Недостојни су, јер су горди, лицемерни, лажљиви, бесрамни, неморални, безчасни и бесповратно огрезли у новцу и хедонизму. Није им довољна свештеничка плата и плаћен смештај у апартману, него је потребно да кеш стално звечи у њиховим џеповима, па још, уз све то, и приватни бизнис, куће, станови, зграде за издавање, бензинске пумпе и ко зна шта још.

Трче и вуку за рукаве богатуне, јер се надају даровима, за оне друге, само ако се мора и ако се има времена. Није тачно да новац квари људе. Тачно је да новац квари само слабе, оне без карактера, без вере у Бога, без љубави у себи. Једном када се крене тим путем, нема повратка назад. То је пут палих анђела.

Заклињу се као свештеници, па се онда, првом приликом, када су за то награђени, или када се уплаше за своје изворе новца и удобног живота, своје заклетве одричу. Такви какви су, заклеће се безброј пута, прекршиће сваку своју заклетву безброј пута, само ако им то доноси или обећава материјалну корист. Ништа добро нема у њима, само духовна празнина, ништавило, мрачна клоака без дна. Њихова реч не значи ништа. Заклеће се они још безброј пута. Одрећи ће се својих заклетви безброј пута. Рећи ће big deal, сада су нова времена, живи се само једном, сада је прилика, граби паре док можеш, какви Свети Канони, какви бакрачи. За њих не важи да се во држи за рогове, а човек за реч.

Издају своје пријатеље и браћу у Христу. Пљују на њих као на кужне и одричу их се. Одричу се свог духовног оца, који им је безброј пута помагао, опраштао и указивао на пут Светосавске Православне Вере. Издали су оне уз које су морали да буду, и у добру и у злу. Уместо братске љубави показују према њима нељудски бес и мржњу. Као подивљале звери, исколачених очију, искежених очњака  са камама у рукама кидишу острашћено на њих. Као лешинари на стрвину, за који сребрњак више у џепу. Да ли су опседнути? Нису. Свесни су и знају шта раде. Умислили да су богови и да могу све, да им је све дозвољено, апсолутно све. Јуда је био бољи од њих, јер је схватио шта је урадио, па је Христа, својом издајом, учинио већим и моћнијим. И Христ му је опростио.

Доказују тачност старе животне мудрости да, ако помогнеш стотину људи, њих деведесет девет ће те мрзети, као што ови несрећници мрзе, а онај стоти ће ти завидети, баш као што ови несрећници завиде.

Њихова свештеничка заклетва је безвредна, јер је крше када им је угодно, када год им то доноси материјалну корист, када год купе још једну кућу или стан, када год купе још један скуп ауто, када год купе нешто на Флориди или у Србији, када год нађу још једну љубавницу. Свештеничка одећа је срећнија у блату, него када је они носе на себи.

Свети дух никада није био са њима. Нити ће бити у овим вуненим временима, када је издаја част, лаж истина, незнање знање, мржња љубав. Њихове молитве су безвредне, јер у њима нема вере, него само личне користи. Они се не моле, они само читају текст. Нису способни ни да га науче напамет.

Где год они бораве, тамо Светог Духа нема, нити ће га икад бити. За присуство Светог Духа потребно је оно што они немају, а то је искрена љубав према Богу, према својим пријатељима и браћом, према свим људима без разлике.

Са оваквим пучистима и завереницима Канадска Епархија нема будућност, она је, на жалост, доживела свој зенит, са њима долази време за њен слободни пад. Неко, слични њима, ће им се придружити уз велику галаму да се створи утисак да их има много, један део ће се тихо повући у своје катакомбе, а неко ће потражити Свети Дух у другим братским православним црквама. Неће  бити јединства и среће међу Србима у Канади. Живимо поново 1945. године. Комунистичка пошаст унела је неслогу међу Србима, доводећи најгоре Србе да владају бољим Србима од себе. Тај комунистички синдром поново оживљава. Изашао је из боце и уништава Србију, Србе и Светосавску Православну Цркву. Требаће нам много труда, патњи, крви и зноја да га поново вратимо у боцу. С друге стране, ова искушења су добродошла да се види ко је Милош и Лазар, а  ко Бранковић.

Не напуштајмо наше Цркве. Не тражимо боље. Нема их. Ове наше су најбоље, јер су само наше. Оне постоје ради нас и само за нас. Не остављајмо их њима да их и даље скрнаве, њима није стало до њих. Продаће их смејући нам се у лице, када буде понестало новца. Зато, истерајмо њих из наших цркава и домова.  Дигнимо наш глас против њих. Одбацимо их. Они су гној у нашем телу. Престанимо да их примамо у наше куће, загадиће их својим злом који носе у себи.

Шта сада?

Да ли баш тако како нам се чини? Да ли има излаза из овог суноврата људског ума? Учинићемо грех ако следимо неканонске и против-законите одлуке, без обзира да ли долазе од Светог Синода или Сабора, или од било ког свештеног лица. Морамо да поштујемо наше Свете Каноне и поштовати Устав и Законе наше Светосавске Православне Цркве и следити путеве наших Светих Очева. Тај пут је пут Христа Спаситеља. Не следимо оне које их крши и спрдају се са њима. То није пут Христа Спаситеља.

Постројмо се уз наше правоверне архијереје, монахе и свештенике. Помогнимо им да устану ако посрну у борби за нашу Свету Веру. Идимо на њихове службе. Молимо се за њих и са њима. Позивајмо их у наше куће. Делимо са њима добро и зло. Заслужимо поштовање наших будућих генерација. Чинимо тако, да они са дивљењем причају о нама као што и ми причамо о нашим храбрим прецима. Није било лако њихово умирање на зашиљеним кочевима. Сваки Србин, ама баш сваки, ако се осећа Србином, мора да понесе свој терет мука и отрпи своју количину бола.

Са вером у Бога, победа је сигурна. Увек, када нам се чинило да смо сами, Бог је био уз нас и са нама. И уз Свету Православну Русију. Уз Његову помоћ преживели смо тешке дане наше крваве историје. Не смемо Га издати. Нико нам више није ни потребан. Само би нам сметао.

Да живи Србија и све Српске Земље!

Да живи наша вечна Светосавска Православна Црква!

Да Бог да здравља свим Србима, где год да живе, и да им Бог подари здраво и одано потомство!

На многаја љета,

Владан Вујичић,

Онтарио, Канада