Пред вама је обраћање Епископа канадског Г. Георгија својим свештеницима на састанку свештеничког братства на Епархијској скупштини у Киченеру (6-8. фебруара 2015).  Неки од свештеника нису то примили као очински прекор него су одлучили да на ово реагују гневом.

Поука морално-поучне природе Епископа канадског Георгија свештеницима: 30. Епархијска Скупштина, петак 6. фебруар 2015.

Драги моји свештеници,

Налазимо се у Недељи о Митару и Фарисеју. То би требало да нам буде на уму! „Покајанија отверзи ми двери...“ О томе како се треба Богу молити и како о себи мислити. Не као надмени Фарисеј већ онај смирени и скромни Митар – цариник. Бар ових недеља треба да се мало замислимо о себи, о свом животу у Христу и Цркви.

Сваке године одржавамо братски састанак у данима Епархијске скупштине. Првих година имало је то карактер упознавања, заједничарења, а и уобличавања око богослужбеног поретка. Разне су школе, разни приступи, разне традиције и требало је све то некако уобличити. Већ тада, прије 30 година, почела je тзв. „Литургијска обнова“ која је утицала на многе наше литургичаре, клирике и лаике који су покушали – и дјелимично успјели да у Православну Цркву унесу туђу, непознату проблематику. Касније се то изродило у иронично престављање „ајмо на лекцију како се богослужи“. Па ми смо, побогу, Црква и треба да се огледамо како у личном ставу тако у богослужбеном ставу јединствени.

У последњих десетак година је била актуелна тема око наших свештеничких осигурања која су, несумњиво, најбоља на овом континенту. Ту је улога у доброј мјери ваша, како смо, умјесто да плаћамо другима анормно велики цех, преузели смо и направили свој самостални вид у коме ево већ 10 година није цијена подизана (а од некадашњих $50.000 животно осигурање је подигнуто на $250.000).

Данас је тема, коју сам замислио, нешто другачија, и можда необична. Можда ће се неки наћи препознати, прозвати, или бар опоменути кроз оно што желим да данас кажем:

Хтео бих да вас све подсјетим на чињеницу: ко смо били а ко смо сада?! Многи смо, ако не сви, кренули из сиромашних крајева, од сиромашних али богобојажљивих, честитих родитеља – у много чему бољих од нас. Пошли смо у Цркву Христову, одрекли се свијета, а после би жељели да „цио свијет постане наш“ како рече велики духовник 20 вијека, Игуман манастира Студенице о. Јулијан.

Немар. Поред онога што желимо и гдје се заборављамо да само „чисто срце и дух скрушен и смирен Бог неће одбацити“, постали смо снобови, огрезли у богатству, незајажљиви у прохтјевима, склони да све мјеримо неким мјерилима „како други то имају што не и ја да то имам“. Тако се у последње вријеме дешава да се купују куће, аутомобили звучних имена са снобовским изазовом, а онда се чудимо како нам се људи, вјерници од којих живимо, обраћају са омаловажавањем, презиром, оговарањем и без довољног респекта да им будемо пастири, духовници, учитељи и узори. Да им служимо...

Ето јуче чух у једној ЦШО да је особа даривала Цркву за покој душе $100.00 и тражила да се то прочита, да бар сви кажу „Бог да му душу прости“ и да је чула одговор црквењака који тамо „продаје“ свијеће да онда још $5.00 даде. Тако је од сада?! Изненадих се, рече. Изненадих се и ја, но још више се изненадих када ми та иста особа рече да је дошла на Богојављење са три флашице за водицу и не дадоше јој. „Не може три, ајде да направимо изузетак да Ти дадемо две, али три никако“. Поред тога воде имаше довољно, а сам дан је Богојављења. У своје вријеме се у Крагујевцу, и сада понегдје, освећивала војна цистерна воде, а данас имамо и боље околности, не идемо испред цркве – на изворе, чесме, ријеке, не мрзнемо се, па опет правимо рестрикцију?!

Појава има да се отимамо око црквене својине, а овамо проповиједамо да треба Цркви давати. Ми сами од ње само узимамо. Тако испада да нисмо пастири који напасају стадо већ који шишају (стрижу) стадо. Тако се и у жаргону појављује: „Данас ће бити добра жетва...“.

Брига око материјалних ствари је веома видна и изражајна, на жалост! Лично знате, немам ништа против да сваки свештеник има свој дом, да буде материјално обезбијеђен, али да ипак живи у оквиру и на релацији својих вјерника. А већина вас живи често, и изражајно, изнад својих вјерника. Са луксузом, са прохтјевима који су недолични једнога пастира духовног.

Колико само времена упропастимо око својих, или тачније безвриједних ствари, баналних ствари, а када се деси да требамо некоме од повјерених нам у Господу онда се љутимо: „Ма шта ми тај опет досађује...“. Опет ме нека змлата зове да ме малтретира?

Једна тужна и ружна појава: Многи од нас чистимо своју кућу, па дабоме и тоалете, што је нормално и неопходно. Али мало је оних, ако их уопште има, да чисте своју цркву. Некада је било благодат да неко дође и очисти цркву, за своје здравље, срећу, напредак. А ми? Па зашто онда ми не очистимо цркву од које живимо? А чуо сам, не једном, и овакав коментар: „Па зар ја да им чистим цркву, нисам ја џенитор.“

Колико пута промијенимо завјесе у својој кући, тепихе, поправимо нешто што није више функционално или исправно. Ко од нас се може похвалити да је купио – али за своје паре – неке прекриваче за Цркву. Промијенио тепихе, покровце од Часне трпезе па до сасуда. Ко је, ево, купио за своје новце одежде?! Не треба ли онда да вам Црква купује и гардеробу, рубље (постељину, покућство то већ купују). И опремање парохијског дома и цркве је углавном био посао КСС, које данас презиремо јер смо постали богатији, имамо много, и није нас брига колико платимо оно што смо некада добијали бесплатно. Није у питању само бесплатно, већ је у питању саосјећај да смо једно и да се на разне начине угађа Богу? Сјетите се Марије и Марте, коју Бог похвали али не рече да ова друга не зна шта ради. Само се зна шта је боље и веће... Не тражим да се изјашњавате, тражим само да се запитате. У међувремену, колико смо пута промијенили аутомобил, одијело, гардеробу, постељину. А од онога од чега живимо – Цркве - јесмо ли ту шта сами дали. А све то Бог види. А то све и народ види. А видио сам и ја да једном од вас братије, стари човјек (има око 70 година) коси испод прозора куће у којој живи – црквеног стана, док он безбрижно сједи у кући и гледа ТВ.  Тај му (неплаћени) парохијанин, стари човјек, око куће коси траву или сакупља отпад за који не плаћа ништа, очекује да му тај старац грће снијег, купи лишће и врши оправке. Волио бих да се присјетите да ли се у некој другој установи тако неко безбрижно понаша око свога запосленика. Бар ће платити тзв. „Maintenance fee“ (одржавање).

Очекујемо и проповиједамо како треба да људи буду хумани да су само вјера и добра дјела спасоносна. Зар смо заборавили „јела милости тјелесне и дјела милости душевне“? Знам, увјерен сам, да неки од вас имају за све новаца, али да, када уђу у цркву, не упале свијећу мјесецима, неки никада. Да хуманитарне акције пропагирамо, али да ли сами у томе учествујемо!? Знам и видио сам, да је ове, протекле године много сакупљено за пострадале у поплавама. На моју жалост, нисам видио колико је свештеника додало тој суми, ако ништа друго и ничега ради другога, оно бар за своје здравље, за срећу своју и своје породице и за благодарност Богу да нас овакве какви смо трпи. А могли би и да нас потјерају и кажу: „Ма пусти овога који само тражи, а не даје.Тај Богу тамјана не би дао“.

А показало се не само у односу вас према својој пастви већ и према своме брату у Христу - колеги. Згрозио сам се како је један  прокоментарисао „фанд реијзинг“ позивајући своју сабраћу да бојкотују ту акцију. И то овако: „Чујем да си и ти у нашем табору“?! И да није тужно, ипак је ружно. Па онда причања, оговарања, и измишљања прича о томе како је „тај и тај“ платио да га не смјене. „Како и не би кад има толико новаца. Па знамо ми ко је способан и да се нека средства сливају у руке нашег владике“. Чак је један од вас прослиједио писмо у коме сам прозван да имам силна средства од Епархијске фабрике свијећа? Па сам тома и тима, отписао, не да их кунем то није хришћански, већ благословом: „Да Бог да тај који то проноси и који то преноси, имао толико средстава свакога оброка за себе и своју породицу“.

Па је одмах престала та прича.

На морални ваш живот се овога пута нећу много освртати јер нисам духовник - исповједник ваш и нећу то да будем. Но знам да је код многих „гријех младости“ изражајан. Надам се да ће са годинама које смирују страсти бити мање тога гријеха и порока. Но ако се порок неморала с годинама умањује, гријех похлепе, пијанства, оговарања, џандрљивости се повећава. Тако да је старост добра уколико она укроти, а не прозли човјека...

Ако се деси ипак да неко изгуби примања, како то обично кажемо језиком лаика „изгуби посао“ ,е ту се показује оно наше право лице: Јесмо ли бар спремни да помогнемо онолико колико би очекивали да нама други, у истој ситуацији, помогну!?

То, браћо, није у реду.

Наш узор и примјер пред другима није баш на завидној висини. Једни се заклињу да ће само да возе мерцедес, код других је аутомобил сина који студира бољи од аутомобила било којег професора који му знање предаје. И како не би био, живот му је добар! Знам поједине који нису били способни да заврше своје основно школовање ни послије десет и више година. А ипак, друге и са вишим образовањем критикују и прозивају за „каријеризам“, удворништво, полтронизам.

Много се пијанчи, псује, шета неадекватно обучен, саблажњава околина, а треба да смо: „што год кажемо ином да и својим потврдимо чином – примјером“.

А шта рећи за молитву? Све нам је лакше од молитве. Када сам поставио једнога свештеника првенствено ради редовнијег богослужења, у побожну парохију, дочекан је: „ Па нећеш ти ваљда да будеш изузетак, па да нас све Владика потјера да и ми служимо“. Поразно, браћо свештеници. Зар вам је тешко богослужење? Зашто сте онда дошли у Цркву. Можда зато јер нигдје не би лакше хљеб зарађивали.

Колико пута црква отворена, у њој вјерници долазе, пролазе, а ми сједимо или стојимо око бара, или се пачамо по кухињи.

Све ово сам казао не да бих некога критиковао или прозивао. Нека се свако сам опомене гдје њега дотиче, али бих био неодговоран према својој функцији ако не бих опоменуо оне који не чине добро!

Молим се Богу, ако ми снаге даде да бар ову последњу декаду својег активног свештеничког призива будем искрен према себи и једнако према другима којима сам постављен да будем свједок Вјере и Истине.

Ваш Владика Георгије

Прочитано само пред свештеницима

Петак, 6. фебруара 2015

Навечерје празника Светога Григорија Богослова