Кардељев унук у Београду у интервјуу најзначајнијем српском националном дневнику обећава Србима да ће их папа увести у Европску унију, а као члан делегације Европског парламента коју је предводио Словак Едвард Кукан која је долетела у посету Србију да би утицала на „реформске снаге” да не иду на Параду победе 9. маја у Москви.

Пре само неколико година ово би једино могло да стане у Шојићеве враголије које је крајњим напором смишљао Нушић наших дана – Синиша Павић.

И да видите даље, Кардељев унук, храбар на деду, „упутио је критику председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру” који је рекао да у наредној петолетки неће бити ширења ЕУ. Католик на прадеду, др Игор Шолтс је обавестио Србе да „на срећу, имамо и друго мишљење, а то је мишљење папе Фрање. Прошле године, папа је посетио ЕП и дао пуну подршку овом региону и рекао да ће Србија ући и пре овог рока”.

Чекајте, да ли је то исти онај папа, бриљантни језуитски ум, који је прошлог новембра рекао како се не може а да се не види „генерални утисак умора и старења Европе, која је сада ʼбакаʼ која више није плодна и витална” и да он, као човек издалека, Латиноамериканац, не може да не региструје „културу изнурене дезоријентације”. 

Добро, др Шолтс, није члан неке католичке партије, он је Зелени – левичар на деду – а католички конзервативизам узима аматерски. Оно што у њему воли. Па тако, и као експерт за контролу јавних финансија, није улазио ни у то да објашњава откад је папство, у чијој надлежности вековима бејаше понуда Уније православнима, преузело и примање у – Европску унију. Или ми не разумемо да ту и нема неке разлике, те да се то ни не објашњава.

Ма шта човек мислио о Едварду Кардељу, тешко је замисливо да је и он имао на уму да ће његов унук премијеру у Београду – сем у окупационим условима – „изразити очекивање да ће на овогодишњој геј паради, односно паради поноса, бити ангажовано мање полицајаца за заштиту учесника него на прошлој”. Шта би тек Пепца рекла?!

А шта су на то рекли Срби?

То би и деда Едварда занимало, док горе негде креира самоуправни систем за Еденски врт. Ови Срби које је сусрео др Шолтс су две деценије пре ишли глоговим коцем на све што је кардељологија дала Србима. Да се деди затре семе! И да се српски народ једном заувек ослободи заблуда! Али, живот је чудо. Политика је божанска комедија. Сведочи Кардељев унук: „Са српске стране осећа се искрена жеља и воља да се иде према (таквој) Европи. То су нам поручили и председник српске владе, председница парламента и сви остали људи из политичког врха”. Машалах!

Да све ово не би остало празна прича, и српски министар иностраних послова, који је, истини за вољу, најтемељнији кардељолог међу савременим српским реформаторима – десеткаш са ФПН где се Кардељ баш проучавао у детаље – одлетео је у Брисел са министром одбране, да потпише ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства) са НАТО-ом, што би у актуелном тренутку значило разрешење дилеме да ли ће „Србија бити коришћена за (евентуални) напад САД на Русију”.

Наш министар је пренео како је озбиљну атмосферу при стављању парафа разбијао причајући НАТО-чиновницима вицеве о НАТО-бомбардовању Србије. Млађи Столтенберг очигледно од оца није наследио љубав према „српској” турбо-севдалинци, па Ивица није могао да му отпева „Миљацку”, али је све прошло као у бајци.

И замислите колико смо ми глупи кад тај потпис схватамо озбиљно. Естрадни супер-стар међу нашим политичарима рекао је: „Од овога нема потребе правити никакав спектакл”. Уз то, ту је добит, велика добит. „Дачић је истакао да је Србије сарадњом са НАTО добила додатне гаранције да било какве косовске безбедносне снаге неће моћи да уђу на север Косова без сагласности НАTО-а”.

Види, Бога ти! А ми смо мислили да су „косовске снаге” досад све радиле „без сагласности НАТО”. Кад се прави Србин нађе на правом месту, онда се Србији отворе очи!

Ми јесмо добровољно пристали „да уступамо своју територију и ваздушни простор снагама НАТО-а у тренутку заоштравања односа између САД и Русије”, „територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије”, али наш министар, родом из Житорађе, није човек који би пропустио да од браће Бугара научи неке умности: као, на пример, кад се оно они сетише да „ракетни штит” не бeјaше усмерен против Русије него против Ирана.

То је тај јужњачки шарм на који је Путин падао на колена. Зато ћемо ми сви Словени добијати гас преко Турске.

Е, сад, сетимо се само оних генијалних проналазака премијера, председника и министра иностраних дела да „Србија више никад неће ратовати”. Тад још нисмо знали да Русија не би волела да јој НАТО-тенкови слободно јуре по њеној територији. Ко би рекао да би неко и некад могао имати нешто против тога.

Зато ће, за очекивати је, наше државно руководство још једном гурнути руку у торбу народних мудрости и отуд извадити: Никад не реци никад. Али само још овај пут. Јер, у питању је vis major. Лично папа нас је позвао у Унију. Папска се не одбија.

Е, за то вреди ући и у један свети рат. И да се исправи она фатална грешка Светог Саве. Он човек није тада знао да је папа непогрешив. Ту велику тајну Први ватикански концил је објавио тек 1869/1870, али, како папи и приличи, ретроактивна је. Е, да нам је Бог у оно доба дао визионаре као Дачића и Вучића, били бисмо поштеђени вековних лутања. И толиких страдања. У шта нам оде хиљаду година! Али сад нам то Ватикан, Европска унија и НАТО могу стоструко вратити. Ако дозволе САД, наравно.

Мислите да је ово што је речено – иронично?

На основу чега?

Избаците пишчеве украсе, и следите само чињенице, па питајте себе: да ли постоји другачији закључак…

Ако је тако, да ли ми живимо у Комедији? Великој планетарној комедији у којој је здрав разум најсубверзивнији материјал? Гори од свих тринитротолуена (ТНТ) овога света.

Да ли се некад запитате како се једна, наводно хумористичка емисијица, од само „24 минута”, склоњена у програму Б92 у 23.00, претворила у најозбиљнији ТВ њуз-магазин српског новинарства? Да ли је могуће да се само из зафрканције може говорити понешто логично у овој земљи?

Понекад се чини да се све више људи, као и сâм, у Србији, а и у Европи, иако се тим мање бавим, панично а тихо концентрише на питање када ће зазвонити. И како ће се овај сан-комедија засечен тим изненадним реским звуком нормалности, као невидљивим ласером, распрснути нама у лице или изнад наших глава? И како ћемо се сви над тим „смејати као луди”.

Али, више нећемо бити луди. Тај дан није тако далеко, као што у комедији изгледа. 

Геополитика бр. 85, април 2015.