ШТА ЈЕ ЕКУМЕНИЗАМ?

 
Шта нам то непогрешиви нуди?

Шта чинити?

Шта кажу канони светих Сабора? 

                          ("Православље"- новине Српске Патријаршије 15.12.1996)

То је измишљотина исте оне исконске змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог с неправославнима) увелико прешли на практичан екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља-уједињења "свих цркава", него до небивале саблазни смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви православној. 

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла не могу надвладати. (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим облицима се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине" (1.Тим.5). Ту Цркву заиста никад врата пакла неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који га љубе.

Питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека?

Као на свог тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човека) без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве православне. Тада и само тако православни хришћанин поступа као истински слуга Божји.

Међутим, када је у питању однос православаца као верника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин незнабожац-атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља.  Ту међе које поставише оци наши и мешати веру нашу с туђом, правити и ићи на компромисе, тражити и неке додирне тачке (минимум) са инославима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. 

То значи да православни с неправославнима не може имати никакве верске обреде или молитвене заједнице.

Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети Канони Цркве православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за "неправославне" православаца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ћелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква православна молећи се непрекидно у својим молитвама "за све и сва". Заблуделе од православне вере, јеретике и отпаднике, призови понашању истине: "нехришћане просвети да би Те познали, приведи покајању..." Но Црква нема никакву силу ни власт да некога примора на јединство у вери са Њом да постане њен члан. Чак и када би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.

Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу?

Начелно: СМЕ! Али, одмах се поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра помолио (па макар и сам). Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и своју моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није све на корист". Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, сам по себи није грех и зло,али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу инославних".Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима.

Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу?

Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема додати ни одузети.

А сме ли молитвено учествовати у њему?

Е то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве православне и престао би бити њен члан. Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни" да савремени православци не би са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде-у пропаст вечну. 

Мир ти и благослов од Господа.

Епископ Артемије

ШТА  НАМ  ТО  "НЕПОГРЕШИВИ"  НУДИ?

У време Папе Пија сабор поставља одлуку која гласи:" Папа римски јесте Божанствени човек и човечански Бог. Зато нико не може судити њега или о њему. Папа има божанску власт и власт његова је неограничена. Њему је могуће на земљи, то исто што и Богу на небу. Што је Папа урадио то је све исто као да је урађено Богом. Његове наредбе треба испуњавати као да су Божије. Само је једини Бог подобан Папи. Папа заповеда небеским и земаљским стварима. Папа је у свету то, што је Бог на небу или душа у телу. Власти Папе је изнад сваке створене власти, јер она у неким случајевима прапростани се на небеске предмете, земаљске и адске да би се испуниле у њему речи Писма: "Све си покорио под ноге његове..."

За власти и вољу Папе предани су сви и нико и ништа не може се њему противити. Ако би Папа покренуо за собом милионе људи то нико од њих не би имао права питати њега: "Оче свети, шта то радиш?" Папа је непогрешив као Бог, и може све радити што и Бог ради. Воља Божија а наравно и Папина која је намесник Бога, има врховну власт свуда. Он је опасан са два мача тј. влада над духовним и светским: над патријарсима и епископима, над императорима и краљевима. Сви људи на свету њему се потчињавају. Он је све, више свега и садржи у себи све. Шта он хвали или одриче то су сви дужни да хвале или одричу. Папа може изменити природу ствари, створити из ничега нешто. Он има власт од неправде направити правду, има власт против правде без правде и супротно правди радити све, што је њему угодно. Он се може изјаснити против апостола, и против заповести преданих апостолима. Он има власт исправљати све што сматра потребним у Новом Завету, може измењивати саме св. Тајне установљене Исусом Христом. Он има такву силу на небесима што има власт умрле људе уздићи у светитеље, кога хоће чак ако би се томе (његовом убеђењу) успротивили било ко чак и сви кардинали и епископи. 

Папа има власт над чистилиштем и над адом. Он је владар васељене. Неограниченом својом влашћу он може урадити све, сам, по своме нахођењу. Може урадити чак и више него што је нама и њему познато. Власт његова већа је и шира од власти свих светитеља и анђела. Нико нема право чак ни у својим мислима протестовати против његовог приговора или суда. Власт Папе нема мере и предела. Ко одриче врховну власт Папе и његово првенство, тај греши против Светога Духа и тај је јеретик и дели Христа. Само је Папи претпостављена власт одузимати и раздавати империје, краљевства, кнежевства и сваког богатства. Власт своју Папа прима директно од Бога, а императори и краљеви од Папе.

Папа је намесник Бога, и ко ово одриче, тај је лажљивац. Папа је управитељ Божији над добрим и злим анђелима; шта се учини влашћу Папе то се извршава влашћу Божијом. Ко се не подчињава Папи, тај се не подчињава Богу. Све што Папа ради, Богу је угодно. Папи не може судити нико зато што је речено:" Духовни пак све суди а њему пак нико не суди..." (Кор. 2,15 ст)

Власт његова простире се над небесима, на земљи и у аду. Он је подобије Христа и у његовом телу живи Свети Дух. Папа је господар свију, свега, цар и узрок свих узрока. Папа је женик и глава васељенске цркве. Папа не може падати у заблуде, он је свемогућ. У њему је сва пуноћа власти. Он је већи од апостола Павла, јер по своме призвању стоји једнако са апостолом Петром. Он зато може да се не слаже са посланицама св. апостола Павла и да да наредбу супротну његовим посланицама. 

Оптужити Папу исто је што и грешити против Светог Духа, што се не опрашта ни у овом свету ни у оном који долази. Трослојна круна Папе означава: Тројственост његове власти над анђелима на небесима, над људима на земљи и над ђаволима у аду. Бог је предао власт Папи и све законе, а сам Папа је виши од свих закона. Ако Папа изрекне приговор против суда Божијег, то суд Божији треба бити исправљен и измењен. Папа-он је светлост вере и одраз истине. Папа је све, изнад свега и може све..."

Превод из књиге: "ПАПСТВО И ЕГО БОРБА "С ПРАВОСЛАВИЈЕМ" Москва 1993

Мали је број људи, данас на свету, који зна и верује да је једино Православна Црква сачувала лик Богочовека Христа и богатство Његовог учења које нам је предато у Светом Предању, преко Светог Писма, светих апостола и њихових наследника. Отуда наша Црква која се још назива Једном, Светом и Саборном, једина има право да себе назива Православном, јер је "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3,15) и "врата паклена неће је надвладати".

ШТА ЧИНИТИ?

Тренутно два су основна начина на који савремени православни хришћанин реагује на јерес екуменизма. Први је начин, борба против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету. 

У суштини појам отпора и поделе у црквеном телу има негативну конотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове. Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј. јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење.

Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост, у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицање од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњем најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси. Данас, када један православни јерарх присуствује јеретичкој служби, заједно са њима благосиља народ и измењује целив мира, он индиректно (без обзира што своју савест умирује тиме што није отворено саслуживао у одеждама и причестио се са њима), признаје ту јерес и ступа са њом у духовно општење.

Последице таквих поступака су двојако погубне. С једне стране не исповедивши реч истине он још дубље гура јеретике у њихову заблуду, а с друге саблажњава свој верни народ и подстиче га на јерес. У овим случајевима заиста вреди еванђелска реч Господња која каже:

"Боље би му било да воденички камен обеси о врат и да га баце у море, него ли да саблазни једнога од ових малих".

Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, а то је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење. У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности.

А ШТА КАЖУ КАНОНИ СВЕТИХ САБОРА?

10. Правило Св. Апостола. -Који се заједно са одлученим, ма било у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. Правило Св. Апостола- Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. Правило Св. Апостола- Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46. Правило Св. Апостола- Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?

33. Правило Лаодикијског Сабора- С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

32. Правило Лаодикијског Сабора- Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. Правило Лаодикијског Сабора- Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретицима, или који су пре јеретици били, јер су они далеко од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

38. Правило Лаодикијског Сабора- Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. Правило Лаодикијског Сабора- Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у Дом Божји.

10. Правило Лаодикијског Сабора- Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

Сегменти су преузети из књиге "Екуменизам и време апостације" од Јеромонаха Саве Јањића, а који због свеобухватности и фотографија (које илуструју проблематику) искрено препоручујемо.