ФИЛМ МЕЛА ГИБСОНА „СТРАДАЊЕ ХРИСТОВО“, ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

УВОДНА НАПОМЕНА    

Овај    текст је настао од 2004, када је филм Мела Гибсона „Страдање Христово“приказиван у свету, до 2006, када се појавио „Да Винчијев код“ Рона Хауарда. Објављујем га десет година после премијере Гибсоновог филма, сматрајући да није згорег подсетити се какви се ратови у култури воде кад је у питању модерна кинематографија. После овог филма, Мел Гибсон је снимио „Апокалипто“, филм о дегенерацији мајанске цивилизације ритуалног канибализма пре доласка конквистадора (који нису представљени као симпатични), и наставио да живи животом карактеристичним за глумце и режисере који себе нису истицали као хришћане.

Наравно, пре свега – не заборавимо став Свете Цркве о питањима глумљења библијских садржаја. Њега је најбоље исказао архимандрит Рафаил Карелин у свом огледу „Експерименти с Еванђељем:           

“Позоришна глума претпоставља два ступња:

1.   Глумац се припрема за своју улогу, уживљава се у лик свога јунака и брижљиво га копира, а при том се критички односи према себи и као да себе посматра са стране. Уз помоћ режисера он увежбава технику игре, на пробама поставља одређене задатке и трага за њиховим могућим и ефектним решењем. На овој етапи уметник као да спаја у себи два лица. Он се осећа као онај ко глуми, а у исто време анализира своју игру и настоји да отклони техничке грешке и неслагања, то јест да створи целовити лик.

2. Затим наступа завршна етапа рада. Глумац треба да се у души уживи у сценски лик и да се раствори у њему и нестане као посебна личност. Он треба да створи утисак веродостојности, да имитира истину и да својом игром изазове код гледаоца осећање реалности која се дешава на сцени. Овде се укључује, као унутрашњи покретач, снага и способност сликовите уметничке уобразиље, умеће да се живописно фантазира по задатој схеми и да се глума остварује упадљивим призорима, уз помоћ сопствене фантазије и медитације, које пре свега за њега самог треба да замене реалност. Он треба да створи онај психолошки емоционални фон, који би у себе укључио гледаоце и приморао их да усвајају оно што се догађа у театру као живу стварност, шта више, као квинтесенцију самог живота.

Позоришна уметност је разрадила низ система за развијање уобразиље. На крају крајева, глумац треба да уме да се, као у одежду свога јунака, одева у његова осећања, жеље, стремљења, у његову психолошку структуру и садржај, да се труди да се у души поистовети са њим, да мисли његовим разумом, да љуби његовом љубављу, да мрзи његовом мржњом, то јест да живи у другом човеку да би натерао гледаоца да заборави да је пред њим само имитација, само игра.

Познато је да је сликовито мишљење тесно повезано са облашћу сугестије и аутосугестије. О томе сведоче окултни системи, на пример, Раџа-јога и Хата-јога, у којима се медитацији и сликовитом мишљењу додељује изузетно место.

Ако размотримо најпопуларније системе сценског тренинга и упоредимо их са вежбама јоге, запазићемо много додирних тачака.

То је један од разлога што су древни хришћани порицали позориште. Они су у позоришним представама осећали дух магијских обреда и мистерија. То је разлог, ако можемо тако да се изразимо, религио-зно-мистичког карактера. Други разлог је морални. Сликовити начин мишљења тесно је повезан са облашћу наших чула и страсти. Страсти се појављују у нашој свести под плаштом чулних слика. Душа не може да прихвати страст као идеју. Језик страсти је језик сањарења, маштања и фантазије. Истински духовни доживљаји не могу да буду изражени миметички. То су чисти и нежни цветови, који се затварају да би се заштитили од сваког спољашњег додира, као што чини мимоза са својим латицама.

Најталентованија глума овде је немоћна. Сликовити начин мишљења изазива наша душевно-страсна и афективна осећања, те су зато Свети Оци из првих векова хришћанства говорили о позоришту као о школи страсти, имајући у виду не само садржај позоришних комада, него и сам метод представљања и саму атмосферу театра.

Може ли глумац да створи лик Христа и да Га на сцени прикаже гледаоцу? Да створи, како је рекао један режисер, "живе иконе". Могу ли на пробама да се увежбавају глас, покрети и понашање Христа?

Можемо ли посредством позоришне шминке, перике, налепљених бокова и браде да претворимо своје лице у лице Христа

Али то није најстрашније. Да би глумио Хрисга, глумац треба иа се у души поистовети са Христом и да поверује да је способан да љуби као Христос, да мисли као Христос, да страда као Христос, то јест глумац треба да поверује да је Бог.

Некада је сатана рекао: "Изједначићу се са Свевишњим" (пророк Исаија) и у дубину пакла се сврже: "паде са неба као муња". Та једна горда помисао претворила је светлоносног анђела у злодуха таме и пакла, у заувек изгубљено, несрећно богоодбачено створење. "Бићете као богови" рекао је ђаво праоцима. А у људима као да се поновио пад сатане, земља је за њих постала место изгнанства, а смрт - њихов удео. Али сада глумац, који игра Христа, треба да каже у својој беседи: "Могу да се оваплотим у Христа, могу да Га низведем са Небеског престола на сцену театра, могу да прикажем Богочовека у својој личности".

У античка времена често су пагански богови постајали сценска лица трагедије. Чак постоји и израз: "Бог из машине". Али, прво, богови Грчке и Рима су богови антропоморфног пантеизма, а не апсолутни, вечни, бескрајни, свемогући, свезнајући, свесвети, благи Дух хришћанског монотеизма, не Саздатељ, Творац, и Промислитељ света. Паганска божанства јесу оличење стихија. У самој античкој митологији богови искрсавају из земље. Друго, трагедија уз учешће богова на сцени појавила се у доба религиозног назадовања и распадања самог паганства.

Платон је осуђивао песнике (Хомера и друге), који су боговима приписивали страсти и ускраћивао им је право грађанства у својој утопистичкој држави. Из историје знамо да су у доба Јулијана Одступника и раније улични глумци пантомимичари забављали и увесељавали незнабожачку гомилу, представљајући Јеванђеље као комедију.

Сличне, али још рафинираније фарсе и циркуске лакрдије служиле су у 20-тим годинама нашег столећа као делатно средство антирелигиозне пропаганде од стране таквих лакрдијаша, бунтовника и подстрекача на паљење цркви који су били на високим положајима, као што су Јарославски-Губељман и његова дружина из савета (совјета) борбених безбожника.

Пред нама је питање од велике важности: неће ли покушаји савремених "пријатеља-бранилаца цркве" да оваплоте Христа на сценском простору постати провокације против хришћанства, истанчаније и опасније од атеистичких маскарада и циркуских лакрдија.

Лик Христа се прелама кроз душу глумца као кроз мутну призму и одражава у његовој игри као у кривом огледалу. (Нека се глумци не љуте: грех није индивидуална, већ универзална појава.) Тај деформисани и изопачени лик пада као мрља лажи (љага) на срце човека и можда целог живота неће успети да до краја избрише његове трагове.

Свети Оци тврде да Христа можемо видети само у Духу Светом, а овде убеђују да се Христос може видети кроз нашминкану маску глумца. Господ нас у Јеванђељу упозорава да не верујемо ако нам кажу да је Христос овде на земљи - било у пустињи или у забаченој соби, а утолико пре на позоришној сцени ли на екрану телевизора. Свако кривотворење Њега, Христос је одбацио као погубну духовну лаж, било да је то лажно пророчанство или маскарадно прерушавање.

Христос је јединствен, Он је један, Он је неупоредив, Он је неизрецив и за човечије и за анђеоске силе. Глумљење Христа, отимање Његовог имена и копирање Његових чудеса Он Сам је одбацио не само као недостојну кривотворину, него и као знак и програм лажних пророка и будућег антихриста. Ако је глумљење Христа допуштено, то значи да је дозвољено изигравати и Литургију, и Распеће, и Васкрсење. Изигравање Литургије - какве злокобне речи!

Тертулијан је писао да демони у паклу богохулно подражавају Литургију, а да су одломци из црне мисе - црна магија. Изигравање Литургије постаје мрачна фарса. Какав духовни отров би се сакупио на сцени и сабрао у чаши из које би глумац причешћивао своје другове или сабраћу који глуме апостоле уз јеванђељске речи: "Ово је Тело Моје... Ово је Крв Моја". Следећа тачка програма можда ће бити причешћивање гледалаца из сале.

Нашли би се људи који би рекли: "Зашто да идемо у цркву, ако све то може да се се деси у позоришту?" Чак би рекли и: "У позоришту се може сликовитије, дубље и емоционалније доживети Тајна вечера и причешће. У савременом књижевном жаргону не без разлога позориште још увек називају храмом уметности. У храму мирјани не смеју да улазе у олтар, а утолико пре да додирују престо. Престо символички представља трон Бога. Но ако глумац има права да глуми Христа, он може да седне на престо као на свој трон и може да покуша сценско представљање Свете Тројице. А ако пођемо од савремене елитистичке концепције софиолога - нових гностика, о Софији као свету божанских идеја и женском начелу у Божанству, онда могу да настану и богохулнија тумачења (на пример, да на престо заседне глумица). За време Француске револуције такав преседан се већ догодио. Почетак религије - осећај страхопоштовања - је оно што је у Библији названо "страх Божији", свест о својој недостојности и величини Божијој, и свештени трепет пред светињом.

Зар сама замисао о томе да се уз помоћ механизама и акробатике на сцени може остварити Васкрсење Христово, Његово Вазнесење,  Преображење и тако даље, не изазива код хришћана осећања бола и гнушања? Чак су и позоришни костими у виду библијских и црквених одежди већ богохуљење и профанација светиње. У древној Цркви, по кодексу Јустинијана, незаконито облачење у свештену одежду изједначавало се са отимањем царских регалија (предмета - символа владалачке власти) и било је кажњавано преко суда.

У наше доба такозвани "пријатељи-заштитници хришћанске цркве" западају у нову моралну јерес. По њиховим речима, они себи постављају "мисионарске" циљеве - да упознају гледаоце са хришћанством на начин који је достојан двадесетог века, апокалиптичког века и да прикажу Бога на сцени и проповедају Јеванђеље са позоришних дасака. Ови добри људи решили су да глуме Бога, Анђеле и светитеље.

Режисере више не задовољавају њихове пређашње уобичајене историјске хронике, криминалистички романи и филмови и љубавне авантуре. Они су решили да употпуне и учине разноврсним свој репертоар ничим другим до Светим Писмом. И, како изгледа, са ентузијазмом су се прихватили тог посла. Уместо Вавилонске куле одлучили су да подигну до неба позоришне даске и да спусте Бога на сцену и покажу га под светлошћу позоришне рампе. Глумац, који игра Хамлета и Спартака, глуми Бога неизрецивог и непојамног, Творца Неба и Земље који живи у неприступачној светлости, пред Којим серафими покривају своја лица.

Црква Старог и Новог Завета никада није прихватала позориште као средство и форму представљања религиозних појава. У целокупној старозаветној и новозаветној књижевности нема ни једног драмског дела. Једноставна лепота и божанска истина монотеизма нису могле да подносе кривотворине и имитације. Истина је неспојива са глумом истине као најсрамнијим видом лажи.

Театар је настао на основу паганских митова и мистерија, он је творевина паганског света који је изгубио првобитно откривење и заменио веру у једнога Бога обоготворењем космичких сила, апотеозом самих људи и магичним култовима палих анђела, оних које Црква назива демонима. Зато је за древне хришћанске апологете пагански политеизам био не само религиозна патологија и философска заблуда, него и окултна метафизика, демонологија и демонопоклоњење. Хришћанска Црква је порицала театар одлучно и ригорозно:

1) као творевину паганства, духовно повезаног са њим системом вредности, култом чула и паганско-космичким осећањем света;

2)    као метод имитације истине: царство варљивости и привидности, у коме у стварности господари лаж;

3)    као школу страсти, то јест душевних страсних емоција човека (стварање посебног рафинираног култа афективних стања и суптилних нервно-психичких доживљаја);

4)    као разарање личности (вештина замењивања  личности маскама). Позориште даје правац, стил и метод, искуство и навику глумљења (изигравања) не само код глумаца, него и код гледалаца. Оно чини људе глумцима у њиховом свакодневном животу, док хришћанско покајање захтева од човека супротно - очишћење душе од свега туђег и њој несвојственог, од позоришне шминке и маски, које навлаче на њу машта и гордост.

Црква је у својој највишој инстанци - Васељенским и Помесним Саборима, осудила позориштзе. Професија глумца изједначавала се са онима који су правили идоле. Одлуке Елвирског Сабора (300. године) и Африканског (408. године) забрањивале су крштавање глумца све док не да обећање да ће заувек оставити свој занат. Сабор у Арлу (314. године) установио је да се глумци одлучују од причешћа. А Картагински Сабор (397. године) донео је одлуку да бивше глумце прима у Цркву тек после јавног покајања. Хришћански апологети у својим делима жигосали су театар заједно са циркусом, у коме су се приређивале борбе гладијатора и масовна убиства хришћана. Чувени Тертулијан је писао да се у театру при светлости дана дешавају дела ноћи.

18. правило Помесног Картагинског Сабора забрањује хришћанима да гледају јавне представе. Карактеристично је да у тексту овог правила постоји позивање на то да су такве забране постојале у Цркви увек и свуда.

51. правило VI Васељенског Сабора забрањује хришћанима да посећују позоришне игре, плесове и циркуске тачке уз учешће дресираних звери. Сабор заповеда да се они који крше ово правило одлучују од црквене заједнице.

54. правило Лаодикијског Сабора забрањује свештеницима и свештенослужитељима да присуствују на било каквим јавним представама, чак и ако се оне приређују у приватним домовима. Ово осуђивање позоришта провлачи се као црвена нит кроз сву патристику. Савремена Црква није одбацила, а и не може да одбаци, ни одлуке Сабора, ни патристику (Црквено Предање), јер би иначе одбацила саму себе своју духовну истоветност (идентитет) и морално јединство са древном Црквом.

Античка комедија, извежбана у изругивању својих богова, са не мањом свирепошћу него дивље звери Колосеума, напала је на хришћанску Цркву. Глумци и лакрдијаши, акробате и пантомимичари на позоришним сценама, као и на трговима и улицама градова, приказивали су пародије на крсну смрт Христа и смрт мученика. Театар је осетио у хришћанству свог непомирљивог и непобедивог непријатеља - истину, која својом вечном светлошћу уништава мрак лажи и сенке полуистина. Позориште је пагански елемент и оних хришћана који у суштини остају неуцрковљени, то јест у души неукључени у хришћанство. Очигледна је веза неких јереси, на пример, аријанства са паганством. Аријанство је покушавало да споји хришћанску теологију са космологијом Платона. Догматска јерес је тесно повезана са моралном јереси. Учење о Христу као створењу Божијем уносило је дух секуларизације и антропоцентризма не само у аријанску дог-матику него и у аријански ритуал.

Свети Атанасије Александријски изобличава аријанску литургију због њене театрализације и због тога што је Арије у храмове увео световне, театралне, страсне мелодије и назвао литургијски канон именом Талије - музе и покровитељке комедије. Црквени историчар Јевсевије је писао да је јеретик века Павле Самосатски волео театралну помпезност, да га је окружавало мноштво жена које су га прослављале као анђела који је сишао с небеса, и да је, најзад, у црквеним молитвама заменио Христово Име својим именом. Став Источне Цркве према позоришту и театралности, барем у њеним законодавним документима, остао је ортодоксан и неџромењен.

У Западној цркви од XI века, од када је њено отпадање од Васељенске црквене свести постало преломни моменат њеног постојања и промена целокупне скале њених вредности, почиње да се постепено мења однос католичанства према позоришту. Треба запазити да је у Западној цркви и касније постојала осуда позоришта и јавних представа, што је било утврђено у разним правним актима (све до XVIIвека - Сабори у Шалону у VI веку, у Мајнцу и Риму - у IX веку и тако даље). О томе су писале папе (Лав IV и други).

Цркви туђа театралност ипак је продрла у католичко богослужење (на пример, ритуалне игре у Шпанији, плес шесторице дечака пред престолом и играње за време Божићне мисе у Толеду).

Ми нипошто не желимо да увредимо католике и да кажемо да се миса претворила у спектакл, али театрализоване представе су се озбиљно приближиле миси, на пример, јавно шибање покајника уз певање химни, које је окупљало око себе велико мноштво људи, и тако даље.

Средњовековни позоришни комади почели су све више да укључују у себе литургијске елементе. То је претило продором самог театра у култни простор храма. Свештенослужитељи су могли да прихвате игру (глуму) као помоћ за изазивање већег ефекта и јачег дејства на присутне.

Већ средином XII века опат Елред изобличава свештенике који за време службе у храму час повишавају глас до викања, час га снижују до шапата, опонашају коњско рзање, женски врисак, представљају у олтару као на сцени, час самртне муке, час неземаљски занос; крећу се уз непристојна кревељења, прихваћена од глумаца, криве уста и слежу раменима - храм претварају у позориште.

Тако, на пример, ред језуита, који се потрудио да мобилише све њему доступне философске, културне и друштвене снаге за борбу против наступајућег протестантизма, као и Православља, решио је да користи позориште ради привлачења народних маса на богослужења католичке цркве. Свечане литије (процесије) улицама градова и села, извођење сцена из библијске историје, раскошне декорације храмова. Помпезност и спољашња ефектност ритуала код језуита били су знак оног унутрашњег опадања и распадања у коме се католичка црква не само окренула према театру, него је почела да тражи у њему свога саве-зника.

Протестантизам, који је настао као реакција против злоупотреба и посветовњачења католичке цркве, немајући поуздану догматику и традицију, још више од католицизма се подвргао секуларизацији, не-прекидном унутрашњем распарчавању на конфесије, секте и посебне заједнице, за које је позориште касније постало неисцрпан извор модернистичких експеримената и реформаторских инспирација.

Ради привлачења људи својој цркви, протестантски свет стално тражи и користи нове форме и средства деловања. Међу тим средствима све већу улогу почеле су да заузимају пантомимичке представе, позоришни ефекти и авангардно новаторство.

У 70-им годинама у Бирмингему је одржано саветовање представника неких конфесија, међу њима и католика, англиканаца и методиста. Тамо је разматрано питање који вид уметности је најперспективнији и најпопуларнији у наше време. Учени људи дошли су до закључка да је такав вид уметности циркус и препоручили су свештенослужитељима да проучавају циркуску вештину и илузионизам ради већег успеха своје религиозне мисије.

Уосталом, треба приметити да су у позном античком и средњовековном периоду, када строге диференцијације између црквене и световне уметности још није било, театар схватали више као концентрат паганског духа и антипод Цркве. Касније, у процесу секуларизације уметности, псеудорелигиозни и антирелигиозни карактер позоришта постао је мање очигледан (на пример, дела Шекспира). Границе цркве и позоришта почеле су да се мање секу, међутим, и у том стању метод позоришта, као метод илузорне привидности, варљивости и замене стварности игром, био је директна супротност циљу Цркве - ослобођењу човека од привидности и притворности и од изигравања (глумљења) макар и најузвишеније врлине.

Злокобно знамење XX века није било само стварање нуклеарног оружја и растућа еколошка катастрофа, него и ништа мање претећи знак краја и моралног дна до кога се спустила такозвана хришћанска цивилизација - кореографске представе и балети најеванђелске теме.

Источна Црква се назива Православном, то јест ортодоксном, оном која чува чистоту догмата, целовитост Предања и верност традицији. Сада се тврђава Православља поткопава да би се разнеле њене зидине. Неке снаге желе да светињу и најузвишеније вредности Цркве изведу на позоришне даске и претворе у блиставило лажног сјаја. Христа су убили његови непријатељи, али Његова смрт нам је даровала живот. Атеисти су подвргли Христа клевети и порузи, али због тога нам је Он постао још блискији и дражи. Христа су окаљали професионални дипломирани лажљивци, али због тога нам је Његов лик постао још светлији. А сада се догодило нешто страшније - сами хришћани се одричу Христа - Сина Божијег и замењују Његов лик глумцем који плеше. Непријатељи Христа - Ана и Кајафа - предали су Га на мучење и смрт, али им није падало на памет да могу да Га приморају да плеше. А савремени хришћани претворили су Христа у пајаца и арлекина који плеше на сцени, и пљескају томе.

Један од чинова паклене мисе било је ритуално светогрђе. Не представљају ли такве представе црну мису коју људи нису одгонетнули?

Ако Црква део својих преимућстава преда позоришту, онда ће сутра само позориште неизбежно да продре у Цркву. Навикнувши се на позоришне режије Јеванђеља, људи неће гледати на Литургију са мистичке, него већ са друге - уметничко-театралне тачке гледишта и у Литургији неће тражити очишћење, већ утиске, не духовно стање, већ ефекте. На крају крајева сам свештеник под утицајем својих парохијана - љубитеља позоришта, мораће да изиграва (глуми, изводи) литургију. Вештина глумца је умеће поистовећивања себе са лицима позоришних комада и уживљавања у своју улогу до растварања себе у њој и до осећања поистовећености са представљаном личношћу.

Коме и како може да се моли глумац који је рекао себи: "Ја сам Бог"? Неки богослови користе метафоричке речи "сусрет са Богом". Али тај "сусрет", као осећање присуства божанства, догађа се у дубини човечијег срца и то неочекивано за самог човека. У току целог живота душа човека памти овај сусрет, али не може да га изрази нити опише речима. Бог се јавља души као нови живот, јавља се у тренуцима у светлости благодати. И ови тренуци чине се као предокушање вечности. А сада Бога хоће да прикажу не у Духу Светом, него под светлима позоришне рампе уз проламање аплауза.

Православни подвижници категорички забрањују да се у уобразиљи ствара лик Христа или да се прихватају било какви визуелни при-зори за време молитве. Поверење према привиђењима и визуелним представама, као према истинитим духовним појавама, код неискусних подвижника изазивало је душевно растројство или стање које је у патристици називано прелест, односно обмана.

Једном се пред Пахомијем Великим појавио зли дух у лику Христа. Свети је окренуо главу у страну. "Зашто ме не гледаш, јер ја сам Христос коме ти служиш?" - рекао је демон. Свети је одговорио: "Желим да видим Христа не овде на земљи, него у вечном животу. Овде ми је потребно друго - да испуњавам заповести Христа". И демон је нестао.

Неки људи, који гаје симпатију према хришћанству, сматрају да ће им гледање филмова на библијске теме помоћи да боље проуче Свето Писмо. Али сваки сценарио на јеванђељске теме је не само компилација четири Јеванђеља, него и њихова прерада, интерпретација и увођење нових, измишљених лица и епизода. Зато сценарио на библијске теме постаје друго Јеванђеље које је написао сам режисер по својој слици и прилици.

Саборна правила и црквени прописи категорички забрањују коришћење апокрифних лажних јеванђеља и измишљених агиографских дела, а утолико пре њихово ширење.

Позориште и биоскоп не уче, већ одвикавају гледаоца од читања Светог Писма, замењујући мистички несликовни доживљај искривљеним визуелним представама. Преламајући се кроз призму душевног духовно постаје лажно и изопачено, као одраз у кривом огледалу. Католичка црква, са својим сталним стремљењем ка прозелитизму са својом оријентацијом на аритметичку већину својих чланова, са својом гигантском мисионарском машинеријом, са својим критеријумом вредности у коме је колектив изнад личности, није могла да не користи тако моћну пропагандистичку мрежу као што су филм и позориште“.      

Дакле, православни не могу снимати филм о Христу.  

Ипак, прича о Христу у филмовима Запада добро нам објашњава каква се борба у свету води.        

О „ДА ВИНЧИЈЕВОМ КОДУ“

Почетком јуна 2006. године, државне власти Пакистана забраниле су приказивање филма "Да Винчијев код" Рона Хауарда, зато што је увредљив и за Хришћане и за муслимане. У Индији, неколике савезне државе (Андра Прадеш, Мегхалаја, Пенџаб и Тамил Наду) такође су забраниле филм. И тако се, и по ко зна који пут, показало да је владика Николај с пуним правом оптужио народе беле расе, бивше европске хришћане, да су одступили од Господа, и претворили своје земље у Белу Демонију, због чега их народи Азије с пуним правом одбацују, сматрајући их издајницима своје вере и људима који немају никакву светињу (осим новца – јер, до јуна 2006. Sony Pictures су, на биоскопском богохулству, зарадили 475 милиона долара, а писац романа "Да Винчијев код", Ден Браун, продао је 40 милиона примерака књиге и инкасирао 442 милиона долара.) У Филму су заиграли Том Хенкс, Јан Мекелен, Алфред Молина и Жан Рено (између осталих). Режирао га је Рон Хауард, познат по филму "Блистави ум". И они су се свакако окористили.

Код нас ни књига, ни филм "Да Винчијев код", на жалост свих православних Срба, нису наишли на озбиљнију анализу и јачи глас отпора у медијима. Па ипак, било би срамота и пред Богом и пред људима да овај простачки испад, маскиран у "бестселер" и "блокбастер", не прокоментаришемо.Но, "Давинчијев код" је само повод да се проговори о Христу и рату против Христа на трговима Новог Вавилона; да се изнесу јасне, свима доступне и проверљиве чињенице, и да се покаже шта је циљ и смисао целокупне буке карневала безбожја, који се спрема за дочек антихриста, последњег сатаниног кловна у историји.

ФИЛМ МАРТИНА СКОРСЕЗЕА – КАКО СУ ПЉУНУЛИ У ЛИЦЕ РУСИЈИ?          

Морамо да кажемо да се холивудска христофобија свим силама експлоатише широм света, а увек са циљем да узнемири, уплаши, скрене с пута. Пре "Да Винчијевог кода", једна од највећих провокација упућених хришћанима био је филм Мартина Скорсезеа, "Последње Христово искушење". Годинама после настанка филма, и исти је искоришћен да би се 1997. пљунуло у лице православној Русији. Случај тог емитовања користимо да бисмо показали каквим се стратегијама служе они који воде "ратове у култури", с тиме да лик Богочовека уклоне из историје.                       

Често се православни питају – да ли на изазове одговорити или не. Али, као у народној причи, ко одговори, кајаће се, јер је Христос ћутао на Пилатовом суду; а ко не одговори, кајаће се, јер није устао у одбрану поругане светиње. На нама је да савесно изаберемо, и да стојимо иза свог избора. Или још боље испред њега.

 Године 1997, 9. новембра, московска "Независна телевизија" (руска верзија Б 92) емитовала је, упркос огромном противљењу православне јавности и јавном писму упозорења самог патријарха Алексеја II, богохулни филм Мартина Скорсезеа "Последње Христово искушење".

Патријарх Алексеј је молио председника Русије, Бориса Јељцина, и друге људе на власти "да не остану равнодушни према вређању религиозних осећања свог народа". Због тога је, од стране "либерала", оптужен да је, малтене, погромаш и нациста. Врховни муфтија Русије назвао је такође овај филм горим од "Сатанских стихова" Салмана Руждија, али је уредник "Нових Известија" И. Голембјавски устврдио да "свако ропство почиње у облати морала", а Лав Левинсон, "борац за људска права", изјавио је да је "свесна сексуална ослобођеност неодвојива од политике, економске и идеолошке слободе". 

"Независна телевизија", чији је власник Гусински, један од Јељциновских олигарха и дугогодишњи активиста Светског јеврејског конгреса, приредила је чак и "јавно суђење" у свом студију, а поводом приказивања филма (суђење Христу!) Емитовали су филм, и осећали су се победнички.  

О каквом остварењу је реч?

Ево неких од "уметничких дијалога", колико читалац може да поднесе (дијалози су из филма, наравно.).

1. "Христ" рече Јуди: "Немам гордости. Не идем у синагогу. Не вршим заповести. Радим суботом". Јуда: "А ко ће искупити твоје грехе?" "Христ": "Не знам, борим се". 

   2. "Марија" рече гомили: "Опростите мом сину! Он је душевно болестан! Он не зна шта ради! Он има проблеме, откад је "био беба. Није му глава у реду".      

3. "Христ" "Марији" током распећа: "Збогом. Опрости ми што сам био лош син".         

4. Гомила која се гура око њега, "Христ" каже: "Бежите, мука ми је од вас. Себични сте и пуни мржње. Бог вам неће помоћи".

5. "Христ" тражи од Јуде да га изда, што овај одбија, питајући "Христа": "Да ли би ти издао учитеља да мораш?" "Не. Не верујем да бих. Зато ми је Бог дао лакши задатак – да будем распет."  

Како каже свештеник Владимир Вигиљански: "Јунак Мартина Скорсезеа је приказан онако како је Исус Христос изгледао у очима синедриона. Али је режисеру најдражи и најближи лик по имену Јуда. Јуда је агент секте зилота, који је путујућем проповеднику подметнут с циљем да га убије, који је у филму представљен као борац за правду и националну независност. Он се одриче убиства зато што се нада да ће "учитељ" бити вођа устанка. На крају Јуда постаје његов "омиљени ученик", и издаје га не из гордости, зависти и среброљубља, него зато што је онај који се из почетка показао као човек слаб, не самоуверен, подложан искушењима и свакојаким фобијама ("мој бог је – страх", каже он), на крају филма умишља да је месија, и у исто време плаши се свог назначења, па моли (?) Јуду да га изда".            Главни глумац у Скорсезеовом филму, Виљем Дефо, осећао се "опустошено" после снимања. На крају, почео је да се бави будизмом и јогом... Наравно, у филму присутне су сцене у којима "главни лик" ступа у интимне односе са "Маријом Магдалином". Увод у Дена Брауна.

Патријарх Алексеј је јавности саопштио: "Не претендујући на право цензурисања секуларног приватног ТВ канал, наша Црква, покренута бригом о духовном обличју народа, сматра својом дужношћу да се обрати пастви осудом греха и порока, који се намеће у етру".

Дакле, крајем осамдесетих година 20. века, Мартин Скорсезе се "прославио" већ поменутим филмом "Последње Христово искушење", рађеном по роману грчког богоодступника Никоса Казанцакиса. У том филму, Јуда је представљен као "борац за правду и националну независност" Јевреја, који издаје "Христа" да би се испунило његово послање. ("Христа", кажемо, јер је Скорсезеов "Христ" кукавица која се плаши страдања.)

УДАР И КОНТРА-УДАР

   О, каква мржња према Господу Васкрсломе и Васкрситељу! Да ничег другог нема, то би био довољан знак да су ова наша времена последња. Јер, без Христа нема живота ни човеку, ни свету. Западни "ратови у култури" нарочито се воде око лика Господњег.

 Највећи ударац идеолозима новог Вавилона свакако је задао филм Мела Гибсона "Страдање Христово", у коме је с болним, јецајућим реализмом приказано распеће Господње, после многих мучења, али је исповеђен и крај Старог Завета (раздирање завесе у јерусалимском храму) и васкрсење правога Месије. Холивуд је запенио од беса и мржње (с обзиром на чињеницу да су многи његови челници истомишљеници Ане и Кајафе, то није било чудно) и решио да се освети: по роману провинцијског професора енглеског језика, Дена Брауна, плагијатора књиге "Света Крв, Свети Граал" Бејџента, Лија и Линколна, снимљен је филм Рона Хауарда "Да Винчијев код", у коме је "Христ" престављен као "муж" Марије Магдалине и оснивач династије Меровинга.      

"National Geographic", још једна од установа за популаризацију глобализма путем "науке", 2006. је објавио број посвећен тзв. "Јудином јеванђељу", у коме се доказује да је Јуда, издавши Христа, испунио свој "божански задатак" (реч је о апокрифу гностичке секте каинита, који су учили да је Бог Старог Завета "зао", па су поштовали све старозаветне зликовце, од Каина до Јуде, као борце против Јахвеа.)

Последњи се појавио режисер Џејмс Камерон, са тобожњим документарцем "Исусова изгубљена гробница". Филм је емитован почетком марта 2007. на каналу "Discovery", и одмах је изазвао бурне реакције, не само верника, него и научника, који су доказали да је реч о најобичнијем фалсификату. Чак је и јеврејски археолог Амос Клонер, који је надгледао ископавање пећине у Талпиоту, где су тобож нађени гробови "Христа", његове жене (Марија Магдалина, ко би други?) и "сина Јуде", узвикнуо: "Гробница у Талпиоту припадала је једној породици средњег сталежа из првог века после Христа" („Вечерње новости“, 28. фебруар 2007.) Тиме је порекао Камеронову тезу.

РАЗЛОЗИ ЗА АНТИХРИСТОВСКУ МРЖЊУ

   Откуда таква борба против Христа?

Зашто су бољшевици 1922. у Свијажску подигли споменик Јуди, и зашто се снимају "документарци" попут Камероновог? 

Реч је о ономе што је литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна дефинисао као "мач који раздваја душе" – о васкрсењу. Јер, како Мацејна каже, "није вера у Христа као Месију разликовна црта хришћанске самосвести, него вера у васкрсење Христово. И обрнуто, порицање васкрсења Христовог јесте неоспоран знак антихристовог духа. Ако мислимо религиозно, вечити непријатељ Божји одлично зна да је Христос васкрсао. Али он то никад неће признати и објавити свету. Он може да призна историчност Христову, Његово месијанство, Његов огроман утицај на људску историју, али никада неће признати Његово васкрсење" (Камерон тако и каже: "Никада нисам сумњао да није постојао историјски Исус, који је ходао Земљом пре 2000 година. Али тек сада су пронађени археолошки докази за то". Дакле, он и његов колега Симхе Јакобовиц, с којим је радио филм, поричу "само" васкрсење; све остало може.)

 Христов подвиг је, каже Мацејна, био онтолошки – "дубинско преображавање људске природе. Свакодневно спокојство света се руши, одвојени су, мачем речи Божје, отац од сина и мајке од кћери (Мт. 10, 35). Греховно јединство света је срушено, и највећа револуција у историји остварена је. За то се свет могао помирити с Варавом (Барабом), али не и са Христом (Лк. 23, 18). Свет може да се помири с пљачкашима, али не и са Васкрслим".

   КУЛТ ЈУДЕ И ОБНОВА ПАГАНИЗМА   

Култ Јуде није нимало случајан у наше доба. Негда хришћански Запад је ИЗДАО Христа, и сад жели да оправда онога који је то први учинио, за материјална добра – за тридесет сребрњака. Али је страшно бити у Јудином друштву. Јер, Јуда се обесио. И страшно је што се Јудино друштво проглашва "отвореним", јер је реч о отворености гроба и зјапу јаме у коју ће бацити тело самоубице. И страшно је знати да је исламски Пакистан, због вређања Христа, забранио приказивање "Да Винчијевог кода", а да је у Америци и Европи то био "block–buster". И то је једно од злослутних знамења времена.

Друго злогуко знамење скоро да није ни уочено у нашој православној јавности. То је обнова, са државном дозволом, античког паганизма у земљи на чијем је језику написано Јеванђеље, у Грчкој. Одлуком Првостепеног атинског суда обожавање олимпијских богова представља признату религију, којом се не крше закони грчке државе. Одлука је донета на основу захтева верског удружења "Елинаис", које у свом статуту има одржавање венчања и сахрана уз присуство жречева и жречица Зевса и његових "савладара", а од Министарства просвете и културе тражиће се одобрење да се жртве демонима (јер, "богови пагана су демони, а Господ је небеса створио" (Пс. 95, 5)) приносе на местима негдашњих идолишта (рецимо, на Акропољу, који је у доба Византије био претворен у храм Мајци Божјој, а кога су грчки секуларисти, после ослобођења Грчке од Турака, оставили као музејски простор; пошто, како Руси кажу, "свето место празно не бива", демони и демонопоклоници хоће поново да га преузму.) Ово је маргинална група несрећника, али чињеница је да Грчка у Европској унији бива приморана да призна оно што је Христос давно згазио Својим васкрсењем.

НАШИ ГРЕСИ СУ ГА УБИЛИ, А ЊЕГОВЕ СУ НАС РАНЕ ИСЦЕЛИЛЕ

 (Из интервјуа Мела Гибсона, датог ABC News 14. фебруара 2004.)

О свом филму Гибсон је рекао:"Одлучио сам да прикажем страдање Исуса Христа и Његову жртву пошто сам досегао духовно дно, пре нешто више од десет година. Кренуло ми је тако лоше да сам у једном тренутку помислио да се бацим кроз прозор. А онда сам схватио да би то био само наизглед лакши начин, заправо начин болесно очајног ума, па сам се окренуо Библији.

Пао сам на колена и позвао у помоћ. Онда сам почео да размишљам о свему томе и схватио да ћу одговор наћи у Јеванђељима. Све сам их ишчитао. Сећам се да сам у младости само поједине делове читао.Патња претходи променама, она је њихов весник, и то је оно што је добро. 

Мој филм није антисемитски, јер је антисемитизам нехришћански, то је грех, грех против свих начела на којима моја вера почива. Одговор на вечно питање: "Ко је убио Христа?" гласи: сви ми. Сви ми смо то учинили и спреман сам да први прихватим кривицу. Они који критикују мој филм, немају заправо проблем ни са мном ни са тим мојим делом. Они имају проблем са схватањем Јеванђеља.

Христос је страдао због наших злодела, порока и разврата нашег. Наши греси су Га убили, а нас су Његове ране исцелиле. У томе је поента мога филма, а не у некаквом упирању прстом у ма кога.Ово је филм о вери, нади, љубави и праштању. За мене је управо то оно што чини стварност. Верујем у то, морам да верујем, свога добра ради. То је избор моје наде, а нада ми омогућује да живим.

 Тачно је да у филму има много насиља, али та се тема не може другачије описати. Она захтева да се иде до краја. Не може се стати на пола пута.Желео сам да шокирам, желео сам, понављам, да идем до краја. То је једини начин да сагледам сву величину и огромност Христове Жртве. Морамо схватити колико је Он бола, какве је све муке Он био спреман да ради нас поднесе и да, опет, остане, сушта Љубав и Праштање.

Можда би, уосталом, с обзиром на оптужбе за антисемитизам, било добро да поведемо дијалог. На то нас позивају и Нови Завет и Талмуд. Дајте да отворимо сва она питања која су столећима потискивана. Заправо сам то и желео да постигнем овим филмом. Да подстакнем људе да погледају у себе саме и да познају своја властита осећања".

О ФИЛМУ МЕЛА ГИБСОНА       

Никад нисам желео да гледам филмове о Христу. Немам вере у такве филмове, и знам да Христа није могуће глумити (у историји, то ће поћи за руком само антихристу, али кратко, свега три ипо године пре Страшног суда). Ко може да изобрази Неизбразивог? Зар се не сећамо колико се мучио живописац кога је едески цар Авгар послао да му наслика лик Господњи, да би се цар исцелио од губе? Тек када је Христос, сажаливши се на сликара, узео убрус и обрисао њиме своје управо умивено Лице, на тканини је остао Нерукотворени Образ Спасов. (Сликар је касније причао да је Христос личио на све људе, и да је људској руци био Непредставив.) Авгар се исцелио убрусом Христовим... А ко се може исцелити филмом? На крају, шта је филм? Илузија на биоскопском платну која траје у току пројекције. И нестане... Била ми је туђа и римокатоличка традиција приказивања Христове пасије у храму. Ми имамо Литургију, ту "синтезу свих уметности" (како је говорио Флоренски), и Божанско Дејство које све уметности високо надилази.

Међутим, био сам замољен да говорим о филму на једној конференцији за штампу. Као вероучитељ. Да бих говорио, морао сам да погледам дело.         

И – филм је оставио снажан утисак на мене. Скоро сличан ономе који сам стекао као  мали незнабожац у Титовој Југославији, када сам гледао де Милов филм "Десет заповести" и дивио се пророку Мојсију. Осетио сам дивљење према глумцу и режисеру чије је дело "Храбро срце" моја омиљена химна слободи. Знао сам да је ударио у осиње гнездо светске пропаганде антихришћанства, у Холивуд, чији су могули одбили да имају било какве везе са филмом, чак претећи Гибсону да ће му пропасти каријера. Али, он се није уплашио. Уложио је својих 30 милиона долара и веровао у чудо... Које се десило.

 Најлажнији од свих аргумената холивудских безбожника био је да је филм "препун насиља". Они који својим филмовима људе подстичу на свакаква зла и злочине, који снимају хвалоспеве људождерима ("Кад јагањци утихну", и "Ханибал") лију крокодилске сузе над насиљем у Гибсоновом филму који говори о патњи и слави Сина Божјег, дошавшег на земљу из љубави, ради спасења свију нас. Историја је, заиста, пуна насиља – али, насиље губи своју жаоку ужаса ако се осмисли Крстом и Васкрсењем Христовим. Није Иво Андрић случајно описао набијање на колац сељака Радисава са Уништа, после чијег престављења почињу да се пале кандила по србским кућама, а Срби знају да су победили, јер су добили Мученика. Андрићев натурализам има смисла баш зато што сведочи да је патња човекова логосна у Логосу Божјем. И зато је Гибсонов филм показује немоћ насиља над Богочовековом слободом и љубављу. А холивудско насиље је сатанистичко. Оно хоће да помири гледаоца са разулареним злом и са немоћју добра.    

После извесних примедаба с православне стране, пале су ми на памет речи једног свештеника: "Лако се правити мудар, али је Гибсон снимио филм о Христу, а ми смо снимили ’Сутјеску’,  ’Неретву’ и ’Отписане’" (А сад снимамо још горе гадости: "Ми нисмо анђели“ бр. 2, рецимо.) Заиста треба бити јунак па усред Новог Вавилона исповедити Христа. Ми, на периферији нововавилонске империје немамо храброг режисера који би снимио макар филм о Марку Краљевићу.     

Филм Гибсонов ме је одушевио и својим језичким антиглобализмом: глумци су говорили арамејским и латинским, и није се чула ни једна једина реч колонизаторског енглеског. После свега, схватио сам: што више поштујем хришћански Запад и његове борце (инославне, несавршене, али ипак борце), све сам мање екумениста. Јер, екуменизам није никакво сведочење Бога западним Хришћанима, који вапију за Истином, него левичарска глобалистичка фарса. Васеленска храброст и исповедништво Мела Гибсона то су ми још једном доказали – без присени "политичке коректности", он је свим хришћанима и нехришћанима света понудио Лик "Онога Који лежи да обори и подигне многе у Израиљу, и да буде Знак против Кога ће се говорити" (Лк. 2, 34).

Текст који следи је кратак преглед историје екранизација Еванђеља, са приказом извесног броја реакција које је "Страдање Христово" изазвало у свету, али и код нас. Циљ текста је да покаже како "ратови у култури" ("culture wars") још нису изгубљени, и да су деценије безбожничке пропаганде немоћне пред два сата једног филмског исповедања вере у Месију. 

ФИЛМОВИ О ХРИСТУ    

Први филм о Христу је био петоминутни, из 1897. године; звао се "La Passion", и аутор му је био извесни Француз Леар. Браћа Лимијер су снимила "Хорицову пасију". У Сједињеним Државама први филм је на ту тему снимљен 1898, под насловом "Пасија из Оберамергау" (познато место у Немачкој, где се ова пасија приказује још од Средњег века). Филм Калем компаније, под насловом "From Manger to the Cross" ("Од јасала до крста"), био је сниман у Египту и Палестини, и његово приказивање 1912. изазвало је велику пажњу. Познати режисер Грифит, аутор "Рађања нације" 1916. је снимио "Нетрпељивост", филм у коме се преплићу четири приче (пад Вавилона, Христов живот, покољ на Вартоломејску ноћ, једна савремена повест). Сесил де Мил је 1927. снимио "Цара царева". И Грифит и де Мил су се трудили да еванђелске приче ускладе са холивудским трендовима "борбе против антисемитизма". Грифиту је саветник из сцене свадбе у Кани био рабин, а де Мил је представио првосвештеника који, приликом земљотреса после Распећа, узвикује: "Не изливај, Боже, Свој гнев на народ Израиља, једино сам ја крив!"

 После рата, извесно време је постојала тенденција да се Христов лик не приказује. У филмовима "Quo Vadis?" (1951), "Салома" (1953) и "Одежда" (1953) чује се, на неколико места, глас, али се лице углавном не види. Врхунац таквог приказивања био је до данас непревазиђени "Бен Хур" Виљема Вајлера (1959), чија је порука о љубави и свепраштању нарочито подвучена апокрифном причом о Христовој помоћи Јуди бен Хуру, и узвратној помоћи истог приликом Христовог страдања.

 "Цар царева" Николаса Реја 1961. показује Христа као неког ко није са свим свестан улоге коју има."Највећа прича икад испричана" Џорџа Стивенса, са Максом фон Сидовим у главној улози, снимљена је 1965. и није оставила нарочит утисак. У споредним улогама, на кратко, појавили су се Пет Бун (анђео на Христовом гробу), Шели Винтерс (крвоточива жена), Џон Вејн (војник под крстом).

Тада се појавио левичар и хомосексуалац Пјер Паоло Пазолини, који је 1966. у Америци снимио "Јеванђеље по Матеју". Циљ му је био да покаже "страствено насилништво Исусове политике". По Пазолинију, "Матеј је био најземаљскији од свих јеванђелиста и најреволуционарнији. Он је најближи историјским проблемима епохе."

Седамдесете године су донеле серију филмских испада, у "револуционарном" Њу Ејџ и хипи–стилу. Године 1973. појавио се филм Нормана Џуисона "Исус Христос суперстар". Композитори Ендрју Лојд Вебер и Тим Рајс упутили су музички позив Вудсток генерацији да у Христу препознају политичког активисту какви су били они. Филм је постмодернистичка (релативистичка, пилатовска) реинтерпретација Еванђеља. Пилат каже Христу: "Обојица поседујемо истину. /Да ли је моја иста као твоја?" Јуда пита, силазећи с неба, да ли би Исус хтео да буде поред Буде и Мухамеда.

Мјузикли су постали омиљено средство за уклањање озбиљности у односу према Светом Писму: Стивен Шварц је урадио "Godspell", у коме је Исус – "кловн контракултуре". Џони Кеш је снимио музички "The Gospel Road", рекавши: "Мислим да је Христос био нека врста хипика у своје време".           

Године 1977. Франко Зафирели је режирао шестосатног "Исуса из Назарета", трудећи се да што више историјски прикаже контекст Његове проповеди. (Међутим, и он измишља лик извесног Јеврејина Зераха, који је, као политичар, крив за Христову смрт.) Филм је, иако озбиљан покушај, ипак на самој ивици баналности. У свом напору да прикаже целину мисије Распетог и Васкрслог, дело тоне под теретом преупрошћавања. Поједине протестантске деноминације наставиће са снимањем оваквих прича: "Исус", "Пројекат Јуда" и "Револуционар" настаје да прикажу Христа као неког ко се смеје, игра на свадбама, баца мреже и лови рибу скупа са ученицима... Пригушени протестантски аријанизам присутан је у оваквом "антропоцентрирању". Искрено наиван био је покушај јужноафричког режисера Регхарта Ван ден Бера да понуди "Јеванђеље по Матеју" са поруком: "Без самовољног приступа Писму. Без тумачења. Без песничке слободе". Наравно, режисер је заборавио да је свака глума интерпретација, а поготову сваки угао камере.

Изругивачка пракса постхришћанског Запада се пројавила у Монти Пајтоновом "Брајановом животу". Брајан је неуротични проповедник, за којим иду исто тако неуротични следбеници. Фројдистички речено – Хришћанство је неуроза.

 Жан Лик – Годар се у филму "Здраво, Марија" (1985.) ругао безгрешном зачећу, а Мартин Скорсезе је, како рекосмо, снимио филм "Последње Христово искушење" (1988.), по роману грчког богоодступника Никоса Казанцакиса. Циљ је био наругати се Христовој безгрешности, приказујући да је и он имао нападе "блудне страсти" ( овај филм је израз демонске жеље савременог атеисте да узвишено вулгаризује, у стилу: "Сви смо ми женскароши".)           

Денис Арланд је осамдесетих година 20. века режирао филм "Исус из Монтреала", чији главни јунак, Данијел Коломб, покушава да изведе позоришну пасију. Окружен је шарлатанима који му нуде световни успех, гомилом обожавалаца који га не разумеју, и државним чиновницима који му не дозвољавају да оствари намеру, Коломб не успева у свом подухвату и проклиње савремену цивилизацију.

 И онда је, после свих полууспелих тумачења и постмодерних изругивања, као гром на филмском платну, загрмело Гибсоново "Страдање".

   РУСКИ КОМЕНТАРИ НА ГИБСОНОВ ФИЛМ

На сајту православног часописа "Радоњеж", једног од најбољих у Русији, у току приказивања Гибсоновог филма нашао се низ добрих и упутних коментара, које ћемо укратко изложити, да би читалац видео у ком правцу се кретала мисао руских црквених интелектуалаца тим поводом. Сви су се слагали с тезом да је пунота дела Господњег, у мери која је доступна човеку, описана у Еванђељу, тој "вербалној икони" Христовој, и да је страдање Богочовека, средствима кинематографије, суштински непредставиво. Татјана Јансен то каже овако: "Чак и на лоше насликаној икони постоји мера условности која човеку дозвољава да се пред њом моли. На екрану је глумац који глуми Христа – конкретан, реалан човек, и то не иде. Зато је, очито, Гибсон, већ после прве епизоде – Христове молитве у Гетсиманском врту – до самог краја филма гледаоцима нудио да на његовог јунака гледају док му је лице тако унакажено од удараца, да то више није лице, него маска. Колико год то чудно звучало, режисер је у праву, зато што се управо због тога јавља неопходна условност која допушта укључивање у ток збивања са мањим искушењима и саблазнима за себе".   Режисер, ипак, не претендује ни на какву "генијалну", романтичарску хиперсубјективност. Његов труд није да прикаже Бога, него највећег Јунака у  историји, најхрабрије срце које је икад куцало на овој планети, "тркалишту привиђења калдрмисаним лобањама људским" (отац Јустин Ћелијски).Што се тиче слика Христовог бола, Татјана Јансен истиче: "Кад у Еванђељу читаш о пљувању и шамарању Христа, стављању трновог венца на чело, то усвајаш с оном мером апстраховања која ти дозвољава да се заштитиш од самог себе, то јест од сталног подсећања на своје грехе, који су Господа распели. Гледајући на екрану, где су приказана префињена мучења Христа, доведена до својеврсног професионализма, и трају практично у реалном времену, почињеш сваким делићем свог бића да осећаш како је Њему, човечански, болно и страшно. /.../ За разлику од свих других филмова, када гледаш чудовишне суровости, макар да и нису толико страшне, и кад пред сликама понижења тела ипак затвараш очи, овде је немогуће да то себи дозволиш. Овде је срамота не гледати. Зар опет да се оградиш, да одеш – само да не видиш, не чујеш, не знаш?" Татјана Јансен запажа да чак ни мучитељи нису приказани гротескно, као на сликама Херонимуса Боша, него су живи и конкретни, а лик Пилата је прожет метафизичком сумњом и недоумицом: "Шта да се ради?" (Заиста, Христо Наумов Шопов, бугарски глумац који је играо Пилата, учинио је то маестрално.)

А. Рогожин у својим "Запажањима о филму ’Страдање Христово’" истиче да је кад је чуо да ће Гибсон снимати филм о Голготи, одмах помислио да ће глумац у њему победити режисера, и да ће он самом себи дати главну улогу. Међутим, није било тако: "А потом се филм појавио, и испоставило се да Гибсон у њему уопште не игра. У једном од интервјуа, додуше, режисер је објаснио да се он не појављује ни у једном кадру – осим у сцени распећа где његове руке укивају ексер у длан Христов. Хришћанин то не може да појми друкчије до као гест некаквог покајања, свести о томе да су ексери – наши греси. И тада, можда, то више није биоскоп. То ће пре бити лично обраћање, од срца срцу."           

У свету у каквом ми живимо, у коме Гибсонов филм о патњи и љубави проглашавају антисемитским (као и Еванђеље), "херојски покушај часног подсећања на Христа и Еванђеље не треба да од хришћана буде дочекиван пуким исправним словима о аскетици и естетици. /.../ Наравно, има оних који не желе никакав "филм о светињи". Али, у крајњем случају, не треба говорити речи, можда споља правилне, али после којих ће нас бити срамота". (А било је, бар ми се чини, таквих речи и код нас. Речи паметних, али не и мудрих.)      

Михаил Мојсејев је, поводом коментара да је филм "суров", уочио да су гледаоци одавно навикли на све могуће суровости режисера какви су, на пример,  Ларс фон Трир или Такеши Китано, али да је Гибсон успео нешто што одавно ником не успева – да код гледаоца побуди покрете истинског, правог саосећања, "скоро физичког учешћа у патњама Спаситеља".У Гибсоновом делу нема непријатности која се јавља уз извесно гледаочево отуђење и охладнелост, приликом посматрања експлозије бесмисленог насиља, тако карактеристичног за "арт" – филмове још од Кјубрикове "Паклене поморанџе". Гибсонов покушај није толико "екранизација" Еванђеља, колико исповедање вере самог Гибсона. И због тога је његов филм – филм наде, док су филмови европских режисера – атеиста само израз постмодерног безнађа и нихилистичке пустоши, рефлектори узалуд усмерени у празно "небо над Берлином".  И зато Мојсејев вели: "Да, тај филм је по својој унутрашњој енергетици и усредсређености на Пасију као страдање Спаситеља сасвим римокатолички.Да, могу се уочити одступања од канонског еванђелског текста и коришћење апокрифних сижеа. Мада таквих одступања није много и секундарна су. Да, из теолошке перспективе филм би могао да буде бољи. Ако се може говорити о богословљу у биоскопу.Да, у сценарију су коришћени "аскетски" опити фра Анђелика, који из перспективе црквене традиције нису "на месту".Да, очито је да улога Спаситеља за Џејмса Кавизела и Богородице за Мају Моргенштерн (а поготову улога Марије Магдалине за Монику Белучи) неће бити последње у глумачкој каријери њихових носилаца. Чак ће, по свему судећи, после "Страдања" њихова каријера кренути нагоре.Да, доживљаји гледалаца од тог филма су углавом и сасвим душевни, а о духовнима се не може ни говорити. /.../ Можда ће филм Мела Гибсона неком бити камен спотицања, чак препрека на путу ка Богу. Али, мени се чини да људи који верују морају погледати овај филм. Јер се данас сасвим ретко срећемо са примерима тако очигледног и нелицемерног исповедања своје вере пред људима, отворено, јавно, и зато тако политички некоректно. Управо у томе се и крије тајна снажног одјека филма у свету: тако бескомпромисно објавити претензије на поседовање истине значи бацити у лице изазов западној религиозној и друштвеној свести исушеној од политичке коректности. То је једноставно храбар чин, на који се уопште не би усудио свако од нас". Наравно да не би. Политичка некоректност на Западу – а ускоро и код нас! – значи спремност на страдање за велике и непролазне вредности. А тога је, овде и сада, тако мало – да је занемарљиво. Зато је Гибсон, човек који се усудио да мисли својом главом, егземпларно слободан човек данашњице.    

А. Данилин, у веома трезвеном приказу "Страсти око "Страдања"" истиче да је главна мана Гибсоновог филма – претерани натурализам: "Није случајно то што православна икона, која изображава Христово страдање на крсту, не наглашава муку и бол Сина Човечијег, него то да је Крст победа Добра над злом, то да се смрћу уништава смрт. Православно распеће гледа у будућност – у Васкрсење Христово. Међутим, овде је неумесно прекоревати Гибсона – он само следи себи најближу уметничку традицију (слике Дирера, Ван Ајка, итд.) Тема Распећа се у Римокатоличкој цркви увек одликовала подвученом и детаљно разрађеном натуралистичношћу".Истичући да филм није за свакога (има и оних који, вели он, могу да посумњају у победу Добра, гледајући га), Данилин ипак завршава свој приказ речима: "Са уверењем можемо рећи да ће Гибсонов филм постати део ризнице светске филмске уметности и заузеће достојно место у светској историји уметности уопште".

Уметност је, по Баху, увек служила за прослављање Бога и одмор – утеху људске душе. Гибсон се, очито, вратио основним начелима хришћанске поетике уметности, и зато је његово дело плод суштинске потребе човекове да буде састваралац Творцу. Оно није "случајно", није "комерцијално". Његов смисао је радосно–богослужбени.

НАПАДИ НА МЕЛА ГИБСОНА

Напади на Мела Гибсона не потичу од филма "Страдање Христово". Гибсон је својим опредељењем за хришћанске ("десничарске" "конзервативне") вредности одавно изазивао бес код леволибералних кругова "политички коректне" Америке. Као гласник "тихе већине" нормалних, био је нападан због тога што је одбијао да се уклопи у класичну холивудску слику прељубника, наркомана или сексуалног изопаченика који простачки "изокреће све вредности". Религиозан, породичан, многодетан – самом својом појавом изазивао је бес код господара биоскопског "врлог новог света".   

Године 2000, Мел Гибсон је играо улогу Бенџамина Мартина, оца седморо деце, у филму "Патриота"Роналда Емериха. То је филм о борби Американаца за независност од Велике Британије. Лик Мартина заснован је на биографијама два борца за америчку слободу, герилаца Франсиса Мериона и Данијела Моргана. Британски пуковник, немилосрдни Банастер Тарлтон, био је модел за приказивање суровости енглеског окупатора. У филму, Енглези убијају Мартиновог сина, дечака, а другог сина, као побуњеника, одводе на погубљење, што америчког патриоту покреће на борбу до победе или погибије.

Левичари су реаговали оштро.  Спајк Ли, режисер: "Америка је изграђена на геноциду над домороцима и поробљавању афричког народа. Рећи било шта друго представља злочин". По њему, "Патриота" је простачка пропаганда.Џонатан Форман је изјавио да је Патриота – "фашистички филм", зато што "представља дубоко сентиментални пут породице, јер има хероје који изгледају неуобичајено аријевски". Форман је устврдио да Гибсон у филму наоружава своје синове да би јуришали на Британце онако како је Хитлер наоружавао младиће да се боре против савезника у Берлину 1945. Гибсон постаје један од "оних крвавих шумских надљуди који су толико омиљени у нацистичкој фолк–иконографији". Форман је чак уочио да је Роланд Емерих – "редитељ немачког порекла"( да, немачки Јеврејин ). Једном речју, "Патриота" је проглашен за гебеловски филм који, попут нацистичке пропаганде, има за циљ "изолационистичку англофобију".

ГЛУМЦИ О ГИБСОНОВОМ ФИЛМУ        

Главни глумац у филму, Џим Кавизел, у разговорима са новинарима рекао је нешто о свом искуству: "Једном ме је и гром ударио. Снимали смо распеће и неке четири секунде пре него што ће да се деси била је чудна тишина. А онда, одједном, као да ме је неко ударио по ушима. Десетак секунди све око мене је било ружичасто и у измешаним бојама, а људи су почели да вичу. Говорили су да се видела ватра око моје главе и светло око мог тела. Не знам какав је то знак, али се можда Христу није допао тај кадар". На питање да ли је тачно да је верник, "тврд римокатолик", веран у браку, Кавизел је одговорио: "Они који ме знају, знају ме. Ја сам римокатолик и поштујем своју веру... Мислим да ме је вера довела на место где се налазим данас. Само живим свој живот. После искуства са овим филмом, Христа волим више него што сам мислио да је могуће, више него своју жену и породицу. Било је тренутака када сам висио на крсту, и једва сам могао да говорим. Волео бих да људи у филму не виде мене, него Господа Исуса Христа". Наравно, било је и питање о антисемитизму: "Та ствар ме највише фрустрира у причи око филма. Тврдим да Мел Гибсон није антисемита и да је у филму управо представио семитског Исуса и показао да је наша вера заснована на јеврејској традицији. Руља која је од Понтија Пилата, тражила Христову главу никако не може бацити кривицу за Његову смрт на цео јеврејски народ, као што ни сви Италијани нису криви за оно што је радио Мусолини или сви Руси за оно што је чинио Стаљин. Сви смо криви за Христову смрт. Моји греси су Га одвели на крст. Ваши такође. Сигуран сам да ће сва моја јеврејска браћа, кад виде филм, схватити да он није о бацању кривице, него о љубави. О жртвовању, праштању и нади".                 

Кад човек трага за истином, уопште му неће бити тешко да види да су Кавизелове речи истина. А кад такве речи изговори и једна Јеврејка, свако озбиљан би морао да престане расправе на ту тему.Лик мајке Христове у филму Мела Гибсона играла је позната румунска глумица, иначе Јеврејка, Маја Моргенштерн. На питање да ли је филм антисемитски, она одговара: "Те контроверзе су започеле чим смо завршили снимање филма, много пре и него што је приказан публици. Била сам прво очајна што појединци оцењују и оптужују филм који још нису ни видели. Али, потом, утешила ме је чињеница да су често кроз историју бројни велики уметници и њихова уметничка дела доживљавали велике критике и осуде, и да су најчешће они били мете страшних оптужби. (...) Зато се ја, од тренутка кад је филм комплетно завршен, нисам више освртала на те оптужбе, јер ће оне на крају ипак остати у сенци нашег филма". ("Данас", 27.04.2004.)  

НАПАДИ НА ФИЛМ        

Још пре но што је завршио своје дело, Гибсон се нашао на удару "политкоректних" критичара, који су тражили да избаци или измени неке сцене. Гибсон је чак изјавио како сматра да је неко украо сценарио и на основу тога почео да му прети. Али, био је одлучан: "Ово није комунистичка Русија". Затим је рекао да он има права да се изрази, управо као Американац, уметник и човек. У марту 2004. је дао интервју за "Reader’s Digest", у коме је одговарао на провокативна питања Пеги Нунан. Једно од њих је – да ли се догодио холокауст. Гибсон је одговорио: "Имам пријатеље и њихове родитеље који носе на раменима бројеве утиснуте у логору. Човек који ме је учио шпански преживео је холокауст. Био је у Француској у концлогору..". Новинарка је оптужила његовог оца да није веровао у ратно страдање шест милиона Јевреја. Гибсон је узвратио: "Отац ме је научио мојој вери, и ја верујем у оно у шта ме је учио. Тај човек ме никад у животу није лагао".        

У писму челнику јеврејског "Противклеветничког савеза" (Anti-Defamation League) Ејбрахаму Фоксману, Гибсон га је позвао да, скупа, дају пример да је "могућа узајамна љубав, без обзира на разлике". Гибсон је, да би избегао да у ионако наелектрисаној атмосфери да повода злонамерницима који су га лажно и унапред оптуживали за антисемитизам, уклонио из филма узвик руље: "Крв Његова на нас и на децу нашу" (који се налази у Јеванђељу по Матеју 27, 25).

 Филм није неког оставио равнодушним. У Израелу није приказиван (због "антисемитизма"), као ни у неким исламским земљама (које забрањују чулна изображења пророка, а ислам Христа сматра пророком.)         

Јоси Клајн Халеви у "Џерузалем Посту" је записао: "С обзиром на штету коју је нанео хришћанско–јеврјеским односима, ја не бих био Мел Гибсон на дан Страшног Суда".

У Француској је било покушаја да се филм судски забрани као антисемитски, али подухват није успео. Француски кардинал, Јеврејин Лустиже, филм је назвао "смешним" због пренаглашавања физичке патње Христове.           

У писмима које су појединци слали веб–сајту www.support MelGibson.com налазили су се и овакви коментари: "Нећу подржати хомофобску, антисемитску и женомрзачку гнусобу коју је направио Мел Гибсон... Његов отац је био гомила ђубрета".

У већ поменутом интервју датом "Readers Digest"–у Гибсон није пропустио да каже да су, поред Јевреја, у безбожничком 20. веку страдали и други: "Многи су људи изгубили животе. На Украјини, 1932. и 1933. милиони људи су умрли од глади. Двадесет милиона људи је страдало у Совјетском Савезу током прошлог столећа".

Некима се ни то није допало. Рабин Марвин Хијер из Центра Симона Визентала је изјавио: "Не такмичимо се у мучеништву, али је овде питање о историјској истини. Описивање јеврејске патње током холокауста у смислу: "Неки од оних који су страдали" у концлогорима били су и Јевреји" је двосмислица која даје за право порицатељима холокауста и ревизионистима". Ејб Фоксман (већ поменути) оптужио је Гибсона да "не прави разлику између помрлих од глади и спаљених само због биолошког порекла".

По ко зна који пут, се тврди да су страдања само једног народа највећа и без преседана, а заборавља се (Гибсон то није заборавио) да су кинески комунисти убили, на овај или онај начин, преко сто милиона људи; да су "Црвени Кмери" у Камбоџи убили две трећине мушког становништва; да су хитлеровци у Другом светском рату убили на десетине милионе Словена; да су усташе убиле преко милион Срба у НДХ; Турци, у Првом светском рату, за три дана убили 1,5 милиона Јермена... Мада, то није догађај о коме се баш ништа не зна., ипак се исти стално маргинализује.            

Ерик Марголис је, у "Торонто Сану", 16. новембра 2003. објавио чланак који говори о Стаљиновом злочину ништа мањем од холокауста: "Стаљин је свом народу објавио рат 1932, шаљући комесаре В. Молотова и Лазара Кагановича, као и шефа тајне службе НКВД Хенриха Јагоду да сломе отпор Украјинаца који су се опирали насилној колективизацији. Судбина Украјине је била запечаћена. Све залихе хране и животних намирница одузете су: НКВД–тројке су убијале "противпартијске елементе".

Незадовољан због броја стрељаних Украјинаца, Капанович – потенцијални совјетски Ајхман – наредио је стрељање десет хиљада људи седмично. Осамдесет посто интелектуалаца Украјине је побијено. Током горке зиме 1932–1933, 25 хиљада Украјинаца дневно је убијано или умирало од глади и хладноће". Рећи за ове људе да су умрли од обичне глади у најмању руку је бездушно и злонамерно...

Гибсон на све оптужбе на рачун филма одговара озбиљним и једноставним аргументима:

 1. Сви људи свих времена су својим гресима распињали и распињу Христа. Ако Бог не мрзи људе, зашто би их мрзели хришћани?      

2. Јеврејски првосвештеници су оклеветали Христа и предали Га Пилату, наговоривши руљу да тражи Вараву (Барабу) уместо Сина Божјег – да буде пуштен на слободу.

 3. Римски судија је осудио Христа због своје малодушности и кукавичлука.

   4. Римски војници су тукли Христа и ругали Му се.    

5. Међу Јеврејима које Гибсон приказује много је добрих, оних који су на страни Страдалника: Симон Киринејац, Вероника, жене из народа, Јосиф и Никодим, итд. Нема никакве "колективне кривице".        

Филм који је режисер понудио имао је за циљ да прикаже садржаје Еванђеља, и поруку Еванђеља – о љубави, праштању и васкрсењу. Зато је Гибсон – с пуним правом изјавио: "Критичари који имају проблем са мном немају о овом питању проблем са мном. Они имају проблема с четири Еванђеља. У томе је ствар."  

И заиста, у томе је ствар.

ПРОСТАЧКИ ИСПАДИ У НАС

Надобудни празноглавци и код нас су искористили шансу да покажу како су "паметни", "начитани" и "cool" изругујући се Гибсоновом "примитивизму", жељи да се постигне "комерцијални ефекат", итд. (а Гибсон је ризиковао све, и каријеру и живот, да би снимио филм за који је знао да ће бости очи господарима "врлог новог света").       

Тако постмодерни скојевац Владимир Паскаљевић у "Данасу" (29. 4. 2004.) упозорава: "Христ је на крају постао и филмски јунак, а хришћанство предмет сезонског трач хита летњег биоскопа. С обзиром на актуелну, тачније хиљадама година стару глобализацију идиотизма, не би чудио да деца поред "action-man"–а почну да се играју са “Christ-man"–ом, да се појаве крваве пуцачке компјутерске игрице са називом "Спасите Христа", или чак да вам шницлу у ресторану сервирају о облику крста, McChrist. (Можда чак и да се почне са производњом чачкалица у облику крста или уложака?)"                        

Још почетком 20. века Димитрије Мерешковски је писао о "надирућем простаку". Такав простак је данас комуниста лево–либералне штампе. Само једном таквом могло је да "бљесне" откривање по коме "из филма се не научи ништа, али оставља врло упечатљив утисак после пројекције" (већ цитирани Паскаљевић).    

У нашој "грађанској" штампи било је и оваквих "филозофирања": "Пошто у филозофском смислу Гибсон није могао да парира кјеркегоровској анализи Библије одлучио је да се усредсреди на визуелно и уведе једини естетски аргуменат, елеменат филмског језика који је већ много пута експлоатисан, али никада у контексту религиозног филма и религије уопште, а то је пасија тела (...) Саживите се са Исусом коме су slow-motion–у римски војник бичем откида парче меса с леђа, које затим лети у нашем правцу, да би сте га ухватили и вероватно, као условни рефлекс, угризли јер само тако можемо стварно постати Једнаки. Ако поједемо Првог Међу Нама". (ОВО се појавило у "Републици" 332–333/2004. Потписао га је Иван Јовановић).           

Чињеница је и то да је вулгарни дух Холивуда, са своје стране, Гибсонов филм покушао да уклопи у "модне трендове". Појавио се тзв. "Исус стајлинг". Елика Рубин, са ТВ мреже "Е", изјавила је: "То је забаван, мали холивудски тренд испровоциран великим успехом Гибсоновог филма". Компанија из Лос Анђелеса "Тинејџ милионер" штампала је серију мајица на којима пише "Исус је мој комшија". Крис Хој, власник марке ове фирме, вели: "Пре но што смо се одлучили за ову серију, тражили смо ко би могао да буде највећа икона 20. века и схватили да је Исус свакако најпознатији од свих". Ово агресивно просташтво, међутим, не може да порекне чињеницу да је Гибсонов филм нешто сасвим друго... Иначе, не би изазвао такав бес "холивудских могула" ( о новој моди пише "Курир", 11. 5. 2004.)     

У својој "Краткој повести о антихристу", Владимир Соловјов је записао: "21. век је био толико напредан да му је пало у део да буде последњи". Ми не знамо да ли ће наше столеће донети крај времена, али знамо да је Гибоснов филм "Страдање Христово" један од знакова да је Богочовек и даље мера свих ствари, и да, док год има оних који су спремни да Га посведоче, борба за историју није завршена.

 ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИСТОВА СТРАДАЊА

Када је, оне страшне 1941. у току одмазде, немачки окупатор као таоца стрељао једног србског младића, његов отац је отишао свештенику да закаже опело. Опхрван болом, скоро сломљен, он је упитао свештеника: "А где је био Бог када су стрељали мога сина?" Свештеник га је узео за руку, одвео у олтар и показао Распеће, па рекао: "Тамо је био Бог када су стрељали твога сина". Свештеник је указао на само суштину православне вере: на Бога Распетога и Васкрслога, Бога Живога и Истинитога јер је Бог Патник и Страдалник, вечни Сапатник и Састрадалник многонамученог рода људског.          

Бог није остао далеко на небу, да гледа како се људи на земљи муче, него је сишао са небеса и постао Човек, узевши све људско осим греха (јер је грех демонски, а не људски). У свету је живео као сиромах, Који није имао где главу да склони; учио је, ширио реч љубави, чинио чуда чији је циљ био да покажу како је Бог нежни Отац људима. На крају, Самога Себе је жртвовао за спасење свих, распет на Голготи ради искупљења свих грехова човекових од Адама до краја света. он, Безгрешан, Живот и Бог, победио је грех, смрт и ђавола сјединивши нас са Оцем и Духом Светим и давши нам могућност да, Крстом Његовим и славним Васкрсењем, постанемо усиновљени деца Божја.  И то је суштина вере Цркве: Бог је Љубав и Бог је Жртва. Бог Се жртвовао за грехе свих људи, предавши Себе у руке самих тих људи, који су Му се наругали, тешким мукама Га намучили и на крају на крсту распели. То је цена љубави Божје: Распеће.

 Кад питате Христа: "Како Ти волиш човека?", Он показује Своје прободене руке, ноге и ребра и каже: "До смрти на крсту". Није нас оставио саме и кукавне, у нашој немоћи и болу, него је, будући нашим Богом, постао наш састрадални Брат. Не имајући ниједног греха, узео је, као невино јагње, грехе читавог људског рода на Себе и омогућио људима који се кају да надиђу сопствену грешност и врате се свом Оцу који је на небесима. Јер, сваки грех је отуђење од Бога Живога; сваки грех је корак ка смрти и ђаволу. Али, за покајнике, нема тог греха који неће бити опроштен, јер је Христос Својом Крвљу очистио све грехе од постања света до последњег тренутка историје.      

О СТРАСНОЈ СЕДМИЦИ

Читава седмица уочи Васкрса посвећена је жртвеној љубави богочовека Исуса Христа, Спаситеља свих људи. Она се назива Великом, јер су се у току ње десили најважнији догађаји у историји човечанства. Назива се и Страсном (страсти су, на старословенском језику, страдања), јер је недеља страдања Господњег. Она се најстроже пости у њој би човек најусрдније требало да се моли, следећи Господа на путу ка Голготи и спремајући се за најрадоснији празник Цркве: светло Васкрсење. У току те седмице Црква опомиње своје верне и пева: "Ево женик (Христос) долази у поноћ, и благо слуги кога нађе будним; недостојан је онај кога нађе немарним. Пази, дакле, душо моја, да те сан не надвлада, да не будеш предана смрти и да се пред тобом не затвори царство, него се прени кличући: Свети, Свети, Свети јеси Боже, молитвама Богородице помилуј нас!"

На Велики Понедељак помиње се старозаветни праотац Јосиф, који је невин страдао, продан у ропство од своје браће, али касније богом уздигнут. Тако је и Христос невин страдао на крсту, издан од народа Коме је дошао, али је васкрсао и победио смрт. Помиње се и неплодна смоква, коју је Господ осудио да се осуши јер на њој није било рода. Она подсећа сваког човека да је дужан да роди род достојан покајања, да не би био избачен из Царства Небеског.

На Велики Уторак Христос је био у старозаветном храму у Јерусалиму, где је много поучавао. Говорио је о последњим временима и опомињао народ да буде будан, творећи дела милосрђа и стичући благодат Духа Светога. Такође, говорио је против лицемерја јеврејских старешина и фарисеја, чија су срца била толико охладнела да су Христа, Бога и Месију омрзнули, тобож као кршиоца старозаветног закона (као да им га он, Син Божји, није, са Оцем и Духом Светим, преко пророка Мојсија дао на гори Синају). У својој мржњи ишли су тако далеко да су Богочовека осуђивали зато што је људе лечио суботом, празничним и даном Старог Завета.

Пошто је много народа ишло за Христом, а Христос им је проповедао да Царство Божје неће бити земаљско, уживање и моћ, него царство чистих срца и душа, фарисеји су решили да Христа убију, јер су они желели земаљског месију, који ће им дати власт над целим светом, протеравши претходно Римљане из Палестине.     

Велика Среда је дан када је Јуда издао Христа (зато се тај дан, осим трапавих седмица, целе године пости; петак се пости због Распећа.) Један од апостола, коме је богочовек дао да чини чуда и проповеда као и остали апостоли, отишао је код јудејских старешина и тражио паре да би издао свога учитеља. Обећали су му тридесет сребрника.Црква нас подсећа на страшну опасност од љубави према новцу и материјалном богатству, због кога су људи у историји често чинили свако зло и наносили патњу ближњима. Сваком љубитељу новца показује се Јуда као пример куда среброљубље води (Јуда се обесио). Такође, помиње се и жена блудница, која се на Велику Среду показала пред Христом, изливши на Њега многоцено миро, оправши Му ноге сузама и обрисавши их својом косом. За њу је Христос рекао да јој се много опрашта, јер је показала велику љубав према Богу и искрено се обратила. Дакле, на једној страни апостол – издајник, на другој блудница – покајница! Зато свако треба да се чува и да испитује своје срце – да ли у њему живи Јуда или покајник.

Велики Четвртак је дан Тајне вечере, када је Господ, уочи страдања, први пут причестио ученике Телом и Крвљу Својом и установио Свету Литургију као Тајну нашег спасења. Под видом хлеба и вина, он је ученицима дао Своје Тело и Крв. И ово чудо љубави Божје било је врхунац свих Његових чуда – људи, усмрћени грехом, добили су оно што Свети Игњатије Богоносац зове леком бесмртности. Како је Христу било могуће да нам да Своје Тело и Крв? А како ми сваки дан једемо сунчеву енергију под видом земаљске хране? И то је чудо велико и дивно. Знамо да је основна храна већине живих створења биљна. А шта ради биље? Путем фотосинтезе сунчеву енергију претварају у плодове. Биљкама се хране животиње – биљоједи, а животиње месоједи једу биљоједе. Човек једе и биљну и животињску храну, која сва, без изузетка, има свој корен у процесима фотосинтезе – то јест, претварања сунчеве енергије у храну. Као што под видом воћа и поврћа узимамо у свој организам Сунце, тако под видом Хлеба и Вина, освештаних на литургији Духом Светим, у себе примамо Христа.

Одмах после Тајне Вечере, Бог је показао крајње Своје смирење: опрао је апостолима ноге, учећи их да се не горде, него да им слава и величина буду у служењу ближњима. Покушавао је да уразуми и Јуду, говорећи да ће Га један од ученика издати. Није вредело – Јуда је остао непокајан, иако је Христос чак и њему опрао ноге. После Тајне вечере, ученици су са Христом отишли у Гетсимански врт, где су сви заспали, иако их је Он молио да бдију с Њим, јер му је душа била "жалосна до смрти" (Мт. 26, 38). Није се Христос плашио смрти, него му је било страшно што ће Га људи, које је Он створио и којима је само добро чинио, распети. Зато је молио Свог Оца да Га мимоиђе таква чаша. Но, наравно, увек је Себе предавао Очевој вољи (Мт. 26, 39). У Гетсиманији, пред очима Христовим, прошли су сви греси свих људи од Адама до краја света и века. Напор Његове молитве био је толики да му је крвав зној капао на земљу.

 Одмах после тога, стигле су слуге јеврејских првосвештеника, предвођене Јудом. Јуда је пољупцем издао Учитеља. (Дакле, највећа издаја у историји десила се путем лажног пољупца!) Христос Се предао добровољно, не дозволивши Светом Петру да Га оружјем штити и рекавши да би он могао да од Оца добије дванаест хиљада ангела да га бране, али да је страдање Јагњета Божјег предвиђено у Писму и да тако мора бити да би род људски био искупљен. Сви ученици су се уплашили и побегли, осим Светог Јована Богослова и Светог Петра. Апостол Петар се, међутим, уплашио касније, у дворишту првосвештеника где је Христос саслушаван, а три пута порекао да зна ко је тај Човек. Међутим, чим га је Христос погледао (а на Тајној Вечери му је већ предсказао троструко одречење), апостол Петар се покајао до дна душе, изашао напоље и горко заплакао, због чега је касније поново примио апостолско достојанство.

 Христу су судили јудејски првосвештеници Ана и Кајафа, који су нашли гомилу лажних сведока против Њега, Безгрешног и Пречистог. Њихове слуге су Га шамарале. Највише су Ана и Кајафа подивљали када су чули да Христос јасно потврђује да је он Сами Бог. Сматрајући то хулом, одмах су Га осудили на смрт, али, форме ради, решили су да га одведу римском намеснику Понтију Пилату да га и он, у име централне власти, осуди. На Велики Четвртак увече чита се дванаест Еванђеља о страдању Господњем и звона престају да звоне све до Велике Суботе. Уместо звона, удара се у клепало.    

На Велики Петак Црква помиње оно што се тог дана десило: Христову мученичку смрт и погребење и Његов силазак у ад. Тада се читају Еванђеља о страдању, али и старозаветни текстови који страдање Христово пророкују. Стално се пева: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!" Људи и ангели са дивљењем и страхом гледају Бога који трпи да Га муче и ругају Му се. Једна од црквених песама вели: "Данас виси на крсту онај који је земљу поставио на водама, трновим венцем се крунише Цар ангела, у хаљину поруге облачи Се Онај Који одева небо облацима, ударце прима искупитељ који је у Јордану ослободио клетве Адама, клиновима се прикива на крст Женик Цркве, копљем се пробада Син Дјеве. Клањам осе страдањима твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим Христе! Покажи нам и светло Твоје  васкрсење!"

Јудејске старешине су Христа довеле пред Пилата, који у почетку није желео да се меша у суд над Њим, јер је сматрао оптужбу за богохулство чисто унутрашњим јеврејским питањем.    

Он је старешинама рекао да могу сами да му суде. Лукави, какви су били, они су желели да у свему учествује римска власт, па су Христа оклеветали како себе назива Царем и противи се владару Римске империје. Запретили су Пилату да ће га доставити као оног ко прикрива антидржавног бунтовника. Пилат је био човек слабог морала и равнодушан према истини, па, иако је видео да је Христос невин, уплашио се тих претњи и осудио Га на погубљење. Претходно је, поводом јеврејског празника пасхе, гомили окупљеној на тргу понудио да бира кога ће им пустити из тамнице: да ли кротког Исуса из Назарета или разбојника – устаника против римске власти Вараву (Барабу). Народ је, на Пилатовом референдуму, гласао за барабу, а, по наговору својих вођа, тражио да се Исус погуби.

 Пре него што је распет, Христос је претрпео разне муке: ругали су Му се стражари који су Га чували; био је шибан страшним римским бичем од узица, на врху којих су се налазиле оловне кугле; на главу му је стављена трнова круна. Господ је толико био измучен батинама да није сам могао да носи крст на Голготу, па су нашли неког Симеона Киринејца да то учни уместо Њега. Смрт распећем сматрала се најстрашнијом у то време, јер се умирало у дугим и тешким мукама. На такву смрт су осуђивали највеће злочинце. Христос је био распет између двојице разбојника, од којих се један, видевши муке Безгрешнога, покајао, молећи Господа да га помене у Свом Царству. Спаситељ му је обећао да ће истог тог дана са Њим бити у рају. И то је велика радост за све нас, грешне људе: први човек који је ушао у рај био је покајани разбојник. Покајање отвара врата раја.    

Испод крста Христовог на Голготи налазила се Пресвета Богородица са женама – мироносицама, следбеницама Господњим, као и са Светим Јованом Богословом. На Велики Петак у црквама се пева канон који се зове "Плач Пресвете Богородице", у коме Мајка оплакује Сина, молећи Га да што пре васкрсне.           

Господа су на Крсту појили сирћетом и жучи. Греси свих људи, сваког од нас, били су и јесу горчина којом појимо Христа; греси наши су оштри клинови којима су Његове руке и ноге биле приковане на Крсту. Сваки грех распиње Христа. Зато се против греха треба борити свим својим бићем, призивајући у помоћ благодат Распетога и Васкрслога. Када је Христос издахнуо на крсту, сунце се помрачило, завеса у храму се расцепила одозго надоле, камење се распало, а васкрсли су из гробова и многи мртви. Народ је, када је видео шта је урадио отишао са Голготе кукајући. Господ је свим злочинцима који су учествовали у Његовом страдању претходно опростио, молећи за то Свог Небеског Оца: "Оче, опрости им јер не знају шта раде". Касније ће многи од ових људи примити проповед апостола и постати Хришћани.      

Јутрење Велике Суботе, има за садржај опело плаштанице, на којој је изображен Христос како Га полажу у гроб. Са Крста су Га скинула два богата и племенита човека, Јосиф и Никодим, а сахрањен је у Јосифовом новом гробу у Гетсиманији. Жене мироносице су Га припремиле за погреб и оплакале, скупа с Мајком Његовом. Пред плаштаницом се три пута обилази око цркве, у славу Свете Тројице и тридневног васкрсења Христовог. 

Велика Субота је дан када Христос почива телом у гробу, али је душом у аду где проповеда Еванђеље свима који су умрли од постања света до тада. Из ада, царства смрти, он избавља покајане Адама и Еву и безброј душа старозаветних праведника. Сатана је мислио да је смрћу убио Бога, али је Бог сишао у његово царство као муња и разорио га до темеља, тако да је тада власт смрти над човеком укинута. Животодавац доноси живот и светлост свима. "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу са Оцем и Духом Светим био си, Христе, Који све испуњаваш, Неограничени!", пева Му Црква.           

А Васкрс? То је дан када Христос устаје из гроба, и Својим преображеним телом пролази кроз гробну плочу, док стражари који чувају гроб падају на земљу од страха и ужаса, схватајући да је победа на страни Распетога. Васкрсење Христово је васкрсење свих људи и целе творевине, над којом грех, смрт и ђаво више немају власт. Радосна вест о васкрсењу из мртвих је суштина Еванђеља. Тог дана Црква пева: "ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА!".           

Таквога Бога имамо: Распетога и Васкрслога, Страдалника и Животодавца. Није наш Бог "нешто" ("Има нешто!"), него Христос, Јагње Божје и Цар над царевима, кротки и свесилни, благи и свемоћни.                    

После Страсне седмице, долази Светла седмица, у којој се поздрављамо сверадосним

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПИСАНО:2004 – 2006 – 2015.