5. ФИЋФИРИЋФОР ВОСКАР СА БАРТОНА

Кад он забаци мантију да замахне руком у свој, наглашавајући тако, пара препуни му џеп, а онда другом руком придржи тај свој џеп, да она рука не би случајно извукла коју прековишну пару, видиш брате да је пред тобом фићфирић или како га Србија по селима зове: ђилкош. То је „фора“ коју он доноси. Шишкицама и таквом „фором“, а посебно нападном празноречитошћу, он омађијава припростост своје планинске прекодринске сабраће. Делује он  њима као право мангупче, барабица. Са сеоског сајма.

Он постројава и восак, у калупе за свеће па под мантију и у локале кинеске радње. Као што постројава и војске заблуделих свештеника, у побуњеничке стројеве против свога Епископа. Све то, као и Ћифтифор, одрађује за свог Крестофризурастог ментора. Свеће, ипак, само себи. Крестофризурасти им је то дозволио. Исто су они, Фићфирићфор и Крестофризурасти. Старо су, већ зарђало, наслеђе из раскола. Добро су они оба увидели да набијање тог страха од раскола, Патријаршији на нос, може лепо да им пуни џепове. Они вазда изазивају „могући раскол“, а онда они спасавају Патријаршију. И сада то раде. Верују, сада успешније него икада. Заиста, никада пре нису довели свештенство до ивице лудила као ових дана. А ни народ који се пита зна ли ико шта ови свештеници раде. „Свештеничко братство“ се потписује по наредби Фићфирићићфора. Касније, ако који од браће не потпише по налогу, његовог дакле, само његовог новог епископа, неће тај брат ни знати шта га је снашло. (Поверио се једном, али не од браће: „Не знају они још, када дође нови, он је само мој. С њима да га делим?“)  Осветиће се Фићфирићићфор за све. Нарочито за оне године када нису хтели под његов војскарски стег. За њега је све, и Патријаршија, само восак. Он топи и претапа. И новог ће епископа, нек проба да врда! И само ако га Патријар не буде слушо... видеће и он своје. Топљење! Фићфирићић је, бре, мадам Тисо. И те како.

А иначе, заклео се са братом му Ћифтифором и трећим им сабратом: „Ако га не смене (Епископа), ми проглашавамо раскол, па ће морати да га смене. Овако или онако, готов је Георгије овог пута.“ Тако, без имало срама разговарају свештеници Христовог олтара о своме Епископу. И хвалишу се пред другима саблажњавајући сабраћу. Такви позивају иследнике по главу Епископову.

Поголеми Пинокио, са боловањског кауча, ухваћен у сплетке Мацана Ћифтифора и Лијана Фићфирићићфора, само их бодри. И поручује Епископу заповедно: немојте писати. Заиста, најстрашније за све овакве јесте писати истину. Истина остаје само ако је написана. Истина остаје за потомство и за времена. Да нису писали Јеванђелисти ко би знао истину о Спаситељу? Али свештеник заповеда! Свештеник заповеда Епископу: немојте писати!

Истовремено, Пинокиов старешина Ћифтифор, ових дана пише. Мемоарише он по интернету исписујући прослављачко слово свога монструозног “братства”, пицохранилаца народа. Јадан је народ кога такви хране ма и лажљивом речју својом! Омамљени доларима и помамљени за још више – како их је Епископ и опоменуо да „само траже за себе још и више“ – увели су нову марку братског аутомобила: шклопоција. Сада се мерцедеси, пасати, скупе акуре зову шклопоцијама.        

Јадни Јове, ко тебе узвишеног ставља у уста. Мисли, себе самозвани „наш добри брат“, да је мантија довољна да послужи као ратни камуфлажни костим пред Богом. Нема везе што је већ једном остављана јер су паре биле пречи избор. Али гле, није било ни додира тела (хвала ти Господе Боже драги), ни болести ни несреће, тек мали премештај у суседну парохију. И? О Јове! Већ је тело провриштало: „Шаљите комисију! Ево главе Епископове! Носите је. Усолићемо, пардон, улићемо је у восак. Цело братство мене, „нашег доброг брата“ Ћифтифора, то ће да обави. Носите је!“

И ево им је, на позив Ћифтифоровог братства (зашто ли лажу да је нису ни писали ни звали?) са гаранцијама за туристичку посету Фићфирићевог раскол-воскарства, Комисија стиже. У Глувну недељу. Стижу достојанственици СПЦ-а. Чим ступе на границу, они ће да лажу канадске власти да неће у тој земљи тамо ништа радити. Рад Комисије је рад. За паре. Није туризам. Закони те земље су јасни, и поред отворених Ћифтифорових позива свима и свакоме да закон крше: „Моћи ћеш и ти да радиш на црно.“ (Значи: он, Ћифтифор, ради и моћи ћеш и ти.) Ето Комисија се одазива. Ходајући по опасној ивици. А што да не?

Комисију предводи човек „високог морала“. Шта је за таквога да изговори малу лаж канадским имиграционим властима, „неком тупом државном службенику на граници“? Он је високи црквени достојник, ко сме да сумња у његову реч? Тај је срдачном добродошлицом дочекао Џо Бајдена у мају 2009, као и Хилари Клинтон у октобру 2010. Обома је био туристички водич по Високим Дечанима. Није им могао бити духовни водич; то сигурно не! Каква лепота од сусрета! После НАТО бомбардовања. Је ли то била порука српском народу да их је бомбардовала њихова Православна црква? Морално, нема шта! Хришћански, него шта! Сигурни смо да у Канади има народа, у значајном броју, који ће се радовати да таквога види међу собом.

Има косовског српског народа тамо који га жељно чека. Он је за њих последњи гледао Дечане. Он је „отпратио“ свога духовног оца, владику Артемија.  Ма шта има везе? За Србе или за НАТО, исто му је то. Гледаће народ свакако да му отворено каже како се, изгнани, радују дипломатским подвизима његове игуманске гордости.  

И, да се зна за свагда: у Епархији канадској нико није ништа имао против установљавања и доласка Комисије. Напротив! Чак ни Ћифтифор који има право гласа у телима Епархије. Узалуд су лажи Ћифтифоровог братства. Све што је Епархија тражила и тражи – лепо пише и може да се прочита – јесте поштовање легалитета и легитимитета, црквеног и државно-правног поретка. Ништа више. И потпуна јавност поступка. То, Пинокио, Епархија тражи, а не ти. Чак је и Ћифтифор, који има право гласа у телима Епархије, за то гласао. Од чега, и Ћифтифор и братство му, сада беже сплеткарењем, претњама и погодбама. У ком то свету оптужени не може да зна предмет оптужбе? У ком то свету, па и у црквеном, нема право оптужени да преиспита морални лик и моралну надлежност судија? Легитимитет и легалитет поступка дозвољавају му чак и да тражи изузеће и суда и судија и иследника и дају право, ако за то постоје чињенице, да се изузеће изврши. Што овде нико није тражио! Траже се чињенице! Чињенице! Не рекла-казала и лажни сведоци који, видели смо како, држе свештеничке заклетве. Нечињенично кршење легалитета и легимитета само је део чистки. Све друго до тога, само су чистке. Чистке по, знамо и чијем и каквом, налогу. Чистке, уз разгледање Нијагариних водопада. Отуда ће се као сувенир понети глава Епископа. А за чистку зна братство, довољно је по старој народној: два без душе Епископ без главе. Овде их се окупило мало више. Где ће им душе?

А Пинокио се узгордио својом посланицом: немојте писати! И додаје Епископу: „Нико вас не брани. Тек можда понеки, збуњиви и неискусни, још увек уплашени.“ Тако зове своју браћу свештенике, племиће светосавља и хришћанства. Протођакона и протосинђела. Два херувима вере који су устали уз оца Михајла Додера да пљуну на бљувотине, не знамо чега – да ли „братства свештеника“ или „свештеничког братства“. Још то није у пицерији разјашњено. Два анђелолика младца који су иступили и рекли да они не потписују такве монструозије и лажи. Охрабрио се Пинокио, више се не боји Бога, а они, такви, су „уплашени“ од Бога. Јесу Пинокио, имају савест хришћана. Младци су истакли да још мање стоје иза гажења заклетве дате у олтару. Ето шта је Божији олтар за онога који се куне да је сваки дан са Богом, и за Пинокија њиме поученог. Дела говоре праву истину. Јесте, у праву је Пинокио, они су „збуњиви и неискусни, још увек уплашени.“ Оба су пред докторатима из теолошких наука, на понос свој пастви овдашњој. Нису упарложени, као он, средњошколац. Они не иду на духовна дошколовавања по Лас Вегасу.

Веровао несрећни Пинокио или не, о њима се и по кафанама Онтарија прича. А чује се и до земље Србије. Народ их тамо са поносом велича и хвали. Уме то народ. Да се подичи добрима међу собом. Као што је народ клео тог Пинокија. И старице и мајке проклињале су га по цркви светог Саве у Торонту, када их је, под кровом црквене сале, шиканирао, драо се на њих и малтретирао их, као да су каква стока, и укидао им деци фолклор и одраслима хор. И то се до ове Србије чуло. Причале су баке и деке, без интернета, када су се враћале овамо. Тако је, после одласка доброг им проте, знатно, баш он, Пинокио, смањио број оних који су долазили у ту цркву. Важно му је било да у подруму подигне шанк, себи за бесплатна и народу за паре, пића. А они отишли из цркве? Никада се нису вратили цркви, нити данас због дотичног хоће икада ма и у једну. Није то учинио Епископ.  Као што се не враћају ни многи они које је Пинокио поучава: „Ма докле више са том Српском новом годином. То је глупост. То више нико не слави. То вам је баш без везе.“ Али када су Пинокија прогласили солистом хора, окренула се прича. Као што се и хвалисање Епископа и тридесетгодишње заклињање у Њега изокренуло. Пре само годину дана. Чим је оглашено да више није уредник Источника. И да нема више посета Београду. Чему је највише кумовао Ћифтифор Саскатунском сплетком. О Јове, како их лако гордост заболи! Шта би збиља, Јове, било да Господ (немој, Господе, молим те не) на њихова тела сиђе каквом саркомном пошасти? А жалбе, на све те Пинокиове свештеничке трапавости? Када би их саслушао, Епископ је правдао његовом младошћу и неискуством. Гле, да сада објављује Пинокио како је Епископ растерао народ. Пинокио, Пинокио, опет ти расте тај твој подадули прћасти носић.    

Писаће се, ипак! Да се зна и сазна када сте лагали? Јесте ли лагали тридесет година или сада лажете? Што рекла, у свом уџбенику, полиција: лажов увек лаже. Ко може и зашто би неко веровао лажову да данас говори истину?  Једном лажов увек лажов. А бар у Православљу се зна: постоји истина. У томе је разлика између нас и оних којима сте полетели у загрљај.

Комисија, пошто је тако позвана у гаранцији датој у Бечу, у туризам је добро дошла. За илегални рад, тамо у земљи Канади, постоји пријава надлежним органима. Епархија не треба да се устручава. Комисија би да Епархију утера у противзаконите радње. Било да им Епархија, било да им локала позивна парохија плаћа непријављени рад, на црно. Можда може у Ћифтифоровој пицерији. У црквеним пословима, поготово Епископско-Патријаршијског нивоа, тако не би смело да буде. 

Не треба Епископ, има он својих мука и превише. Има ко ће писати. Писаће се!

Истине ради, Бога ради.

Поуздан извор

Наставиће се...