Устани, Боже, брани ствар Своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!

Сабери, свети Саво, саслужитеље Своје и сажитеље у Небеској Отаџбини: извести Симеона, покрени Василија и Петра, узми Јоаникија, Прохора, Уроша, поведи Лазара, Авакума, Теодора, притекни Вукашину, Платону, Сави, пружи руке своје великомученицима јасеновачким, јадовинским, клепачким, пребиловачким, голубњачким, глинским, петровачким, убеди Николаја и Јустина, обасјај нас утехом небеском! Молите се за Цркву нашу Православну и Отаџбину земаљску распету, продату, поругану; призрите на сваку душу српску која трпети не може ропства мисирскога и клањања златноме телету – духовном опустошењу, лажном миру са неправославнима, разврату, безакоњу,  безбоштву! Јер је у Господа уздање наше, и Победа и спасење свих који се у Њега надамо. Господе над силама, буди с нама! Господе над силама, помилуј нас!

+ + +

 Већ четврт века српски народ налази се у раљама којекаквих, с конца и конопца сакупљених самозваних ослободилаца, националиста и антикомуниста. Представљали су се у својству вођа опозиционих странака и покрета, чије је деловање било омогућено успостављањем вишестраначког система парламентарне демократије, коју су, наводно, управо они изнудили, силом својих притисака и свога измаштаног ауторитета.

Једна грдосија с baby face, која се понашала налик сеоском ђилкошу и хвалила титулом званичног доктора за марксизам, своју друштвену промоцију оточела је бомбастичном изјавом да ће отворити Брозов гроб и у срце му забити колац да се не повампири, како би он са својим „четницима“, када освоји власт и похапси све комуњаре, васпоставио Велику Србију и у њој изградио систем либералног капитализма по америчком моделу. Други, наводно још заслужнији отпадник од комунистичке номенклатуре, бацао је пену на скуповима пред десетинама хиљада људи, избезумљеног погледа, колутајући очима, занет и понесен, као у неком трансу. Дуге и разбрарушене косе, масне браде, баш као да је скинут са карикатуре четника из стрипова о Мирку и Славку, у својим говорима, пуним клетви и нарицања, није могао извести ниједну целовиту и заокружену мисао, али је испунио своју мисију – да изазове прво велико и масовно разочарање у националну идеју, да компромитује опозицију и да злоупотребом православних вредности закочи силовити процес духовног буђења у нашем народу с краја осамдесетих и почетка деведесетих година који је спонтано отпочео међу омладином, али управо због таквих самозваних месија није могао шире обухватити српску интелигенцију. Та назови интелигенција – јер изворно значење овога појма, изнедереног у руској култури (о чему пише Николај Берђајев), везивало се за људе који живе идејом и спремни су да за ту идеју положе и живот -  приклонила се челнику демократског покрета, живахном старчићу чија је гојазност била у тужној супротности с патуљастим растом, а у коме су тек малобројни препознавали мршавог и успаљеног професора који је 1968. с говорнице студентске револуције и у име Београдског универзитета, преименованог у Црвени универзитет Карла Маркса, позивао студенте на јуриш на небо (лајт мотив Мајаковског). Они мало старији препознавали су га са Голог отока, сећајући га се у кожном капуту, лица искривљеног од беса док је ислеђивао издајнике наше народне револуције и друга Тита а потом их пропуштао кроз шпалир батинаша и пљувача (монструозна васпитно-поправна мера звана „топли зец“). Говорио је увек споро, задихано и мекетаво, редовно се позивајући на социолошка истраживања јавног мњења (интересантно, јер тај реномирани професор социологије није имао научних радова) и на званичну подршку вашингтонске администрације.

Пролазиле су тужне године под санкцијама, а затим и милосрдним бомбама међународне заједнице, дошле су године свеопште распродаје, и тако је Србија постала протекторат, препуштена пустошењу најгорих љигаваца, подлаца и распикућа.

За све то време Србија и српски народ имали су једну узданицу – Српску Православну Цркву, на чијем се челу налазио потомак мученика јасеновачких, тихи старчић који је сам прао подове, пенџетирао ципеле, ходао у изношеној мантији, тискао се по препуним аутобусима одбијајући употребу службених возила и добро се сећао како су га на светој земљи косовској поливали водом и помијама и качили му лименке о скутове мантије мислећи да је могуће понизити некога чије је живљење на небесима. Заступао је свој народ пред највишим међународним организацијама, а силницима и мешетарима у нашој земљи имао је снаге да скреше истину у лице. Архијереји тога доба имали су довољно смелости и моралног кредибилитета  да се супротставе режиму, да стану на страну убогога и невољнога, да се јасно дистанцирају од усрећитеља са Запада и да чувају образ свога народа и своје Цркве и пред Богом и пред људима.

Смрћу Патријарха Павла, чија је сахрана представљала последњу грандиозну манифестацију нашег свенародног достојанства, тело Српске Црве се преломило. Веома брзо су се међу архијерејима нашли преобраћеници, гоњени користољубљем, а вероватно и страхом (од Хашког трибунала, од домаћих органа гоњења, од свевидећег ока БИА и ЦИА, али и од својих безакоња) који су пали на колена пред кнезом овога света, спремни да му служе и да опонашају одговарајући начин живота (не мислимо само на бес и расипништво, него на отуђење од незнавеног народа). И ево их, стоје на почасним трибинама, и где их зову и где незвани одлазе, с улагивачким осмехом, са пробуђеним рајетинским менталитетом, како је Јован Цвијић називао падање на колена пред страним господаром (Европска Унија, НАТО, Римокатоличка црква) и његовим марионетама који данас владају Србијом. Колико су ти носиоци рајетинског менталитета понизни пред страним и домаћим деспотима, толико су свирепи у тлачењу верујућег народа и прогону сваке слободоумне и храбре главе архијерејске, свештеничке, монашке. Заборавили су да је сиротиња раја честит народ, који је у стању да дуго трпи ударце, али да остане веран сопству и својој вери, традицији, образу, да у себи прибира снагу и чека прилику за устанак и ослобођење.

Шта је биланс владавине Иринеја Гавриловића на трону Српске Цркве? За разлику од патријарха Павла, који је расколе исцељивао, овај их је (самостално и још више под сугестијом консултаната са врха власти и из саме Цркве) распаљивао. Процесуирано је више епархијских архијереја, сви под оптужбом за финансијске малверзације (у Патријаршији, као и повереној му Архиепископији београдско-карловачкој таквих појава, јамачно, нема), а свакоме поштеном човеку јасно је као бели дан да су они смакнути због националне оријентације у времену свеопште продаје Западу.

У редове епископата бирају се каријеристи којима је једини закон закон лојалности јачем, а једина вредност новац и моћ.

Свештеничка места се купују. Рукополажу се и такви кандидати који ће својим деловањем компромитовати чак и саме епископе који су им указали поверење.

До народа никоме није стало. До оних малих чији анђели подједнако гледају лице Оца небескога, који су остављени у беди, глади, болести, безнађу, презиру.

Све што је Патријарх Павле извојевао, они су уништили и расули.

Скромност, на коју су обавезани већ и монашким заветима, заменили су невиђеном раскоши својих дворова, бесним колима, пријемима, ручковима, вечерама, ордењем и наградама који се шаком и капом деле тајкунима и медијским звездама (не заборавимо, Патријарх Павле категорички је одбијао да прима новчане прилоге од новопечених богаташа, знајући да се светиња не гради од онога што је стечено на крви, зноју и сузама обесправљених радника).

Независности Цркве од државе олако су се одрекли, па су допуштали да их инструментализује свака гарнитура која би се дочепала власти. Симфонија се час посла претворила у какофонију, у којој су најотужније звучали реквијеми у изведби министара и премијера присутних на седницама Синода.

 А шта смо заузврат добили као Црква и као народ?

Добили смо веронауку у школама – вероучитељи су препуштени сами себи, остављени на милост и немилост координатора за верску наставу и архијерејских намесника, већ дванаесту годину раде на одређено време, по уговору о делу, без икакве социјалне сигурности, а томе је кумовала управо Црква, не држава, сматрајући да би пријемом у стални радни однос изгубила право надзора над вероучитељима (бесмислено, јер надзор врше Министарство просвете и епископије преко својих инспектора).

Богословски факултет враћен је у окриље Универзитета, али он се претворио у легло јереси и место затирања свега што је у српској омладини још остало чисто, поштено и православно.

Богословије су скинуте са црквеног буџета – наставници годинама таворе без плата и сналазе се како знају и умеју, при чему им се јавно одаје признање да су они највећи црквени задужбинари. Просветним установама Цркве нико се не бави, иако после сваког мајског заседања Сабора у званичним саопштењима читамо да је главна тема била унапређивање црквене просвете.

Црква је добила медијски простор, али под јасним условом да шири верску толеранцију и одриче се својих аутентичних вредности.

Сам Патријарх, попут председника Владе, не пропушта ниједну прилику да се појави у јавности, али његова реч нема ону делатну силу какву је имала реч Патријарха Павла, јер Бог хоће да му се клањамо у Духу и истини.

Патријарх Павле позивао је народ на пост и молитву у време свенародних искушења. Сила његове молитве низводила је дажд се небеса и даривала сунце, штитила је српску земљу од најезде иноплемених и међусобне борбе. Његов жалосни прејемник на трону опсетио се да сазива молебане тек пошто би документи о продаји Срба већ били потписани. За време катастрофалних поплава, зељотреса, клизишта наш садашњи Првојерарх није се сетио да завапи к Небу.

Сетио се, веселник, више пута да прозива избеглице и прогнанике из западних српских земаља, због чега је изазвао револт њихових удружења. Ипак, и у свештеним данима Великог и Часног Поста, на исповести подручног свештенства, патријарх Иринеј ономад се усудио да јавно каже како су прекодрински свештеници у Архиепископију донели примитивизам – то је шамар у лице потомцима Стојановим и Синобадовим, Куриџиним и Онисимовим, чији је једини грех што су морали да беже испод усташког ножа из оних наших земаља гдјено мајке јадикују синке, вјерне љубе своје вјерне људе.

Владика Филарет сада је на стубу срама због искреног признања да није ступио у ову и овакву Цркву, да се није њој заветовао, да не може да се снађе у једној политичко-идеолошкој творевини која је у лицу њеног Првојерарха и појединих епископа изневерила своје истинско призвање и продала се за краткотрајне привилегије, за част и сласти овога света.

Уочи Страдалне седмице, у данима када се сећамо Јудиног издајства, време је да поразмислимо и о томе коме смо препустили брод наше свете Цркве и да ли својим нечињењем прећутно учествујемо у њиховој издаји и продаји онога што им не припада – наше части и образа, наше вековне традиције, наших светиња и достојанства.

Устани, Боже, брани ствар Своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!

Сабери, свети Саво, саслужитеље Своје и сажитеље у Небеској Отаџбини: извести Симеона, покрени Василија и Петра, узми Јоаникија, Прохора, Уроша, поведи Лазара, Авакума, Теодора, притекни Вукашину, Платону, Сави, пружи руке своје великомученицима јасеновачким, јадовинским, клепачким, пребиловачким, голубњачким, глинским, петровачким, убеди Николаја и Јустина, обасјај нас утехом небеском! Молите се за Цркву нашу Православну и Отаџбину земаљску распету, продату, поругану; призрите на сваку душу српску која трпети не може ропства мисирскога и клањања златноме телету – духовном опустошењу, лажном миру са неправославнима, разврату, безакоњу,  безбоштву! Јер је у Господа уздање наше, и Победа и спасење свих који се у Њега надамо. Господе над силама, буди с нама! Господе над силама, помилуј нас!

К.Т.