„Богом Љубави плаше свет“

Блаженопочивши владика Симеон горњокарловачки

У интервјуу угледног социолога проф. др Зорана Милошевића „Борби за веру“ приказана је, језгровито и концизно, поразна слика садашњег стања духова на Богословском факултету у Београду.

Професор Милошевић, подсетимо, упозорава да је овај факултет затворен према другим академским институцијама, да није присутан у интелектуалној јавности, да на њему нема квалитетне издавачке продукције, не негују се ни аутентичне духовне и  националне вредности које би ова установа била позвана да промовише. На крају проф. Милошевић констатује да се о стању у највишој просветној институцији Српске Православне Цркве, која је уједно чланица најугледнијег српског универзитета, не говори јер се наставници плаше за своју егзистенцију.

Дијагноза је јасна – аутизам и самодовољност, конформизам и неподношљива лакоћа преузношења над пуноћом Цркве, над српским националним бићем, српском науком и културом – онима којима је Православни богословски факултет призван да служи.

Откуда овакав парадокс? Описано стање, без сумње, мора имати своју генезу.

У једном писму из октобра 1980. године епископ горњокарловачки Симеон већ остарелом и болесном владики браничевском Хризостому Војиновићу, који је молио Свети Архијерејски Синод да га ослободи дужности уредника „Православног мисионара“, предлажући да на његово место дође или неко од млађих епископа, или неко од „следбеника оца Јустина“, поручио је следеће: „Зилоти у данашње време нису за такав посао. Они Богом Љубави плаше свет, али себе „теше“ гордошћу до заслепљености ума... Сужавају простор Царства Божијег“.

Две године касније сам владика Хризостом, коме оставка није уважена, резигнирано констатује: „Мислио сам коме да поверимо уређивање листа. Прво сам помишљао на оца Иринеја Буловића, али бојим се да му „Мисионар“ неће импоновати“.   

Још пре 35 година, очито, искусним архијерејима који су поникли из народа и народу служили у најгорим годинама милитантног атеизма, било је јасно куда плови брод Српске Цркве. Јеромонаси који су се представљали као „следбеници оца Јустина“, најученији и најперспективнији међу нашим теолозима, увелико су  показивали колико су далеко од „незнавеног“ народа, и колико би им поверавање послова „испод њиховог нивоа“ било испод части. Подсетимо, „Мисионар“ је још од оснивања 1958. био најпопуларнији, најчитанији верски лист, у коме су, поред благородног браничевског владике, сарађивали и епископи који су имали осећај за народне потребе – Симеон Злоковић, Василије Костић, Владислав Митровић, академик Сава Вуковић, Стефан Боца, Фирмилијан Оцокољић.      

Убрзо ће овим младим зилотима бити поверене све најодговорније дужности у Српској Цркви. Нису се противили – импоновало им је да предају на Богословском факултету (осим еп. Артемија), да буду његови декани и да им то буде додатна препорука за хиротонију. Временом су заузели и челне позиције у Синоду и Сабору. Управљали су целокупним унутрашњим животом Српске Цркве (наравно, и дипломатским активностима, као и односима са државом), па су под своје узели и црквену просвету и од ње начинили оно што данас имамо – пећину разбојничку. За сараднике и наследнике бирали су себи сличне, и само њима слични могли су и опстати на несрећном Богословском факултету. Отуда на њему од целог епископата данас предају само Игнатије Мидић, Порфирије Перић, Давид Перовић и Максим Васиљевић – сви екуменисти и новотарци и, што је неспојиво са радом на Универзитету – људи без елементарних компетенција (као и велики број професора, уосталом).

Како је то могуће, запитаћете се, када је Богословски факултет саставни део Универзитета у Београду? Могуће је када је у питању само формално припадање ради финансирања из буџета и ради стицања привилегија из тобожњег академског статуса, који им, очито, импонује.

У време када су вођени преговори са Ректоратом Београдског универзитета и Министарством просвете, Богословски факултет инсистирао је на аутоматском признавању свих професорских звања. Ректорат се томе жестоко противио, али на интервенцију државних власти ово је ипак учињено, па су се у рангу редовних професора нашли архијереји без књига и научних радова (епископ Иринеј Буловић, дугогодишњи декан Факултета и носилац Светосавске награде Министарства просвете Републике Србије, за пар месеци одлази и у пензију без иједне ауторске књиге или рада објављеног у било ком признатом домаћем или међународном часопису). Такве тенденције наставиле су се и после приступања Универзитету. Чим је постао епископ (на предлог еп. Иринеја Бачког), дотадашњи монах Давид Перовић морао је напредовати у више звање, и то је учинио такође без радова у научним часописима, на основу двеју књига које никако немају научни карактер, што се јасно види и по њиховим насловима: „Мирмекологија – еко-теолошке алегорије и софиолошке параболе“ и „Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу: стослови о Христоитхији као нарави по Христу, и о наравни антихристовској“ – импоновало му је. И Порфирију Перићу је импоновало да предаје Пастирску психологију и Психологију религије без икаквих психолошких компетенција (доведен је на место академика Владете Јеротића). Максиму Васиљевићу импонује да се бави теологијом и медицином у дијалогу, иако не поседује медицинско образовање.  Професори који нису у чину нису много бољи. Својих звања и свега што одатле проистиче домогли су се преко којекаквих екуменистичких скупова, зборничића издаваних у Загребу и Љубљани, књига штампаних на енглеском језику у издавачкој кући Sebastian Press, на чијем челу је епископ Максим Васиљевић (тако се долази до „монографија од међународног значаја“), и сличних комбинаторика.      

На Богословском факултету већ одавно нема слободе изражавања и слободе научног стваралаштва. На скупове у иностранству упућују се само наставници за које се процени да су подобни, што значи да подржавају политику Васељенске Патријаршије, и наравно, да су безусловно спремни на учешће у «екуменистичким дијалозима». У најтежем положају су наставници у свештеничком чину који држе до националног идентитета – они су заиста осуђени на ћутање и трпљење «поруге од уживача и унижења од гордељиваца».

У атмосфери аутоцензуре и доушништва нема и не може бити стваралаштва, па не треба да нас чуди чињеница да Богословски факултет има један једини научни пројекат регистрован код Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије и једно једино гласило – часопис «Богословље», чији је индекс на листи Министарства већ годинама у најнижој категорији.

Закључак је јасан: некима је импоновало да се овај факултет нађе на државним јаслама, али без оних обавеза и оних одговорности које важе за све остале високошколске установе. Самозатварање и упадљиво одсуство Богословског факултета из интелектуалне и културне јавности, које уочава проф. Милошевић, стога су логична последица игре која је одиграна 2004. године, прикључењем Универзитету установе која не поседује ни минимум академских квалитета, искључиво на основу политичке воље тадашњих власти и економске рачунице Патријаршије. Професори Богословског факултета свесни су да немају шта да поруче своме народу, јер су одавно претрпели «бродолом вере», и да им није место у академској јавности, јер јој по својим преокупацијама и достигнућима никако не припадају.

У међувремену ученици некадашњих зилота, сада већ остарелих и све немоћнијих «утеривача побожности» по мери Ватикана и Константинопоља, са много већом силином и дрскошћу Богом Љубави плаше свет, одричући бесмртност душе, реформишући богослужења, намећући нови поредак исповедања и причешћивања, изневеравајући православну теологију уплитањем свакојаких протестантских, римокатоличких и секуларних мудровања.

Али верујемо да, иако су му дела прогнана из установе у којој је годинама предавао, дух аве Јустина живи у срцима оних који су у младалачкој чистоти и невиности своју судбину везали за студије теологије као боготражитељство, као тежњу ка истинском човеко- и богопознању, ка прослављењу Творца и Владара свеколике творевине, а не као улазницу за друштво «одабраних», који са својим звучним титулама и високим чиновима  сужавају простор Царства Божијег онима који би да уђу (а то су, по речи Псалмопојца, само и једно они „којима је срце чисто и руке чисте, који не узимају душу своју узалуд и не куну се лажно своме ближњем“). Њих ћемо подсетити на две Авине поруке, које од својих професора, на срамоту њихову, нису могли чути: «Живите у њему – то је заповест над заповестима. И то живите: не прилагођавајући Њега себи него себе Њему, не преиначавајући Њега према себи него себе према Њему, не мењајући Њега према себи него себе према Њему, не пресаздајући Њега по лику свом него пресаздајући себе по лику Његовом». И још: «Заповести Спаситељеве, ако их држиш, гле, ти љубиш Господа Христа. Не вршиш ли их, ти си у смрти. Душа ти је у смрти, савест ти је у смрти, воља ти је у смрти, ум ти је сав у смрти. Пази колико гробова око тебе! Колико смрти, и у свима њима ти!».

Молитвама светог аве Јустина и Владике Николаја, Господе Живи и Истинити, избави нас од робовања идолима лажно названога знања и врати српско богословље на изворе воде живе, која неће пресахнути вавек!