Рат у Европи завршио се пре тачно седамдесет година. Дан Победе означио је крај највећег разарања у историји човечанства, али сва политичка и војна дешавања у 20. веку представљају трагичну последицу једне идеје која је зачета много раније.

 Када су у Ренесанси људи почели да гледају испред себе, а не изнад, и да надахнуће и разлог за своје постојање траже у својим жељама и свету око себе, а не у својој унутрашњости и на небесима, светом је завладала дисхармонија. У потрази за кореном ове рушилачке идеје, можемо се вратити још мало раније у прошлост, и као почетак овог процеса који сада поприма своје крајње облике означити 1054. годину, када се хришћански свет расцепио због другачијег погледа на Откровење. Исток је тада наставио да созерцава Истину, а Запад да је активно кроји. 

Све трагедије протеклог столећа  - оба светска рата, Октобарска револуција, позната и као "највећи неуспели експеримент 20. века", сексуална револуција и "Нови светски поредак" - своје корене, дакле, вуку од тренутка када је човек пожелео да буде Бог, или, како Срђа Трифковић пише, због "растућег убеђења Европљана да људски разум, поткрепљен науком и технологијим, садржи кључ за све дилеме и изазове људског постојања". Одвајање од Бога формулисао је Декарт својом чувеном девизом којом људску егзистенцију објашњава човековом способношћу да размишља и суди, продубили су је француски Енциклопедисти на челу са Волтером, који је устао против хришћанских догми и пропагирао верску толеранцију, и употпунили је револуционари под крвавом гиљотином Француске буржоаске револуције.

Иста идеја нешто касније је родила, по Трифковићу, четири јахача Апокалипсе - Маркса, Дарвина, Фројда и Пикаса. Први је као човеков једини циљ истакао поседовање средстава за производњу, дакле Мамона лично, други је човека извео од мајмуна, трећи је за све психичке проблеме нашао узрок у незадовољеним сексуалним жељама, а четврти је релативизовао естетику. Иако не желим да умањим допринос шпанског сликара развоју богоборачке идеје, ипак бих га заменио Фридрихом Ничеом, који је Бога прогласио мртвим, и својом идејом о надчовеку непосредно подстакао једног од извршиоца масовних погубљења, Адолфа Хитлера.  Нацистички диктатор се, заједно са Лењином, Троцким, Стаљином, Титом, Маом, Иди Амином, и свим осталим "лидерима" 20. века, само појавио као последица таквог начина размишљања.  А сви Сороши, Клинтони, Кушнери и Блерови модерног доба само су отелотворења општег духовног расула. Без обзира да ли јавно мњење и историјске догађаје посматрамо као неспоредну последицу утицајних теорија, или на општеприхваћене теорије гледамо као на израз постојећег стања, чињеница је да су идеје ова четири "мислиоца" однеле огромну победу у главама савременог човечанства.

После масовног уништења и разарања, светски моћници се устежу да притисну црвено дугме. Нажалост, као што је и Дан Победе имао свој други откос, Хирошиму и Нагасаки, тако и после тријумфа нуклеарног обуздавања  лако може осванути дан са призорима застрашујућих, смртоносних печурака. Јер, кад нема Бога, све је дозвољено, а неки људи себе виде само као кројаче судбине осталих становника планете. Сва срећа да ми не полажемо наду на палог човека и ову напаћену земљу, већ на Богочовека и Царство које долази.

Светозар Поштић