ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ – „СЕСТРИНСКА ЦРКВА“ ИЛИ ЈЕРЕС?

Consensus patrum

(Да ли су римокатолици јеретици?)

Још Свети Фотије Цариградски, наводећи сва новачења Рима, вели да, чак и да нема других, „довољна би била сама она наведена њихова хула против Духа Светога (filioque,нап.В.Д.), или боље рећи против васцелеСвете Тројице, да их подвргнемо хиљадама анатема“. А Свети Теодосије Печерски, већу XI веку, поручује кнезу Изјаславу: „Веру латинску не примајте, нити обичаје Латина држите, и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је латинска наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хлебу. Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили...“ Патријарх Григорије II Кипарски (13. век) осуђује унијату Јована Века и све филиоквисте, и каже: „Син није, или сам, или са Оцем узрок постојања Духа /.../ Избегавамо и одсецамо од заједнице оне који погрешно подржавају веру која је веома богохулна, и оне који мисле и говоре изопачено (Д. Ап.20,30), и овековечују оно што је било најсмутније и неподношљиво за слушање“.

А Јосиф Вријеније пише у XIV веку, писмо Никити, свештенику са Родоса, који га пита да ли паписти имају Св. Тајне: „Сагласно свим Светим Оцима, да сматраш италијанске свештенике рашчињенима, а пре свега њиховог старешину (папу).

Светиње које они служе и обављају да сматраш онако светим и савршеним као светиње обављане од наших рашчињених свештеника“. И Свети Григорије Палама у том истом веку поручује папистима: „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо примити, нити општити са вама“. А Свети Марко Ефески у XV веку, каже: „Латини нису само расколници, него и јеретици. /.../ Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима“. А Свети Максим Грк каже да у својим делима „разобличава сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу“.

Када су пољски паписти извели на суд Преподобномученика Атанасија Брестског, он им рече: „Оно што сам на Сејму говорио пред милостивим краљем, и знајте као сушту истину да, ако је не истребите у свом краљевству, и Православну Цркву од Истока не оставите на миру, навући ћете на себе гнев Божји!“ А Свети Козма Етолски у то време говораше Грцима да папу за све треба да криве; јер је он непријатељ православних. У XVIII веку, славни филокалиста, Свети Пајсије Величковски, каже да „Латини нису хришћани“. У XIX столећу, Свети Филарет Московски је говорио да је папизам „сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж“. Свети Игнатије (Брјанчанинов) је писао да је „папа – идол паписта“, па је „због те ужасне заблуде, Божија благодат одступила од паписта: они су верни само себи и сатани –творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма“. Свети Теофан Затворник је упозоравао да „веровати на латински начин – значи одвојити се од Цркве“, а Свети Амвросије Оптински да је „Римска црква отпала од Православља“. Поводом учења да је папа–глава Цркве, Свети Јован Кронштатски је рекао да је тиме „папство пало у хулу на Духа Светога“. А у XX веку, Свети Некатарије Егински вели да је одвајање Запада од Истока настало кад је папа себи хтео да присвоји власт у Цркви, чиме „понижава и срамоти Цркву Христову, јер јој одузима благодат Пресветога Духа“.

Једном речју, сви одвека Свети Оци знали су да је папизам јерес. А који другачије говоре, и саблажњавају православне, нека се чувају да их Оци не изобличе на Суду Божјем, као они који су се правили мудријима од Богом просветљених учитеља Цркве Господње. И зато, са Светим Јустином Ћелијским, знамо да су три главна пада у историји рода људског: Адамов, Јудин и папин, а са Светим Александром Невским понављамо оно што је овај благоверни кнез рекао папиним изасланицима, упозоривши их да се православни држе Светог Предања: „Од вас учења непримамо  и речи ваше не слушамо“.

Дакле, римокатолици су јеретици. Екуменисти од Истока их сматрају „сестринском црквом“ и признају њихове сакраменте за Свете Тајне...Ту се морају поставити нека питања.

У последње време, у Србској Православној Цркви води се полемика о посту суботом на води. Пост на води суботом је, тобож, латински, и зато се тада сме јести само на уљу... Заиста, постоји канон који забрањује пост суботом, осим Велике. Али, под постом се у древној Цркви подразумевало неједење до деветог часа дана (три поподне), и једење хлеба и воде (сухоједније) једном дневно.

Но, у реду! Нека је и тако! Нека је забрањен пост суботом да се једе три пута јело кувано на води. А шта ћемо са другим канонима? Рецимо, онима који се односе на став према јеретицима? Шта кажу свештени канони?

1.Забрањена је свака заједничка молитва с јеретицима,чак и у кући (Апостолска правила 10, 11;Лаодикијски сабор, правило 33);

2.Забрањено је свештенослужење јеретицима у православном храму (Апостолско правило 45);

3.Верни треба да се оделе од епископа и свештеника који отворено проповедају јерес (Апостолско правило 31,Двократног сабора 15);

4.Јеретици немају „свете тајне“, и у њима је забрањено учешће (Апостолско правило 46);

5.Запрећено је улазити ради молитве у јеретички храм (Апостолско правило 65);

6. Јеретици се не смеју примати као сведоци на црквеном суду против православног епископа (Апостолско правило 75);

7.Забрањено је склапати брак са јеретиком (IVвасељенског сабора правило 14, VI васељенског сабора правило 72, Лаодокијског сабора правило 10);

8. Забрањено је поштовање јеретичких „светаца“ и „мученика“ (Правило 9 Лаодикијског сабора);

9. Од јеретика се не узима „благослов“, јер је то проклетство, а не благослов (Правило 37 Лаодикијског сабора);

10. Од јеретика се не примају празнични поклони (правило 37 Лаодикијског сабора);

11. Јеретика, који се упорно држи своје јереси, не треба пуштати у православни храм (правило 6 Лаодикијског сабора; Правило 6 Тимотеја Александријског).

Постављамо питање: да ли је једење јела куваних на води у суботу веће преступање канона од пуштања римокатолика да се моле у православном храму у оквиру „молитвених осмина за јединство кршћана“ или допуштања бискупима и кардиналима да улазе у олтар православне цркве?

Лажна духовност – главна препрека сједињењу

Православље је духовно здравље. А кад је здрав дух, здрави су и душа и тело.

Црква  је лечебница, у којој се човек очишћује, просветљује и обожује, да би се заувек сјединио са Светом Тројицом и наставио да се усавршава у бесконачне векове. Зато се православни боре за Православље. Како каже митрополит Јеротеј Влахос: „Будући да је служење Богу тесно везано са учењем о Богу, Свети Оци су се јуначки борили да очувају исповедање вере. Ако се исквари вера исквари се и спасење. Кад пропадне вера, онда пропада и љубав и нада и све остале јеванђелске врлине. По мишљењу Св. Максима Исповедника, вера у Христа рађа страх, страх рађа уздржање, свеобухватно уздржање рађа врлине, то јест наду, трпљење и дуготрпељивост, нада, то јест уздање у Бога рађа бестрашће, а бестрашће рађа љубав. Тако се јасно види да када се исквари вера, одмах се кваре и нестају и све остале врлине и човек не може да стекне истинско бестрашће и истинску љубав.“

Дакле, православни хришћанин није никакав фанатик уских видика. Он, једноставно, жели да остане у болници у којој постоји Свето Причешће, Лек бесмртности, и лекари, свештеници – духовници. Макар да та болница делује неугледно, само се у њој могуће исцелити од греха и страсти. Инославље нема лека.

Зграда њихове назови – лечебнице сва шљашти од мермера, злата и драгог камења.

Али, мермер, злато и драгуљи не лече. Ни раскошно одевени надрилекари. Лечи Лекар Који је и Лек –Христос Богочовек.

Екуменисти из Православне Цркве спремни су да признају римокатолицизам као „сестринску цркву“ под условом да се постигне некакво догматско јединство.

Али... Али, римокатолицизам је, пре свега, духовност–јеретичка, лажна духовност.

Да ли би сједињење с „догматски освешћеним“ папистима значило да се они одричу свих својих заблуда у духовној области? Не би, наравно. Јер, кад би се тих заблуда одрекли, они би постали православни, и више не би било никаквог екуменизма и догматског минимализма, никаквих теолошких комисија и изјава типа: „Ти мени „сердаре“, ја теби „војводо“! О чему је, заправо, реч?

Како каже Андреј Курајев, „разлика религија – није разлика правоверја и кривоверја. То је разлика–православља и инославља. Ортодоксије и хетеродоксије.

Циљ Предања је – у изградњи одређене врсте односа човека и Бога. С човекове стране та икономија („домострој“) зависи од начина на који се он моли. Значи, специфику сваке конфесије одређује то како он гради своју молитву, какве емоције и силе призива зарадисте“. Из те перспективе, он нас упозорава: „Кад би се религија свела на догматику, могле би се приморати разне групе теолога – експерата да се сагласе и створе помирљиве интерпретације еванђелских текстова. Али начини молитве и ликови „унутрашњег човека“ не могу се изменити применом експертског консензуса. /.../ Човек се не учи молитви из саопштења црквених званичника. А права јерес није толико ино–мнење колико инославље. /.../ Канонска забрана заједничке молитве са јеретицима није повезан с тим што се плашимо да се пентекосталац, читајући „Оче наш“, моли ђаволу, него са нежељењем да се прими инославни вид општења с Богом“.

Стим у вези, Курајев изванредно уочава да је суштинска разлика православног Хришћанства и римокатолицизма не у filioque, па чак не ни у папском примату, колико у молитвеној пракси; то јест, „духовни ауторитети Запада настојавају на путу духовног делања који категорички забрањују духовни учитељи Истока /.../„ Та духовна разлика је таква и толика да је Василије Розанов, „јуродиви руске философије“, записао: „Читав састав католицизма дубоко не личи на састав православља. То не може да се уочи у Варшави, у Бечу, још мање – у Петербургу. Али ја, као човек масе, који више живи од општег утиска о цркви, него од улажења у њене подробности, кад самлутао улицама Рима, доживео сам да ми унутарњи глас шапуће: „Није то то! Није то то! То уопште није оно што је смирена вера Москве, Калуге, Звенигорода, моје родне Костроме“. Сумирајући своја запажања, лутајући улицама града, накратко залазећи у храмове, помислио сам: „Да, није то подела цркава, како пишу уџбеници, то – није секта, није правац, није учење: то су две потпуно различите религије – православље и католицизам“. „Помирење цркава!“ Боже, каква утопистичка маштарија гимназијалаца четвртог разреда!“

         Римокатоличка молитва сва је заснована на маштаријама, које непосредно воде у прелест. Игнације Лојола својим следбеницима, језуитима, препоручује да замишљају грешнике који се муче у паклу, да осете мирис Дјевице Марије, да са апостолима стоје на Тавору, да иду путем Via Dolorosa са Христом Који носи крст да би био распет.

Позната римска „светица“, блажена Анђела (умрла1309.) имала је овакво виђење:

„Једном сам стајала на молитви, и Христос ми се јасније показао на јави.Тада ме је позвао и рекао ми да ставим уста на рану на његовом боку. И изгледаше ми да сам ставила и пила Крв Његову, која је истицала из бока Његовог, и дато ми беше да схватим да се тиме очишћујем. И од тог часа почех да осећам велику утеху, мада сам од гледања Његових страдања осећала тугу“. И још: „Једном сам гледала на крст с Распетим и, кад сам гледала Распетог телесним очима, одједном се душа моја распалила таквим пламеном љубављу, да су и удови мог тела то осећали с великом радошћу и насладом. Видела сам и осећала да Христос моју душу грли руком за крст прикованом, и радовала сам се великом радошћу... И некад души од тог најприснијег загрљаја изгледа да улази у Христов бок“. „Христ“ који се јавио Анђели вели јој: „Био сам са апостолима и они су ме гледали телесним очима, али ме нису осећали тако као ти“. Ова Анђела је тврдила да страдања Христова може описати подробније од Пресвете Богородице.

         Тереза Авилска, коју је папа Павао VI прогласио „учитељем цркве“, овако описује своја искуства са „Христом“: „Често ми Христ каже: „Од сада сам Ја – твој, а ти –Моја. Те нежности Бога мојего погружавају ме у неисказану пометњу. Уњима су у исти мах и бол и наслада. То је рана најслађа... Видела сам малог Анђела. Дуго златно копље са гвозденим вршком и пламичком на њему било му је у руци, и он га је повремено забадао у моје срце и утробу, а кад га је вадио, чинило ми се да ми скупа сњим вади и утробу саму. Бол од те ране био је тако јак да сам јечала, али и Наслада је била тако јака да нисам могла да желим да се бол оконча. Што ми је копљем више улазило у унутарје, више је расла моја мука и била је све сладоснија“. То је очит пример блудне прелести, карактеристичне за оне који иду путем неправославног духовног живота. Курајев наводи случај неке Бодил Моргенсен, која је ушла у индустичку секту „трансцедентална медитација“ и почела редовно да мантра. Дуго времена виђала је „божанску светлост“, и осећала „љубав“, да би на крају светлост постала „црна“, а она доживела следеће: „Чудан осећај ми се јавља у полном органу, не непријатан, али узнемиравајући. Нешто почиње да ми се креће у дну кичме, као да змија пузи горе – доле“. То осећање постаје све јаче, и она покушава да се убије.

Тереза Авилска и Бодил Моргенсен упале су у најгору врсту блуда: духовни блуд.

Тереза је, у својим настраним стањима, чак доживљавала да је „носе Божанствене руке“ и да се наслађује „Божанственим дојкама“. Зато славни руски философ Алексеј Лосевоштро каже: „То, наравно, нијемолитва, и није општење са Богом. То је–врло јако халуцинирање с хистеријом у позадини, то јест прелест. И све те хистеричаре, којим се јавља Мадона и храни их на својим грудима, све те хистеричарке, које се радосно најеже приликом јављања Христа и којима се, том приликом, грче мишићи материце, сву ту лудницу еротоманије, демонске гордости и сатанизма – можемо, наравно, само да анатемишемо./.../ У молитви се опитно осећа сва лаж католицизма...

Православна молитва пребива у горњем делу срца, не ниже“. А Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава да „онај који се труди да покрене и распламса нижи део срца покреће силу похоте, која, због тога што је блиска полним органима, покреће управо те делове! Чудне ли појаве! Споља се подвижник бави молитвом, а то бављење рађа похоту коју би (молитвено) делање требало да умртвљује“.

Други угледни руски философ, Борис Вишеславцев, каже: „Утим сладуњавим изображењима прободеног срца налази се некакав религиозни барок, некаква сентиментална поза, неприхватљива за народе с другачијим религиозним и естетским васпитањем. Неприхватљива је такође та естетика мучења (нетрагизма!), која се претвара у самомучење, тако карактеристично за католицизам и снажно представљено у литургијским обрасцима Sacre Coеur (култ „Срца Исусовог“, нап. В. Д.); али су најнеприхватљивија та штедра отпуштења грехова због извесног броја молитава изречених пред сликом Sacre Coеur... Код Маргарите – Марије Алакок (чија су виђења и темељ поштовања Sacre Coеur) мистика срца је врло примитивна: то је љубавно страдање скупа с Божанственим Жеником, еротично самомучење.

Нарочито су карактеристичне њене песме које су прави љубавни сонети, и које дају класични материјал за психоанализу. Сублимација овде није успела. /.../ Прелест је неуспех у сублимацији, уношење таквих слика које не сублимирају, него „профанишу“. Таквих неуспеха заиста се много може наћи у католичкој аскетици и мистици“.

Руски свештеник Николај Струков, у писму својој парохијански, која га пита какав треба да буде однос православних према римским „свецима“, даје низ упозорења која само поткрепљују оношто смо већ изнели. Чујмо га:

„Драга Наталија!

Поводом римокатоличких светаца шаљем Вам материјал, који открива суштину овог питања.

1. Врло изразите примере „откривења“ до којих долазе људи који се налазе у прелести, налазимо уживоту римокатоличких мистика.

Стање прелести се карактерише фанатизмом, надменошћу. По чврстом уверењу Светитеља Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, као и оптинских стараца, позната књига „О подражавању Христу“ Томе Кемпијског (15. в.), као и маса друге католичке и протестантско–секташке верске литературе написана је у стању прелести. Разлози за овакву оцену постаће јасни из следећег. Дакле, Фрањо Асишки (+1226), један од најпознатијих католичких светаца дуго се моли (притом је изузетно карактеристичан предмет молитве) „за две милости“: „Прва је да могу да... осетим све патње, које си Ти, Најслађи Исусе искусио у Твојим мукотрпним страдањима. И друга милост је... –да... могу да осетим...неограничену љубав, којом си горео Ти, Сине Божји.“ (Нису осећања сопствене греховности и недостојности узнемиравала Фрању, већ отворено претендовање на једнакост са Христом!). За време ове молитве Фрањо је „осетио да се потпуно претворио у Исуса“, Којег је у истом тренутку угледао у обличју шестокрилог серафима.

После једног виђења код Фрање су се појавиле болесне крвоточиве ране (стигме) – трагови „страдања Исусовог“. Природа ових стигми је врло добро позната у психијатрији: непрекидна концентрација на Христовим страдањима на крсту изузетно узбуђује нерве и психу човека и уз дуготрајне вежбе може да изазове ову појаву. Овде нема ничег благодатног, јер у таквом састрадавању (compassio) Христу нема истинске љубави, за коју је Господ директно рекао: „Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14, 21). Зато је потурање машталачких доживљаја „састрадавања“ уместо борбе сасвојим старим човеком једна од најтежих грешака у духовном животу, која је доводила и доводи многе подвижнике до умишљености, гордости, до очигледне прелести, која је често повезана с директним психичким поремећајима (уп. Проповеди Фрање птицама, вуку, грлицама, змијама, цвећу,његов свештени трепет према ватри, камењу, црвима).

Сам циљ који је себи поставио Фрањо („Радио сам и желим да радим... зато што то доноси част“, желим да пострадам за друге и да искупим туђе грехове) сведочи о томе да он не види свој пад, своје грехове, односно, сведочи о његовом потпуном духовном слепилу.

Нису случајне његове речи на крају живота: „Сматрам да нема ниједног сагрешења које нисам искупио исповешћу и покајањем.“ И речи изговорене пред смрт: „Испунио сам оно што је требало да испуним.“

Поређења ради навешћемо исти предсмртни моменат из живота преподобног Сисоја Великог (5. в.). „Окружен у тренутку своје смрти братијом, у тренутку кад као да је разговарао с невидљивим лицима Сисоје је на питање братије: „Оче, реци нам, с ким разговараш?“ одговорио: „Дошли су Анђели да ме узму, али их ја молим да ме оставе на још кратко време да се покајем. “А кад се браћа,  знајући да је Сисоје савршен у врлинама успротивише: „Ти немаш потребе за покајањем,“ оче, Сисоје одговори следеће: „Заиста не знам да ли сам макар почео да се кајем.““ Ово дубоко поимање свог несавршенства је главна црта која одликује све истинске свеце и то је најважнија карактеристика истинитости откровења која они добијају.

А ево одломака из „Откровења блажене Анђеле“ – такође католичке светице (+1309.). Дух Свети јој каже: „Кћери моја, слатка моја,... много те волим“ (стр.95): „Био сам с апостолима и они су Ме видели телесним очима, али Ме нису осећали тако као што ти осећаш“ (стр. 96). А следеће открива сама Анђела: „Видим у мраку Свету Тројицу и у самој Тројици Коју видим у мраку, чини ми се да стојим и пребивам у Њеној средини“ (стр. 117). Свој однос према ИсусуХристу она изражава, на пример, следећим речима: „Од сладости Његове и од боли због одласка Његовог викала сам и хтела да умрем“ (стр.101) –и притом је у јарости почињала да се удара тако да су часне сестре често морале да је износе из цркве (стр.83.). Или: „могла сам сву себе да уведем уИсуса Христа“ (стр. 176) /.../

Исто тако је карактеристично искуство друге велике римокатоличке светице, Терезе Авилске (16.в.) (коју је папа Павле Шести (+1978.г.) унапредио у чин учитеља Цркве).

Њу су толико заокупила „откривења“ да није видела ђавољу обману чак ни у тако ружном виђењу као што је следеће.

Након својих многобројних јављања „христос“ каже Терези: „Од данас ћеш бити Мој супруга... Од данас Ја нисам само Творац твој, Бог, већ и Супруг.“ „Господе, или да страдам с Тобом или да умрем за Тебе!“ моли се Тереза и пада у изнемоглост од ових нежности, затвара очи, све убрзаније дише и грчеви пролазе кроз цело њено тело. „Кад би је непобожна, али у љубави искусна жена, пише Мерешковски, – у том тренутку видела, схватила би шта све то значи и само би се зачудила што поред Терезе нема мушкарца; а кад би ова жена била искусна и у магији, помислила би да је с Терезом уместо мушкарца нечисти дух којег чаробњаци и вештице називају „инкуб“. „Душу Зове Вољени тако продорним звиждуком,“ сећа се Тереза, „да то није могуће не чути.

Овај зов на душу делује тако да она постаје изнемогла од жеље.“

Пред смрт она поново кличе: „О, Боже мој, Супруже мој, напокон ћу Те угледати!“

Није случајно познати амерички психолог Вилијем Џејмс оцењујући њено мистичко искуство писао да су се „њене представе о религији сводиле, ако могу тако да се изразим, на бесконачни љубавни флерт између поклоника и његовог божанства.“

Још једну илустрацију тога да је католицизам у потпуности изгубио светоотачке критеријуме у поимању духовног живота представљају откровења двадесет трогодишње Терезе из Лизијеа (Мале Терезе, Терезе Детета Исуса) – хронолошки последње од најпоштованијих католичких светица. Године 1997, она је поводом стогодишњице од дана њеног упокојења „непогрешивом“ одлуком папе Јована Павла Другог проглашена за Учитеља (!) Васељенске Цркве. Књига се зове „Повест о једној души“. Ево неколико цитата из ње. „За време разговора који је претходио мом постригу говорила сам о делању које сам имала намеру да остварим у Кармелу:

„Дошла сам да спасавам душе и пре свега да се молим за свештенике.“ (Није дошла у манастир да спасава себе, него друге!) Изговарајући, привидно, речи о својој недостојности, она одмах после тога пише: „Стално имам смелу наду да ћу постати велика светица...Мислила сам да сам рођена за славу и тражила сам путеве како да је остварим. И ево, Господ Бог ми је открио да моја слава неће бити показана смртном погледу и да је њена суштина у томе што ћу постати велика светица!“ (Ниједан светац никад није имао „смелу наду“ да ће постати „велики светац“. Макарије Велики, којег су саподвижници због ретке узвишености живота називали „земаљским богом“ само се молио: „Боже очисти мја грешнаго, јако николиже [никада] сотворих благоје пред Тобоју.“) Касније ће Тереза написат још отвореније:

„У срцу моје Мајке Цркве ја ћу бити Љубав... тада ћу бити све... и тако ће се моја машта остварити!“

А ево љубави којом живи и којој учи своју цркву њен учитељ Тереза. „То је био целив љубави. Осећала сам да сам вољена иг оворила сам: „Волим Те и препуштам Ти се заувек. “Није било ни молби, ни борбе, ни жртава; већ одавно су Исус и мала сирота Тереза, погледавши се, схватили све...Овај дан није донео размену погледа, већ сливање, кад више није било двоје, и Тереза је нестала, као кап воде, која се изгубила у океанским дубинама.“ За ову љубав нису потребни коментари.

Истакнут пример католичке светости представља Катарина Сијенска (+1380), коју је папа Павле VI уврстио у највиши ранг светаца, – у „Учитеље Цркве“. Ево неколико извода из католичке књиге Антониа Сикари, „Портрети светаца“.

Цитатима, мислим, неће бити потребно коментари.

Катарина је имала око 20 година. „Осећала је да у њеном животу треба да наступи одлучујући прелом и наставила је да се ревносно моли Свом Господу Исусу понављајући предивну, најнежнију формулу која је зању постала уобичајена: „Споји Се самном браком у вери!“ (Антонио Сикари, Портрети светаца. Т.2., Милано,1991.,стр. 11).

„Једном је Катарина имала виђење: њен божански Женик, грлећи је, привлачио је Себи, али је затим узео из њених груди срце како би јој дао друго срце, које је више личило на Његово сопствено“ (стр. 12).

Једном је речено да је умрла: „Она је сама касније говорила да јој је срце било растрзано силом божанске љубави и да је прошла кроз смрт, „угледавши рајска врата“. Али, „врати се, дете Моје,“ – рекао ми је Господ, „треба да се вратиш...

Довешћу те код кнезова и владара Цркве“. „И смирена девојка је почела да шаље по целом свету своје посланице, дуга писма која је диктирала запањујућом брзином, често по три или по четири истовремено и различитим поводима, не збуњујући се и говорећи брже него што су секретари могли да запишу. Сва ова писма се завршавају страсном формулом: „Исусе, најслађи, Исусе Љубави“ и често почињу речима...: „Ја Катарина, служавка и слушкиња слугу Исуса пишем вам у најдрагоценијој Крви Његовој...“ (12.) „У Катарининим писмима пада у очи пре свега често и упорно понављање речи:

„Ја хоћу“ (12). „Неки кажу да је одлучне речи „ја хоћу“ у стању екстазе упућивала чак иХристу“ (13).

Из преписке с Григоријем XI, којег је убеђивала да се врати из Авињона у Рим:

„Говорим ваму име Христа... Говорим вам, оче, у Исусу Христу...Одговорите на зов Светог Духа који вам је упућен“ (13).

А краљу Француске се обраћа речима: „Творите вољу Божију и моју“ (14).

На методичном развоју маште базира се искуство једног од стубова католичке мистике, родоначелника реда језуита и великог католичког свеца Игнација Лојоле (16.в.). Његова књига „Духовне вежбе“ уз коју, по његовим речима „чак и Јеванђеље постаје сувишно“, ужива велики ауторитет у католицизму. Замишљање распетог Христа, покушај да се проникне у свет Његових осећања и патњи, мислене беседе с Распетим итд. - све то принципијелно противречи основама духовног подвига који је дат уживоту светаца Васељенске Цркве.

Лојолин метод доводи до потпуног духовног, и често, душевног растројства подвижника, а стога и до свакаквих „откривења“. Ево неколико извода из „Духовних вежби“.

Созерцање „Првог дана инкарнације Бога Речи“ састоји се од неколико прелудијума. Први прелудијум се састоји у томе „да човек замисли као да је то било пред очима, сав историјски ток мистерије инкарнације, управо: како Три Божанска лица Свете Тројице гледају ову земљу... како Света Тројица, дирнута патњом одлучује да пошаље Реч... како је... Архангел Гаврило дошао као посланик код блажене Дјеве Марије“. Други прелудијум се састоји „у живом замишљању краја... у којем живи Света Дјева“. Трећи прелудијум је „молба да спознам... тајну инкарнације Речи...“

Још један пример созерцања је беседа са Христом. „Ова беседа“, наставља Лојола, „се одвија кад човек замисли пред собом Исуса Христа распетог на крсту...“

„Уперивши на тај начин поглед у Исуса распетог, рећи ћуМу све што ми дошапну мој ум и моје срце...Овај разговор се може упоредити с разговором пријатеља...“

Поштовања достојан зборник аскетских дела древне Цркве „Добротољубље“ категорички забрањује овакве „духовне вежбе“, које су повезане са замишљањем, представљањем, беседама с распетим Исусом.

Ево неколико навода из њега. Преподобни Нил Синајски (5. в.) упозорава: „Не жели да видиш чулно анђеле или силе или Христа да не би сишао с ума, сматрајући да је вук пастир и поклонивши се непријатељима–демонима“.

Преподобни Симеон Нови Богослов (11. в.) расуђујући о онима који на молитви „замишљају блага небеска, чинове Анђела и обитељи светих“, отворено каже да је „то знак прелести“. „Варају се они који иду овим путем и они који виде светлост својим телесним очима, миришу миомирисе њухом својим, чују гласове ушима својими слично“.

Преподобни Григорије Синаит (14. в.) подсећа: „Никад не прихватај ако видиш нешто чулно или духовно, споља или унутра, чак и ако би то био лик Христа или Анђела или неког свеца... Онај ко то прихвата лако бива преварен... Бог не негодује на онога ко стражи ако он из бојазни да не буде преварен не прихвати оношто је од Њега... већ га још више хвали као мудрог.“

Наведени примери не остављају место за сумњу у тачност ових речи. На велику жалост, у Католичкој цркви су људи већ престали да разликују духовно од душевног и светост од маштања, дакле и хришћанство од паганства.

Наведени примери показују да кршење закона духовног живота неминовно повлачи за собом дубоке аномалије свести и осећања (срца) човека. Он постаје

Заједничар свету палих ухова, духова лажи, аблуде. Ово доводи до лажних виђења, лажних откривења, до прелести. И пошто нико није заштићен од духовног слепила и скривене гордости, стално и чврсто правило Цркве је да човек не прима никаква откривења, већ да пребива у покајању и смирењу.“ Sapienti sat.

Због тога не можемо с римокатолицима. Због тога је учешће у екуменским молитвама лаж, коју забрањују Свети Канони. Зато су заједничке молитве екумениста духовни блуд. Евошта о томе каже свештеник Тимотеј Сељски у свом огледу „Духовна целомудреност и општење са инославнима“: „Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто–напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружаничке односе – не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч „монах“ значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што се вере тиче, интима је – наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни.

Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима)–духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. Иако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“.

Молитва је централни чин духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да сеобучемо, почевши од Св. Крштења.

Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сједињења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којим смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналоган прељубе. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезани, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити.

Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере – то је издаја на обе стране. А како назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање. /.../

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење обећања датог Богу. Али та главна лаж увек за собом вуче и врећу „малих“ лажи. Ове последње су двоструке: скривање греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. А свих врста „оправдања“ екуменизму смишљено је више но довољно.

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа. Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву љубав коју нам Господ дарује као одговор на обећање верности. Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од Бога, да би својем учење улепшао вечним изругивањем човеку.

Супружници по разним питањима могу комуницирати са разним лицима. Они могу имати сасвим невине симпатије према особама супротног пола. У томе још увек нема греха, само ако захтев чедности постави извесне границе: то се још увек може, а ово се већ не сме. Границе ово су више унутарње него спољашње.

Целомудреност – то није само заповест Господња о неприкосновености супружанске постеље. Усвојена целомудреност помаже човеку да „прикочи“ много пре опасне црте. Но то је неспојиво не само са грубом издајом, него и са лакоумним понашањем, са флертовањем.

Слично је и са нашим општењем са инославнима. У разним инослављима постоје различити степени одлуталости од истине. Свака религија има свој молитвени живот и своја духовна преживљавања. Наша духовна чедност не само да не сме да обнажује оно своје, него не сме да без потребе буде радознала о туђем.

Уважавајући слободу савести инославних, немојмо продирати у њихове религиозне тајне, осим ако то не захтева заштита наше вере. Не осуђујемо „на гомилу“ све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди Бог – тако нас учи Апостол.

Важно је то да је инославље безусловно погубно за нас. Прешавши у инославље, бићу осуђен због духовне издаје, због прељубништва, због издајништва као таквог.

Још више ћу бити осуђен због екуменистичког „братимљења“ са инослављем, које је двоструки блуд, и против своје, и против туђе вере.

Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није грешно, а делимично је допустиво и поп итањима вере, само кад на стражи стоји наше духовно целомудрије, које је спремно да нам каже: стани, даље се не сме. Овде, такође, нема оштре граничне линије: служити литургију и узајамно се причешћивати не сме се, а остало је, тобож допустиво. Не! Сваки конкретни случај има своју границу општења и духовни незалутала душа је мора осећати. Духовно флертовање са инослављем исто тако је одвратно и недопустиво, као и оно уобичајено (мушко–женско) флертовање.

Када нам сада буду рекли да су и јеретици, такође, људи које треба волети, па се зато с њима скупа треба и молити, напросто им можемо одговорити овако:

„Извините, ви имајте једну жену? А зар друге жене, такође нису људи?“

Кад се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи су склони да се позивају на своје незнање. Али, чини се, овде није узрок незнање, него нецеломудреност и неверство.

Интимна и духовна распојасаност увек иду руку под руку. Ко је навикао да има „частан брак и постељу неокаљану“, тај ће и Жртвеник Божији, подигнут и у храму и у души својој, чувати од сваког скрнављења и прекора.“ Тако Сељери.

Чувајући духовно целомудрије, чувамо и себе и друге. Јер, инославни тако схвате да је истина озбиљна, неподложна манипулацији, приземним интересима, лажном миру и почињу да размишљају и да се труде да нађу Истину, којој православни служе свим својим бићем. Они виде да их ми не мрзимо, и да смо спремни да им, као људима, чинимо свако добро; али, виде да се сањима не молимо, јер не можемо – Истина нам не дозвољава, зато што је Истина –Љубав, то јест Христос. Неки од њих, привучени Божјом благодаћу, постаће православни, и спасиће душу, а то је највећи дар којим Црква дарује човечанство: спасење и вечни живот. Зато је Свети Максим Исповедник и рекао да је повлађивање јеретицима као јеретицима човекомржња, а не љубав према њима; јер, православно волети инославне значи нудити им да уђу у лечебницу, Цркву од Истока, и тамо нађу исцелење свим својим страстима и слабостима. Православље је здравље, господо екуменисти. И једини лек за римокатолике је да се одрекну свог надрилекарства и да своје „свеце“, попут Терезе Авилске и Алојзија Степинца, препусте суду Божјем, а они се покају и врате Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је Једна и Једина у времену и увечности.

Екуменизам је увек утопизам Он нуди апстрактне шеме и изјаве које су писане укрућеним језиком теолошке бирократије. Али, живи живот није то. Живи живот је нешто сасвим друго; озбиљно, сложено, крваво.

Уосталом, хајде да замислимо остварење утопистичких тежњи... Хајде да маштамо!

Замислите, дакле: ујединимо се с римокатолицима! Кажемо: све је уреду! Браћа смо! Папа се одрекне првенства власти! Одрекне се filioquе! Одрекне се учења о незаблудивости! И? Да ли би то било сјединење у Истини?

Не би, наравно.

Јер, папизам је за миленијум свог одступништва створио читаву једну лажну духовност. Папизам би нам понудио ту лажну духовност и њене плодове –Фрању Асишког, Терезу Авилску, Игњација Лојолу. И не само њих. Ту би био и „блажени“ Алојзије Степинац. Замислимо акатист „блаженом“ Алојзију: „Радуј се, Гркоисточњаке си радопо крштавао! Радуј се, покрштавањем си шизматике спасавао!

Радуј се, за државу си своју бринуо и члан Хрватског Сабора си био! Радуј се, војни си викар храбрих усташа постао! Радуј се, Пије XII ти благослов дао! Радуј се, блажени Алојзије, исповедниче вере у папску незаблудивост!“ И шта сад?

Потенцијално, Степинца би неки Србин, одушевљен екуменским ујединењем, могао да узме за своју крсну славу...Креативци би могли и тропар да му напишу, зар не?

Сваком озбиљном човеку је јасно да од свега тога нема ништа, и да је реч о празним причама. Јер, да римокатолици као заједница хоће да се обрате Истини, они би, без услова и погађања, постали православни.

Духовно стање римокатолицизма данас

Римокатолицизам је данас разорен. Зашто? Зато што су у њему извршене реформе које су га разградиле до темеља. Други ватикански концил, тријумф хоминистичког екуменизма и полусинкретизма, довео је до победе „лево–либералних“ идеја. Извршена је реформа римске мисе, која је целокупно древно хришћанско наслеђе уклонила из латинских храмова. Ево шта о томе каже свештеник Алексеј Јанг (сада јеромонах Амвросије), бивши римокатолик: „Изворни литургијски чин у Римокатолицизму је Миса. Изузев неколицине конзервативних религијских редова (као што су Бенедиктинци и Кармелити), концепт Тајне Вечере, као дела читавог литургијског циклуса (укључујући вечерње и јутарње службе, тако добро познате предањским Православним Хришћанима), је сада изгубљен.

Получасовна недељна миса је све што сада окупља католике и учи их њиховој Вери.

Ова Миса се вековима могла чути само на латинском, језику који многи католички лаици нису говорили. Дакле, када је II Ватикански концил ауторизовао народне мисе, промене у стварном тексту мисе су прошле неопажене код најширег дела верних, сем код врло малог броја људи, који су истакл да је учење за нијансу промењено у преводу. Догматски назив, „Мајка Божија“ (од латинског Mater Dei, западни еквивалент грчком Theotokos, „Богородица“) заправо нестаје; остали пропусти се појављују да угуше учење о заједници светих, чије посредовање је сада препуштено „суду“ појединачних свештеника. Ово су само две од суштинских промена у римокатоличкој Литургији. Постоји још много других. Известан број интелектуалаца пише опсежно на ову тему, али њихов рад и њихов озбиљни позив на узбуну остају готово сасвим непримећени, или чак угушени. И сада, читава генерација католика је стасала, а да се не сећа, не зна или није искусила древну Литургију Запада, каква је била сачувана уњиховој Цркви до шездесетих година овог века (XX, нап. В.Д). Ова млађа генерација такође није свесна доктриналних проблема укључених у ове реформе, и не зна да је литургија неупоредиве лепоте (која је сачувала часну свету музику прерасколничког Запада, грегоријански напев) сада „прохујала са вихором“.

Читава жижа Мис је померена на један суптилан (апонекад и не тако суптилан) начин. Папа Павле, који је свечано устоличио ове реформе, тачно је назвао своју мису „Novus ordо,, нили „нови поредак“. У поређењу са старом Мисом, ова нова миса се опсесивно усредсређује на „народ Божији“ више него на Бога самог. Уместо окретања од сабрања, а према Богу (како се то радило у латинском обреду, а још увек се ради у Православној Цркви) свештеник окреће леђа Богу и поставља се према вернима, да би водио „дијалог“. Реформатори су ово оправдали на основу тога да враћају древну праксу ране Цркве. Једини проблем је тај што рана Црква, Било Источна или Западна, никада није имала такав обичај! Идеја окретања према сабрању потиче од Мартина Лутера и протестантске реформације. Реформатори су желели да Миса поприми лутерански изглед једноставног евхаристијског обеда коме председава свештеник, који се сада зове „председник сабрања“; они су свесно желели да сруше вековима старо литургијско учење о Евхаристији као о жртви принетој Богу од стране свештеника. (По дефиницији, једино свештеник приноси жртву; „председници“ само „председавају“.) Уовом контексту, не би нас требало изненадити то што је енглески превод божанствених речи установљења самог Господа у новом Канону Мисе такође бесрамно погрешно преведен.

Монсињор Клаус Гамбер, римокатолички учењак и литургичар, запазио је да, после Другог Ватиканског концила, многи католици осећају антипатију према веома церемонијалној литургији Старе Мисе. (У данима пре Концила), цркве су биле богато украшене, а олтари су били окићени и назидани све до таванице.Данас, насупрот томе, строгост и реализам се узимају као стандард за дизајн цркава и олтара; чак је постало једва прихватљиво приказати крст! Ако су у прошлим временим мисе служене међу небројеним свећама и са мирисом тамјана у ваздуху, данашњи свештеник стоји пред голим олтаром, изговарајући своје молитве и обраћајући се вернима путем микрофона. (Сада смо) просто одстранили суштински део литургије: служење Богу. Служење Богу је обавеза човека коју он никада неможе променити...

Не чуди да су данашњи (римокатолички) пастири, међу њима нарочито млади свештеници, који нису одгајани у строгим правилима литургије, развили оно што су, према њиховим назорима, свеже идеје о савременом облику богослужења – идеје које се често не прилагођавају традиционалном учењу (и које сламају) све традиционалне облике литургијског богослужења.

Такође, није за чуђење да бројни свештеници користе нову Мису као декор за неприкладна, ако не и невероватна и гротескна „догађања“ или „хепенинге“. Ево једног примера – социјалистичко–феминистички лидер Глорија Стајнем и поборник права на абортус, једном приликом је прихватила позив да говори у једној католичкој парохијској цркви у Минеаполису. Хвалисала се усхићењем које је доживела при уласку у олтар и својим присуством га обесветила! Један од гостију био је методист, који је био тако шокиран да је са гађењем изашао, упоређујући оно што је видео и чуо са насртајем од стране ђавола. Пре неколико година, британски католици су присуствовали призору служења онога што се зове „карневалска миса“ од стране Кардинала Базила Хјума. „Циркуске“ или „кловновске“ мисе су такође честа појава у Сједињеним Државама. Гитаре, бубњеви и остали инструменти световне музике су, такође, нашли сигурно уточиште у новој Литургији.

Стари латински аксиом lex orandi, lex credendi („како служимо, тако верујемо“) је засигурно тачан. Обесвећена нова миса саму себе веома добро изнајмљује отворено нехришћанским (па чак и антихришћанским) идејама и понашању. Човек једноставно не би могао замислити такве догађаје као делове старе, свечане латинске мисе, која толико одише сећањем на древно Западно Хришћанство.

Међутим, ово је део једне шире слике. Тако, о. Гамбер пише: „У годинама пре реформе ниједан католик не бимогао замислити да ће Римска Црква, сазидана на камену Петра (како римокатолици верују) подлећи таквим променама и да ће у исто време проузроковати такву забунумеђу својим члановима.

Да ова духовна забуна буде већа, имамо посла са презасићеним стањем ума савременог човека, који, живећи у нашем потрошачком друштву, прилази свему што је свето са потпуним недостатком разумевања, и нема моћ расуђивања потребну за поимање религије, а камоли сопственог грешног стања. За њих, Бог, ако уопште верују у Њега, постоји само као њихов „пријатељ“. У овом одлучујућем тренутку, традиционалан и римски обред, стар преко хиљаду година, и досадашње срце (Римске) Цркве, уништен је...(Међутим), Литургија и вера су међузависне. Због тога је створен нов обред, који на пуно начина осликава наклоности нове (модернистичке) теологије. Традиционалној Литургији једноставно није могло бити дозвољено да постоји у својим утврђеним облицима зато што је била прожета истинама традиционалне вере и древним облицима побожности“.

Црквена уметност и архитектура су такође подлегле „реформи“. Католици пре Другог Ватиканског концила расли су са црквама које су биле мале ризнице моштију и реликвија, кипова, икона, бројних капела, углачаног мермера, готског шареног стакла, злата и месинга, трепераве светлости бдења; све је било обавијено

Благословеним и угодним сумраком, изузев за време саме мисе, када је високи олтар постајао пламен светлости. Била је то „Црква као икона“, или „Црква као Храм или Град Божији“; такво поимање цркве добро је познато православним хришћанима.

Сада, све ово је нестало, замењено бетонским храмовима модернизма и празнине.

Један одани католички лаик, након посете једном од „нових“ црквених здања, грађених у стилу гимнастичих дворана, написао је: „Само неколико минута посматрања унутрашњости те нове цркве улило ми је необично осећање да се налазим у присуству нечега необјашњиво чудног.

Конструисање здања коштало је читаво богатство. Оно је било скупо, раскошно, а ипак је основна конструкција изгледала јефтино...

Ово здање, и врста богослужења која се у њему служи, пружа документарни доказ да се велики део америчког католицизма одвојио од самих корена Цркве у културној историји. Једном речју, то здање, које није било ни традиционално, ни модерно, ни синтеза ова два, није чак било ни католичко... Секуларизовани свет се побринуо (они који су конструисали и градили ову цркву и остали,њима слични)... да тековине архитектуре и стара схватања „свете“ уметности буду мртве... Њихов став о црквеном историјском схватању литургије и уметности у цркви био је радикалан; речју, они су „антикатолички“ сецесионисти који су раскидали са својом прошлошћу“.

Нико сада не пориче да је један од основних разлога промена и реформи у Литургији и црквеној уметности био тај да се она прилагоди протестантима, како би се осећали мање непријатно на римокатоличким литургијама. Реформатори су у овоме успели. Лутерани, методисти, епископалци и остали се сада осећају сасвим угодно пред римокатоличким олтарима.

Постојао је још један разлог спровођења реформи. Неки од „интелектуалнијих“ реформатора веровали су да је обред, сам по себи, лоша ствар, детињаста заоставштина једног мање просвећеног доба:

          „Неки (о обреду) мисле као о фосилу из средњевековне прошлости Католицизма, или као о заморној потреби која се испречила на путу чистог Хришћанства. Другима је непријатно због његове формалности, у овој ери увежбане неформалности. Који год да је разлог, они су уједињени у неповерењу према обреду... Једини излаз из ове дилеме је издвојити обред од обреда, или (што је мање драстично решење) дати свима на знање да вас обред не може обманути. Ово можемо назвати деритуализацијом“...

Међутим, неки римокатолички лутургијски реформатори су такође настојали да оправдају своје уништавање старе Мисе на основу тога да на недељне мисе више не долази велики број људи (у неким градовима број присутних недељом је пао за најмање трећину; у осталим местима само трећина крштених католика недељом похађа Мисе); они су веровали да ће ове „забавније“ Мисе привући и држати пажњу својих верних. У ствари, ово се није догодило. О. Гамбер у вези са овим каже:

„Пастирске погодности, за које су толики идеалисти гајили наду да ће донети нова Литургија, нису се оствариле. Наше цркве су се испразниле упркос новој Литургији (или због ње?), а верни су наставили да масовно отпадају од Цркве. Иако су наши млади људи буквално заведени у подржавању нових облика литургијског богослужења, они, у ствари, постају све отуђенији од вере. Они су сатерани у религиозне секте – хришћанске и нехришћанске – због тога што је све мање свештеника који их уче богатствима наше вере и учењима хришћанске етике. Што се старијих људи тиче, корените промене начињене у традиционалној Литургији, одузеле су одњих осећај сигурности унутар религијског дома“.

Жеља реформатора да привуку људе чинећи Мису „забавнијом“ и „приступачнијом“, део је савремене римокатоличке (и протестантске) идеје служења свету у већој мери од служења Богу. Католичка црква је готово потпуно изгубила аскетски дух истинитог Хришћанства, који није од овог света. Док Православље још увек објављује да је сама суштина Хришћанства аскетизам, и зарад овог циља даје православним хришћанима строга правила поста, између осталих средстава, као стандард хришћанског живота, католицизам је скоро потпуно напустио ма какву идеју сличну овој.

Узмимо за пример пост пред Причешће: пре не тако пуно година, од верних се тражило да се уздрже од сваке хране и пића од поноћи надаље, као што Православни још увек раде. Ово је касније измењено на три сата, и, коначно, следећи стопе Другог Ватиканског концила, на један сат. У неким парохијама, пост је сада или потпуно заборављен, или се потпуно игнорише, као међу протестантима. На сличан начин, све до XIX века (у Италији и осталим земљама) строго уздржање од свих врста меса (укључујући рибу) и млечних производа још се могло видети средом и петком, што наставља да буде православни обичај. Почетком XX века, међутим, ово је промењено на пост само петком и укључивало је само уздржање од меса. Риба и млечни производи су дозвољени. Након Другог Ватиканског концила ово је потпуно укинуто, иако се верни повремено бивају „охрабрени“ да посматрају уздржање од меса петком као део њихове „личне побожности“.

Посматрајући споља – тј. са тачке гледишта пажљивог Православног Хришћанина који посматра данашњу римокатоличку Цркву – човек би исправно закључио да папска идеја, заснована на искривљеном савременом принципу духовног самозадовољства, требало би да да специјално „разрешење“ од стандарда... или да промени сам стандард, тако да вернику омогући његово лако испуњавање и тиме постане осећање задовољства узроковано „испуњавањем закона“. Ово је заправо разлика између Цариника и Фарисеја: Православни човек стално види себе као грешника, зато што не успева да одговори високим захтевима Цркве (у духу ако не у слову), док „модерни“ човек жели себе видети оправданим, без икакве гриже савести услед немогућности да одговори стандардима Цркве“.

Због овога је један православни лаик оштроумно приметио да „унутар хришћанских организација и унутар папизма и протестантизма постоје душе које истински жуде за Богом и траже будући град. Но њих ова околина и њихови учитељи не допуштају им да нађу пут за којим њихова срца жуде“.

„Оно мало одабраних мора бити обазриво, веома обазриво.Ђаво не делује увек као ђаво; најчешће се појављује као анђео светлости. Он проповеда Хришћанство само мало другачије од оног истинитог, и овом замком многи бивају ухваћени у његову мрежу, више него што би придобио шаљући читавувојску атеиста или каквог Диоклецијана“.

Ево шта о. Гамбер, католик, посматрајући своју Цркву изнутра, закључује:

„Литургијска реформа, дочекана са тако пуно идеализма и надања код многих свештеника, као и лаика, испоставила се као литургијско разарање запањујућих размера–дебакл који бива све гори са сваком годином која прође. Уместо очекиваног обновљења Цркве и католичког живота, сада смо сведоци огољења традиционалних вредности и побожности на којима наша вера почива... Постојећем стању ствари придодата је и запањујућа асимилација протестантских идеја, унетих у Цркву под плаштом погрешно схваћеног појма екуменизма, што за последицу има растуће отуђење од древних Цркава Истока, тј. одвраћање од обичајне традиције коју су, до овог тренутка у нашој историји, Исток и Запад делили“.

Дакле, ево цркве која се све више окреће Православљу и поновном уједињењу; ово је црква за коју поједини Православни Хришћани несмотрено и погибељно мисле да је на неки начин „веома слична нама“.Човек неможе а да се не упита шта је обузело оне православне које је захватила „ујединитељска грозница“. Тако каже отац Алексеј Јанг.

Традиционални римокатолик, Мајкл Дејвис, у својој књизи „Варвари су однели победу“, описује последице тзв. „ађорнамента“ (усклађивања вере са духом времена):

„У брзоплетој журби да примене свој лукави ађорнаменто, они су из цркава одстранили табернакле, реликвије, литургијски исправне статуе, распећа, кандила, посуде са светом водицом и мноштво других римокатоличких вредности и уметничких дела. У цркве су увели модерну уметност, изопачене мозаике, беле зидове, огољене жртвенике (на којима се приноси „меморијална служба“), бизарне и безобличне статуе, „сломљени крст“ Павла VI који се још у средњем веку користио за црне мисе, масонску симболику, као и све друге облике „савремене“ архитектуре и уметности. Граде се нове цркве кружног облика, или пак, у другим још чуднијим формама, карактеристичним за паганске храмове, а све у знак оспоравања традиционалних храмова који су вековима грађени у облику крста. На прозорима од армираног стакла више се не приказују животи светаца или сцене из живота Христовог, већ мозаичке или „сантос“ композиције примитивне уметности са америчког југоистока. Стампедо „човекољубаца“ и самољубаца који, у потрази за „смисленијим“ религијским искуством, тутњи кроз некада католичке храмове – потпуно је распршио атмосферу побожности и светости коју су толико чували они католици који су вековима поштовали тишин и светињу благословене Свете Тајне.

Свето присуство Божије које је некад прожимало амбијент сваког дома Божијег – прогнано је из олтара, јер ј ечовек постао предмет обожавања, а Бог другоразредно божанство.“

Измена мисе са собом је повукла и измену целокупне духовне атмосфере римокатолицизма. Папа је, као и увек, почео да се додворава свету, и да духом овог света изгони сваки траг Духа Светога из своје заједнице. Зато отац Алексеј Јанг, у својој студији „Журба у загрљај“, указује на путеве латинске отпадије, желећи да својој браћи православнима укаже да не журе у загрљај тешкомболеснику: „Током других, често суморних година владавине Папе Павла VI (1963–1978), пометња у Римској Цркви постала је отворени скандал који су поздравили либерали и неверници који су, у сваком случају мрзели установу своје цркве. Тој пометњи није потпомогла личност самог Папе Павла. Он је био смотрена, али неодлучна фигура, слична Јанусу (Јанусу – римски бог са два лица која гледају у два супротна правца, прим. прев.), самосвесна и академска. Пред крај свог живота, записао је следећа размишљања: „У ком је стању мој дух? Јесам ли ја Хамлет? Или Дон Кихот? У лево? У десно?“ Мада су црквени сабори у прошлости сазивани да би се указало на грешке и јереси победоносним објављивањем Вере, Други Ватикански концил није то имао за сврху, нити као циљ. Уместо тога, врата Римске Цркве су се широм отворила натурализму, хуманизму, марксизму, либерализму, модернизму и обновљенству. Све је било „ново“: „нова Црква“, „ново свештенство“, „нова литургија“, „нови хришћани“, итд. Сам Концил је говорио да Црква сада мора у потпуности узети у обзир „нове облике културе (масовна култура) које су довеле до пораста нових начина размишљања, деловања и искоришћавања доколице“. Другим речима, Црква се мора „прилагодити“, она мора бити „применљива“ и мора се, ако је то неопходно, потпуно изокренути. Све старо и часно могло се одбацити. Монаси и монахиње су скидали одоре и постајали социјални радници. Лаицима, коначно ослобођеним традиција Западног Хришћанства, било је дозвољено да се опробају у тзв. „хришћанској јоги“ и „хришћанском зену“, да наведемо само два од тих страних облика духовности, којима су се петљали на парохијском нивоу.

Политички, сам Христос је сада био посматран не као Спаситељ, већ као Револуционарни Ослободитељ. Ово је значило да старе моралне ограде, тако топло објављиване и поткрепљиване са проповедаоница пре тог Ватиканског концила, нису више важиле. Не изненађује то што су сексуални скандали почели да харају многим парохијама и клиром широм света, док су финансијски скандали пољуљали и сам Ватикан. Све је ово било тако катастрофално да су новинари, жељни да до у танчина пишу о Павлу VI, наилазили на поверенике покојног Папе који су били или уздржани, или запечаћених уста, јер „да се све каже, превише би се прашине дигло – превише костура би се са звекетом појавило из ормара“.

Многи  су били збуњени када се Папа Павле појавио пред Уједињеним нацијама на Генералној Скупштини 1965. године, и рекао да је његова највећа жеља да „служим вама, Уједињеним Нацијама“. Себе називајући „стручњаком за хуманост“, он је одржао запрепашћујући говор у коме је Христос поменут само једном, али су Уједињене Нације, световни спаситељ, биле уздизане до небеса – „Слава вам!“, узвикнуо је Папа после говора. Далеко од тога да објављује принципе Јеванђеља, он је окупљеним делегатима рекао да се „морамо навикнути да размишљамо о човеку на нов начин“. Најзад, Ватикански концил је објавио да Римска Црква поседује „нови хуманизам, онај у којем се човек дефинише, пре свега, по његовој одговорности према својој браћи и према историји“. Ово је било потпуно одвајање од традиционалног, главног тока Хришћанства, где је човек одувек био дефинисан пре свега по свомодносу према Богу.

У овом обраћању УН, Папа Павле је објаснио да решење светских проблема није Христос, већ световна „равнотежа сила и интереса... изграђена умом, идејама“ – стари рационализами логика. Он је звучао као неки универзитетски професор или социјални радник. Остатак света изгледао је несигуран у оно шта ће се догодити с њим и у будућност; зашто не би Папа и његова Црква били исти? Ова невероватна прилика да сведочи свету исклизнула је из папиних руку, док су побожни католици, посматрајући говор на телевизији, уздисали над тим суморним недостатком побожности. Био је то део онога нашта су многи гледали као на маратонски плес са јереси, секуларизмом и политичком моћи.

Пред крај свог живота, Павле VI био је погођен схватањем онога шта је урадио за време своје владавине. Он је „у две последње године живота схватио да се нешто непојмљиво злослутно неумољиво кретало према њима, већ било у њиховој средини, и да оно нема никакве везе са Светим Духом. ’Сатанин дим ушао је у Цркву, око олтара је’, мрачно и беспомоћно је приметио... Ништа што би учинио није могло да заустави бесан јуриш на њега – јер, зар није он пристао на ’народну цркву’, где сви имају једнако прво гласа?–жене,... хомосексуалци и разведени људи који су тражили да се њихов статус прихвати под њиховим условима, марксистички свештеници и бискупи и монахиње и лаици, који су захтевали његово одобрење да сруше друштвени поредак... Био је то нови ’народ’, који је кидисао на старо краљевство, а Павле ни јемогао да се одњих одбрани. Све чешће је реаговао сузама“.

А како су римокатоличке власти изван Ватикана, широм света, реаговале на све ово? У целини, католички бискупи затварали су очи и окретали главе, у нади да ће злоупотребе и корупције почињене у име „народа“ нестати. Они су се посебно плашили да не буду изложени подсмеху масовних медија, који ће им, како су то знали, брзо пришити етикету реакционара, старомодних и, најгори од свих епитета, „средњовековних“. Доброћудно занемаривање убрзо је остало погубно, док су неки бискупи радосно предводили у разголићавању своје Цркве.

Они који су волели Павла VI – а он је имао много обожавалаца међу либералном интелигенцијом – објављивали су са радошћу да овај крхки, мали папа председава много већем броју промена у Цркви, него што се то икада десило још од Сабора у Тренту (XVI век). Др Алберт Аутлер, изванредни методистички теолог, који је током четири године концила био посматрач, инсистирао је на томе да је Павле преобразио концилу„реформацију римског стила“... То је, у ствари, таква реформација која тачно одговара нарави усамљеног, осетљивог, опрезног и загонетног човека, који (ју) је предводи(о)“. Речи оца Алексеја упозорење су за све хришћане. Чувена Рускиња, Татјана Горичева, која већ деценијама живи на Западу, упозорава нас такође: „Сада се криза хришћанства на Западу приближава оној тачки када ће људи морати да бирају између постојећих црквених структура и самога Христа. Нама је у Русији прилично тешко да схватимо ту супротност. Није реч о томе да су тамо архијереји или свештеници лоши, да се праве неке грешке, да одступају од канона.

Не. Ради се о потпуном губитку Јеванђеља! Сада се међу римокатолицима воде дискусије о томе да је Спаситељ васкрсао. Једни одбацују Богородицу, други исповест.

Плурализам је разјео све. Ако говоримо о црквеном животу, њега практично нема.

Нема проповеди, причешће се претворило у потпуну формалност.

Без поста, без исповести, на миси од неких 15–20 минута, људи се причешћују.

Други ватикански концил је разорио и одузео верницима римокатолицима Литургију.

Код нас, у Русији, када је све било забрањено, Православље се држало управо на литургији“.

С ким то православни екуменисти желе да нас уједине? С духовно болесним папистима? Зашто? Хоћемо ли им ми донети здравље (а духовно–морално смо и сами болесни), или ће они нас заразити канцерогеним плурализмом, који се представља као „различитост у љубави“? Зашто журимо у загрљај кад он може бити кобан за нас?

На ово питање, за сада, нико не жели да одговори.

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“