“Поштени владика”!

“Поштени владика” нема страха,

Веру брани без предаха.

Он је “поштени владика”!

Све му се може, ОПРОСТИ БОЖЕ.

Ко нам данас веру брани? + “поштени владика” = црни дани!

Почећемо ово писмо са добром шалом. „Ко се не зна шалити на свој рачун, тај не зна ни живети“, рече неко, а тај неко ћу бити ја. Овако прича почиње:

Седимо у једној соби, “поштени владика” и ми. Сви ћутимо. Мислимо у својим главама, како би било добро да се у тој соби никад нисмо ни нашли. Одједном, “поштени владика” проговори. Сви у њега погледасмо са надом и вером! Правом вером. Ако ништа друго, показаће нам наш “поштени владика” врата кроз која ћемо утећи. Он се коначно огласи и прекиде тишину. Рече нам: “где су двоје или троје сабрани, ту је и Христ. Нема чега да се бојимо. Хајде да се бранимо Христом. Имамо одличан рецепт! Испробан. Обојићемо своје страдање са Његовим страдањем.“ Ето, тако настаде једно писамце. Писамце за самце. Њих двојица или тројица, напали су једног, а исто тако најавили наставак. ОДГОВОРИЋЕМО:

Првог ћемо назвати „Дрекавац“, другог „Плашљивко“, а трећи је наш добро познати - “поштени владика”.

Следујући стил нашег Дрекавца, описаћемо сву тројицу. Дрекавац се плаши својих корена, и одговорно тврди да су Срби најстарији народ. За њега Илијада није више Хомерова, него Момирова. Мојсије му није више Мојсије, него Мојсин итд. Дрекавац није лош човек, у суштини. Осетљив је и лак за манипулацију.

Плашљивко је много гори. Он се свега боји, а највише своје жене. Њихова љубавна прича почиње још у студентским данима. Још тада су зачели дете. То женско дете је порасло и нашло је своју прву “платонску љубав”, како је њен отац Плашљивко    тада    мислио.    Његов    духовни    мецена,    “поштени    владика”,    није    се слагао са размишљањем свога верног Плашљивка. Чак се јавно исмевао са њим. Ерос је за “поштеног владику” једино име за љубав, тако да није било могуће да су Плашљивкова мезимица и питомац “поштеног владике”, кога ћемо звати Алексеј, спавали под истим кровом чисто другарски. “Поштени владика” је то спавање описао својим богатим “љубавним” речником. Тиме је ова прича добила свој епилог. Шармантни и занимљиви Алексеј је морао да спакује своје кофере, и да напусти манастир. Помоћ коју је од „поштеног владике“ примао, погодили сте; била је укинута. У вези Алексеја и још једног њему сличног Богдана, писаћемо још у наставцима. Вратимо се на нашег “поштеног владику”.

Несрећни Ћифтифор Пицарош?

Јудино издајство?

Дрекавац је најстарији Србин. Дрекавац је књижевник. Дрекавац је песник, Дрекавац почиње реченицу са везником и меша екавицу са ијекавицом. Своје текстове комбинује са текстовима друге двојице. Коригује и шаље “Борцима за веру”, али то није пуно важно. Дирнули сте нашег брата Ћифтифора Пицароша. Сада себе дирајте по челу.

Реч по реч, ево ти Дрекавче. Размишљај о њима док чистиш туђе клозете. Ћифтифор не окреће бројеве телефона, него се јавља на позиве. Немаш ти представу Дрекавче. Научен си да чистиш туђа говна. Издају неку спомињеш? Оптужујеш свештена лица, и то још кроз деценије. Посебно Ћифтифор, кажете? Нисте о њему много рекли. Рекли сте више о себи. Ви Дрекавче знате све о свештенству? Причао вам један “поштени владика”, у једној соби. Био међу вама један Христ.

Променићемо ваше име „Ћифтифор“, у „наш брат“. Може нам се, јер сада ми пишемо. Имамо много тога написати, а још више рећи.

Наш брат, којег попљувасте у име вашег “поштенег владике”, има прави алат. “Поштеном владики” се није свиђало ни то што је наш брат заиста добар мајстор. Ваш “поштени владика” га у својој хегемонији гурао и у најдубље поноре, а наш брат, увек из понора излазио, и васкрсавао све снажнији. “Поштени владика” га тукао, а он јачао. Шта је друго “поштеном владици” остало, него да се сети Христа и Његовог страдања. Има он навику да се сети Христа када наиђу тешкоће. Питаћемо се сви на крају ових писања, где му је био Христос док је радио друге ствари. Наш брат је имао и још увек има, онај живот библијски. Дрекавац и Плашљивко познају Библију много боље од свештеника. За њих су свештеници неписмени. Хајде да питамо Дрекавца и Плашљивка, да ли су некад у животу поновили ону реченицу праведног Јова, и са њом растерали лажне пријатеље: “Ако се и цело тело моје распадне, језик ће и даље славити Бога!”? Ми смо за вас Јуде, само зато што издајемо вашег мецену. Усуђујете се и тако храбро изрећи, да идемо по водицама само због новца који нећемо приказати држави. Свој свраб на туђим    леђима    чешете.    Шта    мислите    ви    правдољубиви?    Дали    ми    свештеници заиста мислимо само о новцу, када обилазимо некога на самрти. У његовом дому, или у болници. Ви можда и мислите, али ми ћемо дати свој живот, и одговор за тај живот, целога себе ћемо дати са својом породицом, само да се спасе душа једна. Пробај ти бедно пискарало, један дан свог живота да посветиш Богу!!! Видећеш како је то лако, и колико новца ће ти донети. Моћи ћеш и ти да радиш на црно.

Осуђујете отварање пицерије, а не спомињете фирму за прављење свећа. Шта је од ово двоје горе? Колико људи је на самрти исповједио и причестио наш владика, а колико ваш Пицарош? Овај са пицaма није градио куће и стицао богатство, али зато овај са свећама јесте. Овај са пицама је хранио друге, а овај је од свећа хранио само себе. Људи за душу свога покојника прислуже свећу, а та свећа једна је цигла на острву крај Будве. Ништа више! Са пицом бар фер и поштено, нахраниш нечије тело, а са свећом уграђујеш цигле на дворовима “поштеног владике” и његових кумова. Наш брат је бар чекао да му дете одрасте, како сте и сами рекли, а “поштени владика”, одмах закумио човека да води његову фирму “Monastery Candles.”

Поново сте оптужили нашег брата за куповину куће. Учинио је то исто и “поштени владика” на Епархијској скупштини. Добио је тада на руке и доказ да су га Плашљивко и чекописац погрешно информисали лажући на нашег брата. Проблем је био што је тај доказ или Уговор о издавању куће био на енглеском, па “поштени владика” није умео да прочита. То је Дрекавац који важи за неког бајног књижевника и великана српског језика, назвао “рентијерском индустријом”. Ваљда презаузет бригама о животу других, запоставио човек бригу за чистоту свог језика. Засметало поштеном владики што је наш брат купио кућу. По њима он није имао право то да уради. Након толико година поштеног рада, човече, он је купио кућу. Какав је то безобразлук? Сигурно је безобразлук и то што је цркву у којој је служио ослободио дугова и поставио је на снажне финансијске ноге. Можда и то што је народ у све већем броју долазио у цркву на молитву, и што су људи коначно могли чути поучне и лепе беседе нашег брата. Можда је и то безобразлук. Заслепљен оговарачима, наш “поштени владика” је заборавио да врло радо својим свештеницима даје благослов за куповину куће. Ево само један пример, и то још много гори од овог који тако снажно напада и осуђује са својим лајавцима и ласкавцима. У Виндзору су недавно, по благослову владике продали цквену кућу, како би помогли свештенику да купи своју сопствену кућу. Шта више дали су му двадесет хиљада да има за капару (down payment). Не само да се поштени владика са тиме сложио, него је ишао да ту кућу освети. Да у њу свој архипастирски благослов унесе. Има још доста примера, али нећемо о томе, за сада. “Поштени владика” је нашем брату за све “благо” узвратио и само га казнио пребацивањем на слабију парохију. Заиста је много чудно што је наш брат спомињао сузе своје породице када се опраштао од своје љубљене пастве. Јасно је да би сте ви за много шта оптуживали нашег брата. Крив је што су и зиме у Канади овако дуге и хладне, али...

Једини који је стварно оптужен јесте наш “поштени владика”, а он не престаје оптуживати друге. Као човек који се нашао у живом блату. Не размишљајући, све  би око себе гурнуо у то блато живо. Нећемо ми свештеници купити пицу да прославимо успех Пицароша. Купићемо најскупљу свећу и прислужити је у знак захвалности Богу за одлазак тиранина.