Помаже Бог браћо и сестре у редакцији Борбе за веру,

Х Р И С Т О С   В О С К Р Е С Е!

Поздрављам вас, у нади да ће те објавити ово писмo кoje  је написано са најбољим намерама, а они на које се односи да ће га прочитати са стрпљењем.

Уобичајено је  да се,  на скуповима или у дописима, нашим свештеницима обраћамо  са ''часни оци''.

И ја бих тако учинила у некој другој прилици, али овом приликом ћу само написати

Oци  ''свештеничког братства канадског,''

тужно је што се речима пуним непоштовања, зависти и не-љубави обраћате не само своме владики, већ и свима нама који пратимо писања о збивањима у нашој тужној и мученичкој Цркви, на сајту БОРБА ЗА ВЕРУ.

Неприкладним речима из којих избија цинизам и завидљивост убеђујете нас да такве, ''црквено-рушилачке'' сајтове не треба читати.

Да су пера оних који на њима пишу, али и умови нас који их пратимо и читамо, затровани ''жутилом'' таблоида.

Притом, и ви своја писанија упућујете на тај исти сајт?! А сигурна сам и читате  и жедно упијате туђе текстове! Јер, како изгледа,  само ту можемо да сазнамо шта се спрема и нама  и нашој деци и нашим унуцима.

Вама, првима, то не би смело да буде свеједно. Требало би да ви будете они који се боре за мир наших душа.

На Борби за Веру увек има сјајних прилога које треба да прочита свако кога његова вера и црква у животу води.  Речи ''то није моја брига'' морају бити далеко од хришћана.

На њему често читамо и прилоге Братства Светог Краља Милутина из Шапца. Зар сте толико горди да мислите да сте ви, група вероватно млађих свештеника, који су полетели у бели свет да мисионаре међу својим народом, уместо да му пруже поуке о вери и љубави, кренула да их својом небригом  занемарује и разбија изнутра, изнад Братства Светог Краља Милутина?!

Да све знате боље  од ТОГ г. Димитријевић, како покушавате у нашим очима да га омаловажите, чијем познавању наше вере тренутно нико дорастао није. И што је још важније, његовом тумачењу и приближавању учења  светих отаца, нама, ''малима''! И откривању замки које нам припремају они који су почели тако као и ви сада, од ситних подметања и плетења замки и мрежа, па се осилили и не разумеју опомене које их стижу када служе на светим местима попут манастира Ћелије?!

Срећом, драги Бог се брине о нашем добру и спасењу више од нас самих. Многи кажу да стално осећају Божију руку над својом главом и тако, већина од нас, имајући савест, разликује шта је добро а шта зло, те једно чинимо а другога се клонимо.

А ви сте се упрегли у борбена кола  против вере! Покушавате да збуните и заведете нас, ''сиротињу рају''?! Тешко да ћете успети. Немојте потцењивати чак и просечну интелигенцију ''малих'' у својој Цркви.

Можете ли  да запитате своју савест, колико сте добра урадили за напредак у вери и себе и своје породице, пре свега? Обично такве особе имају више времена за све друго осим за породицу. Старају се о ништавним стварима радије него о често дугим и напорним упућивањима својих парохијана, али често и чланова својих породица, у учењу како да усредсреде  пажњу, како да брину о својој души и како да јој помогну да сазри и ојача, уз молитву, Да ли бисте умели и хтели да нама, ''малима'', помогнете да научимо да расуђујемо? Да ли  свако добро треба испунити и следити.

Пишете о свом, до јуче вероватно пријатељу, кога подсмешљиво називате Плашљивко, износите на видело дана интиму његове породице. Знате детаље које не бисте сигурно знали да нисте били за његовом трпезом! Страшно, поражавајуће! А  он вас је сигурно препознао у писму. Како ћете му, док будете беседили у Цркви, погледати у очи?

Ако се и догодило да је у нечему погрешио, он или његово женско дете, а  многима од нас родитеља догодило се нешто такво или слично,  како то да сте пожелели  да разгласите, да откријете  непријатну страну, да ружно и у овом контексту потпуно непотребно, протумачите и оклевећете свога, скоро потпуно сам сигурна,  дојучерашњег пријатеља. А не да му, ако је потребно, понудите помоћ?! Да ли и исповести својих парохијана на исти начин препричавате, макар својим попадијама?

Свети Јован Златоусти нас опомиње: ''Ђаво завиди људима, а никако другом ђаволу; а ти, о човече, завидиш човеку, устајеш против једноплеменога и јединороднога теби, што не чини ни ђаво! Какав ће ти бити опроштај, какво оправдање!''

А тек онај ко је слуга Божији?! Црно и чемерно!

Основни принцип православља је послушност и поштовање хијерархије, све док сам Бог не допусти да се нешто промени. Својом ревношћу, ви, припадници ''свештеничког братства канадског'', не поступате исправно јер судите друге и потом их јавно блатите.

Непозната ми је земља Канада, а поготово начин на који су наше цркве-парохије распоређене по том пространству.
Али о човеку довољно знам да могу да будем скоро потпуно уверена да је покретач свих ових, свештеника недостојних поступака, у првом реду завист. Да ли због боље парохије, већих бенефиција, веће блискости владикином трону.

Како имате срца и образа да срамотите и понижавате  онога или оне, који су вас довели у ту далеку земљу и гарантовали за вас да ћете бити свештеник који ће стално обучавати своје стадо у побожности и вери, у љубави и поштовању ближњих, о добром васпитању деце наше коју је потребно привући Цркви, али и задржати у њој.

А ви губите драгоцено време и енергију  на своју штету и штету ближњих. Не одучавате ни себе ни своје ближње од рђавих навика! Ратујете против човека који ништа није одузео од ваших добара, само им је додао. Колико у Србији сада има свештеника који би били захвални да своју малу цркву у малој парохији, своје скромне приходе замене неком од оних у Канади, које су вама дане на употребу, а не на злоупотребу, да у њима служите, а не да вам послуже.

Завист је најнеугоднија врста непријатељства. Завидљивог човека учињено добро дело само још више раздражује. Више  жали због учињеног му доброчинства него ли што осећа захвалност. Слично је поступио Каин, па Саул, Јосифова браћа. Надам се да то знате боље од мене.

Тражите од свога владике да ''не пише'', а ви се, ''братство'', расписали о свему што не би требало да је за писање, о приватним стварима људи који поштено раде свој посао. Ваше ''радно време'' вам дозвољава да блатите оне који поштено обављају послове којима се  руке прљају! А ви, свештеници,  у посту, допуштате себи самима да поганите своје ближње оним што на уста излази. Не дате ни души ни телу да пости. Срца су вам допустила да  зле мисли из њих  плаве унаоколо! Да посумњамо како сте почели да орете бразде на крвним њивама које вам је поклонио неки злобник и невољник који осим новаца ништа друго у својим мислима и срцу не носи

Кажете  са иронијом ''драги'' владико, а немате поштовања за њега?! Из ваших уста се чује змијско пиштање!

Овако како своје мисли на папир стављате, свако осетљиво ухо може чути  и око  прочитати да сте незадовољни јер сте свештеник, незадовољни сте својом попадијом која вас  не слуша јер није ни знала шта значи удати се за будућег свештеника. Имам довољно година да сам, на жалост,  пратила понеке промашене животе младих људи и жена, који су се   повезали браком а да девојка није ни знала шта значи бити попадија. Онда су се родила деца која су ишла мајчиним стопама и нису желела дисциплину коју намеће служба и начин живота оца-свештеника. Ето одакле сва злоба, сва завист. Ови ''плашљиви'' и ''дрекави'' песници, писци, секретари, воде свој лагодни живот, а ја свештеник... И онда, када не можете да промените позив, попадију и децу, ето владике, када њега ''променим'' променићу и парохију! Зашто да бринем како ће народ ''мој'' на то реаговати? Увући ћу и њега у игру. Нека види какав сам ја ''мученик'', ''жртва'' ''драгог'' али непоштеног владике!

И таквима ми треба да исповедамо своје грехе, своју муку коју не умемо сами да разрешимо, па очекујемо да нам ''благи'' попа помогне!!! А он, као подводна стена коју је прикрила вода, изазове још веће зло. Пусти нас да се насучемо и онда сами спашавамо како знамо. Не уме ни себи ни нама да олакша већ се окомио на владику!  Људи Божији, отераћете нас из цркава и растерати од себе својим незнањем, својом небригом и духовном неписменошћу.

Кажете, ''чувамо Ваш владичански чин''... али тебе, човече, по имену Ђорђе Ђокић, НЕЋУ да чувам, тебе ћу да обрукам, да осрамотим, понизим. Нећете бити први, на нашу жалост.  Колика је колона отаца и учитеља, само у новијој српској историји чији смо и ми сведоци,  која је од својих синова и ученика добила макар шамар, ако не и нож у леђа. Да не спомињем она свакодневна, ситна,  разочарења која ''духовна чада'' упућују својим учитељима и духовницима.

У Србији, како и сами знате,  владике ретко срећемо, још ређе имамо прилике да са њима разговарамо, а ви свештеници сте нам потребни барем једанпут недељно; у посту и чешће! И како таквом да приђемо, да клекнемо и допустимо  да нам на главу стави епитрахиљ који носи око свога врата, да приђемо путиру који ви држите, да се причестимо? Не бих могла да се отмем осећају да ми је,  као са каменом пришао  да ме припреми и испрати за лапот.

Дуго памтим па сам имала срећу да често, као на ходочашће,  одлазим код покојног оца Тадеја. Сећам се многих његових умних порука којима нас је даривао, па и оних о зависти као о ''печату антихриста у срце човеково''. Каже отац Тадеј, кога ћу цитирати по сећању,  како сви нешто траже, траже... а нема ничега; каже још да ради свога добра треба да се бавимо добрим мислима и жељама, где год будемо ишли из себе ћемо емитовати мисли мирне и тихе, пуне доброте; када се бавимо мислима пуним зависти, злобе, пропуштамо време у којем смо могли да се покајемо и исправимо. Једини је Бог који може да нас ослободи тих мислених узица које нас спутавају, -  а ви сте, свештеници,  ти који треба да нас упуте како да их  још овде, на земљи, благовремено развежемо.

''Братство свештеничко, канадско'', не будите више самољубиви већ братољубиви, угасите завист и цинизам у себи, задобијте смирење и извините се своме владики а са амвона својим парохијанима и престаните ВИ  да пишете већ идите међу народ, мислите на његову и своју добробит и говорите му... ''Ослаби, остави, опрости''!

Поздрављам вас, у нади да ћете објавити ово писмo кoje  је написано са најбољим намерама, а они на које се односи да га прочитају са стрпљењем.

Јелена Константиновић