Госпођо Колинда Грабар – Китановић, 

Поглавнице НАТО Независне Државе Хрватске,

Видим да сте bijesni поводом одлуке србског судства да се поништи пресуда ђенералу Драгољубу Михаиловићу, зато што је суд над њим био монтиран. Знам да Вам није лако. Разумем Вашу љутњу.         

Хрватска позиција је заиста сложена: једини који су Дражу прогласили ратним злочинцем су Тито и комунисти; амерички председник Хари Труман га је, посмртно, због помоћи савезничкој борби, одликовао. Та конфузија се види и из става хрватског историчара Владимира Гајгера, који, у интервјуу „Пресу" (4. април 2012), каже: „Наравно да је Михаиловићева Југословенска војска у отаџбини као првенствену улогу имала пружање отпора окупатору у Србији и, непобитно је, пружала је активан отпор, избегавајући сукобе ширих размера. Но, четнички покрет на подрчју НДХ нешто је сасвим друго... Није се ту радило само о заштити становништва, него и о борби против самосталне хрватске државе, ма каква она била. У италијанској окупационој зони успели су да се нагоде с италијанским војним инстанцама. Дакле, и даље су се борили против НДХ, усташа, партизана, али не и против италијанских војних снага".

Шта ово значи? Југословенска војска ђенерала Драже, по Гајгеру, јесте добра у Србији, али не и у Хрватској, јер је НДХ била хрватска држава, „ма каква она била". А нагодба четника Далмације и Херцеговине са Италијанима није била стратешко, него тактичко опредељење: Италијани су се грозили усташких звери у људском облику, и спасавали су невино србско становништво, помажући у томе самим четницима. Да ли је требало борити се против Италијана који су војводи Ђујићу давали камионе да извлачи србску нејач са домета усташке каме? Гајгер је заборавио да је „хрватска држава, ма каква она била", настала као плод комадања међународно признате Краљевине Југославије, и са подршком Сила осовине, док је ђенерал Михаиловић био званични министар међународно признате Владе Краљевине Југославије. Но, шта да се ради? Хрват, чак и ако је антифашиста, ни не може да у објективности оде даље од Гајгера. И толико је, од њега, доста.

ХЕРОЈ АНТИНАЦИСТИЧКЕ БОРБЕ

Ђенерал Михаиловић био је херојски официр српске војске у Првом светском рату, а пре рата је неколико пута био кажњаван због изражавања свог позитивног става према совјетској (ипак словенској) Русији, као и противљења приступању Југославије Тројном пакту. За време Другог светског рата, нацисти су његову главу уценили са 100 хиљада рајхсмарака у злату, а сматрали су га својим кључним непријатељем. Наређујући да се крене у уништавање и разоружавање четничких снага Д. Михаиловића, генерал Александар фон Лер 31. марта 1943. назива Михаиловића „душом покрета отпора у Србији", а истог дана генерал Алфред Јодл у име Врховне команде Вермахта наређује:„Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану". Немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943. године, Четвртом пуку дивизије „Браденбург" издао наредбу: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве". А Хитлеров изасланик на Балкану, Херман Нојбахер, у својој књизи „Специјални задатак: Балкан" (Београд, 2004) јасно каже да је Дража био „славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације", при чему се „уздржавао од свих преговора с Немцима и остао веран савезницима". Зато је, као што већ рекосмо, и добио посмртно одликовање америчког председника Трумана, Легију за заслуге - главни командант: „Генерал Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухополоваца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савеничкој победи". Да ни не говоримо да је исто такво мишљење о свом школском другу имао и славни Шарл де Гол...

Зна се ко је одликовао Павелића.         

Чак је и комунистички џелат Крцун знао да је Дража био антинациста.  Слободан Пенезић Крцун je у лето 1961. године, правнику Миливоју Драшковићу рекао следеће: „Постоје две тезе о улози Михаиловића коje се не могу измирити. По једној, Дража je, просто узето, био квислинг и ту више нама шта да се дода. По другом мишљењу, кoje и ja делим, Дража je био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража je мрзео Немце као и ja!"

ДРАЖА И ПАВЕЛИЋ, ЧЕТНИЦИ И УСТАШЕ

Једна од најмонструознијих лажи Титовог режима била је да је Дража Михаиловић код Срба исто што и Анте Павелић код Хрвата. Министар војни Краљевине Југославије, чија је Влада, састављена од Срба, Хрвата и Словенаца, водила своју државу путевима антихитлеровске коалиције, пореди се са нацистичким слугом и крволоком, који је, много пре него што је дошао на власт захваљујући Хитлеру и Мусолинију, осмислио геноцид над Србима, спроводећи га са свом немилосрдношћу за коју је његов марионетски режим био способан. Не треба заборавити: ђенерал Дража је за време Другог светског рата позивао Хрвате да му се придруже у заједничкој борби за ослобођење. Да ни не говоримо о томе да су Хрвати оријентисани југословенски били са Дражом: од интелектуалаца, попут Ђуре Виловића и Ника Бартуловића, до ђенерала Матије Парца.

О ОСВЕТИ

Да се разумемо: четничке освете је било, нарочито у оним крајевима где су се усташе немилосрдно окомљавале на србску нејач. У тој освети, дешавали су се и злочини према невинима. Али то није био систематски осмишљен геноцид, са идејом да трећину Хрвата треба побити, трећину протерати, а трећину превести у православље, како је Миле Будак, са својим сарадницима у злочину, говорио да треба учинити са Србима. Било је освета из немоћног беса, и то се не може порећи, и није неопходно да нам Гајгер каже да су у „осветничким акцијама у БиХ страдали католици и муслимани који у усташким злочинима нису учествовали". Било је, више од свега, дубоких разочарења, о којима је, у писму једном усташком официру, писао мајор Јездимир Дангић, који је, после набрајања хрватско-муслиманских злодела што су их четници видели, подсетио усташу да су Срби Хрватимa и босанским муслиманима већ једном праштали покоље из Првог светског рата, чињене од стране Вражје дивизије, као и од шуцкорског олоша. Дангић каже: „Нападали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, -мајке и сестре наше, попалили сте домовe наше и порушили светиње наше, ви, који сте у последње време затрубили о текаквој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и поколења забележе као највеће вандале и крволоке". Ипак, он наглашавада упркос злочинима, Срби не враћају истом мером: „Да се већ једном зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима /.../ Од Вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољења, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учестовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци, да нас сатру и униште. На нашој страни је Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити".

У интервјуу датом недељнику „Прес", Владимир Гајгер наводи различите процене броја Хрвата које су четници из освете побили:цифре се крећу од 1372 (колико је побројао, 1989, др Фрањо Туђман) до 47 000 Хрвата и муслимана на целој територији НДХ (укључујући и Босну и Херцеговину), каква је процена Владимира Жерјавића. Гајгер каже: „Комисија за утврђивање ратних и поратних злочина Републике Хрватске до 1999. је пописала 4203 особе чију су смрт на територији Хрватске проузроковали четници". Потписник ових редова, наравно, не правда никакав злочин; али, довољно је сетити се да су усташе, по сведочењу Драгоја Лукића, истраживача геноцида над децом у Павелићевој монструм-држави, убиле преко 18 000 само МАЛЕ ДЕЦЕ, зато што су била србска, па да ове бројке, упоређене, опет говоре саме за себе. Поновимо: припадници Дражине гериле нису имали никакве геноцидне планове према Хрватима и муслиманима, а освета је, мада је нико не брани као метод, последица чудовишних размера усташког покоља србске нејачи.

Уосталом, госпођо Поглавнице, о томе су сведочили Ваши савезници у Другом светском рату.

Да се подсетимо.

КОЛИНДИНИ ПРЕЦИ И ЊИХОВИ САВЕЗНИЦИ 

Извештај немачког посланства

Немачко посланство у НДХ 21. новембра 1942. упутило је извештај о усташким злочинима Министарству спољних послова Рајха, у коме, између осталог, пише:

“Поводом свог унапређења у чин усташког капетана виши полицијски комесар Томић је приредио велику разуздану пијанку. После ручка настало је пијанчење. Када су сви били тотално пијани. почео је Томић да пуца из пиштоља. Као мета служиле су му скупоцене уљане слике и кристали. Око поноћи морало је неколико усташа да доведу из затвора неколико Срба у локал. Ти Срби су избодени ножевима, а усташе су из рана сисали крв."

Генерал Артур фон Флебс

Генерал СС-а, Артур фон Флебс, средином 1943. године записао је у свом дневнику: “Усташама је у почетку било главно да уништавају православне, да касапе стотине хиљада људи, жена и деце и да се дочепају водећих положаја у управи новонастале државе.” Флебс је писао о злочину усташког “доглавника” Судара, који је забележио један немачки војник у његовој пратњи. У јулу 1943. године, Судар је скупио Србе из села Соколац и побио их иза локалне цркве (око 700 мушкараца, жена и деце): “Лично је Судар учествовао у насиљу”, забележио је Флебс.

Др Јозеф Фесл

Под заклетвом, шеф болесничког  транспорта Друге моторизоване армије Вермахта, сведочио је на америчком суду да су хрватски злочини били слични онима учињеним у Тридесетогодишњем рату. Гледао је како кољу читаве свадбе, после чега су, са окаченом таблом “Срећан пут у Београд” бацали лешеве у Дунав или Саву.

Вилхелм Хетл

Један од шефова немачке обавештајне службе, Вилхелм Хетл, под псеудонимом Валтер Хаген, објавио је 1950. године у Цириху књигу “Тајни фронт”, у којој тврди да је 1941. власт у Загребу преузела шачица усташа, која у томе никако не би успела да није имала подршку већине Хрвата. Чим су дошли на власт, усташе су почеле да истребљују Србе и Јевреје: “Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као на пример Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били пресељени да беже у Србију. /.../ Усташе су са масакром Срба учиниле почетак бескрајних зверстава”. Немачки опуномоћеник у Загребу, Глеза фон Хорстенау, је 1942. године, после невиђених покоља србског живља, неке од најокорелијих усташа из Славоније, успео да склони испред очију јавности; Хегл каже: “Али, Павелић није ни помишљао на то да кривце казни, него их је још задржао у својој околини и примао од њих савете. Описујући покоље и католичење Срба, Хетл истиче да су усташки злочини многе Србе отерали у шуму, ометајући тако немачке војне акције против герилаца.

Лотар Рендулиц

Немачки генерал Лотар Рендулиц објавио је 1951. године своје успомене, у којима истиче да немачки војници у Хрватској 1941. години нису наишли ни на какав отпор, већ су били слављени као победници. Описујући своја лична настојања да спречи покоље Срба, Рендулиц истиче да је “хрватска страна” одмах предузела “дивљи  прогон православних”.

Херман Нојбахер

Херман Нојбахер, човек од највишег Хитлеровог поверења на Балкану, објавио је књигу “Специјални задатак на Југоистоку 1940-1945” (у Немачкој штампана 1956. године, а код нас преведена и објављена тек 2004!) Нојбахер у књизи описује своју мисију у Румунији, Бугарској, Грчкој, Албанији и Србији. Једна од најважнијих његових теза (а нама толико непозната) је да је Немачка на Балкану окупирала само Србију и Грчку - сви остали су били немачки савезници! Нојбахер наводи усташки рецепт за решавање србског питања: трећину покатоличити, трећину протерати, трећину побити! Иако су се усташе хвалиле да су побиле милион Срба, тај број се креће око 750 хиљада људи. Он је све то називао “хрватским осветничким ратним походом за уништење православних Срба”. Све  је то подсећало на средњевековне верске ратове. Чак и Хитлер се није слагао с Павелићевом геноцидном политиком (не зато што је волео Србе, него зато што је сматрао да их има превише да би били побијени.) 

Др Јозеф Матл

Године 1958, бивши капетан Вермахта (иначе, слависта из Граца) Јозеф матл, полемисао је с једним римокатоличким свештеником, који је порицао хрватске злочине према Србима православне вере:„Усташка влада настојала је да, уз помоћ немачког “Вермахта" побије и истреби Србе у Источној Босни, па да онда кривицу свали на зле Немце. Моја је тежња проистицала из мог службеног задатка, да Источну Босну. која је тада била војно-стратешки подређена заповедничкој сили немачког генерала у Србији, пацификујем и нормализујем како бих учинио крај растућој анархији, која је била последица усташког касапљења српског становништва. Ми имамо доказа о томе и знамо и својим смо рођеним очима гледали шта се дешава тамо у Босни... Уосталом, један противсведок вашим тврђењима јесте и један професор Бечког универзитета и председник Католичке акције који је у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видело како ови и домобрани хоће да бацају српске жене и децу у хладну Дрину. Ја сам видео ту изгладнелу децу коју је спасла наша војска и поделио сам им и свој последњи комад хлеба. Верујете ли, као доктор теологије и католички свештеник, да је то хришћански? Или сте мишљења да је католички и хришћански само оно што Хрватима политички користи! Ви можете и даље да представљате усташке Хрвате као ваљане, невине јагањце."

ИТАЛИЈАНСКА СВЕДОЧЕЊА

Генерал Пирцио Бироли о Србима и Хрватима

Италијански генерал Пирцио Бироли у извештају Врховној команди своје војске о стању у Црној Гори 12. августа 1941. пише: “Од свих балканских народа, Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров ка рактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца.”

Ђенерал Марио Роата

Ђенерал Марио Роата, комадант италијанске Друге армије, у књизи “Борба на балкану и њене последице” (изашла 1946. у Милану) пише да кампања „беше карактеризована убиствима десетина хиљада лица, подразумевајући ту старце, жене и децу, док су друге десетине хиљада индивидуа у тобожњим логорима интернираца пустили да угину од исцрпљења и мука... Италијанске трупе (Друга армија) нису могле да равнодушно помажу те ексцесе, ако ни због чега другог а оно због својих крајње хуманих осећања. И зато су сместа интервенисали тамо где су се нашли (јер су испочетка окупирали били само један део хрватске територије из своје надлежности). А септембра 1941. године, чим је влада у Риму одобрила предлог команде армије, приступише окупацији означене територије и преузеше свуда цивилне власти. Армија је натј начин спасла животе бројног српско-православног становништва (њене старешине су израчунале да их је спашено око 600 хиљада.)“

Пуковник Ђузепе Анђелини

Италијански пуковник Ђузепе Анђелини објавио је 1946. године књигу “Логорске ватре у Хрватској”, у којој описује своја искуства: „Официри из пука су ми саопштавали епизоде немилосрдне окрутности којих су били великим делом сведоци прва два месеца пре мога доласка: хиљаде Јевреја депортованих на острву Пагу да би их поклали или живе сахранили; хиљаде Срба ослепљених и грозно злостављаних; читаве породице масакриране (поубијане) без икаквог разликовања на пол или на узраст. Као потврде тих ужасних епизода показивали су ми фотофафије које су репродуковале страшно крволоштво над женама и децом."

Описује Анђелини и сусрет пуковника Антоникола са усташким зверствима у Госпићу:“Упутивши се томе месту он је могао констатовати да се једно тридесет лешева, слабо закопаних у јами песка, појавило на површини, откривајући унакажене удове и натечене главе. Мало даље, у једном прокопу, сакупљаху се бројна деца, изгладнела и терорисана, која су тврдила да су побегла од покоља у оближњим пределима."

Капетан Камароли, који је био смештен код једне породице из Госпића видео је како су ишчезли за мало дана сви чланови из те породице, мало по мало (једни за другим) затворени или заклани. Једини који су преостали неки дан беше једна уморна старица и сва искривљена са више од 70 година, и један плавокос дечак који је дочекивао свако вече капетана кад би се овај кући враћао и ишао му је у сусрет свечано очекујући карамелу коју овај није изостао да му понуди. Али једне вечери, враћајући се залуд га је тражио у полумраку вечери: дечачић и жена лежаху обоје задављени у једном углу дворишта."

Италијанско сведочење о хрватским фратрима

Италијански лист “Il Tempo” објавио је 9. септембра 1953. године податак из документације Министарства одбране о учешћу хрватских фратара у покољу Срба: “21. маја 1941. године појавише се команданту дивизије „Сасари" у Книну три особе, међу којима отац Шимић, францисканац. Оне изјавише да су од загребачке владе одређене да преузму цивилну власг у тој покрајини. Италијански ге-нерал их запита који би био правац њихове политике. Отац Шимић беше тај који је дао одговор: „Убити све Србе у најкраћем времену." Командант дивизије „Сасари" није веровао својим ушима. Тражио је да то понови. А овај: „Убити све Србе у најкраће могуће време. То је наш програм." “Ја се чудим - одговори високи италијански официр - да се не схвата ужас тога предлога и да баш један свештеник, усто још францисканац, долази да то изјави... Није било средстава да се они одврате, тим пре што је наредба из Рима гласила, “не мешати се у локалну политику." И они започеше."

Потпоручник Салваторе Лои

Године 1953, италијански потпоручник Салваторе Лои објавио је књигу “Југославија 1941”, и у њој низ фрапирајућих усташких зверстава.

„Убедљиве документације хрватских зверстава. Усташе су ма-сакрирале Србе у унутрашњости касарне, па онда по ноћи или у праскозорје изнели лешеве и носили их, нагомилане на тешким колима, сламом покривене, на места одређена за колективно бацање; 2. „Срби убијени на местима утамањења Срба." (Костић овде описује фотографију: „Ту је маса српских изнакажених лешева и један хрватски војник који садистички проверава да ли су сви мртви."); 3. Принудни изгон Срба са територије хрватске државе"; 4., Документација зверстава извршених од усташа у Суваји около куће попа Спасе Деврње." (Костић каже: ,Види се омча којом је усмрћена ћеркица протина; на зиду се обележавају „окрвављени отисци једне руке девојчице."); 5., Изглед Бранка Ридановића који се спасио из јаме"; 6. „Ударац у потиљак" са сликом леша жртве. (стр. 173.)

Поред тога, Лои наводи: „Прогони су добивали карактере нарочите свирепости у муслиманским центрима Босне, у којима, поред одређене и питорескне боје амбијента (минарети, џамије, приватна архитектура, одећа) можемо слободно рећи да владаше несумњиво прљавштина. Прљавост на улицама, у кућама, у телу и души становника." (стр. 174.)

Наводећи и неколико стравичних појединачних примера хрватског терора, Лои констатује: „Срби умираху на стотине. Многи се спасише бегом ако је било времена, али су их очекивали дани немогућег живота у шуми. Бројни случајеви беху нарочито зверски, увек кад је могуће чинити разликовања чак на страшном пољу покоља." (стр. 175.) У једном случају, „у Госпићу, један отац који је водио у шетњу, као и сваки други дан, троје дечице, беше заустављен од двојице усташа. Са леденом хладноћом повери децу једном пролазнику замоливши га да их одведе кући старој баби и помиловавши њихове главице, следио е чврстим кораком два агента. Мало после одјек две детонације дао је до знања да је... јустифициран." (стр. 175.)

У другом случају, „мала Ивка В. од четири године, беше једина преостала у њеној породици. Све чланове су побиле усташе, а малу удараше у потиљак; бајонетом, и без свести је бачена међу лешеве својих. Један велики пас, који је малу волео, успе да је одвуче у оближњу шумицу, док је нису подигла нека избегла лица која су се о њој старала. Девојчица је носила још видљиве знаке бројних рана које нису биле зарасле." (стр. 176.)

Лои иде даље у приказивању духа хрватске геноцидности: „Покољи су вршени по правилу обавијени највећом тајношћу, нарочито колективни... Срби одређени за смакнуће, најпре су бивали сконцентрисани у касарнама; кад ноћ узме маха, водили су их, у колонама ужасних кортежа, ван вароши. Према природи терена, њих су или бацали у јаме, или подвргавали класичном ударцу у потиљак на ивици раке коју су сами ископали. Повезани један уз другог жицом, те јадне жртве, често још живе, бацаху стрмоглавце у општу гробницу.”

Италијанске војнике су болели животињски злочини према српској деци, о чему Лои износи неколико примера, на веранди једне вишеспратне куће појавила се десетина усташа који посматраху на тргу испод њих телеса неколико Срба у агонији; ево, мало после, друге усташе које су брутално вукли четири дечака од којих је најстарији могао имати осам година који плакаху дозивајући родитеље убијене на њиховим престрашеним очима Најстарији од дечака, подигнут за косу, би бачен са балкона, а неке усташе које га дочекаше доле на тргу, убише га у лету... Брујање и урлање задоволства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре."

Лои навоси исповест старице из спаљеног србског села Суваје: “Било је то неке ноћи. Чули смо како стижу многобројни аутомобили, који су били пуни усташа. Као прву меру предострожности блокирали су све путеве, затим су поделили село на зоне и отпочели са чишћењем. Све су то радили у највећој тишини. Куцали су на све куће. Подигли су људе од 15 година па на више. Контрола докумената, рекоше. То су говорили са толиком озбиљношћу, да нико није посумњао у њихове речи. За кратко време они су их сакупили овде - говорећи то показивала је на неколико места на којима се запажала свеже ископана земља - и све су их поставили у редове, наставила је старица. Пре свега, издали су наређење да сви скину обућу и одело. Затим је један од њих дивљачки викао: “Има ш међу вама који католик?" Једна десетина наших, који су још раније примили католичку веру, изађоше напред. Добро - рече један од ових џелата - ви сте наши другови и пријатељи по вери, и са вама ће се добро поступати! Вас ћемо последње убити!"

Настао је један дивљи смех међу свим усташама на ове његове речи. Међутим, наши су почели да разумевају шга се око њих и са њима догађа... и ови усташки пси су почели са извршавањем њиховог плана. При слабој светлости неколико бакљи, отпочело је мрцварење жртава. Сви они који су очајнички покушавали ма какву немогућу реакцију добшш су револверски метак у потиљак. Већина њих била је искасапљена са ножевима. Приморавали су их да вичу „Живео Павелић". али нико од наших то није хтео учинити. Сви су пали позивајући последње „збогом." Многи су падали и викали „Живео краљ Петар!"... Јадна децо наша! Убијени на превару. изненађени, не мислећи на никакво зло! Стварно, ко је икада могао да помиспи на ствар овакве врсте? Ко је у селу икада могао бити окривљен за ма какву политичку кривицу или антихрватску активност? Ко се од нас икада интересовао за политичке догађаје? Апи за ове убице ми смо били тешки кривци - били смо кривци, јер смо рођени као Срби!...

Хрвати нису закаснили да стигну овамо и одмах почну са њиховим подмуклим планом. (Кад су побили мушкарце), силовали су скоро све жене, удате или не, младе или старе. Мучили су децу. Пљачкали су све оно што је од вредности и те све вредности су товарили на аутомобиле. Све остало су уништавали. Све су побили; понављам, све. Умирале су жене, старци и деца. Уживали су да убију ударцима пушке мајку и дете које се обавијало око врата. Вешали су, расцепљивапи су децу, разбијали им лобање кундаком од пушке и млатили с њима са свом снагом о земљу... Затим... посуше бензином свуда где су запалили. И док су се ови пси удаљавали певајући, пијани од крви, село је горело. Преко целе ноћи куће су гореле са прободеним и у смртном ропцу телесима толиких жена и деце...

Али како сам се ја спасила, то сигурно господин хоће да ме упита. То ћу вам рећи укратко. У дворишту моје куће налазила се, и још и сада се налази, једна велика гомила сена. Кад су стигли ови пси, ја сам се сакрила унутра, једва што сам могла дисати. Чула сам пуцњаву из пушака, очајничко запомагање наших људи, урликање од радости ових убица. Мало после тога дисање ми је постало још теже, осетих јаки мирис дима... и нисам за себе ништа знала. Пробудила сам се после дужег времена... Викала сам, долазе да ме узму. То су били Срби, који су стигли одмах после неколико часова по извршеном покољу, сувише касно. Да, али како се догодило да се ја спасим? Ватра није захватила сено, јер је авлија, у којој се налазио бунар, из кога су многе фамилије црпиле воду, била пуна локви које су заустављале пламен на његовом путу... Ево сада овде, сама, без сина, без синовца. Имала сам их стотинак! Нећу се никад одвојити од овог места. Овде су сахрањеш сви моји родитељи и моји земљаци. Ништа ми друго не преостаје, него да живим у њиховој близини, у очекивању да и мене смрт понесе.”

Мемоари Енца Каталдија

Бивши италијански официр Енцо Каталди објавио је 1968. године књигу “Југославија на вратима”, описујући њему познате случајеве усташких зверстава, имена Бранка Рађеновића баченог живог, иако са пререзаним гркљаном у јаму мртвих; доктора Спаве Лавруја из Суваје, коме је била разбијена лобања, док је његовој жени извучен зачетак из утробе и бачен према тавану; (имена) свих побијених у Кориту, Србу, Суваји. Чалљини, Стоцу, Габели, Берковићу, Таговићима, Домановићима, Грачацу, Госпићу, Топуском, Вргин мосту, Голубинцима итд. нису друго до само поједини примери толико (страшних покоља и уморстава; очи повађене из очних дупља или запаљени на пламену свеће, исечени носеви и језици, и сисе, и нокти, кости разломљене, кастрирања (сечење полних органа), рашчеречење, митраљезирање у групама на ивици јаме, сексуална насиља у присуству очева или мужева, или браће или синова.

У Вељуну, срез Слуњ, „усташе" ухватише српског свештеника Бранка Добросављевића и наредише му да ископа јаму за свог сина студента. Кад је то свршио, доведоше му дечка и почеше да га туку бичевима пред очима оца. Кад се изгубио, доведоше га поново, отсекоше му руку, огулише му кожу са главе, повезаше га да би му задржали излив крви, избатинаше га и окончаше му живот са ударом чекића у главу. Отац је после натеран да поје православно опело над сином, који се звао Стефан: Стефан Добросављевић. За време опела отац је три пута падао у несвест, али је бичем био нагнан да заврши. Напослетку је и он убијен једним ударом чекића.

„Уташе" (ово само Италијани стављају увек у наводницима) везаше Ђорђа Бокића за једно дрво. Бичеваху га до крви, одрезаше му уши, нос, језик и после му отестерише браду (подбрадак). Палише му очи неком свећом и кад видеше да и поред свих тих мука жртва ипак показује знаке живота, распорише му груди ножем и опалише један метак из пиштоља у тај рез."

1. јула 1941. године дао је Анте Павелић свечану изјаву (очигледно притиском италијанске владе) да неће више бити по-коља. Од тог времена клања се више нису бројала. Метода је сад била друкчија: мучење у масама, при чему су жртве бацане у јаму, повезане три и три, митраљез постављен на грлу јаме и ватра на оне који би били још у животу... 6. јула 1941. године увече неки италијански војници који су прелазили кланце Грачаца, привучени једним страшним смрадом открише једну јаму препуну Срба у распадању. Међу њима се креташе један човек. С муком је био извучен. Он је између осталог испричао да су према доктору Вељку Торбици извршене ове грозоте: „усташе" га везаше за једну клупу. Бише га до немила. После му кидаше дуге, танке комаде меса, мећаху со у ране и после то зашише. Извршивши те грозоте, питаху га, “мисли ли да је операција добро успела." Он није могао да одговори, био је мртав. А зато што није одговорио, кажњен је са многим шибама. Овај догађај се десио на једном месту недалеко од Грачаца 3. (а можда и 2.) јула 1941. године...

Не могу да се причају ужаси које су „усташе" извршиле над српским девојчицама. Постоје стотине фотофафија које то потврђују, јер оне које су преживеле нападе. ударце бајонета, чупање језика и зуба, ноката и врхова дојки (а то је све чињено пошто су биле обешчашћене) биле су приљежно сабране од наших официра и пренете у италијанске болнице где се баш и прикупљала ова документација чињеница... У Госпићу једна мајка доби храброст и оде код „усташа" питајући их да ли шта знају о њеном сину који је нестао пре три дана. Ова жена је учинила грешку што је собом довела и кћерку од 12 година. Усташе је затражише. На мајчине протесте крвници као да су хтели да је утеше, дадоше јој један мали завежљај. Жена мишљаше да је неки мали дар, отвори га и паде у несвест. Унутра су биле очи њеног сина. То се догодило у Госпићу, а жртва се звала Дукић, имао је 16 година... То су учинили Хрвати Србима. Разуме се да ми не можемо продужавати те приче од којих се кожа јежи: требало би читаве томове испунити.”

ДРАЖА ХРВАТИМА

Дража је 1943. године упутио поруку хрватским домобранима: „Дан ослобођења нашег народа и наше лепе Отаџбине Југославије приближава се крупним кораком. То јесно већ увиђају и домобранци Павелићеве НДХ, које ми већ више од годину дана позивамо да се врате на пут части, пут који води слободи и хрватског народа./.../ Свима домобранцима и правим поштеним Хрватима место је једино у одредима Југословенске војске која води крваву борбу за слободу свих Срба, свих Хрвата и свих Словенаца и за васкрс Југославије. Сви за краља и Отаџбину. Сви за слободу нашега народа. Сви под команду ђенерала Михаиловића у борбу за Југославију. Живео краљ. Живела Југославија". Крајем 1943. Врховна команда Југословенске војске направила је интерну процену политичке ситуације, осврћући се, пре свега, на успех Титове пропаганде међу савезничким силама, како је, наводно, партизански покрет решио противречја србско-хрватског сукоба (идеологијом „братства и јединства"). Тај-сукоб био је узнемирујући за западне силе, којима је Југославија, као и 1918, била потребна интегрална, зарад њихових геополитичких интереса. У овом стратешком документу ЈВуО јасно стоји да Југословенској војсци треба привући „честите хрватске елементе" („При том водити рачуна о разумљивој осетљивости оних Срба, које су у црно завили усташки зликовци. Казна крвницима, строга и праведна, мора да дође, али хрватски колектив није одговоран за те злочине"). А 21. фебруара 1944. Михаиловић упућује проглас Хрватима, подсећајући их да ће бити кажњени само кривци, и опет их позивајући под слободарске заставе заједничке државе. (Још у мају 1943, Дража свом опуномоћенику у Далмацији, др Младену Жујовићу, пише да се потруди да ступи у везу са представницима Хрватске сељачке странке Влатка Мачека, који су против комуниста, а нису се србомрзачки фанатизовали као усташе.) У интервјуу који је дао новинару „Њујорк Тајмса", Сајрусу Сулцербергеру, Дража каже: „Наш покрет стоји на на гледишту апсолутне једнакости Срба, Хрвата и Словенаца. /.../ У нашим одредима 18% нису Срби, а 26% нису православни". У септембру 1944, ђенерал Михаиловић опет позива Хрвате да се придруже Југословенској војсци у борби против Немаца у повлачењу: „Сматрајући да континуитет између старе југословенске државе и оне, која сада васкрсава, није прекинут временом једне окупације, имајући сигурних података да хрватски народ жели и даље да остане у оквиру југословенске државе, а уверен да опстанак и Срба и Хрвата и Словенаца зависи једино од обитавања у једној заједничкој кући, ја истичем да је основни идеал наше борбе ослобођење Југославије". И 1. децембра 1944. обратио им се прогласом, у коме их подсећа да у Југословенској војсци формирани одреди Хрвата под командом хрватских официра: „Слободне хрватске одреде на подручју уже Хрватске окупља генерал Матија Парац, на подручју Босне и Херцеговине брат генерал Драгутин Кузмић, а на подручју Славоније брат пуковник Лука Сарић./.../ Окупите се око ових честитих хрватских официра, да сви заједно, здружени и чврсто повезани, дочекамо наше велике савезнике, који су већ прешли праг наше Домовине".

ХРВАТИ ПРЕМА ДРАЖИ

Историчар Бојан Б. Димитријевић, у свом огледу ,,'Браћо Хрвати'... Ђенерал Дража Михаиловић о Хрватима 1941-1945" („Српска слободарска мисао", мај-јун 2004), описује однос Хрвата према Југословенској војсци и ђенералу Дражи, као и Дражин однос према хрватском народу: „Међу Хрватима, антиосовинска акција ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 1941-1945 никада није ухватила дубљи корен, сем код мале групе југословенски оријентисаних Хрвата, који су због тога били на удару и усташа и комуниста током рата, али и доцније. Ђенерал Михаиловић је често у својим обраћањима хрватском народу негирао гласове да он и његова војска припремају одмазду за побијене Србе у НДХ (посебно 1944-1945), али је упозоравао Хрвате да треба да знајудаје Југославији потребан ред и мир и да ће по законима одговарати сви они који су проливали братску крв. /.../ У обраћању национално-грађанској струји војно-политичког живота Хрватске, имао је толерантне тонове и нудио је конструктивне предлоге за српско-хрватски заједнички фронт против комуниста. Хрвати, који су имали своју државу, нису имали ни најмање воље да се упуштају у размишљање о оваквим пројектима, а у завршном периоду рата сигурно је да су се окренули за њих далеко реалнијим оп-цијама". По Димитријевићу, супарничка пропаганда говорила је о антихрватству равногорског покрета, што су, као поуздано, прихватили и Англоамериканци, иако је Дража био непомирљив само према зликовцима-усташама, као, у осталом, и према нацистима.

ЂЕНЕРАЛ НЕДИЋ И ХРВАТИ

И ђенерал Милан Недић, на челу колаборантске Владе националног спаса, који, за разлику од Михаиловића, није користио југословенску реторику, него је све позивао под заставу Мајке Србије, није никаквом узвратном прогону изложио Хрвате који су живели у Србији, иако су избеглице, које су он и Тома Максимовић спасавали од кољачког ножа, сваког дана извештавале о злочинима Павелићевих усташа на територији НДХ. Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у часопис) Југословенског народног одбора, „Порука" (29/1955), који је излазио у Лондону педесетих година 20. века, пише да, иако није волео Недића као колаборационисту, али да мора, јасно и гласно, да каже: „За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића, а под стварним ауторитетом Дражине Шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или католика као такове, у коме би учествовала маса, и ни један случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним ауторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају. Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место./.../ Познато ми је и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ". А за то време, Павелићева чудовишта су, свакодневно, клала Србе.

Тако Вам је то, госпођо Поглавнице. И тако ће бити и на Страшном суду, где вам неће помоћи ни „Блажени Алојзије“, јер сте кажњени најстрашнијом казном којом сте могли бити кажњени – непокајивошћу. Сваке године Ваш народ доказује ко је, слушајући Томпсона и вичући „За дом спремни!“

Ми, Срби, грешни и прегрешни пред Богом што се тога не сећамо довољно, пред Престолом Божјим имамо на стотине хиљада заступника које су Ваши поклали само зато што су били православне вере.

Остајте ми тако NATO bijesni i za Washington spremni!

Сажаљевајући Вас и Ваше,

Владимир Димитријевић