На месту где је сада Серапионова палата, тамо је била његова дрвена келија. Он је горко плакао страхујући шта ће бити с његовим манастиром након његове смрти. И гле, растави се кров, и јави му се Мајка Божија у Небеској слави, с апостолом Петром и Јованом Богословом. Он се, наравно, као и сваки човек, уплаши и поклони се пред ногама Царице Небеске. „Не бој се, изабраниче Мој – рече Мајка Божија. – Услишена је молитва твоја о обитељи твојој и ученицима. Ја ћу Својим покровом бити увек над овим местом“. Она и до данас испуњава Свој завет. Ни Татаро-Монголима, ни пољско-литовској војсци, ни Французима 1812. године, ни Немцима – ником Она није дозволила да пређе праг обитељи преподобног Сергија. Био је извесни архиепископ Никон (Рождественски) седам година на Вологодској катедри, а онда су га издале ноге; дошао је из Лавре, а сахрањен је иза храма Свете Тројице. За собом је оставио дневнике у којим је писао: видите ли каква је вера руског човека? Попут старице која је једва некако стигла! Ослања се на свој прости дугачки штап, проливајући слатке сузе. Ако је питате: „Бако, зашто плачеш?“, одговориће: „Поздрављам се с преподобним“. И завршава овим речима: Русија ће постојати све док људи буду ишли на поклоњење преподобном Сергију. Тако је сада – тако ће и убудуће бити. Много је оних људи који овамо долазе најмање једном годишње. Има их и са Далеког истока, и из Молдавије, одакле хоћеш – и говоре: целе године осећамо дејство благодати. На свечаној прослави Преподобног, у лето, у Лаври је било 150 хиљада поклоника. Слава Богу. „Господ нас призива на спасење на различите начине“ – Ја сваком говорим: приђи моштима Преподобног као живом, отвори своје срце и из душе, са вером, кажи: „Оче Сергије, помози ми!“ И Преподобни ће умолити Господа. Осамдесетих година код нас су студирала два брата близанца из Казања. Један се спремао за монаштво, а други је размишљао о женидби. И гле, онај што је размишљао о монаштву, имаде овакво виђење: 1. септембар је, велики број студената, а испред њих професори, иду ка Преподобном. Тог дана се код његових моштију служи молебан за почетак школске године. И иду они тако, иду, и иду – дуго иду, а он мисли: „Јој, како ћу ја стићи?!“ И потрча. Уђе у Тројицку саборну цркву и виде како богослови у пару прилазе кивоту, као на братском молебану, клањају се, а преподобни Сергије не лежи, већ седи у кивоту! Да, седи! И благосиља их. Двојица прилазе – он их благосиља. Па следећа двојица – благосиља и њих. Дотрчава најзад и он, а преподобни му одмахује руком, говорећи: Ти – каже – ниси из нашег стада“. И он се после тога оженио. А онај што хтеде да се ожени, супротно, оде у монахе – и сада је већ архијереј. Такав је био Промисао Божији. Господ управља нашим животом. Тако да заиста нико не познаје такву радост, као што је познаје руски православни хришћанин. Такву срећу, такву милост... И Велики пост – то је велика милост. Пролази Прва недеља, и ми прослављамо Недељу Православља. Каква лепота! А тек Крстопоклона... Господ нас призива на спасење на различите начине. Кроз тугу, смрт ближњих, богослужење, црквено појање... Једном сам, као још млад јеромонах, у Крстопоклоној недељи исповедао ноћу. У совјетско време било је мало манастира, а возне карте јефтине: из Казахстана, Централне Азије, Украјине, Молдавије – са свих страна су нам пристизали људи. По целу ноћ смо исповедали – до 5 сати ујутру. И гле, доводе ми 28-оро људи. „Ми смо – кажу – ИПЦ: Истинско православна црква“. Они нашу Цркву нису признавали, сматрајући је за совјетску. Живели су у архангелским шумама и нису имали свештеника, а можда и јесу, не знам. И они мени упутише следеће речи: „Оче Илија, ми смо први пут у Цркви. Ми њу нисмо признавали, али чувши ваше певање, из Ње више никада нећемо изаћи“. Њих је призивајућа благодат Божија дотакла управо кроз црквено појање. – Црквено појање у Лаври је у срцу сваког човека на првом месту повезано, наравно, са сећањем на архимандрита Матеја (Мормиља). – Отац Матеј је био велики прегалац. Знао је ноћима да седи и да вежба. Пробе – по две, три, а некад и четири недељно – одржавао је у звонари радним данима... Ко је код њега певао, отуда је излазио не само као добар појац већ и као диригент. У совјетско време није било никаквих певачких школа, а оно што је стварао отац Матеј преснимавало се и користило широм Совјетског Савеза. И они, који су ту учили, певали су код оца Матеја у хору, преписивали ноте и ширили их по свој земљи. То је благодат Божија. Невероватно сам срећан због таквог једног појања, које немају чак ни друге Православне Цркве. У совјетско време имао сам једну познаницу из Нижњег Тагила, која је радила на Институту за научна истраживања. Није била ни комуниста, ни чланица Комсомола, али није била ни црквена. А њена мајка је била веома верујућа жена. И пре него што ће умрети, будући већ сасвим изнемогла, мама јој рече: „Тамара! Испуни моју последњу жељу. Одведи ме у храм и обави ми опело кад умрем“. И она то испуни. Погледајте каква је то благодат Божија! Господ нас призива на различите начине. А био је код нас и извесни Павлуша – син члана Политбироа. Тај Политбиро је био највиши руководећи орган у совјетско време. И тако једном у Лавру из Кремља допутова екскурзија. И он – дечак од око 16 или 17 година – такође допутова тим аутобусом. Сам је после причао. Тог дана је хором дириговао отац Никон. Певали су лепо, али једноставно. Међутим, кад их је он чуо, изађе из храма као да није сав свој. Није знао шта му се дешава. Тада је био још увек некрштен. И тако је почео полако, да нико не зна, обилазити храмове по селима у околини Москве – а њих је тада било веома мало. Негде се тако и крстио. И затражи он оцу Матеју да га прими у хор, будући да је имао добро музичко образовање. Отац Матеј никог није одбијао, па ни њега. И тако је он певао, и певао, док једном не изрази жељу да упише богословију. Предаде документа. А у оно време све се проверавало. И његов отац, из Политбироа, написа изјаву својим саборцима: „Мој син Павел је пошашавио. Окренуо се религији. Помозите ми да га преваспитам“. И, наравно, њему тада не дозволише да упише богословију. Одлужио је затим војску, након чега више нико није имао права да га спутава. Завршио је богословију, оженио се, а сада је познати протојереј. Ето како делује призивајућа благодат Божија. Ја многима говорим: не губите време док га још имате, већ радите на спасењу. Будите верни Господу и Цркви. „Такви су били велики свети људи. Тако је живела Црква“ – А како је вас Господ призвао монаштву – како сте ви схватили да је то ваш пут? – Ја сам почетком шездесетих, при Хрушчову, радио као агроном. Нас су тада послали на обуку у Институт за научна истраживања у Дњепропетровск. Таман је почињао Велики пост. Стигосмо ми тамо, а они ће ти нама: нема хостела, тражите станове. Ја одох у цркву, где ме је на кућни смештај прихватио Јаков Сергејевич Литвињенко. Одосмо у храм. Боже мој! Такво прекрасно појање ја у животу нисам чуо! И Јаков Сергејевич ми се обрати– пошто је моје име тад било Николај – овим речима: „Коља! У Почајеву лепо поју, а тек у Загорску – као на небу“. Дођем ја кући, испричам то мами, а она ће мени: „Пут под ноге!“ Стигнем у Москву. Ја нисам имао појма шта је то метро, шта су електрични возови... Дојурих овамо. У Лаври је тада био намесник – прозорљиви, отац Теодорит, који се упокојио 1973. године. Провео је 20 година у заточеништву. Леп, као старозаветни патријарх. А отац Матеј је тад још увек био млад. Хор је прелепо певао. Приђох певници. Отац Матеј ми рече: „Сада ће отац Теодорит изаћи из олтара, приђи да узмеш благослов од њега“. Тако и учиних. Он ме погледа и рече ми: „Сврати до мене после ручка“. Свратих. Узе ме за руку, поведе на други спрат код оца Матеја у келију, и рече: „Оче, узмите овог младића, он је наш будући сабрат“. А ја ни на памети нисам имао ни монаштво, ни богословију. „И кажите му како да се припреми за богословију, и помозите да се упише“. И, наравно – мој живот се променио! Отац Матеј ме посади на столицу и рече ми: нико не сме да зна где идеш, осим мајке; припреми иста документа као за Институт и предај их крајем јула. Документа су примали до 1. августа, а 10. је био пријемни испит. Пријављено је било 160 или 180 људи, а примали су само 40. Било је немогуће примити 41 у то време. И, слава Богу, ја сам примљен. То је било 1966. године. Какве смо ми само старце имали! Отац Кирил (Павлов) – херој Другог светског рата... Па отац Теодорит... Отац Кирил није пуно говорио, али је самом својом појавом служио за пример. Нико га није видео никад да је увређен, или да се свађа, или да неког грди и осуђује. Кротак и смирен. А хиљаде и хиљаде људи је спасио. Отац Теодорит је већ био стар. Године 1969. ставили су ме за леву певницу; радним данима су увек певали старци, па је и он такође стајао за певницом. И нико се није шетао по храму или разговарао – не из страха већ је било срамота понашати се тако пред овим светим човеком. Толико је он био пун благодати. Имао је велику библиотеку. И гле, тачно месец дана пре смрти, почео је да је раздељује – свима онима који су долазили код њега давао је понешто. Тако сам и ја дошао. Мени западе велика књига – дореволуционарно издање – „Монашка правила“. И житије Јована Крститеља. А када се он упокојио и када је намесник дошао у његову келију, она је била празна: све је био разделио. И одећу – ма све што је ту било. Само су биле остале белешке на столу: он је много волео Димитрија Ростовског, и читао га је, и правио белешке, и проповедао из његових дела. Такви су били велики свети људи. Тако је живела Црква. Благодаћу Божијом су се исцељивали, и знаци преподобног Сергија су се испуњавали. Управо је таква једна благодат са нама. Само је потребно да и ми будемо верни. Будите верни Господу, и Господ нас неће оставити. С архимандритом Илијом (Рејзмиром) разговарала Анастасија Рахлина Превод са руског: Наташа Јефтић ___________________________ [1] „Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш“ (Откр. 2, 4–5). [2] В.: Јн. 6, 54. Извор: „Православие.ру“ |