ПОВОДОМ ФИЛМА О ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ НА ДРУГОМ ПРОГРАМУ РТС-А

О  ДРАГОЦЕНОМ ТВ ТРЕНУТКУ

Значајан тренутак за Србију почео је у уторак, 28. априла 2015. године у 20 часова, на Другом програм Радио Телевизије Србије. Тада је емитован документарни филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“, који се објективно бавио случајем вође првог покрета отпора у Европи, као и разлозима због којих су га западни савезници издали. 

Филм је урађен на врхунски начин, што није нимало случајно, јер је иза њега стала  холивудска компанија „44blue“, чији су проводи добијали многе ЕМИ награде, и чији је суоснивач Раша Драшковић, син др Милорад Драшковића, познатог србског националног борца у емиграцији, и унук министра правде Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милорада Драшковића, кога су убили комунисти 1921. године у Делницима. Раша Драшковић је и продуцент и наратор филма „Генерал Михаиловић – Херој и казна“. Извршни продуцент филма је „Синемон продакшн“ из Београда.

Филм је сниман на више локација у Србији, Британији и Америци.  Прича је праћена ексклузивним филмским записима и документима, као и инсертима из најпопуларнијих партизанских филмова и серија, уз одговарајуће коментаре.

Поред неколико учесника рата (Савковић са Рудника, Хођера из Београда/Вашингтона, итд), у филму говоре и водећи британски историчари, на челу са Хедер Вилијамс и Питером Бетијем, али говори и контроверзни Николас Бредшо (алијас Џон Крипс), једини британки историчар који и данас подржава причу из 1950-тих година. Затим говоре истакнути амерички историчари: др Кирк Форд, професор историје на Мисисипи универзитету, историчари Националног архива у Вашингтону, итд. Свој скромни допринос овом великом филму, кроз изјаве и интервјуе, дало је и нас неколико истраживача из Србије који се бавимо овом темом, на челу са бившим шефом Војног архива у Београду пуковником мр Драганом Крсмановићем. Ту су и др Момчило Павловић, челник Института за новију историју Србије, др  Бојан Димитријевић, изучавала Равногорског покрета, као и Милослав Самарџић, уредник „Погледа“ и аутор петотомне истоирије Југословенске војске за време Другог светског рата.  Продуцент филма је Илија Лабало, а режисер је Небојша Пајкић.      

О ФИЛМУ И ЧИЊЕНИЦАМА

Квалитет филма који смо гледали није, наравно, само у холивудској продукцији, него у правој контекстуализацији чињенице да је Југолсовенска војска за време Другог светског рата, све док јој савезничке силе, САД и Велика Британија, нису окренуле леђа, била једина легитимна на простору од нациста и фашиста окупиране Југославије. Ђенерал Михаиловић, министар војни у Влади Краљевине Југославије у Лондону, био је човек чији је углед на свим савзеничким фронтовима био неоспоран. И Америкнци и Британци су величали његову борбу, а о четницима су снимљена и два филма – један у САД, други у Великој Британији. Дража је био и јунак многих америчких стрипова, а појављивао се и на насловним странама угледних часописа. Одликовали су га сви антифашистички борци – од вође Француза, Шарла де Гола, до вође Пољака, генерала Сикорског. Све се ово у филму види, као и чињеница да су га Немци сматрали својим главним непријатељем.        

За време Другог светског рата, нацисти су његову главу уценили са 100000 рајхсмарака у злату, а сматрали су га својим кључним непријатељем. Наређујући да се крене у уништавање и разоружавање четничких снага Д. Михаиловића, генерал Александар фон Лер 31. марта 1943. назива Михаиловића „душом покрета отпора у Србији", а истог дана генерал Алфред Јодл у име Врховне команде Вермахта наређује: „Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану". Немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943. године, Четвртом пуку дивизије „Браденбург" издао наредбу: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве". А Хитлеров изасланик на Балкану, Херман Нојбахер, у својој књизи „Специјални задатак: Балкан" (Београд, 2004) јасно каже да је Дража био „славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације", при чему се „уздржавао од свих преговора с Немцима и остао веран савезницима". Зато је, као што већ рекосмо, и добио посмртно одликовање америчког председника Трумана, Легију за заслуге - главни командант: „Генерал Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухополоваца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савеничкој победи".

 КО СЕ ЗАИСТА БОРИО?

 У документарном филму који смо гледали сазнајемо да је једини пут Хајнрих Химлер дошао у Србију 1942, када је формирана дивизија „Принц Еуген“ и кренула у офанзиву против четника на Копаонику. Видимо да операција „Вајс“ ( тзв. „Битка на Неретви“ ) била против партизана, али да је „Шварц“ била против четника, који су се из обруча извукли, да би у њега улетели партизани не челу са војничким аматером, Брозом, због чега је 12 хиљада партизанских бораца погинуло.

Филм изванредно приказује допринос Југословенске војске савеничкој победи у Афици. Реч је, између осталог, о хероизму диверзантске групе „Гордон“, која је била под Дражином командом.Немачка обавештајна група „Винеке“, која је радила на заустављању саботажа србске гериле, покренуте 1943. да би се помогло Савезницима у бици за снабдевање (реч је о борби против Ромелових трупа у северној Африци), открила је 1499 саботажа и диверзија, од тога:1. прекида телеграфских и телефонских веза: 320; 2.    саботажа у халама фабрика и намерних кварова: 524; 3.    исклизнућа возова због оштећења пруга: 156; 4.    минирања водостаница: 2; 5.    прекида саобраћаја због диверзија маневарског и возног особља: 350; 6.    намерних судара возова: 78; 7.    напада на железничке станице: 56; 8.    демолирања железничких станица: 13. Овде нису урачуната дизања мостова у ваздух, што је био задатак других диверзантских четничких група. Нацистички обавештајци су разбили групу „Гордон“, ухапсивши 773 лица, од чега је стрељано њих 396, док су остали послати у затворе и логоре.  

У филму такође сазнајемо и о покушају Југословенске војске да ослободи Сарајево 1943. Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа. У Вишеграду су, поред немачких трупа, биле и снажне јединице муслиманских и хрватских усташа. Вишеград је ослобођен 5. октобра 1943. године. Непријатељ је имао 350 мртвих, много рањених и 22 заробљеника, а заплењена су два топа, три баца бацача, 11 пушкомитраљеза, око 200 пушака, коњи и аутомобили. Одмах после заузимања Вишеграда, кренуло се у рушења моста на Лиму, који су Немци свим силама бранили. Ипак, четници су га освојили и дигли у ваздух 8. октобра 1943.

Трупе ђенерала Михаиловића наставиле су га гоне нацисте и усташе, а онда је 15. октобра заузета Рогатица, после битке на фронту Јабука – Месићи – Рогатица, која се одвијала два дана пре тога. Немци осећају да се спрема напад на Сарајево, и у једном њиховом извештају стоји: „Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“. Извршени су напади на Рељево и железничку станицу Семизовац. 19. октобра 1943. четници су артиљеријом напали усташку касарну „Подроманија“ два километра југозападно од Соколца. Главни циљ четника био је разбијање усташког гнезда у Соколцу... Али...Али, тада је у помоћ Немцима и усташама прискочио Јосип Броз, који депешом од 21. октобра обавештава Други ударни корпус: „Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења“. Други ударни корпус, коме је Тито наредио да заузме Прибој и Рудо, случајно се сукобио с Албанцима у служби Вермахта. Тито их оштро опомиње: „Нисте требали да се закачите с Албанцима, већ сте ваше операције морали усмерити према Србији.То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога“. Пеко Дапчевић, командант корпуса, извињава се због борби са Албанцима: „Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима из правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“. И, наравно, офанзива према Сарајеву је пропала. 

Ђенерал Михаиловић извештава:„Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра по ноћи.Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а усто време усташе и Немци извршили су удар с фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе“. Четници су успели да се пробију из обруча, али њихова офанзива је пропала.  

У филму, Милослав Самарџић указује на чињеницу да немачки обавештајци нису могли да верују да ће партизани напасти четнике. Пошто су се, у том тренутку, и код једних и код других налазиле савезничке мисије, они су веровали да постоји координација напада на Вермахт и усташе, и то од стране савезника. Ипак, није било тако.    

Филм нам нуди и целовиту причу о спасавњу преко пет стотина савезничких, углавном америчких, пилота, чије сведочење на монтираном процесу 1946. титоистички џелати нису хтели да приме. Они су, у Њујорку, у Адвокатској комори, на чијем челу су били најугледнији правници, организовали сопствено суђење, и показали да је Михаиловић био савезник, а не издајник.

О ФАЛСИФИКАТИМА

Филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ значајан је и због указивања на многобројне кривотворине комунистичке историографије. Довољно је рећи да, на пример, не постоји никакво Дражино наређење за истребљење муслимана, као и то да су извештаји Павла Ђуришића о борбама са муслиманима, па чак и осветама које су том приликом чињене (због претходних злочина босанских и санџачких усташа над Србима), такође фалсификат.  Дражина писма Павелићу и Степинцу су, такође, измишљена, а комунистички кривотворитељи су мењали плакате на којима је писало да су Немци стрељали присталице ђенерала Михаиловића, и како су на споменике жртвама рата уписивали и оне који никакве везе нису имали са партизанским покретом.О фотографијама да се и не прича – монтирали су их како су сами хтели, додавали и избацивали ликове немачких официра с којима су наводно четници сарађивали, нетачно потписивали визуелни материјал, скривали слике јединица Дражине војске на заклетви (било их је, нарочито у Србији, превише да би се могло рећи како је то „шачица издајника“),итд. Наравно, у филм од сат и петнаест минута није могло да стане све ово, али је учињено нешто значајно: показано је како су комунисти отимали четничке подвиге, и уграђивали у своје серије и филмове. То је значајно да виде пре свега млади, јер у неотитоистичкој Србији једно од средстава злостављања ставновништва свакако је емитовање олињалих партизанских филмова, којима  су нам у детињству испирали мозак. Рецимо, из филма се види да је прича о „Отписанима“ у ствари прича о равногорским илегалцима у Београду, који су имали изванредну борбену организацију и радио-станицу, коју су нацисти открили помоћу гониометра (о чему једна од епизода „Отписаних“ говори као о случају станице комунистичких илегалаца). И прича о Валтеру који брани Сарајево је та врста фалсификата – Хврати и муслимани у Сарајеву нису водили борбу против Немаца; сумњиви су били само Срби.

Кад се филм погледа, бива јасно да је комунистичка фикција о Другом светском рату у Југославији управо то што јесте – фикција. Јер, Краљевина Југославије није капитулирала, пошто су краљ Петар и његова влада одбили да предају признају, најављујући рат до коначне победе; комунисти су, све до Хитлеровог напада на СССР 22. јуна 1941. године, били савезници нациста, који се боре против родољуба спремних на отпор Хитлеру; позив народу да устане, КПЈ, минорна и слаба бољшевичка партијица, могла је да проследи само малом броју својих симпатизера, а не и читавом народу, који за ову дружину једва да је и знао; народ је у земљама Југославије остао уз странке за које је гласао пре Другог светског рата (Срби уз радикале, демократе и земљораднике, при чему чак ни левичари-земљорадници нису били уз Тита). Титова војска је, према Уставу Краљевине Југославије, имала улогу пете колоне, а Немци су, у јесен 1944. хтели да се  предају западним савезницима и Дражи, а не партизанима, итд  .

ДА ЛИ ЈЕ ДРАЖА БИО КВИСЛИНГ?

 У филму који смо гледали, а на основу сведочења врхунских историчара, пре свега страних, види се да је Михаиловић био доследан антинациста и борац против Хитлерове окупације. Главна оптужба свих тито-комуниста у нас, упућена на рачун ђенерала Драгољуба Михаиловића, министра војног у Влади Краљевине Југославије, која је била наша држава и једна од савезница у борби против Сила осовине, јесте да је он, наводно, био „квислинг“ (Видкун Квислинг је био Норвежанин који је сматрао да Норвешка треба да се уједини са Хитлеровом Немачком, јер су и Норвежани, потомци Викинга, надљуди аријевске расе; Квислинг је хитлеровце пустио у Норвешку, и био не њихов сарадник, него њихов савезник и обожавалац). Ова ординарна глупост већ деценијама се намеће као непобитна истина, и наводе је сви следбеници загорског бравара, самозваног „маршала“, чија је партија 1928. године у Дрездену, на свом конгресу, донела одлуку о разбијању Југославије као творевине „великосрпске буржоазије“ (КП Југославије је, на тој линији, подржала, у свом листу „Пролетер“, усташки устанак у Лици). 

Вођа оних који Дражу називају „квислингом“ био је подофицир у „Вражјој дивизији“ Стјепана Саркотића, која је, 1915, починила невиђене покоље у Мачви; био је ликвидатор НКВДа у грађанском рату у Шпанији, као и денунцијатор угледних југословенских комуниста, који су, а међу њима и Коста Новаковић и Филип Филиповић, после Титових достава били побијени од стране Стаљиновог режима (о чему више у књизи „Тито-тајна века“ Пере Симића, која је, у Службеном гласнику, доживела више издања). Титови партизани су, у случају да се англоамерички савезници искрцају на Јадрану, нудили сарадњу Немцима, о чему су, марта месеца 1943. године, у усташком Загребу, с представницима Вермахта преговарали Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (више у књизи Миша Лековића, „Мартовски преговори“, објављеној у Београду 1983). Да и не говоримо о чињеници да је Тито борбу против легалне Југословенске војске стављао у први план свог војног деловања.

Наравно да домаћим титоистима све ово ништа не значи. Па ипак, да цитирамо омиљеног им џелата српског народа, Слободана Пенезића Крцуна, који је, у лето 1961. године, правнику Миливоју Драшковићу рекао следеће: „Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нама шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја!“

 Како је Дража могао бити квислинг када се знало шта Хитлер мисли о његовом народу? У својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (код нас је објављена тек 2004. године), специјални Хитлеров изасланик за просторе Југоистока Херман Нојбахер каже да су на Балкану само два народа била под немачком окупацијом: Срби и Грци. Сви остали су били Хитлерови савезници.Хитлер је Нојбахеру о Србима говорио овако: „Ми никад не смемо на Балкану дозволити да један народ постане сувише моћан, народ који осећа политичку мисију и историјску улогу. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама још посебно охрабрим и подржим (…) Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“…

   Када је Нојбахер нудио Хитлеру да наоружа четнике за борбу против партизана, и то 1944, у доба пред слом Немачке, овај му је рекао да му не пада на памет да наоружава србске националисте, и да је за њега боља извесна комунистичка опасност.

ЗАШТО ЈЕ ДРАЖА ОСТАВЉЕН?

   Велика Британија и САД су оставиле Дражу и Србе на цедилу зато што је решено да се Совјстском Савезу препусти Балкан и Исток Европе, што је била цена совјетског ангажовања у победи над Хитлером. Британци, између осталог, нису волеи Дражу и због његове самосталности. Ево једног догађаја који је у јесен 1942. запазио Дражин  борац, Недељко Плећаш: “Шеф британске обавештајне службе Бил Хадсон говорио је добро српски. (…) Потпуно усамљен и затворен у својој колиби, ретко је с ким разговаро, сем за време обеда, а и тада је обично стављао негативне примедбе. (…) Са Михаиловићем је разговарао и у дискусијама су се често сукобљавали, што нам је свима било непријатно.Сећам се једном приликом у Колашинским Пољима њих двојица стајала су на степеницама на улазу у школу и нешто жучно расправљали. Ја сам био подалеко и нисам чуо цео њихов разговор, само сам у једном тренутку чуо како је ђенерал Михаиловић љутито узвикнуо: ‘Саставите пете кад са мном разговарате!’ Хадсон је саставио пете и по војнички га поздравио: ‘Разумем, господине министре!’ Мене је ово изненадило, јер то није био Михаиловићев начин опхођења“.

А 6. јула 1943. године ђенерал је послао поруку својим саборцима: „Збијмо наше редове. Будимо чврсти. Њих се наш народ ни најмање не тиче, па се тако и понашају. За њих је ово Африка, а ми Црнци. Они ће покушати да купују наше људе и створе раздор у нашим редовима, па да нас потчине себи“. Поводом Хадсоновог држања, Михаиловић је 12. јула 1943. писао: „Хадсон нарочито хвали Грке, који су се без икаквих услова ставили под британску команду. Ми на то никада нећемо пристати, нити ћемо икада бити Грци. Међу нама могу бити само савезнички односи. Нисмо ни пред непријатељем капитулирали, па нећемо ни пред савезницима. То сам поручио и Лондону.“      

Промена савезничких приоритета значила је издају Драже и његових сабораца. Зато су чињенице о спасавању савезничких пилота ( у филму смо имали прилике да први пут видимо америчке документарне снимке спасавања авијатичара у Србији 1944, али и ђенерала Дражу са њима ), као и о покушају америчког обавештајца, пуковника МакДауела да се Немци на Балкану предају Дражи, прикриване, као државна тајна, преко шест деценија. Сада све то знамо. 

Филм „Генерал Михаиловић- Херој и казна“ показује, на начин озбиљан и одговоран, сву трагедију једне војске у Другом светском рату. Он би морао постати „визуелна лектира“ за нова поколења Срба. Јер, ко заборави лекције историје, осуђен је да их понавља.

Извор: "Погледи"