Јер, кад су видели да га не могу оптужити за финансијске преступе, ударили су на његов морални живот. Но, писмо господина Бојића разоткрива сву нискост покушаја екуменистичког Синода да на основу доказаних клевета свргне једног правоверног епископа.

Српски православни народ у дијаспори доживео је велике муке и невоље, када је Јосип Броз наредио врху СПЦ да рашчини владику Дионисија, који је био један од вођа српске антикомунистичке емиграције. Да је баш Брозов режим то наредио, види се из  разговора између патријарха Германа и Милоша Минића (овде:), о коме је тужилац против ђенерала Драже реферисао Брозу: „На моје питање како гледа на упорно настојање нарочито у последње време реакционарне четничке и друге српске политичке емиграције /укључујући и краља Петра/, повезане са сличним реакционарним елементима у земљи, да дође до ближих веза са Српском православном црквом и њеним руководиоцима, тј. да политички искористе настали спор у вези са аутокефалношћу Македонске православне цркве ради продубљивања сукоба између две цркве, ради изазивања раздора између српског и македонског народа, ради разбијања сарадње и заоштравања осноса СП цркве и државе, патријарх Герман је врло кратко одговорио. Упозорио је да не би требало да томе придајемо већи значај него што та активност има. Подсетио је на успешно настојање СП цркве да уклони владику Дионисија у САД који је био оруђе најреакционарнијих кругова.(!!!) Категорички је изјавио да и он и СП црква никакве политичке везе с реакционарном емиграцијом не желе да имају нити имају и да он ову социјалистичку државу сматра својом државом чијем развоју и напретку треба да доприноси и СП црква у границама својих могућности“.

Емиграција је то знала – довољно је сетити књига Драгољуба Вурдеље о обезглављивању СПЦ, из које се видело да је патријарха Германа бирала комунистичка власт (при чему ми не судимо покојном патријарху, само указујемо на чињенице). Раскол је трајао дуго, и много јада нанео Србима – свађе, поделе, судски процеси, узајамна нетрпељивост били су судбина Срба у дијаспори. А онда је дошло помирење, 1992, када су патријарх Павле и митрополит Иринеј Ковачевић служили Литургију у Саборној цркви у Београду. Међутим, уместо да се очува аутономија Новограчаничке митрополије у СПЦ (како је Московска Патријаршија договорила са Руском Заграничном Црквом приликом уједињења), настављене су манипулације имовином заграничних Срба, који су толико урадили на очувању светосавског идентитета у далеким земљама Америци, Канади, Аустралији.          

Ипак, ми молимо нашу браћу из српске политичке емиграције да схвате да је у току Косовска битка наше Цркве, и да нам сада свима највећа опасност прети од новотараца и екумениста – слугу Ватикана и Фанара - који руше богослужбени поредак, догмате и каноне православне. Стога их позивамо да нам се придруже у борби за наше Светосавље, јер су и они синови и кћери честитога Кнеза и славе му војске, који на Косову битку бише и за Крст часни живот свој положише. Будимо достојна чада најсветијег духовног праоца нашег, оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.