Владимир Димитријевић

Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје

УВОДНО СЛОВО

У октобру 2007. године, у италијанском граду Равени, дошло је до преговора између делегација Православних Цркава и римокатолика.

Тема је била – власт у Цркви Христовој, и улога Рима и Цариграда као првих по части у поретку Патријаршија. Делегација Руске Цркве, због претензија Цариграда да православност аутокефалних Цркава буде дефинисана као општење са Васељенском Патријаршијом, напустила је скуп. У документу из Равене се, по први пут, помиње и могућност да папа у, засад неоствареној, „уједињеној Цркви“ опет буде први. Како први? Први међу једнакима или први као vicarius filii Dei? То тек треба да се види.

Сусрет у Равени је прошао, али се (бар неформално), наставио у Србији, у оквиру православно-католичке радне групе „Св. Иринеј“. Шта се десило у Србији, сазнајемо из „заједничког приопћења за јавност“, објављеног у листу Београдске надбискупије „Благовест“ (11/2007, новембар):

„На позив епископа браничевског Игњатија, у Србији је од 31. октобра до 4. новембра одржан четврти сусрет православно-католичке радне групе „Свети Иринеј“.

Теолози су свој заједнички рад започели на Теолошком православаном факултету у Београду, а били су назочни београдски надбискуп Станислав Хочевар и владика бачки Иринеј Буловић. Након седнице судионици су се упутили у Велику Плану, гдје је настављен заједнички рад. Тијеком свога рада могли су се помолити и духовно окријепити у познатом оближњем манастиру Покајници. Заједничка православно-католичка група „Свети Иринеј“ утемељена је 2004. године у Паденборну у Њемачкој, где је одржан и први сусрет. Чланови ове групе су 13 католичких теолога из Белгије, Њемачке, Француске, Италије, Низоземске, Аустрије, Пољске и Сједињених Држава, као и 13 православних теолога из Цариградског патријархата, Антиохије, Москве, Србије, Румуњске и Бугарске, затим православних Цркава из Грчке, Пољске, Словачке, Естоније и Сједињених Држава. Други је сусрет теолога одржан новембра 2005. у самостану Пентели у Атини, у Грчкој, док је трећи децембра 2006. био у бенедиктинском самостану Chevetogney у Белгији. Тијеком четвртога радног сусрета, теолози су се бавили темом „Наука и пракса о папинском примату у средњем вијеку“! То је био наставак рада са прошле сједнице у Chevetogneu. Теолози су проучавали питање папинског примата у повезаности с грегоријанском реформом календара и концилом уједињења у Лиону 1274. и Ферари/Фиренци 1438/39. Изнијели су мотришта западних и источних теолога на то вријеме.

Утврђено је да је за разумијевање папинског примата у средњем вијеку нужно ставити га у повијесни контекст онога времена, али такођер видјети и посљедице тог чина.

На концу су сусрета судионици назочили православној литургији те миси у католичкој цркви Криста Краља у Београду. У име свих судионика се за гостопримство владики браничевском Игњатију захвалио др Gerhard Feige, бискуп из Магдебурга из Њемачке, а изразио је и своју захвалност за финанцијску помоћ у организирању сусрета њемачкој добротворној организацији „Реновабис“ и „Заклади Конрад Аденауер“. Сљедећи ће се сусрет теолога православно-католичке радне групе „Св. Иринеј“ одржати новембра 2008. у Бечу.“

Валтер Каспер, који је од папе задужен за вођење екуменистичких теолошких дијалога, дао је интервју листу „Осерваторе Романо“, у коме је изнео своје радосне наде у наставак дијалога (http://www.oecumene radiovaticana.org/Cro/Articolo. asp? c=172483):

„С митрополитом Кирилом ћемо се брзо видети у Риму, заједно ћемо разговарати и на исправан начин се сучелити са питањима – казао је кардинал Валтер Каспер, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана.

Митрополит Кирил се ових дана налази у Риму за прославу празника свете великомученице Катарине, заштитнице руске парохије у Риму. С митрополитом Кирилом ћемо разговарати о учешћу 2009. године московске Патријаршије на једанаестој седници Мешовите богословске комисије за дијалог између Католичке и Православне цркве. Бенедикт XVI је то изричито потврдио у поруци коју сам за празник светог Андреја, 30. новембра, предао патријарху Вартоломеју I – рекао је кардинал Каспер у интервјуу за ватикански дневник „Осерваторе романо“, а преноси Радио-Ватикан на хрватском језику. Молимо се да се реше проблеми, како би сви учествовали на следећој седници. Ваља учинити све могуће да се преброде тешкоће.

Пуно сам на томе инсистирао током приватних разговора са патријархом Вартоломејем I и у Цариградској Патријаршији. У томе су сви једногласни, и уверени да поделе у православљу не воде никуда – истакао је кардинал и додао како очекује учешће свих, и Московске Патријаршије, а може се кроз две године решити тај проблем.

На питање новинара о атмосфери у Цариграду, одговорио је да је атмосфера за празник светог Андреје била неусиљена ивеома пријатељска. Доживели смо да осим документа из Равене постоји и равенски дух. Сви су задовољни тим документом.

Истина је да је то први корак. Нико не може очекивати да се све реши на једној седници или једним документом. Пут није лак, још су потребни бројни кораци. Рим и Цариград су веома одлучни да наставе тај дијалог. Надамо се да ћемо, с Божјом помоћу, коначно постићи јединство рекао је кардинал. На питање новинара када ће то бити, рекао је да је свима јасно да то неће бити ни сутра ни прекосутра. Али видим два важна знака. Пре свега, међу нама све више расте пријатељство: братска атмосфера је увек битна за истински дијалог. Потом је ту тачно одређена воља свих, јер добро знамо како је јединство Цркве Исусове заповест –истакао је кардинал. На питање да ли је дошло до позитивних помака током разговора у Цариграду, рекао је како још има доста отворених питања. Православна страна каже да на универзалном нивоу већ постоји примат: то не значи да је све решено, али је озбиљна основа за изградњу стварног дијалога. Ми улажемо сву добру вољу, то смо прошлих дана потврдили у Цариграду – истакао је кардинал и додао како је папин дар, енциклику „У нади спасени“, предао Вартоломеју I. То је био садржајан и значајан гест наде који је Патријарх схватио и са задовољством прихватио – рекао је кардинал Каспер. На запажање како из дијалога са методистима долазе позитивни знаци, рекао је како су  они 300-годишњицу Чарлса Веслија, Џоновог брата, желели прославити у једној великој католичкој базилици, под председавањем једног римског кардинала. Пре неколико година то се није могло замислити. Занимљиво је да су бројне Чарлсове богослужбене песме постале саставни део традиције Католичке цркве енглеског говорног подручја. То не значи да је на прагу уједињење са методистима. Било би неумесно тако размишљати, али је очито да ствари иду напред – рекао је кардинал.

Осврнувши се на дијалог са баптистима, рекао је да су у току сусрети са њима. Ко је могао замислити да ће они доћи у Рим да разговарају са нама? С њима је данас веома развијен дијалог. Премда смо по питању сакрамената веома удаљени, ипак се разговара и заједно моли. Те знакове Духа Светог и Његово присуство у Цркви морамо запазити, упркос постојећим препрекама. Веома сам задовољан атмосфером и пријатељством с баптистима. Њихови су пастири дошли у Рим и чврсти су у вери, они су чврсти сведоци вере. Имамо истоветне погледе на темеље вере: христологију, васкрсење и етичка питања. То обећава будућност, сада морамо разговарати о Цркви и сакраментима, у томе смо различити – потврдио је кардинал. На примедбу да ли се може говорити о позитивном раздобљу за екуменизам, рекао је да сви хришћани осећају обећање садржано у Петровој служби: Петрова катедрала је постала средиште екуменизма. Сви осећају харизму јединства која нам је потребна у овом глобализованом свету. Каже се да сви путеви воде у Рим: у извесном смислу то помало вреди и на духовном плану. Сви гледају у Рим, у папу, који је већ сада у неким случајевима гласноговорник хришћанства. Они који желе закочити екуменски ход не радују се позитивним видицима не само за Католичку цркву него ни за хришћанство, мир и помирење – закључио је кардинал Каспер.“

Али, добро.

Очему је овде реч?

Реч је о томе да су почели теолошки разговори о главном догмату папизма – догмату о папи као незаблудивом excathedra по питањима вере и као „намеснику Христовом на земљи.“ Да не бисмо били оптужени да тај „догмат“ (по Св. Јустину Ћелијском, најтежи пад човека после Адамовог и Јудиног пада, јер папа је пао у самообоготворење) не излажемо тачно, доносимо га онаквим какав је у званичном римокатоличком катекизму“, објављеном на свим светским језицима па и у Хрватској, у „Кршћанској садашњости“, 1994. године (додуше, ми га доносимо без фусонта):

„880. Успостављајући Дванаесторицу, Крист „их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих“. Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски“.

881. Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учиниостијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. „Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом“. Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.

882. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, „трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа тако и мноштва вјерника“. „Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити“.

883. „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом.“ Као такав, бискупски је збор „такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (...); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа“.

884. „Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору“. „Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник“.

885.Бискупски збор, уколико је састављен од многих, изражава разноликост и опћенитост Божјега народа, а уколико је окупљен под једном главом, изражава јединство Кристова стада“.

88. „Поједини су бискупи видљиво почело и темељ јединства у својим посебним Црквама“. Као такви „врше своју пастирску управу над дијелом Божјег народа који је њима повјерен“; при тому им помажу свећеници и ђакони. Али, сваки од њих, као члан бискупског збора, дијели бригу за све Цркве, што понајприје показује „управљајући добро својом црквом као дијелом опће Цркве“ и тако придоносећи „добру читавог Мистичног Тијела, које је такођер тијело Цркава“. Та се брига напосе односи на сиромашне, на прогоњене због вјере, као и на мисионаре који дјелују по свој земљи.

887. Партикуларне Цркве, су  с једне и исте културе, творе црквене покрајине или веће цјелине назване патријархатима или регијама. Бискупи тих цјелина могу се ујединити у покрајинске синоде или конциле. „Слично могу данас бискупске конференције дати многоврстан и плодан принос, да се колегијални дух доведе до конкретне примјене“.

888. Бискупи, с презбитерима, својим сурадницима, „имају првенствену задаћу да свима навијештају Божје Еванђеље“ по одредби Господњој. Они су „гласници вјере, који доводе Кристу нове ученике, и аутентични учитељи“ апостолске вјере „обдарени Кристовом влашћу“.

889. Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола,Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у свој назаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере.

890. Послање Учитељства везано је уз коначни значај Савеза који је Бог Кристу склопио са својим народом; треба га штитити од застрањења и слабоћа и јамчити му стварну могућност да без заблуде исповиједа праву вјеру. Пастирска је задаћа Учитељства дакле усмјерена да будно пази да народ Божји остане у истини која ослобађа. Да би испунили ту задаћу, Крист је пастире обдарио каризмом незаблудивости у питањима вјере и морала. Вршење те каризме може попримити више облика:

891 „Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељсвих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (...) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником“, особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује „да треба вјеровати као од Бога објављено“ и као Кристов наук, „те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу“.Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.

892. Божја је асистенција такођер дана насљедницима апостола, кад научавају у јединству с Петровим насљедником, те, на особит начин, Римском бискупу, пастиру цијеле Цркве, кад они – у вршењу редовитог учитељства, и кад не иду за незаблудивом дефиницијом нити се изјашњавају „на коначан начин“ – предлажу наук који води бољему схваћању Објаве упитањима вјере и морала.Уз то редовито учење вјерниц и треба да „пристају с религиозним послухом“ који, ако се и разликује од послуха вјере, ипак га продужује.“ Тако паписти уче.

То је, дакле, учење паписта. Међутим, ова књига није САМО о Равени и папистичким догматима. Она је, пре свега, књига о добу у коме, по ко зна који пут у историји Цркве, морамо да доказујемо да „у питањима вере нема компромиса“ (Свети Марко Ефески), и да између нас и њих нису руже, него каме и ломаче, којима су нас терали у загрљај папи кад су могли, као и лажни језуитски осмеси, којима су нас мамили на своју удицу кад није било могућности да проради „Света Инквизиција“.

По ко зна који пут, понављам: међу западним хришћанима има много добрих људи и искрених верника; од њих има и шта да се научи; њихове књиге и ученост могу нам бити од користи; с њима се може и сарађивати у областима у којим се не праве компромис и на рачун Богом откривене истине. Али сада ћемо о другом: о томе да није довољно да се, упражњавањем минималистичког речника екуменистичке теолошке дипломатије, постижу некакви „заједнички ставови“. Јер, Господ нам је рекао да се свако дрво по плодовима познаје. А стабло папизма на Балкану родило је многе отровне плодове, од којих је један и хрватска србофобија (због чега јој, у књизи, посвећујемо посебну пажњу.)

Е, сад, ту је и питање екуменизма као некаквог „сведочења“.

Православни екуменисти и даље „сведоче“. Јер, њихово оправдање је да су они у екуменском покрету зато што треба нешто да „сведоче“. Шта? То више нико не зна.

Вероватно сведоче да немају шта да сведоче. Јер, како каже Паскал, ми верујемо само оним сведоцима који су дали да им се пререже гркљан за оно што сведоче.

Дакле, мученицима. „Мартир“ је, на грчком, и мученик и сведок. Сведок који сведочи мучеништвом. А екуменисти сведоче да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“ (Свети Николај Жички); и да им је поздрав: „Помоз’ Бог, чаршијо, на све чет’ри стране“ (као што је певао један србски удворица: „Свирам Титу, свир’о сам и Дражи, / коме треба, нека ме потражи“.)

У „сведочењу“ се далеко догурало. Донедавни „велики инквизитор“, шеф Конгрегације за доктрину вере, најпознатији римокатолички догматичар, кардинал Јозеф Рацингер, сад је папа Бенедикт XVI. Његов основни став, исказан у декларацији „Dominus Jezus“, објављеној 2000. године, јесте да римокатоличка јерес може бити само „Црква Мајка“, и да, као таква нема никакве „цркве сестре“ и „друго плућно крило“ (како су се представљали православни екуменисти, у дијалогу с Римом – они су били „друго плућно крило“, „сестринска црква“, „Марија“ која разуме „Марту“, итд.).

Свој став је поновио и 2007. године, одобривши нови документ исте Конгрегације, који исто вели: „Una Sancta“ је Римокатоличка црква.

Тако је пала у воду пропаганда папе Ивана Павла II да је Православна Црква – „сестринска“, и „друго плућно крило Европе“. (Кад смо већ код приче о „плућним крилима“ Европе, православљу и римокатолицизму, овај израз први је користио руски песник и философ Вјачеслав Иванов, у младости дионисијски опијен Ничеом, а под старе дане несрећник који је примио римокатолицизам. Дакле, прича о „два плућна крила Европе“ је прича једног издајника православне вере.)

Као и у осталим својим књигама, потписник ових редова се трудио да буде јасан и гласан, али и да другима да реч о истом питању. Либерални мислиоци на платном списку Беле куће, попут Френсиса Фукујаме, одавно су најавили „крај историје“, као победу капитализма и демократије у читавом свету. И православни хришћани осећају да се ближи крај историје, али апокалиптички, од еколошког до ратног, уз стварање универзалне државе тоталитарног типа. Зато књига носи поднаслов „Православље и папизам на крају историје“. Јер, та последња држава у злу уједињених нација, настојаће да створи и једну синкретичку религију. Екуменизам је пут ка томе. И још нешто!

Ова књига је позив на прави, насушни разговор у Србској Православној Цркви, многонамученој Мајци свих нас. Зар нам је пречи дијалог с папистима од дијалога узајамног, очинског, синовског, братског? Сваки оштар тон и оштар угао ове књиге су вапаји да с тим дијалогом почнемо, да се, не дај Боже, не деси да, како рече Осип Мандељштам, умремо са устима искривљеним од неистине.

Господе, благослови!

Крстовдан, уочи Богојављења 2008._

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“