Поштовани посетиоци,

Решили смо да вас подсетимо на упозорења српске родољубиве интелигенције шта ће бити са СПЦ ако се настави у правцу којим се кренуло уочи смрти и после упокојења патријарха Павла. Имена интелектуалаца поређана су азбучним редом њихових презимена, а из њихових текстова дати су одломци, са годинама када су они настали. У наредних неколико дана објавићемо све што је неопходно да би се видело како се рушење спремало, и зашто се дешава.           

Уредништво

АНТОНИЋ, СЛОБОДАН

ЗАШТО РУШЕ ЦРКВУ?

 1.Два су разлога због чега моћне глобалистичке структуре виде СПЦ као сметњу коју треба уклонити.Најпре, православне цркве, за разлику од римокатоличке или протестанских, имају не само националну форму, већ су и директна потпора националним државама. Зато глобалисти, који хоће да раслабе и прогутају националне државе, не могу а да пре тога сасвим не раслабе и дезинтегришу националне цркве. Оне се руше медијски и политички, али, што је најопасније, и кроз црквену јерархију, једном посебном врстом унутрашње идеологије. Епископи се, наиме, убеђују – а неки од њих су, изгледа, то и поверовали – да изворно хришћанство подразумева „право епископа да буде врховна власт у стварима која се тичу вере, живота и богослужења у својој Цркви“ (како је изјавио један наш великодостојник). „Универзална хришћанска црква“ се, тако, види као некаква конфедерација епископа, којима над главом не стоје никакве „етнофилетистичке“, помесне (националне) цркве, већ само, евентуално, Васељенски патријарх. Помесне цркве се, такође, представљају само као производи „националистичког 19. века“. Будући да су „историјска творевина“, оне се, у доба глобализације, оцењују као нешто што је већ „историјски превазиђено“.

Овакву еклесиологију шире пре свега богослови блиски Цариградској патријаршији. Тамо традиционално постоји једна фанариотска линија, која хоће да, науштрб националних цркава, обнови административну доминацију Цариградске патријаршије из времена Отоманског царства. Томе треба додати да је тежак положај православних у Турској довео до тога да се САД и ЕУ наметну као главне заштитнице Цариградске патријаршије. Захваљујући упорном раду „меке моћи“, али и богословској вештини појединих цариградских великодостојника, епископална концепција хришћанства проширила се и на поједине архијереје помесних цркава. Уосталом, зашто би баш епископи били имуни на тако раширене људске грехе као што су гордост и воља за моћ?

Други извор глобалистичког рата против помесних православних цркава јесте њихова укорењеност у традиционални морал и друштво. Православно хришћанство верује у апсолутне вредности, као што су истина, људски живот, Бог или љубав. Такође, оно негује предање, држећи до традиционалне концепције Бога, човека и друштва. Обе ствари су камен у ципели глобалиста. Како ћете раслабити везе које постоје међу људима и произвести „индивидуу“ – усамљеног потрошача и животињски тупог радника, ако најпре не релативизујете све вредности и не покидате људима њихове корене у традицији?           

Православна црква је за такве циљеве баш незгодна. Она се превише опире распамећивању које се врши увођењем истополних бракова, жена-свештеница и захтева да хришћанке, у складу са политичком коректношћу, не славе Бога, већ „Бога-ону“ (God-she), и не моле се Христу, већ „Иси Христи“ (Jesa Christa). Православна црква се превише опире идеји да је грех, ако га и има, само „стање ума“, а да је највећи „грех према себи“. Она се превише опире претварању породице у „партнерство“ и замену родитеља „заштитницима дечијих права“. Она хоће да сачува заједнице – породицу, комшилук, народ и државу, не схватајући да у Империји сме да постоји само усамљени појединац-поданик, наспрам неограниченог глобалног тржишта, неограничене владавине капитала и неограничене културе заборава.

Зато националне православне цркве морају нестати. Оне морају бити замењене, најпре, „универзалном православном црквом“, а онда, после свих „реформи“ и свих „екуменских дијалога“, „универзалном хришћанском црквом“. Ова стратегија, ова политика, сада је сасвим јасна и сасвим лепо се види и у начину на који се овдашњи пројектовани медији односе према Српској православној цркви.

2010.

РАСКОЛ – ПОСЛЕДЊЕ ЗЛО     

1. Моје поколење је, до сада, видело готово свако зло: од распада државе, преко хиперинфлације и бомбардовања, до претварања земље у (полу)колонију. Тој колекцији зала сада додајемо најновије – црквени раскол.Истога дана када је Сабор рашчинио вл. Артемија, саборски јерарси су, увече, у Коларчевој задужбини, присуствовали духовној академији ’’Будимо људи’’, поводом годишњице од упокојења патријарха Павла. Годину дана након што је Црква „дотакла небо“ по угледу и друштвеној моћи (а све захваљујући делу управо тог, великог, мајушног старца), од свег Павловог завештања остале су само руине. И не само да се потрошио онај огромни кредит у народу који је оставио Патријарх. Црква се за ових годину дана, као у неком филму о времеплову, вратила у 1963. годину.           

Тада је, наиме, почео раскол који је трајао следећих 35 година. Он је раздирао Цркву све док патријарх Павле, 1998, није саставио два поцепана крила. Сада смо, изгледа, поново тамо где смо били 1963. Не знамо какве ће размере добити овај раскол, колико ће трајати и са каквим последицама./…/ Али, оно што је већ сада јасно јесте да ће Црква као институција, у свом друштвеном деловању бити, у наредних неколико година (а можда и деценија), ослабљена и блокирана расколничким свађама, да ће приљежни верници постати још дубље и трагичније подељени („екуменисти“ против „зилота“), а да ће највећи део народа запасти у још већу малодушност, разочараност и чамотињу./…/Најтеже је ипак ишло са Црквом. Шта све ту није покушано. Од стварања моралне панике због „црквене педофилије“, па све до „Блицових“ чувених насловница „Попови опљачкали банку!“ (са огромном сликом српских монаха који ужурбано корачају улицом; тек из текста, затуреног негде у унутрашњим странама, читалац би могао да сазна да су пљачкаши заправо били само прерушени у калуђере). Ипак, све док је био жив добри патријарх Павле те оптужбе су се некако одбијале о Цркву – чак и оне које нису биле без икаквог основа (рецимо, несклад завета сиромаштва са луксузним џиповима и раскошним резиденцијама). Али, кад је нестала заштита коју је благодат једног светитељског живота давала читавој Цркви, готово одмах је започела јавна свађа архијереја, а са њоме и урушавање угледа и институционалне снаге СПЦ. И управо овог новембра, 2010. године, један службеник задужен за Србију, у некој од агенција Империје, могао је да резмира свој десетогодишњи учинак: „Коштуница? Урађено! Војска? Урађено! Црква? Урађено! Па, можда је време да се повучем у пензију. Од још једне државе, направио сам територију“.     

А нама, урођеницима са те територије, преостало је само да гледамо шта нас је снашло и шта сад да радимо. Срећом, божја благодат је нешто што и даље обитава у многом клирику наше Цркве и што се не може тек тако уништити – ма колимо да онај демонски ћата и његови овдашњи помагачи били вешти и упорни. А да је неко људско биће постало достојно благодати Св. Духа, најбоље се види по присуству огромне љубави и смирености – управо онакве какву смо сретали код паријарха Павла. Ако и ми, у свом срцу, имамо нешто од те љубави и смирености, лако ћемо, у нашој Цркви, наћи духовнике богате благодаћу. И преживећемо ово чудо, и ми, и наша Црква.       

2010.      

ВУКАДИНОВИЋ ЂОРЂЕ

ДУХ РАСКОЛА И ОМРАЗЕ        

„Павле је у очима народа био оличење Божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом Синоду, а можда и у читавом свом народу. Некако нам се чинило да колико год сви грешили, гложили се и лудовали, увек је ту негде Павле да спречи оно најгоре. Да измоли, спасе, опрости и помири... Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга која се излила по улицама Београда и скоро свих српских домова нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека. То је био и спонтани, полусвесни вапај бића овог народа због губитка ослонца и последњег неприкосновеног националног ауторитета усред историјске стихије. И израз стрепње да, у времену које долази, црква можда тај ослонац и ауторитет више неће бити. Као и свести да држава то већ одавно није./…/

Ове речи написао сам у Политици непосредно након сахране патријарха Павла и одмах био нападнут (од стране „новинара Јана Бризе“) за дефетизам и оптужен за „вређање и презир према Србима“. Да би се на крају испоставило да сам, поред свег свог пословичног скептицизма, био чак и превелики оптимиста.

Све ово што се већ месецима дешава поводом „случаја Артемије“ увелико је изашло из оквира унутарцрквеног спора. Немам у вези са тим никаква „инсајдерска“ сазнања, али осећам тугу када видим како се урушава ауторитет најугледније српске институције и, као и већина оних који читају ове редове, са нелагодом гледам како припадници косовских полицијских снага, по захтеву једних, износе из манастира и протерују са Косова друге српске монахе./…/

Црква је стара и моћна институција. Али варају се сви они који мисле да ће снагом свог институционалног и ванинситуционалног утицаја успети да наметну интерпретацију како је Артемије смењен са места епископа рашко-призренске епископије само због неуредног књиговодства и финансијских малверзација. Много је ту било личног момента, а такође и сувише много политике и са једне и са друге стране.Наравно да у овом тренутку за владиком Артемијем и његовим следбеницима неће кренути никаква маса свештенства и верника – могуће је да у стварању и подгревању такве илузије Артемија неко љуто обмањује. Али самообмањује се и црквени врх уколико верује да ће ова ствар тек тако „лећи“ и завршити се без штете по цркву и њен углед у друштву и народу.

Наравно да ће мало ко од монаштва и свештенства пратити владику Артемија на његовом путу у неизвесност. Али како буде напредовала „нормализација односа између Србије и Косова“, и како се у наредном периоду буде стварала атмосфера да „посета папе нема алтернативу“, подела у народу и цркви ће бити све већа, а Артемијева кривица изгледати све мања. Уосталом, већ и сада многи верују да је Артемије смењен због противљења доласку папе, због непристајања на сарадњу са Приштином и због одбијања да у Грачаници угости америчког потпредседника Бајдена. А да је све остало само конструкција и изговор./…/

Свега смо се нагледали претходних месеци. Наручени чланци и клевете на рачун противника, „цурење“ црквених и полицијских докумената, информације „из поверљивих извора“, ружно плакатирање и фотомонтаже, поступци и речи којих се пристојнији део јавности гнуша чак и када је реч о политичким предизборним кампањама, а можете мислити како се тек осећа када види како се острашћено, примитивно и пиљарски међусобно опадају његови духовни предводници. То, понављам, не значи да ћемо, разочарани, сад сви похрлити у неку и нечију нову „Цркву“. Али не значи ни да треба да се правимо као да не примећујемо шта се збива и да је све у реду. Тим пре што је готово извесно да ће, не догоди ли се какво чудо, специфична тежина и јавни утицај СПЦ убудуће бити знатно мањи него што су били у последњих двадесет година (што је некоме вероватно и био циљ), док ће „промаја“ која се већ током последњих васкршњих празника могла приметити у многим храмовима временом бивати све већа и већа.У сваком случају, дух раскола и омразе је већ увелико пуштен из боце. Многе појединачне грешке су почињене, а штета је велика и заједничка. Ко би рекао да је од тренутка упокојења и величанственог опроштаја од патријарха Павла прошло тек годину дана?

2010.

ВУЧЕЛИЋ МИЛОРАД    

ВЛАДИКА ОБАМА

Владика Григорије својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу. Предузимљив у бизнису, послован, млад и леп мушкарац, „који иде у корак са временом и има боље везе са Западом“, који је у „добрим односима са Милорадом Додиком и Борисом Тадићем“, пун речи хвале за „младог Вука Јеремића који је урадио неупоредиво више за Косово од оног што су толики други урадили“, велики поштовалац лика, дела и значаја министра вера Србије Богољуба Шијаковића. Његову јединственост у историји православља дугује, како пишу једне наше новине, и надимку „Гришка ЦИА“.       

Међутим, више од свега, њега је за функцију Патријарха СПЦ препоручивало што је правилно разумео улогу и кривицу Слободана Милошевића, када је Косово у питању. Грех према Косову благородно је опростио митрополиту Амфилохију, и наставио: „Једино смо владика Атанасије и ми из Херцеговине говорили да ћемо изгубити Косово јер је Слободан Милошевић учинио толико погрешних потеза. Он је био прави губитник, без истинске свести о томе шта је Косово и како га сачувати“! Од слова до слова поновљено је оно што упорно, попут папагаја, говоре британски и амерички званичници и њихова пропаганда: „нисте ви криви, Милиошевић је изгубио Косово, ви га само признајете“.

И рече владика: Косово је изгубљено.

Аферим, владико!         

Све тајне припреме да се на Сабору за патријарха изабере владика Григорије, српски Обама, обављане су знатно раније. Власти трију држава предано су радиле на томе, а труда очигледно нису жалиле ни неке стране службе, нити амбасадори. Један дневни лист објавио је преко целе насловне стране слику владике Григорија и најавио његов избор за патријарха. Има ли бољих препорука од побројаних?!         

У складу са новим временима и политичким изборима у Америци, „владика је сам неко време пре Сабора лобирао за своју кандидатуру за патријарха, што је, наравно (чуј, наравно!), сасвим легитиман поступак“. Наравно, наш Обама упорно се залаже и за „лустрацију у цркви, лустрацију владика коју је на Сабору експлицирао епископ Фотије и која се, поред Амфилохија и Василија, који су имали контроверзне улоге у ратовима, највише односи на Никанора и епископа милешевског Филарета“.

Међутим, само Бог зна како до тог избора не дође. Сабор одлучи да замоли Патријарха Павла да наставља да обавља своју функцију. Био је то знак да се са плана А пређе на план Б.

Владика Григорије, после ноћи у којој „није могао да спава“, својим колегама написа писмо и отпосла га по епархијама на изјашњавање, баш као што је некада радио Броз који је између осталог владао и писмима која су одлазила на „прораду“ свим партијским комитетима широм земље. Додуше, Брозова писма била су тајна, а ово владике Григорија одмах је постало јавно. Постало је јавно још пре него што су га неки архијереји уопште и примили. Сва је прилика да се у то нису упетљали Божији, већ људски прсти.             

Ово писмо одмах је пригрлила наша „демократска јавност“. А у писму је више „прљавог црквеног веша“ него у свим унутарстраначким борбама и сукобима око вођства. Раскол СРС-а- и Томе Николића била је учтива размена удараца у односу на оно с чим се јавност суочила читајући писмо нашег Обаме, владике Григорија. Сви у глас повикаше да је неопходно да се црква реформише, да престане да буде конзервативна и да, коначно, како цркви и доличи, буде најмодернија у друштву. Владика Григорије је прави човек за тај задатак.

2010.

ЂИКИЋ АЛЕКСАНДАР  

ПОПУ ПО – БОБУ БОБ

Елем, када се ловина дефинише, креће се у медијску хајку. То нам је познато из блиске прошлости, али нам додуше није пријало током деведесетих, када су нас ћерали. Сада кад ми ћерамо, е то је већ мерак.Новинарски напад креће отприлике на следећи начин: извесна новинарка (рецимо да се зове Мирка) шаље текст својој редакцији. Информацију добија од извора блиског ЕРП-у, који жели да остане анониман (додуше, то му не полази за руком јер је сувише препознатљив). Миркин извор, познат путницима сајбер поднебесјем, пажљиво бира теме: проневере, неовлашћено лечење наркомана, деменција, антиевропејство, параглајдинг док народ нема ни за леба, напади на сироту НАТО авијацију, нецеливање руке „преосвећеном“ Бајдену, ма само што нисмо ушли у ЕУ и постали богати, високи и плави, али нам не дâ тамо неки владика и сл. Миркин текст се, наравно никад не објављује, осим и искључиво на насловној страни њених новина, рецимо да се зову Флеш. Aut Mirka aut nihil! А онда наступа техника-електроника.

Све телевизијске и радио станице имају у јутарњем програму резервисано време када читају насловне стране из дневне штампе. Наравно, ко има херца да заобиђе Мирку и њен наслов написан крупнијим словима од оних кад је друг Тито умро? Тако, сироти Бајден, наркомани, лопате и проневере народних кухиња попут праска улазе у уши народа. Пажљиви ТВ гледалац зна да на нашим информативним каналима што се од вести прочита ујутру то се понавља до следећег јутра. У току дана се ништа не дешава. Значи Миркина вест се понови барем 15 пута по каналу. Перјани јастук је распорен, па чик вратите перје назад.

Пре неки дан је крупним словима Миркина новина објавила да се сумња да је тамо неки Артемијев сарадник покупио неке паре, којима је купио стан у Атини, у коме се можда тај тамо неки скрива. Када то не би мирисало и на оптужбу и на пресуду, било би смешно. Које паре, колико, одакле, пошто је купио стан, да ли се уопште скрива? Наравно све је то електронски пренето у уши народа. Колико год да је јасна улога електронских медија профила Б92, Фокс и сличних са тако дефинисаном уређивачком политиком, није нам јасна улога јавног сервиса РТС. Пристајање на неаналитичност када на терену имате сијасет својих новинара и подоста технике је благо речено зачуђујуће, и подсећа на нека неславна времена ове куће, тим више што се данас добрим делом финансира из џепова грађана различите верске, националне и друге оријентације. Исте камере снимају „тучу монаха“и владику окруженог духовним чедима. Овај други снимак се не приказује на телевизији. Бојим се и да замислим разлог.

Можда је епископ Артемије крив. Можда је требало да аплаудира Бајдену, можда је требало да пољопривредне алатке користи за узгој дроге уместо за њено сузбијање, можда је требало да „искулира“ што су му дивљаци спалили 150 цркава и манастира, можда је у 8. деценији живота требало да путује бициклом кроз Дреницу до Девича уместо безбедним аутом….Можда су Мирка и друштво у праву. Откуд знам. Али начин на који се ова кампања води подсећа на времена за која смо мислили да су далеко иза нас./…/

Према овако тешким међусобним оптужбама и неспоразумима, које ударају на саме темеље црквеног устројства, то што је неки лик можда мазнуо неку лову да можда купи неку гајбу, можда у Атини, где ће можда да се крије, делује као чаша хладне воде. За такве ствари постоји држава, судови и робија, исто као да је тај исти лик прекорачио брзину код Параћина. Из таквих разлога, како барем мени као лаику изгледа, не изазивају се потреси ни у мањим фирмама, а камоли у СПЦ, нарочито ако знамо да је улога Цркве за физички и духовни опстанак српског народа кроз историју била огромна. А можда још неко осим нас то зна.

ЂУРИЋ ВЕЉКО МИШИНА        

ПАТУЉЦИ У МАНТИЈАМА         

1.Добри познаваоци етнопсихологије кажу да је српски народ на историјској низбрдици и за то наводе разна објашњења као што је, између осталог, морално посрнуће. И Црква дели ту особину.

Црква је институција од великог угледа у народу и зато ће доживљавати нападе оних којима та чињеница смета. Истовремено, они који се налазе на врху, као да су се одметнули од њене суштине и дају свој, често негативан, утисак у народу.        

Афере и скандали који су потресали домаћу јавност уочи избора новог српског првојерарха ни издалека нису могли да најаве оно што је уследило на првој седници Синода којој је председавао нови патријарх. Одлука Синода о меканој „суспензији“ епископа рашко-призренског Артемија Радосављевића је, судећи по догађајима који су уследили, отворила Пандорину кутију у Цркви. И ти догађаји чине врх леденог брега, онај део који вири из воде.       

Познаваоци прилика унутар српске Патријаршије знају да је исфорсирана јавна савест оличена у неколико „верских аналитичара“ звучних имена, које, узгред, финансирају једни епископи да нашкоде угледу других, и који су спремани да у потаји показују само лицемерје, однос моћи, утицаја, новца и положаја у врху Цркве./…/

 Српски архијереји би требало да се држе Правила светих отаца, црквеног Устава који је јасан и недвосмислен, традиције и норми. Чему, уосталом, те звучне титуле појединих архијереја, ти епископски савети, назив „Православна црква у Црној Гори“ и тако даље? Да ли је то њихов допринос у разградњи и рушењу Цркве?

Народ и даље гледа у Цркву као институцију са највећим степеном угледа, поверења и националног значаја. Питање је времена, међутим, када ће „куки и мотици“ са волтеријанским набојем да досади бестидно разметање појединих медиокритета и духовних патуљака у мантијама.

   2010.   

О РАСКОЛУ ВЛАДИКЕ ДИОНИСИЈА

2.Добри познаваоци прилика у Српској православној цркви тврде, без икаквог претеривања, да се она налази у једном од најтежих историјских тренутака. Сматрају да је, без и мало романтичарског заноса и родољубивог опсенарства, после трагичних националних пораза каквих историја није запамтила, а то су, између осталог, губици историјских покрајина што је проузроковало расејање народа на све четири стране света, плански и наговештено растакање Србије које актуелна политичка власт слепо спроводи по страном диктату, на помолу велика криза важне српске институције.

Српска православна црква је институција за поштовање. Управо је зато требало нападати споља и урушити изнутра. Да несреће буде још већа, показује се да ни Свети архијерејски сабор на челу са патријархом Иринејем Гавриловићем није дорастао изазовима времена.

Саблазан (поред осталог, сексуалне перверзије, симонија), који се полако појављује међу свештенослужитељима, високи клер није у стању да разреши и тако испуни етичке норме вере коју проповеда. Један део архијереја би да се то рашчисти али други део не да из (њима) знаних разлога, на пример, уцена од оног и овог режима.

Криза идентитета, то јест националног одређења Цркве, као хришћанске заједнице српског народа, јесте други проблем који озбиљно угрожава традиционалну незаписану социјалну доктрину Српске православне цркве. Јер, више нису у моди „светосавље“, национални светитељи и култови, историјски напори Цркве... Говори нам се да цела национална прошлост треба да се смести у хладне музеје и архиве, где неће историјски материјал да рађа превратнике и побуњенике. У свему томе, појављују се „теолози“ који се обрушавају на етнофилетизам и нуде спасоносна решења по систему локалне географије: Православна црква у Црној Гори, патријарх Србије.../…/

Како су протеклих месеци поједини архијереји помињали тешку реч „раскол“, опет нам је историја на помоћи кроз случај епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића 1963–1964. године.

Било је то време диктатуре Јосипа Броза Тита и његове Удбе, оличене у Слободану Крцуну Пенезићу, Александру Ранковићу, Добривоју Радосављевићу, Крсти Лековићу и другим. Политички врх је одлучио да се разбије српска емиграција преко Цркве, тако да се српство разбије за „вјеке вјекова“. Патријаршији је наређено да одлуку спроведе онако како налажу црквени канони. Прво, све мора бити одрађено на Сабору. Друго, по канонима: оптужница, тромесечни период за одговор, докази, суђење, пресуда, време за покајање.

После свега тога, Дионисије Миливојевић се одвојио од Патријаршије, од Цркве. То је био раскол!

 Иако су сви архијереји знали шта раде, мало их се на седницама Сабора противило унапред припремљеној пресуди. Један од тих ретких, био је епископ рашко-призренски Павле Стојчевић.

 Остало је упамћено да је епископ браничевски Хризостом Војиновић, онај који је писао оптужницу против свог брата Дионисија, оставио опоруку да се не сахрани са архијерејским почастима због свог учињеног греха. Остало је, такође, упамћено да је патријарх Герман себи за гробно место одредио храм Светога Марка а не онај који је наставио да гради, сматрајући да није непрестано био на путу Светога Саве, који је мирио браћу а не растављао./…/

Велики монах Павле Стојчевић, човек аскетске традиције, како то бива са испосницима на црквеним положајима извршне власти, оставио је, не својом кривицом, Цркву у организационом колапсу и тешким проблемима. Величанствена сахрана приређена таквом патријарху је испраћај једне епохе Српске православне цркве. Покопан је покрај првог архијереја обновљене Патријаршије, Димитрија Павловића. На сахрани у манастиру Раковица се чуло питање да ли су неприродни положаји гробова означили првог и последњег.

На крају остаје питање да ли ће патријарх Иринеј Гавриловић имати снаге да остане српски етнарх или ће демонстрирати скучене погледе на живот Цркве, као пуки административац кога су најближи искористили.

Време је најбољи суд историје.

2010.