header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Митрополит Августинос Кандиотис: Издаја православне вере (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 28 мај 2015

 Неповољне околности

Које су то неповољне околности за Православље? (И забележите: што је неповољно за Православље, повољно је за папу).

1. То је број. Није (много) важно, али и то има значаја.

 Они броје шесто милиона. Православни? Браво Кемалу, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Браво Кемалу што је побио два милиона наше браће! Кроз огањ и окове прошло је цело Православље.

Западњаци имају велику бројност и распрострти су по целом свету. Нас православних колико је остало? Двеста милиона.

Ко су православни? То су Руси, Румуни, Бугари, Срби. То су оне слабе патријаршије.

Када чујемо „патријаршије“, изгледа нам да су то неке огромне ствари. Али нису. По становништву мањи су од Китиронске митрополије. Тако је мало света. Чујем да Јерусалимска Патријаршија нема више од хиљаду православних Грка.

Ове слабе патријаршије имамо са аспекта силе и становништва и теолога. И само то?
    

2. Друга неповољна околност.

Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом(*). У њиховом друштвеном систему може и да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке беседе.

Само атеистичке? И тоталитарне! Безбожници постоје и у Грчкој. Али тамо атеистичка клика има као догму свог политичког живота да држи Цркву у ограничењу. Дају Руској Цркви толико слободе колико да изгледа да је жива. Међутим, њена уста нису слободна. Имају брњице и Руска, и Румунска, и Бугарска и Српска црква. То смо проверили. И по неистраживој вољи Божијој слободна православна земља остала је само Грчка.

Дакле, прва неповољна околност јесте  та што су они многобројни. Друга неповољна околност је што постоји хаос у Православљу, што се  90 – 95% православних  налазе под атеистичким ражимом, који тражи да избрише цело Православље, и остајемо ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну државу.

3. Трећа неповољна околност која је?

 Хајде да отворимо ову врећу која се зове Православна Грчка држава, да видимо шта има унутра.

Рекао сам то и раније, али глас мој остао је „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам: од сто Грка, шта се дешава, колико њих су стварно православни? Они који се називају православнима, православни су само по имену и у личним картама, али по својим делима и по свом понашању и по својим идејама нажалост нису православни. Један део нашег народа је у назнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је Православље.

И не само да не зна шта је Православље уопште, већ не зна конкретно у шта верује. Не зна који су наши догмати, који су наши темељи, наше ознаке, наше Тајне, наша Литургија. Не зна сву  неописиву величину нашег Православља. И не само да не зна у шта верује, већ не зна ни зашто верује.

Један део нашег народа је у незнању. Други део нашег народа је индиферентан, има равнодушност. Интересује се за своје радње. Интересује се за своју берзу. Интересују се за лопте фудбалера. Интересује се за филмске звезде. Интересује се за политику. Интересује се и фанатизује се за све. За оно што се, међутим, тиче нашег светог Православља, не постоји интересовање. Хладна су срца. Изнећу вам један пример.

Не желим да било ко помисли да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја као јереј и клирик Цркве, стојим изнад партија. И слободни сте од мене, јеромонаха, да гласате за кога мислите да је најбољи за нашу отаџбину, за наш народ, за наше Православље. Према томе, не постоји опасност да ме погрешно разуме било која странка, већ корачам горе, високо, изнад странака, изнад привременог и пролазног. Износим вам, дакле, један пример.

Видели сте шта бива у изборној борби? Одржавају се такмичења на разне теме. Али главна борба се води на једној теми.

Пење се један на балкон – са узвишице испитујем ту тему – и виче:

-Драхма је у опасности!

Излази на балкон други и каже:

-Не, није драхма у опасности!

Научници који се баве тиме, берзијанци и време ће то показати. Ја се тиме не бавим, не мешам се. Као Грк који је прошао страшну епоху и видео да за један милион не можеш да купиш ни једну кутију шибица – Бог да чува да не паднемо опет у то – не желим да прихватим такве ствари. Хоћу да верујем да су то свађе тих ситних политиканата, који рецимо као тему узимају драхму. Кажем само следеће.

Један виче – драхма је у опасности! Није драхма у опасности! – виче други. И који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу – драхма је у опасности! буду уверљивији, добијају изборе. Ако међутим други докажу да драхма није у опасности већ је то блеф, добијају они изборе. Шта хоћу да кажем?

Дакле, због драхме сте узбуђени, господо? Ја вам дакле представљам нешто друго и кажем:

Постоји једна друга драхма непроцењива, небеска драхма, од неба створена, с неба пала драхма. Држим је у својим рукама. Дао ми ју је Бог, не дајем је ником. То је наше свето Православље.

Ко се узбуђује?

За драхму се узбуђујете, а? А, наш новчаничић, наша радњица, наша платица, наша берза… Наравно! Када вам, међутим, ја кажем да је драхма у опасности – и то није моја творевина – не узбуђујете се.

Отворите, молим вас, 15. главу Јеванђеља од Луке, да видите О драхми говори (Лк. 15, 8-10). Колико је вредна једна драхма – говори тамо у причи Господ – не вреде толико звезде небеске и све галаксије.

Да ми поспеш Грчку ружама и цвећем, да ми даш плату устостручену, да по путевима избија злато. Не; више волим да умрем сиромашан, да умрем просећи хлеб, да идем од куће до куће, него да предам ову драхму. Јер, сећам се оног страшног дана којег, бар ја као клирик, нећу никада заборавити.

Један поштовани старац, у неком селу Етолоакарнаније, рекао ми је: „ Прими овај залог и чувај га до Другог Христовог доласка!“

Овог момента, браћо моја и оци, јереји, ако верујете у Христа, камилавке благословене, ако постоје камилавке благословене, овај залог свештени, који нам је предат с колена на колено, да чувамо кроз векове. Јер, када је ова драхма стигла код нас? Стигла је од отаца наших, с колена на колено. И држимо ову драхму ради Православља.

Нека лају политичари, нека реше своје разлике. Ја вам кажем да је у опасности драхма, свето наше Православље. И који сте верни, станите уз ову драхму! Јер то је рекао Марко Евгеник императору:

-Царе мој, ако се појави у твојој држави неки фалсификатор и направи лажни новац, шта ћеш да радиш?

– Обесићу га – одговорио је.

Дакле, ти ћеш да обесиш оног који прави лажне новчанице. А какав ћу одговор дати ја Богу када дозволим да постане лажна новчаница свето наше Православље?  

Данас су околности повољне за папизам и неповољне за Православље. Зашто? Прво, јер је паписта много, а православних мало. Друго, јер у државама источног света, где је доминантно Православље, постоји велики хаос. Треће, јер и овде у нашој православној држави једни се налазе у незнању, а други су индиферентни; више знају православни Уганде него ми православни Грчке. За све се узбуђују Грци, само за свето и бесмртно Православље се не узбуђују.

 

Дезоријентисаност јавног мњења

4. Они који формирају јавно мњење, дакле новинари, нажалост једни су у назнању, други су папофили, једни желе да ласкају данашњим моћницима, а неки од њих имају везе са еминентим личностима друштва и Цркве. Узме неко новине и чита, чита једну или другу хронику, не истражујући да ли је истинита.

Жалим до смрти. Узнемирен сам ја, јеромонах, када размишљам о томе да монструозне скупине издају једне, двоје и троје новине, а ми православни нисмо могли да штампамо једне дневне новине. Петнаест, двадесет, тридесет дневних новина има папа, док наша Црква штампа једну малу брошурицу, јадница!

Направио сам пробу. Послао сам у новине једно мало саопштење. Ниједне га новине нису објавиле. Када је, међутим, један римокатолички свештеник дао своју изјаву, целу су је ставили.
Ми сада немамо новинарски балкон. Папа има петнаест дневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и другде. Ми немамо једне православне новине, мислим дневне. Не часописе, који излазе ретко. Дневне новине немамо.

Нека су добре и нека су благословене једне новине у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, који се бори за Православље. Нажалост, није у Атини. Да је имамо у Атини, поломили бисмо кости папистима. Само су оне заиста антипапске новине. Они који их издају користе њихове листове и боре се, одозго са Беле Куле, за Православље.

Остали новинари… Нећу да причам. Могу да кренем у разоткривања. Један пише лепе хронике, да пукнете од смеха када их читате. Други пише некако културно. Један пише са тактом. Други пише репортаже. Има их четири-пет. Сви су они за папу. Они формирају јавно мњење у друштву.

Ерозија теолошког света

5. Неповољна околност је и следеће. Када сам сишао са високих планина у Атину после двадесет година –нисам силазио од својих студентских дана– (1929–1949), нађе ме један мој стари колега и каже ми:

– Бре Августине, ајмо ту доле? И показа ми стару скупштину, тамо где је испред статуа чике-Колокотронис. Унутра, тамо, каже ми, одржава се конгрес теолога.

– Хајдемо.

Улазим унутра и видим да су окупљени студенти, професори, директори гимназија, инспектори, владике са панагијама, проповедници, мали и велики. Ја, сасвим непознат у Атини, ушао сам и повукао се, како је стара скупшина амфитеатарска, горе, у последња седишта.

Шта сам оданде видео? Видео сам да улазе неки старчићи, седокоси свештеници, свештеници којих да није било, не би постојала грчка држава. Они који су били на пријему, председништво теолога, нису им придавали никакав значај; и многи од тих поштованих свештеника су стајали. Када је улазио неки католички свештеник, правили су му велике церемоније, велику пажњу, и стављали га у прва седишта. Рекох: где сам…?

Поред себе сам имао једног свештеника који је отишао у иностранство.

-Зар не видиш, каже ми,  шта се дешава? Међутим, немој да говориш – и држао ме је за мантију.

Добро то, издржао сам.

Мало затим пење се неки професор и каже:

-Поштована Католичка Црква…

Ох! кажем.

Пење се други професор и каже:

-Најпоштованија Црква католика…

Е, нисам издржао; нисте ме видели када се наљутим – Бог дa помилује и мене грешнога.

Оданде где сам седео, подижем руку, сам узимам реч и кажем:

-Питам вас да ми одговорите. Ја сам научио од своје куме, научио од моје мајке, научио у свом манастиру, научио од древних теолога, да је Црква једна: света, апостолска, Православна наша Црква. Све остало су расколништва и јереси. Питам вас да ми одговорите: зар папска „црква“ није раскол и јерес? Ја кажем да је јерес, и као јерес не треба да се назива „поштована“.

Шта се све није десило! … Нико од њих није одговарао на моје питање. Позвонили су. Позвали стражу. Дошли су полицајци да ме избаце одозго. Тада неких десетак деце, млади богослови које сам упознао у војсци, рекоше: Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и уз муку, зауставили су се. Када сам изашао напоље, помислио сам: „ Замисли, куда нас воде…“- пре дванаест година то је урађено. Рекох у себи: „ови ће нас одвести папи!“

Стога, дакле, имамо и једну ерозију у православном свету. Већина, нажалост, оних који су студирали на протестантским универзитетима су папофили. Нико не иде на Свету Гору да отвори свештене књиге, да отвори зборнике, и да научи теологију. Одлазе у Париз, круже десно и лево, и када се врате назад у Грчку не могу се препознати. Нису више православни, него иза њиховог „православља“ једни подржавају паписте, а други не знам које друге.

На истом конгресу неко је поставио једно друго питање:

-Ко су непријатељи хришћанства?

У одговору неко је допунио да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записник! Нису хтели да исповеде ти теолози да је и масонерија непријатељ Цркве.

Али, шта ми се десило? Закачио сам се са теолозима? Где ме је донео брод речи? Довео ме је у вртлог, у велики циклон мог народа. Али, пошто узлазим на говорницу да вам проповедам истину, сасвим ми је свеједно ако будем горак једном или другом. Јер, може да дође једног дана да испразните ову салу. Међутим, и један да остане овде унутра, ја ћу да наставим да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не марим за бројеве. Рачунам на истину. И ко има истину, има Бога са собом; а ко има Бога, тај је непобедив.

Чувари издају

6. Настављамо сада и идемо у циклон. Идемо у вртлог који потреса наш народ.

Писао сам о томе, просто понављам. Имамо православну краљевину(*). У црквама појемо Могољетствије.Кажемо: „..најпобожнијег..“, „са најпобожнијом…“, „заједно са најпобожнијим…“.

Ако неки од осам милиона Грка треба да бране наше Православље и да буду њени чувари, као правило вере и живота-наглашавам ове речи – ако постоје лица која треба да бране наше Православље, онда су то краљеви Грка. Свакако.

Дакле? У последњих сто година дешавало се да прођу кроз Рим многи грчки краљеви.

Прошао је незаборавни Георгије Први, који је пролио крв своју на Белој Кули солунској. Сто пута је прошао кроз Рим, и никада није ишао код папе. Јер, знао је да, ако оде код папе, неће моћи да се учврсти на свом трону – иако је био протестант.

Прошао је затим ловором овенчани за своје сјајне победе, краљ Грка – иако је његова свађа са оним протагонистом у борби била разлог великог цепања нашег народа. Прошао је краљ Константин Други са незаборавном краљицом Софијом. И једном, и други пут, и трећи пут су прошли кроз Рим, и нису крочили код папе.

Прошао је Георгије Други, кога је Бог удостојио да се кроз његова уста изговори оно историјско „ Не “ Прошао је много пута кроз Рим и није ишао код папе...

Крај

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 28 мај 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.