4. МРВА МИЛОСРЂА У МОРУ ЗЛОБЕ

Ових дана, на службеном сајту цркве коју му је Епископ Георгије поверио, Ћифтифор води отворену политичку кампању против свога Епископа. Он је парох, дакле он је црква. Ко ту њему шта може? И објашњава он то храбро, чекајући Комисију да јој преда усољену главу Епископову: „То је Епископ заслужио својим односом према мени.“

На сајт је ставио све јефтине и неистините податке о свом ипак, службено још увек, Епископу. Објављени су у немачкој варијанти српског листа где нам овде окупатор свакодневно саопштава своје намере и потернице, као оно између 1941 – 45 године. Свако, са и мало интелектуалног васпитања, бар овде, добро зна који су извори финансирања информативног гласила Blitz. Знамо да је у питању само скраћеница од блицкриг. Верује Ћифтифор да ће, чим дође нови епископ тај морати само њега да слуша. Можда ће и његовог поголемог друга. О да, да не заборавимо, мораће (и те како ће тај епископ морати да слуша!) и Ћифтиофоровог буретастог ментора. Исто, ових дана, тај ментор завере са поносом истиче да је обећао: „Овога пута, ја сум му река, даћу, ни мање ни више него пет стотина хиљада долара“, тамо некоме у Београду, само ако смакну више тог Георгија. (Знамо и коме и где је обећано, али нека се намире дани и бројеви за објављивање.) „Овога пута“, понављамо јер он упорно финансира, и те тамо канадске и ове овамо београдске, кампање против Епископа Георгија већ деценијама. Колике је доларе обећао, црква Светог Саве на Врачару значајно би узнапредовала да је овде приложио и само четвртину те укупне суме. Али та сподобица обећања само држи према својој КРЕСТОЛИКО ФРИЗУРИ којој деценијама одржава жељену боју без обзира на цену фризерке. Канирање!  Држи и обећања келнеру, како се сам хвалио да је, у време недавне Епархијске скупштине у Киченеру, плаћао сваком попу пиће. Јер, како је тихо, али ипак несмотрећи да су га и неки други чули, једном, има томе рекао: „Попови су јефтини, платиш им пиће и трче затобом.“ Изгледа да им, баш свакоме, зна цену, од локалног попића до Патријаршије. Већ је обећао да ће он платити и све трошкове само да та Комисија што пре дође, а када се постави нови Епископ тај ће то све њему вратити из касе Епархије канадске, него шта.

КРЕСТОФРИЗУРАСТИ верује дубоко да ће му, будући Епископ, то и удвостручити каквом признаницом. Обзиром на херојске заслуге које ће тада имати, мораће епископ да потпише признаницу најмање за дупло више него што је стварно дао. Мора он, на велико, да одбије порез код пореских власти Канаде. Али пустимо братију Алибаба на миру, за трен. Вратићемо се ми, сваком појединачно, до у детаље свачијег саучешништва у гнусном злочину смицања Епископа. Овде ћемо се посветити једном светлом примеру дивног истинског хришћанина у мору озлобљене браће, срца затрованих сујетом, љубомором и сложеним душевним немирима из исељеничког осећања ниже вредности.

Сваки је дан овога богомољног, сада, заслужено мудрог, старца протекао у молитви. И сваки сусрет са ма киме он је означио таквом речју. Када је он служио по тој онтариској и северноамеричкој  прерији, скоро ниједан од ових обесних несретника који мисле да су мантије џелатске униформе за посецање Епископа, није ни знао ни за Бога ни за богословију. А тада је било јако важно, исто колико је и сада важно: будити и чувати Бога у срцима и душама изгнаних Светосаваца, Срба онога рата, Срба овога рата, Срба увек неког клетог рата, Срба чувара хришћанског завета по ма коју и какву цену. А тада је било јако опасно јер тада је сваки поп у емиграцији био непријатељ државе раван четничком војводи; ценовник оних који су нас прогонили. И он је служио покоран Господу. Улазио је својом  молитвом и тамјаном у сваку кућу Србинову, без и једне упитне мисли испитивачког премеравања богатства и дохотка домаћина. Ово се никако не би могло рећи за заверенике у тренутном подмуклом послу растроњења Епископа. А он је био тај који је ту новодошлу свештеничку браћу прихватао и путио их је. Они су били сами ти који су, видећи око себе сјај материјалног богатства света у коме су се нашли, пожелели баш то, материјално, физичко, доларско богатство. Или су жудели задовољење сујете признања и препознавања над другима. Шта год било донели су то из овдањег комунистичког окружења у којем су расли. Овако или онако, нису жудели ону дивоту која испуни сваки дом када у њој укућани поделе своју молитву са својим свештеником. Не ону дивоту која испуни сваку цркву када окупљени у њој поделимо истинско понесење молитвом и скромну, баш као Његову, ненаметљиву реч беседе која дотиче срца и није ту беседа да свештеник себе издигне својом сујетом ради ње (малте не очекујући од пастве аплауз после тога). Када се у срцима, завереника по наруџбини, одавде и оданде, разгорио првом жестином огањ срџбе и гнева на Епископа, овај слуга Господњи је позвао свога Епископа, и иако умировљен и без икаквих обавеза кратко је саопштио: „Владико мој, ја ћу бити са вама шта год да се деси.“ Он, увек ведрог срца и радосне душе. Он зналац људи и језика. Он који никад никога нигде није оговарао. Он зналац старих мудрих и добрих текстова стараца. Сетио се он оног свенадахњујућег божанског слова, остављеног нам за опомену од мудрог Епифанија: „ко је видео да човек човека човеку за новац продаје?“ Баш то је (о саблазни!) и препознао у поступцима своје посрнуле сабраће у позиву. И према томе се и одредио. Јер продаја Епископа продаја је Христа самог. Он је учинио што само велики истински хришћанин и може, понудио се да прими шта год било пре него то допадне његовог Пастира. И он чека Комисију да каже, боље рећи, да прими своје са својим Епископом.

Молимо те прими и послушај Господе, за таквога имамо увек молитву уз оне речи за своје најближе.              

За разлику од наведених непомјаника, који нису вредни ни једне од свих речи које смо о њима нанели пред Господом на хартију, са поносом ћемо рећи његово пуно име.

Дивни господине, наше су молитве са тобом и за тебе који си увек истицао да Господ је ту да човек буде човеку човек; са твојим незаборавним племенито меканим „ч“.

Да Бог благослови наше вишедеценијско дружење на многаја љета.

И хвала Господу што ми је омогућио да са тобом поделим подељено и да те у своме животу сретнем као пријатеља.

Није умировљени торонтонијански прота Михајло Додер сам у овом страдалном православном свету данашњице. Зна он то и ми то знамо. Зато, молимо се сви, за сваког таквог дивног христустремљећег православног свештеника нашег међу нама ма где такав био. Док је таквих свештеника још увек има наде за православље, још има наде и за Христа међу нама.

Поуздан извор,

Наставиће се...