Уважени оци свештеници, иако непотписани,

Не знам зашто се обраћате мени са примедбама које се тичу сајта „Борба за веру“, кад то није МОЈ сајт. То јест, он је онолико мој, колико и других његових сарадника. Јесте, истина је, на њему имам највише текстова, а један од кључних разлога је веома једноставан: они су спремни да објаве то што напишем, и немају цензуру, за разлику од званичних листова и сајтова СПЦ, на које, од 2008, после покушаја да смирено и објективно полемишем о литургијској реформи са једном од њених перјаница, више не могу ни да привирим.

Пошто пишем много, много ме и објављују. Али, то је, ако хоћете, скрибоманија, а не узрок да „Борбу за веру“ прогласите МОЈИМ сајтом. Драго ми је што сте некад читали моје текстове, и они су вам доносили душевну корист. Жао ми је што сада бивате саблажњени истима. Укажите ми на које текстове мислите, и пажљиво ћу их прегледати, и јавно молити за опроштај ако се у њима нађе и докаже некаква саблазан.    

Мени је такође жао што ђаво доноси смутње у Великом посту, али, кад је у питању неканонско уклањање епископа са списка датог 2008, тај процес у Великом посту не покрећем ја, него неко други. Можда онај који се оглашавао из празног патријарховог кабинета да демантује патријархову изјаву дату у Русији, док је патријарх био баш у Русији? (линк: http://borbazaveru.info/content/view/5958/52/) Онај загонетни Мистер Икс, који се, интимно, презива Бранковић? Ако знате адресу дотичног чиновника који послује по патријарховом кабинету чак  и кад он није ту, молим вас да му пишете да вас више не саблажњава својим поступцима у Великом посту.

Не знам ко је Ћифтифор, нити било који од јунака саркастичне повести која се објављује на „Борби за веру“, па очекујем да вам редакција сајта одговори на примедбе. И мени је та сторија прилично мучна, али, пошто нисам Велики Инквизитор, не могу спречити њено објављивање на сајту који има своју уређивачку политику. Понављам: уредници „Борбе“ су ЈЕДИНИ спремни да објаве све што напишем о стању у СПЦ, а за шта на званичним и полузваничним сајтовима СПЦ нема места, нити ће га икад више бити.

Свако има своју идеју о томе како се брани Православље. Мислим да се оно брани верношћу Светим Догматима и Свештеним Канонима, чему настојим да будем веран од када сам пришао Цркви Христовој, 1989. године, у двадесетој години живота.       Свој став о нарушавању канонског поретка Цркве у случајевима епископа Артемија, Константина, Василија, Филарета и Георгија много пута сам изражавао. Он се у потпуности поклапа са ставовима мог брата у Христу, др Зорана Чворовића, правног историчара (http://borbazaveru.info/content/view/7674/1/), коме сам недавно рекао да сам поносан што смо пријатељи – због његове учености, доследности, правдољубља, и, надасве, србске светосавске побожности, којој нема цене, и због које је две године био без посла на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу. Одатле је уклоњен по налогу оних што се некад, у младости,  заклињасмо у њихову оданост светосавском и светолазаревском завету, а они послужише НАТО-у у уклањању владике Артемија. ПИСАХ, НАПИСАХ, ПОТПИСАХ, ПОД СВОЈИМ ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ, ПА МЕ ТАМО ТРАЖИТЕ, И ПИТАЈТЕ: ЗАШТО НАПИСА ТО И ТО, и ја ћу вам, ако Бог да здравља и памети, одговорити.

Иначе, у јавном простору сам упадљиво мршав и дебео, као онај Вилотић из „Радована Трећег“ Душана Ковачевића: оптуживали су ме да сам зилот, „артемијевац“, уплашени квази-хришћанин који се бори против свог епископа, па чак (у једној полемици са човеком за кога сам, деведесетих година прошлог века, могао руку да дам) да (Боже, опрости!) „хулим на Духа Светога“. С друге стране, оптуживали су ме да сам се продао екуменистима, да служим владикама Амфилохију, Атанасију и Иринеју, да припремам јавност за долазак папе у Србију, итд. Чак су направили и фото-монтажу, на којој се видим како сам добио нови ауто од екумениста. Оптужују ме и да сам смутљивац, јер „мрачне фигуре“ какве су епископи Василије и Филарет, поредим са  случајем владике Артемија, итд. Критикују ме и одбацују многи, са разних страна и разним поводима, често сасвим супротним. А ја сам исти онај Владимир Димитријевић какав сам и био: недостојни ученик великих учитеља, попут владике Данила, оца Саве из Вазнесења, оца Љубе Петровића. А они су ме учили истинољубљу и истовремено чувању јединства и мира црквеног (http://borbazaveru.info/content/view/1063/52/). Али, црквени мир се не чува неканонским поступцима против епископа, „па ма ко био и ма какав био“, како рече Свети Јустин Ћелијски. Не чува се пиночеовском „праведношћу“, која, како рекох, гласи: “За пријатеље све, за непријатеље закон“.

Јадни смо ми, оци и братије, јадни: око нас се све руши, а ми рушимо наслеђе Светога Саве, својим чињењем и нечињењем, делима и неделима. Како би рекао песник Бранко Миљковић: “Ноћ с ове стране месеца пречесто огрезне/ У непотребне истине и одушевљена клања“. Наше истинице све су непотребније, а клања су све одушевљенија. А непријатељи трљају руке: биће опет, као и 1941, србетине! Јер, како рече Хитлер, претеча НАТО-Империје:“Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“.

Него, уважени оци, имате ли ви какву иницијативу поводом најновије преваре папе Фрање, који хоће да дође и у Јасеновац и да Степинца прогласи за универзалног свеца папистичке јереси – то јест, чим стигне у Хрватску, прво оде у Јасеновац, „замоли опрост“ („Извини, било у брзини!“), канонизује Степинца (кога воли још као кардинал Бергољо, јер су му учитељи били Хрвати), па онда похита у Београд, да загрли домаће екуменисте,пацифисте и осталу родбину и својту у служби религиозног глобализма? Ако имате, јавите се, да се боримо заједно – и против папе и против његове домаће родбине и својте; то јест, не против њих као пролазних и пометених појединаца, него против оца лажи, који их воли тако „загрљене, загрљене“ (Франо Ласић)? Или и ви мислите да је туњавост смирење?

За крај: владика Данило ми је причао како је настао фрањевачки ред. Добри, али у тешкој прелести Фрања Асишки, који је од Бога Оца тражио да осети љубав какву је Син Божји имао према роду људском и да после смрти буде баш тамо где и Син Божји (скромно, нема шта!) оде код моћног папе  и почне да му говори како он, као поглавар хришћански, не сме живети у таквој раскоши, него, по узору на Христа и апостоле, мора да живи сиромашно. Наљути се папа, па му каже: “Иди па то проповедај свињама!“ А послушни Фрања оде и почне да проповеда сиромаштво свињама (као што је, својевремено, проповедао и птицама). Кад је папа то видео, одушеви се послушном ограниченошћу Фрање Асишког, и благослови му да оснује ред сиромашних фрањеваца. Владика Данило је причу завршавао оваквом поуком: „Да је то био православни калуђер, он би свом надређеном рекао: “Свиња си ти, јер живиш свињским начином живота, и зато треба да проповедам управо теби!““

 Ова прича значи да човек, ако хоће да буде хришћанин, никад не сме да заборави слободу којом га Христос ослободи, и не сме да буде роб људима. То и јесте слобода православних у односу на ропство паписта, којима је папа Христа заклонио. За то и постоје СВЕТИ ДОГМАТИ И СВЕТИ КАНОНИ, који нас штите од самовоље и самомнења. За то се и ја не бавим личним гресима епископа, ни њиховим рачунима, јер за то постоје надлежне инстанце. Али, одлично видим – јер нисам слеп – да ли се, овде и сада, борба за „морално очишћење“ Цркве води доследно, или по неким, 2008. објављеним, списковима, на којима нема ниједног од оних што у СПЦ власт имају, али „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“ (Владика Николај).

Нека би нам Господ дао да се православних догмата и канона ревносно и доследно држимо до краја света и века. Амин, Боже дај!