ПОВОДОМ ЧЛАНКА У „НОВОСТИМА“

Ситуација око прогона владика Филарета и Георгија се захуктава. Све се одвија по устаљеном рецепту, који је својевремено објаснио аналитичар Александар Б. Ђикић у свом тексту „Попу поп, бобу боб“, насталом 2010, када је смењиван владика Артемије. Тада је овај аналитичар на „Новој српској политичкој мисли" писао: „Елем, када се ловина дефинише, креће се у медијску хајку. То нам је познато из блиске прошлости, али нам додуше није пријало током деведесетих, када су нас ћерали. Сада кад ми ћерамо, е то је већ мерак.

 Новинарски напад креће отприлике на следећи начин: извесна новинарка (рецимо да се зове Мирка) шаље текст својој редакцији. Информацију добија од извора блиског ЕРП-у, који жели да остане анониман (додуше, то му не полази за руком јер је сувише препознатљив). Миркин извор, познат путницима сајбер поднебесјем, пажљиво бира теме: проневере, неовлашћено лечење наркомана, деменција, антиевропејство, параглајдинг док народ нема ни за леба, напади на сироту НАТО авијацију, нецеливање руке „преосвећеном“ Бајдену, ма само што нисмо ушли у ЕУ и постали богати, високи и плави, али нам не дâ тамо неки владика и сл. Миркин текст се, наравно никад не објављује, осим и искључиво на насловној страни њених новина, рецимо да се зову Флеш. Aut Mirka aut nihil! А онда наступа техника-електроника.

Све телевизијске и радио станице имају у јутарњем програму резервисано време када читају насловне стране из дневне штампе. Наравно, ко има херца да заобиђе Мирку и њен наслов написан крупнијим словима од оних кад је друг Тито умро? Тако, сироти Бајден, наркомани, лопате и проневере народних кухиња попут праска улазе у уши народа. Пажљиви ТВ гледалац зна да на нашим информативним каналима што се од вести прочита ујутру то се понавља до следећег јутра. У току дана се ништа не дешава. Значи Миркина вест се понови барем 15 пута по каналу. Перјани јастук је распорен, па чик вратите перје назад.           

Пре неки дан је крупним словима Миркина новина објавила да се сумња да је тамо неки Артемијев сарадник покупио неке паре, којима је купио стан у Атини, у коме се можда тај тамо неки скрива. Када то не би мирисало и на оптужбу и на пресуду, било би смешно. Које паре, колико, одакле, пошто је купио стан, да ли се уопште скрива? Наравно све је то електронски пренето у уши народа. Колико год да је јасна улога електронских медија профила Б92, Фокс и сличних са тако дефинисаном уређивачком политиком, није нам јасна улога јавног сервиса РТС. Пристајање на неаналитичност када на терену имате сијасет својих новинара и подоста технике је, благо речено, зачуђујуће, и подсећа на нека неславна времена ове куће, тим више што се данас добрим делом финансира из џепова грађана различите верске, националне и друге оријентације. Исте камере снимају „тучу монаха“и владику окруженог духовним чедима. Овај други снимак се не приказује на телевизији. Бојим се и да замислим разлог.

Можда је епископ Артемије крив. Можда је требало да аплаудира Бајдену, можда је требало да пољопривредне алатке користи за узгој дроге уместо за њено сузбијање, можда је требало да „искулира“ што су му дивљаци спалили 150 цркава и манастира, можда је у 8. деценији живота требало да путује бициклом кроз Дреницу до Девича уместо безбедним аутом… Можда су Мирка и друштво у праву. Откуд знам. Али начин на који се ова кампања води подсећа на времена за која смо мислили да су далеко иза нас“.

Као што видимо, исти облик медијске кампање, који је пре пет година објаснио господин Ђикић, спроводи и сада, у овом или оном виду. На ту тему разговарали смо и с нашим сарадником, г. Владимиром Димитријевићем, који је ових дана објавио један чланак у „Вечерњим новостима“.

„МЕКА ОКУПАЦИЈА“ И СПЦ

ПИТАЊЕ: Господине Димитријевићу, 17. марта 2015. сте у “Вечерњим новостима“ објавили текст о садашњем стању СПЦ, који гласи: “СПЦ У ДОБА „МЕКЕ ОКУПАЦИЈЕ“ (наслов редакције је био другачији, „Смене за долазак папе“). Он гласи:         

„Године 2008, „Вечерње новости“ су  објавиле писмо владике захумско – херцеговачког Григорија;ту су поменута имена епископа неуклопивих у Њу Ејџ намењен Србима. На списку су се нашли епископи већ уклоњени са својих катедри: рашко-призренски Артемије, зворничко–тузлански Василије,милешевски Филарет. Уклоњен је и владика западноевропски Константин, а спрема се и обрачун са владиком  канадским Георгијем. Занимљиво је да су ти епископи, на овај или онај начин, били против литургијске реформе, резервисани према екуменизму и сарадњи с Ватиканом, али и против планова НАТО Империје на нашем простору (владика Артемије није признао Ахтисаријев план, Качавенда се, с њим, противио Бајденовој посети Дечанима 2009, Филарет је био против слепе послушности Београда и Подгорице Бриселу, итд.) Ако се томе дода улога коју су имали владике Василије и Филарет у борби српског народа у БиХ 1992-1995, јасно је да је у току „пацификација“ СПЦ, чији ће симболички врхунац вероватно бити посета римског папе Патријаршији у Београду.                      

Као, са др Зораном Чворовићем, коаутор књиге „СПЦ и Викиликс“ (Романов, Бањалука,2014), указујем на чињеницу да је великохрватски идеолог Иво Пилар још 1917. тврдио да су Срби државотворно потентни док год је јако светосавско православље. Из депеша Викиликса се види да је један од главних циљева Вашингтона у нас претварање СПЦ у „религиозни сервис“ који нема снаге да брани србску државотворност. То се дешавало и раније: кад је пала Деспотовина 1459, СПЦ је привремено „прогутала“ грчка Охридска архиепископија; у другој половини 18. века, после србске сарадње с Аустријом у борби против Турака, Цариградска патријаршија, по дозволи султана, уклања наше и доводи владике фанариоте; краљ Милан протерује митрополита Михаила, јер се он противи Милановој антируској, аустрофилској политици. Ми живимо у доба нове, „меке“ окупације српског народа, па се историја понавља. Који чита, да разуме“.

РАЗУМ ЈЕ У ПИТАЊУ    

ПИТАЊЕ: Молимо Вас да објасните, зашто сте устали у одбрану владике Василија (Качавенде) и Филарета (Мићића), који су у медијима оптужени да су сумњивог морала?

ОДГОВОР: Пре него што одговорим на ово питање, ево текста који сам објавио у „Новостима“ септембра 2014, када сам потписао петицију у одбрану патријарха Иринеја од бесмоучних напада другосрбијанаца због патријарховог става о геј паради:

„ГЛАС РАЗУМА

Потписујући писмо у одбрану патријарха Иринеја, нападнутог због  „нетолеранције“ према ЛГБТ популацији, имао сам пред собом  чињенице.  Јасне и немилосрдне.

 У Србији је, од пописа 2002. до пописа 2011, мање (без рата, без санкција!) 400 хиљада становника– неки су отишли ван земље,  други под земљу. Сваке године умире 30 хиљада људи више него што их се роди. Уместо да се милион евра уложи у подршку рађању и вишедетним породицама, оне су потрошене на параду онога што стручњаци називају „политичким хомосексуализмом“.

„Парада поноса“, на којој су ношене слике које вређају патријаха Иринеја и митрополита Амфилохија, одржана је, сасвим симболично, 2014, када обележавамо стогодишњицу херојства српских витезова чији систем вредности је породицу и рађање имао на првом месту. Данас нам се, после параде, нуди ЛГБТ прича у уџбеницима („Бајка о принцу и принцу“, као у „напредним“ земљама ), редефинисање брака и захтев да хомосексуалци усвајају децу (о томе у књизи Слободана Антонића „Моћ и сексуалност/Социологија геј покрета“ ). Иде се и даље. У „напредној“ ЕУ Немачкој тзв. етички комитет је од Владе већ тражио одобрење инцеста.    Бранећи став патријарха Иринеја, бранио сам здрав разум и будућност породичне Србије“.

У једној другој изјави из тих дана сам рекао: “Реч патријарха Иринеја упућена поводом параде срама заказане за недељу, 28. септембар 2014. године, дошла је у прави час. Јер, ове године, када се слави стогодишњица српских победа у Првом светском рату, наши непријатељи, предвођени Америком и Немачком, а уз подршку домаћих колаборациониста, решили су да нас коначно понизе, и наметну нешто због чега се свети преци наши преврћу у гробу. Зато је патријархова реч дошла и прави час – да се зна да још нисмо мртви и ућуткани.Ипак, СПЦ је дужна да своје ресурсе у будућности користи на одбрану породице и породичних вредности, јер је парада само увод – циљ је уништење породице и давања права „парадерима“ да усвајају децу, а у коначном смислу циљ наших непријатеља је да благослов Божји заувек напусти Србе и Србију. Зато су овакве изјаве само почетак борбе која се мора водити“.

НАЧЕЛНОСТ

ПИТАЊЕ: Молимо Вас да појасните, какве то везе има са одбраном владика Василија и Филарета?  

ОДГОВОР: Има. Реч је о начелним питањима. Познато је да сам критиковао све оне ставове и поступке наших црквених вођа уколико су они, по сведочењу Светог Предања и наше светосавске вере, били туђи духу који су нам завештали наши вођи из Небеске Србије. То ми није сметало да ПРАВОСЛАВНИ став патријарха Иринеја, кад је у питању содомизам, браним у јавности, као што сам критиковао његов став према екуменизму и питању сарадње с влашћу око предаје Космета НАТО Империји и Шиптарима. Тако сам начелан и у питању владика које помињете. Наиме, ако су они криви за све за шта су оптужени, а пре свега за неморал, њихова кривица се мора утврдити у правилном црквено – судском поступку, и, ако се докаже, они могу остати монаси – покајници, али не и епископи у било каквој пензији. А ако нису криви, они не могу бити уклоњени са епархија. И све мора бити јавно, јер тајне оптужнице су својствене инквизицији. Кад је јавно, види се утемељеност. Ево јавног документа – то је, рецимо, Акт о канонској одговорности владике Артемија, у коме се могу наћи и овакве „убедљиве“ оптужбе: “О начину понашања дела монаха Епископа Артемија може се закључити и према сведочењу монахиње /…/ из Пећке Патријаршије одакле се види да је јеромонах Стефан из Манастира Зочиште кабадахијски ислеђивао сестре и тражио им храну.“ Каква оптужба! Неки калуђер је био кабадахија у Пећкој патријаршији и тражио храну од монахиња, за шта је крив владика Артемије. Сећате ли се да су владику Артемија оптуживали за милионске проневере, за које се, у току суђења, седи у затвору, а судски процес траје, траје,траје, и, пет година после смене – ништа…     

Владику Василија су, рецимо, у јавности оптуживали за страховит неморал, содомију, па чак и убиство неког невиног младића. Ако је све то била истина, тај човек је требало да буде у затвору, а не у пензији са комфором. (Да ли га, можда, пензионисањем неко не штити, питају се многи.) Али,  истина о његовом случају никад није утврђена. Зато је уклањање владике Василија с епархије неканонско. При чему, запамтите, никад у живот нисам разговарао с владиком Василијем, нисам био његов сарадник, симпатизер, нити сам имао било какве везе са епархијом зворничко – тузланском.

Исти случај је и са владиком Филаретом. Не браним њега, кога и не познајем. Уосталом, наш познати каноничар, др Миодраг М. Петровић је, кад је он изабран за епископа, оштро критиковао ту одлуку у свом чланку „У раскораку са Светим Савом“, објављеном у часопису „Свети кнез Лазар“. Зна се да патријарх Павле није био за његов избор. Али, то нема везе са садашњом ситуацијом: његово уклањање са епископске катедре није спроведено у складу са канонима, који јасно кажу како се поступа са епископом коме се суди. Он, док му се не пресуди, остаје на свом месту, а процес је јаван, са озбиљним доказним поступком.

ПОНАВЉАМ: КАД ГОД ПИШЕМ, НЕ БРАНИМ ПОЈЕДНИЦЕ, НЕГО НАЧЕЛА, ДОГМАТСКО – КАНОНСКУ ИСТИНУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ. ТО НИЈЕ ПИТАЊЕ МОЈИХ СИМПАТИЈА И АНТИПАТИЈА.

КАКО БИ ТРЕБАЛО ПОСТУПАТИ?

ПИТАЊЕ: Појасните за наше читаоце како би Синод требало да поступа ако се  оптужбе против неког владике нађу у јавности?

ОДГОВОР: Ево како је СА Синод поступио 10. јануара 2003, поводом оптужби  на рачун владике Пахомија: „Поводом оптужби моралне природе против Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, Свети архијерејски Синод изражава своје жаљење што средства јавног информисања, пре било какве судске провере, тако олако прихватају и дају у јавност недоказане инсинуације као чињенице. На жалост, у последње време ово није усамљен случај: безбожна хајка, прогон и блаћење. Цркве које је трајало деценијама сада као да поново оживљавају у одређеним антицрквеним круговима којима очевидно смета обнављање црквеног живота и враћање народа Цркви. Црква је призвана да лечи од зла и греха самим својим постојањем, природом и сведочењем. У светлости своје етике и Страшног суда на коме ће свачије дело изаћи на видело, она не жели да скрива или подржава било чији грех. Међутим, оно што она захтева јесте претходно утврђивање истине и проверу било које оптужбе, па и ове о којој је реч, без обзира о коме се ради да би се могао донети истински суд и пресуда. Ван тога и без таквог поступка, све се свoди на злонамерно јавно блаћење појединаца и установа због ко зна каквих и чијих интереса и нечасних циљева.“

Дакле, ако се такве оптужбе појаве, треба стишати медијску буру, а затим почети одговорну истрагу и утврђивање кривице, по речима Светог Јустина Ћелијског поводом раскола у Америци:“Поред тога, зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора“.         

 На жалост, ништа од свега овога не можемо видети данас и овде. Као да се приликом суђења поступа по начелу чилеанског диктатора Аугуста Пиночеа:“За пријатеље све, за непријатеље закон“. Због тога, сасвим се слажем са др Зораном Чворовићем, који је, у недавној изјави франкфуртским „Вестима“, рекао: “Из само њему познатих разлога, на том списку који личи на староримску проскипцију, већину поменутих владика епископ Григорије је означио као групу која се опире модернизацији и променама у СПЦ, као и њеном прилагођавању духу времена, а што су појмови дубоко супростављени природи и мисији хришћанске цркве. И ти епископи, како се испоставило, виђени су за смену. Догађаји који су уследили потврдили су да наведени списак није пука импровизација епископа Григорија већ програм, а чији аутори нису познати, за кадровску чистку у СПЦ /…/ Чистка владика је почела пре пет година неканонском и са црквеног становишта неуставном сменом епископа Артемија због наводних финансијских малверзација које нису доказане. Епископ Артемије је био прва жртва бруталног гажења канона и устава СПЦ, на путу ка урушавању црквено-правног организма и јединства унутар СПЦ. Направљен је преседан који ће омогућити световној власти да утиче на живот СПЦ тако што ће неподобне епископе селективно уклањати је стварна кривица ако је уопште има, јер се све забашурује кроз тзв. финансијске малверзације преко црквених органа кроз фингиране поступке, а да не знамо шта су прави мотиви“.

Само из те перспективе, може се разумети и мој став према насталим проблемима. Уосталом, размислимо: ни у једној Помесној Цркви није било удара на петорицу епископа за пет  година; такве ствари, које се раде у огромној журби, очито се налажу са стране, јер домаћи властодршци нису кадри да тако нешто нареде, пошто су послушници  центра Империје и не доносе стратешке одлуке.

Још једном да поновим: КАД ЗАСТУПАМ ОВАКАВ СТАВ, У ПИТАЊУ СУ НАЧЕЛА КАНОНСКЕ ПРАВДЕ И ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ, А НЕ ЛИЧНОСТИ, ЧИЈИ АДВОКАТ НИСАМ, НИТИ МОГУ БИТИ. А Господ је сваком судија.